piše: Nikola Vukušić *
HiFiCafe.NET © 2006.

Kvalitetna reprodukcija zvuka ili Hi-Fi (u originalu High Fidelity reproduction), kako je svugde u svetu prihvaćeno, nije pojam novijeg datuma.

Prvi put je upotrebljen na američkom katalogu za Loftin-White, Direkt Coupled 245 Amplifier, iz 1930. godine. Ovaj zapis može da znači samo reklamu, ali već se tada nešto izjašnjavalo kao Hi-Fi.

Sve je naglo krenulo pojavom tonskog filma u Americi. Filmska industrija tog doba ima ogromne potencijale i brzo se razvija. Bosovi filma najgalantniji su naručioci svih mogućih potrošnih dobara, ne izuzimajući tu i naprave za kvalitetnu reprodukciju zvuka za potrebe bioskopa. Za kratko vreme mnogo toga se poboljšalo u kvalitetnom prenosu zvuka. Tako se može reči da je Al Jonson sa saradnicima ,,neposredni krivac” za dalja zbivanja u unapredjenju verne reprodukcije zvuka.

Tu negde i počinju nesporazumi, koji se protežu i do danas a čiji smo i mi akteri. Prenošenjem zvuka iz koncertne i bioskopske sale u vlastite sobe doživeli smo razočaranje, jer je doživljaj bio značajno degradiran. Izgubio se integritet muzičkog dela. Nastalo je vreme strogo definisanih potreba i zahteva da tehnika pronadje rešenja, i to odmah.

Tehnika je učinila veliki pomak u svim komponentama lanca za snimanje i reprodukciju tona, pa čak to i definisala standardima, ali u konačnom rezultatu nije se napravio očekivani pomak. Pozadinski zvuk bioskopskih sala valjalo je potražiti u samom bioskopu, a zvuk koncertnih sala uopšte nije bilo moguće preneti. Ova činjenica inspirisala je konstruktore da prave uredjaje za životne prostore u kojima se zapravo muzika i dogadja.

Zaljubljenicima u dobar zvuk krenulo je na bolje, ali to je samo detalj velikog miljea.

Većina ljudi procenjuje kvalitet reprodukcije zvuka subjektivno prema osećaju prijatnosti za uho, ali i ako muzika zvuči prijatno ne znači da je verno reprodukovana. Za verifikaciju  verne reprodukcije postarala se tehnika uvodjenjem standarda kojih ima više i za razne oblasti i namena. Najsveobuhvatniji i najviše primenjeni su nemačka industrijska norma - DIN i američka norma za vernu reprodukciju zvuka - IHF.

Tehnika je moćna i bez nje se ne može, ali je najvećim delom u rukama još većeg moćnika- profita. U to nas uverava količina crnih kutija na kojima piše Hi-Fi sa mnoštvom dugmića i nerazumljivih natpisa. Svi veliki proizvodjači dali su doprinos ovom haosu. Svaki od njih inovira trivijalnu zabludu i promašaj, ali samo za kupca, pritom profit nema investicione promašaje.

Zaljubljenicima u dobar zvuk krenulo je na gore, ali to je samo detalj velikog miljea.

Zvuk kao doživljaj za čoveka je vezan za prostor, i to je jasno. Verno preneti zvuk podrazumeva i verno preneti prostor u kome se dogadja tj. tonsku pozornicu. U svom razvoju prenos zvuka se prvo obavljao jednim kanalom (mono) što je bilo neprihvatljivo, jer je cela tonska slika dolazila iz jednog pravca zvuka. Dvokanalni (stereo) prenos omogućava dovoljno kvalitetnu osnovu za dočaravanje sve tri dimenzije tonske pozornice. Da se sa dva kanala prenesi trodimenzionalna tonska pozornica pomaže nam iluzija. Ako vam je ova činjenica poznata i priznata, dogodiće se.

Zaljubljenicima u dobar zvuk krenulo je na bolje, ali to je samo detalj velikog miljea.

Pri bilo kakvoj proceni kvaliteta nekog Hi-Fi sistema potrebno je da prvo upoznamo osobenosti muzike, govora i uha, a sa druge strane tehničke mogućnosti i domete u prenosu verne reprodukcije zvuka. Osobenosti muzike nam nalažu da se pri proceni reprodukcije oslonimo na živu muziku kao jedini reper. Jalov je posao da ma ko i ma kako definiše Hi-Fi, a da ovo nema na umu. Ne dozvolite da bilo ko ispolji bilo kakvu sumnju u vaš Hi-Fi lanac ako pritom na svom sistemu čujete kad peva Kolegijum Muzikum, jasno izdvojite njen glas, glas voljene žene. Kad ovo priznate sebi i bližnjima, dogodiće se svima:

Zaljubljenicima u dobar zvuk krenulo je na bolje, ali i to je samo detalj velikog miljea.

Muzika je doživljaj fenomena zvuka a proces slušanja je u osnovi socijalna disciplina. Tehnika, pritisnuta profitom, je pogrešila kada je stvorila kvadrofoniju. Prazna soba ispunjena samo napravama i zvučnim kutijama. Približila nam je zvuk koncertne dvorane, ali uskratila radost zajedničkog slušanja muzike. Savremeni domet 5+. je prevara namenjena lakovernima i prestižnima spram komšija. Znam da je tehnika uspela da nas uvede u koncertne dvorane preko biauralne stereofonije, kad ste uvaljeni u svoju fotelju i sa slušalicama na ušima priuštili sebi zadovoljstvo vernog prenosa zvuka i prostora. Isto, ili slično, se ponavlja tri decenije kasnije sa kučnim bioskopom i tonom 5+. Za oba dostignuća, profit u sardnji sa tehnikom, kod večine ima aluziju na rusku narodnu: ,,Onanizam pospešuje organizam”.

Nije uputno radost slušanja deliti samo sa sobom.

Zaljubljenicima u dobar zvuk krenulo je na bolje, ali i to je samo detalj velikog miljea.

Bio sam član, i rado se družio sa svetom koji sebe naziva ,,Klub ljubitelja muzike sa kvalitetnih uredjaja". Imali smo jubilej 15 god. druženja kad su nas zadesile bombe alijanse u zemunskoj hali Pinki. Zadnja seansa i impresivan doživljaj dinamike porekla ne od prirode datim.

Vidjam ih sve redje, misli razmenjujemo sve manje, radost druženja ne delimo a biće da na tome i ne radimo.

Pomenuti ljubitelji su u osnovi dve antagonistički nastrojene skupine. Jedni žele da uživaju u slušanju dobre muzike (audiofoli), a drugi bi slušali demostracionu ploču kako dvotaktni jednocilindrični dizel traktor pravi pred njima prolaz sa leva u desno, odlazi pa savija sa unutrašnje strane (Hi-Fi-sti). Ipak nije baš tako, radost druženja doživljavali smo bez izuzetaka. Kad ovako sagledate zadovoljstvo slušajući muziku, dogodiće se:

Zaljubljenicima u dobar zvuk krenulo je na bolje, ali i to je samo detalj velikog miljea.

Detalja velikog miljea ima mnogo. Do sada nam je u dosta navrata krenulo na bolje, ali ne budite preterano optimista, radije se više informišite.

Pogledajte u nebo. Od vajkada je važilo da vas neko posmatra i sluša, a od skora Vi ste taj koji sve vidi i sve čuje, naravno sa neba.



Izvor: HiFi Cafe

piše: Nikola Vukušić *
HiFiCafe.NET © 2006.

Ako već znamo kada i kako je svet počeo i gde je stigao, evo gde smo tad mi bili. Bez lažne skromnosti možemo reći da je svetski Hi-Fi bezmalo začet na ovim prostorima.

Tako rekoše mi, da je prvi Hi-Fi–sta u Beogradu bio profesor Bora Grujić. Loftin White 1930 god. (iz prošle kolumne Hi-Fi), a već devet godina kasnije u nas. Daleke 1939. godine gospodin Grujić bio je vlasnik gramofona ,,His  Master's  Voice’’. To je onaj na navijanje sa velikim levkom, čiji je simbol bio beli psić po imenu Neper koji je navodno iz šuškavog tona razumeo glas svoga gospodara.

Ne spominjem gospodina Grujića zbog toga što je medju prvima imao najsavremeniju aparaturu za reprodukciju zvuka, već stoga što je slušanje muzike u kući Grujića bivao dogadjaj. Biralo se vreme potpunog zatišja u kućnim aktivnostima, garderoba, ploče i partitura, notni zapis muzike sa ploče. Tok izvodjenja muzike, pomno se pratio u notnom zapisu kako bi angažovanje pri slušanju bilo potpuno. Tako se slobodno može reći da su od 1939. najbolji svetski orkestri i solisti izvodili najčuvenije kompozitore i njihova dela u Beogradu, u kući gospodina Bore Grujića.

Hvala dotičnom gospodinu i njegovima jer su nam dali tradiciju kulture slušanja.

Sa tehničke strane sve je počelo daleke 1949. godine. Dok se i pobedjeni i pobednici velikog rata oporavljaju od emotivnog šoka atomske eksplozije i ekonomske bede, na ovim prostorima grupa ljudi se okuplja zarad zvuka. Na beogradskom Institutu za eksperimentalnu fonetiku, pod vodstvom doktora Đordja Kostića, grupa stručnjaka radi palatinalna izučavanja. Krajnji cilj je bio da se napravi pisaća mašina, kojoj bi se obraćalo govorom, i mašina za sintetički govor. U ekipi su: Steva Peter-lingvista, Brana Đordjević i Milan Nestorović, a imali su i saradnju sa institutom u Vinči. Zajedničkom delu, mašini za sintetički govor, prve reči su bile Saša, te i dobija ime Saša 1. Sledeći domet je Saša 2.

A onda zbog pomankanja razumevanja i novca, projekat se prekida, ali ostaju ljudi i saznanja o vernom prenosu zvuka, preteča Hi–Fi-a kod nas.

Iz tog tima i danas pratim rad dvojice: g-dina Nestorovića i g-dina Jeličića.

Nestorovićev diplomski rad 1956. je cevni pojačavač u push-pull konfiguraciji. Vrlo bogata tehnička dokumentacija daje na uvid nove pristupe i kriterijume pri konstrukciji audio pojačavača najvišeg dometa. Nestorović nastavlja radove na zvučničkim sistemima, konstruiše, eksperimentiše, zaoštrava kriterijume , pomera granice.

Godine 1960. se upoznaje sa  Frankom McIntosh-em, a već 1963, na njegov poziv, odlazi u Ameriku. Ubrzo MaIntosh izlazi na svetsko tržište sa serijom cevnih pojačavača vrhunskog kvaliteta.

Primetna je i Nestorovićeva saradnja sa Spiker laboratorijom. Nešto kasnije osniva se Nestorovic Labs. u Kirklandu, država Vašington u kojoj se konstruiše i svetu prezentira pojačavač A1 – jedan od najboljih u svetu dugi niz godina.

Medju svetskim poznavaocima transformatora važi za najboljeg.

Pravi naslednik Tesle ne miruje već i dalje konstruiše, eksperimentiše, zaoštrava kriterijume, pomera granice.

Te iste 1949. konstruktor Ivan Jeličić projektuje i realizuje magnetofon, sa magnetnim zapisom na žici. Sve je napravljeno ručno: od komplikovane mehanike i elektronike do magnetofonske glave, čiji je magnetni procep bio 50 mikrona.

Na čeličnoj žici prečnika 5-6 stotih delova milimetra, koja se kretala oko 65 cm u sekundi, mogao se usnimiti tonski zapis do neverovatnih 14.000Hz. Ova tehnika se i danas koristi u civilnom vazduhoplovstvu, gde svaki avion ima ovakvu napravu upakovanu u takozvanu ,,crnu kutiju“.

Šezdesetih godina, pre pojave čuvenih Karlson zvučničkih kutija, Jeličić eksperimentiše sa bas refleks kutijama i prigušenjima na njihovom otvoru, sa velikim stepenom rafirmana u ispitivanju. Nastavlja radove na 3D sistemu (tri zvučnika u tri pravca iz jedne kutije), te se tonska pozornica čini prostornom po širini i dubini. Ovo je preteča stereo sistema sa prenosom u dva kanala.

Servisirajući svetske vrhunske zvučnike, on dolazi do filigrafičnih saznanja o neizbalansiranom kretanju membrane zvanom ,,efekat čigre”. Ovaj fenomen da membrana nema samo hod napred-nazad, već se i uvija, što uslovljava da njeni krajevi nisu u fazi, zadao je mnogo glavobolja konstruktorima zvučnika širom sveta. Godine 1979. najzad je nadjeno pravo rešenje, dvostruko vodjena membrana, magnetni procep mora biti dvojni, a uvod kablova apsulutno simetričan. Svaka nesimetrija je fatalna zbog izuzetno velikih brzina.

U to doba zvučnici od 8 inča daju maksimalno 15W snage, a dva takva zvučnika Jeličićeve konstrukcije u aktivnim kutijama Red, zapremine 22 litara, čak 120 W sinusne snage. Promocija je bila 1980. na Beogradskom sajmu, a potom u  Londonu, Čikagu, Los Andjelesu, Tokiju, Parizu. Ni dan danas se ne prave pojačavači od 120W, za zvučnike od 8 inča. Ako ste to u nekom prospektu pročitali, firma i podatak su pod sumnjom.

Provereni audiofil Ivan Jeličić veoma uvažava gramofon kao izvor zvuka, ali ne uvažava njegove nedostatke koji umanjuju prijatne zvuke sa vinilskih ploča. Od vajkada najveća neprijatnost za gramofonsku ručicu je povratna oscilacija. Ta uznemiravajuća oscilacija stvara rezonansu kroz cev ručice, odbija se kroz ležaj i vraća se pikapu sa kašnjenjem koje je uslovljeno brzinom prostiranja kroz materijal. Igla čita stoti deo mikrona, te povratna oscilacija, čak i najmanja, ometa čitanje a zakasneli signal se nadovezuje na koristan hod igle, muteći zvučnu sliku. Ručice se vešaju na šiljke, što su oni precizniji, povratno uznemirenje je manje, a ručica bolja. Iz tih razloga čika Ivan konstruiše ručicu Mocart.

Mocart ručica izradjena je od aluminijuma, eloksirana, delom plastificirana i ispunjena zrnastim materijalom, što je čini krutom. A sve to pliva u ulju. Različite firme koriste različite katere (noževe za rezanje ploča), pod različitim uglovima. Šibata igle su one koje najbolje čitaju, ali zahtevaju precizno podešavanje opterećenja, a time visinu i ugao igle u odnosu na gramofonsku ploču. Kod Mocart ručice visina se može posebno regulisati. Za komandu od punog kruga pomak po visini je tek 0,5 mm.

Neumorni pregalac Jeličić (sad već čika Ivan od milja), sa ovakve problematike prelazi na izlazni tranzistorski pojačavač, i opet Mozart. Osnovni konstruktivni pristup je jednostavnost, najmanji mogući broj kvalitetnih elemenata i pošten pristup u konstrukciji, a sve u službi kvaliteta zvuka. Svaki element na putu audio signala važi za uljeza, ostali su samo neophodni, rigorozno odabrani.

Sa tehničke strane treba reći da je izlazni stepen ostvaren u kvazi-komplementarnom spoju, i da je puna ozbiljnost data izvoru za napajanje. Energetski, za punu informaciju dovoljno je 170 Jaula, bez obzira na dinamiku muzičkog materijala. Disipacija, distorzija i energetski izvor su uravnoteženi i to bi bila poznata tajna dobro koncipiranog i realizovanog tranzistorskog izlaznog pojačavača. Ovakvi uredjaji nemaju deklarisanu snagu, izobličenja, damping faktor i sve ono što se obično piše pod tehničkim karakteristikama, njih jednostavno treba slušati.     

Da bi ste ovo doživeli slušajte pet ženskih vokala koji pevaju isti ton sa pet različitih alikvota, a vi izdvojite jedan, onaj najlepši, voljeni glas.

Nisam odoleo, pitao sam čika Ivana. Ručica Mocart, pojačavač Mocart, zašto? Odgovor je bio: ,,Mocart, to je sinonim za maksimalno moguće”.

Šezdesetih godina, informisani poliglota i uspešni radoznali konstruktor, Mirko Vožnjak, pokreće čitav niz članaka sa šemama za samogradnju u časopisu “Radio-amater”. U tekstovima ,,Vernost i vernost reprodukcije’’, s početka 1963.  u četiri nastavka, on kultivisanim tehničkim jezikom opisuje i objašnjava nelinearnost, širokopojasnost, fazne pomake, Milerov efekat, povratnu spregu i izlazni transformator. Brižljivo odabrani spojevi i problematika, opisani manirom odličnog konstruktora, mnoge amatere pretvaraju u Hi-Fi-ste i mnoge Hi-Fi-ste u amatere samograditelje.

Posledica je bila uzlet ovih oblasti, koje se i inače prožimaju. A onda 1965. objavljuje još nekoliko značajnih priloga: Hi-Fi pojačavač od 25W, push-pull-paralel, Hi-Fi pojačavač, koncertni pojačavač od 25W, Hi-Fi pojačavač za orkestar gitara, PL500 odlična NF izlazna cev, profesionalni muzički pojačavač.

Krajem 1965. hiper produktivni konstruktor i pisac, ima veliki broj pobornika i poštovalaca. I dan danas, nakon više od 40 godina, u laboratoriju mi dolaze golobradi mladići sa šemama pojačavača i pisanom rečju Mirka Vožnjaka, u nameri da ih sami realizuju, da nastave tamo gde su im očevi ili  stričevi zastali.

I danas kad svratim na koju čašicu razgovora i domače kolače, zatičem čika Mirka za radnim stolom. Pitam ga o zdravlju a on mi kaže:

Ne brinem o zdravlju. Brine me što je etar bezgranično velik, a moj doprinos da ga premostim tako mali.

Nek mi se oprosti, ne mogu svih da se setitm, ali Viktora Bradača ne mogu da zaboravim, i zvuk njegovih kutija.

U svakoj kutiji su barem dva zvučnika napajana skretnicom. Fazno, kapacitivnost  kasni a induktivnost prednjači, a njegove skretnice su usaglašavale, ma koliki da je bio broj ugradjenih zvučnika.

Zvuk njegovih kutija bio je topao i briljantan, a zvučna slika definisana do detalja. Napravio  je oko 50 pari najrazličitijih zvučničkih kutija, voleo je eksperimente, a oni su mu uspevali. Računam da ih u Beogradu ima još tridesetak, i poželim da je svaka od njih vezana doživotno sa cevnim pojačavačem.

Zarad dobrog zvuka i radosti naše, to je veza za navek.

Po rečima Zorana Modlija, ovo su ,,4 JAHAČA YU FONOKALIPSE”, a zasigurno i istorija za koju ponos ne treba kriti.

Od trojice živih, za jednog čujem o zdravlju, sa jednim saradjujem, a sa jednim družim i saradjujem. U tom druženju, znam i upoznajem nove jahače, znam da je prostor velik a zbivanja brza, ili znam da ovdašnji svet audiofila ima budućnost, i znam da će ona postojati dok je daha, duha i radoznalosti u nama.



Izvor: HiFi Cafe

piše: Nikola Vukušić*
HiFiCafe.NET © 2006.

Kolumna je namenjena radoznalima, a pre svega radoznalim audiofilima. Čitaocima sa nekoliko činjenica, pokušaću da razjasnim da ne treba da se čude što je ovaj tekst posvećen niskofrekventnim pojačavačima sa elektronskim cevima, jer era poluprovodne tehnike je dominantna. Ovakav zaključak generalno važi za skoro sve tehničke discipline da je za korisnika informacije donekle svejedno šta se nalazi unutar ,,crne kutije’’, a što se odnosi i na kvalitetnu audio reprodukciju, nezavisno od toga da li se u aparaturi nalaze cevi na šasiji, ili tranzistori na štampanoj ploči, ili su to visoko integrisani čipovi, itd.

Protekli XX vek obilovao je svakojakim čudima, koja su kulminirala konverzijom sa analogne na digitalnu tehnologiju, što je uslovilo da se konstrukcije ostvarene posredstvom ,,letovanja'’ pojedinih elemenata i sklopova za vrlo kratko vreme zašla u domen hemije i atomsko/ molekularne arhitekture minijaturnih integrisanih i kompjuterizovanih uredjaja. Ovim procesima je prekinut kontinuitet sa klasičnom elektronskom fizikom.

Treba se podsetiti da je pre nekoliko decenija otpočela ,,razgradnja’’ radio i televizijskog prijemnika, kako bi se od pojedinačnih sklopova, slično dečijoj igri sa Lego kockama, bili iznova ponudjeni tržištu, kako bi zavisno od finansijskih mogućnosti potrošača, svaki od njih sklopio sopstvenu igračku audio/video/PC ,,home’’ terminala i još sve to uklopio u interaktivnu Internet  mrežu. Fascinantan scenario, koji je širom otvorio vrata povratku klasičnih konstrukcija za koje ih vezuju snažna psihoemotivna sećanja na nedostižnu lepotu prohujalog vremena, intimnih kvarteta i muzičkih partitura, uopšte muzike, koja može dočarati iluziju svega što prošlost unosi u sadašnjost, ali i prenosi u budućnost.

Ovo su vidjena rešenja, koja se vraćaju na "modernizovane verzije": automobila, sata, itd. Konstrukcije iz prve polovine ovog veka, u potpunosti važe i za konstrukcije audio pojačavača sa elektronskim cevima, koje ukazuju na mogućnosti vrlo visokog kvaliteta reprodukcije zvuka i vernog prenosa tonske pozornice.

U nizu tekstova pojasniću pojave, pa i fenomene vernog prenosa zvuka.

Do daljnjeg toplo preporučujem svim audiofilima put povratka na konstrukcije audio pojačavača sa elektronskim cevima.



Renesansa cevnog audia                                                           

Ovu civilizaciju je nagli razvoj tehnologija u XX veku vukao napred da bi se nama audiofilima dogodilo čudo, ili ako hoćete - presedan. Vratili smo se unazad za više od pola veka zarad dobrog zvuka i poštovanja prema prirodi koja nas je obdarila sluhom i razumom, neprevazidjenim senzorima za zvuk i osećaj. Nagli uspon interesovanja svetskih audiofila za cevnim tonom dogodio se nakon potvrde saznanja da se trodimenzionalna zvučna slika samo iluzijom može preneti sa dva kanala, stereofonski. Ovu iluziju najbolje dočarava elektronska cev (lampa), ili od milja ,,Stara Dama".

Nakon višegodišnjeg rasta popularnosti medju svetskom audiofilskom elitom, pojačavači sa cevima počeli su konačno da interesuju vodeće američke i engleske audio novinare. Sve decenije postojanja cevnih pojačavača vrhunske klase, kao da su njih prošle u svojevrsnoj amneziji. Tako da sada pojedini od njih su naročito ponosni na postojanje i "inovaciju" pojačavača sa jednom lampom u izlazu i radom u klasi A. Ne želim da tvrdim da su gospoda novinari u principu, spori kada je otkrivanje novina u pitanju, ali svako ko je imao prilike da čuje dobar triodni sistem u Single Ended spoju, razume da je bilo samo pitanje vremena kada će se "lampaška" groznica proširiti predvodjena triodom.

Pojačavač sa triodom u Single Ended spoju je čudovišna naprava.

Kao i sve drugo, cevni pojačavači nisu za svakoga, ali mnogi slušaoci počinju da otkrivaju na svoje veliko zaprepašćenje, da je lampaški zvuk baš ono što su oduvek tražili. U kombinaciji sa zvučnicima odgovarajućih performansi, ovaj zvuk pruža sve karakteristike audiofilskog zvuka sa elegancijom i preciznošću. I mada cevi posebno dolaze do izražaja prilikom trodimenzionalnih prezentacija, triodna muzika bazu slušanja prebacuje sa fotografskog vizuelnog slikanja detalja, na trenutno fizičko i direktno poimanje muzike. Čudno je, i doskora nezamislivo, da možemo postići osećaj prisutnosti i malim tananim pojačavačem i osetljivim zvučnicima, čime se dobija rezultat bolji od svega što mogu zvučnici od 84 dB osetljivosti, osnaženi sa 500 W.

Poznajem dovoljno audio manijaka koji nisu štedeli novac, vreme i vlastitu energiju, kako bi stvorili takve monstrum sisteme. Tek neki od njih spretno ih se odriču i pri nabavci su pojačavača sa cevima. To će opet da ih košta dosta novca, nerava i energije, ali sada su barem na pravom putu za svojim zahtevima o sonici. Ne treba voditi računa o finansijskoj neprivlačnosti cevi 300B, ili činjenice da 2A3, proizvodi snage koliko i čip od dva dolara, valja pratiti sebe, a tamo je i ostali svet.

Mada je dobar deo audiofila prešao na cevni ton iz pomodnih razloga, mora nešto postojati kao solidna osnova ovog već svetski velikog biznisa. Jer da je u pitanju bio samo pomodni hir, taj bi talas došao i prošao pre nego što bi dosegao razmere prave svetske audio histerije. Bez obzira na malu snagu, i merno gledano nesavršene karakteristike, cevni ton doslovce menja tržište na kome je 50W izlazne snage, donedavno smatrano za apsulutni minimum.

Zato su prvim triodnim talasom vladali veliki pojačavači sa cevima 211 i 845 (21 i 27W). Velikim pojačavačem smatrani su snagaši, koji su imali dvocifren broj vati, 20 do 30. Pojačavači sa cevima 211 i 845, su zaista odlični predstavnici sopstvene staro-nove tehnologije, u kulturi gde su velike snage taj značajan činilac koji obavlja posao. U tom kontekstu trovatni pojačavač sa 2A3, ne shvata se ozbiljnom napravom, do trenutka dok ne čujete jedan. Triodni pojačavači danas predstavljaju samo mali deo cevnog univerzuma.

Ova civilizacija imala je jednu renesansu, već pomalo zaboravljenu, a nama audiofilima upravo se dogadja renesansa triode, već pomalo zaboravljene.



Izvor: HiFi Cafe

Uuuuuuuhhhhhhhh covece- pa razvalio si tekst!!!  Ako nesto nadjes za onog ruskog naucnika Teremina koji je '20 godina proslog veka istrazivao vestacki zvuk bilo bi divno. Znam da ima uredjaj koji se zove po njemu i da recimo grupa Nine Inch Nails koristi to na koncertima.

Videću, ako naletim 





piše: Nikola Vukušić
© HiFiCafe.NET, 2006.


Svaki audio sistem može se posmatrati kao lanac sačinjen od karika. Stara narodna izreka kaže:"Lanac je jak koliko je jaka naslabija karika u njemu", ovo doslovce važi i za Hi-Fi lanac.

Od svih uredjaja koje imate u svom Hi–Fi lancu, najvažnije je da su ujednačenog kvaliteta. Medjutim, često  izbor nije odraz želja i mogućnosti, već igra slučaja. U ovim  vremenima kad je svetska ponuda sve prisutnija, u najrazličitijim formama zabavne elektronike, novaca sve manje, igra slučaja je presudna kod nabavke.

Od vremena kada su se pojavili uredjaji za kvalitetnu reprodukciju zvuka, promenilo se mnogo toga. Uporedo sa razvojem uredjaja, povećavao se i kulturni nivo korisnika a time su i njihovi zahtevi postajali stroži. Sa elektronskih cevi prešlo se na tranzistore, a zatim na integrisana kola, ali su poštovaoci dobrog zvuka napravili presedan i ponovo se vratili elektronskoj cevi. To nam se dogodilo kada smo spoznali da trodimenzionalnu tonsku sliku ne možemo preneti sa dva kanala, i da tu iluziju najbolje dočarava elektronska cev. Mnogo se toga od tada promenilo u pristupu  Hi–Fiju, da bismo došli do uredjaja za reprodukciju zvuka, koji nazivamo HIGH END.

Stvaralački duh konstruktora iz ove oblasti išao je i dalje. Primenom najnovijih tehnoloških dostignuća, tehnički kvalitet i vizuelni doživljaj pretstavljaju apsulutni vrh svega što je čovek do sada napravio. Ovakvi primerci spadaju u kategoriju uredjaja "State of the Art’’, jer se estetska i tehnička rešenja doživljavaju kao umetnost. Od svih tehničkih naprava koje čovek upotrebljava, ovo se jedino još dogodilo satu i automobilu.

Za sve audiofile ova pretpostavka je veoma laskava.

Interesantna je činjenica da su prvi ovakvi primerci bili najobičnije metalne kutije sa prednjom pločom 19 inča. Svaka pomisao da poveća metalna kutija može da se smesti u "State of the Art’’ kategoriju izaziva podozrenje, naravno samo dok ne vidite i ne čujete jedan. Pristalica ovih zatvorenih kutija ima više, pristup ne menjaju, jer to je deo njihove tradicije. Iz oblasti audio pojačavača sa dužnim poštovanjem spomenuo bih samo neke: Jadis, Audio Research, Conrad-Johnson, itd...

Veliku tradiciju ima i "open lock’’ dizajn, to je kad na šasiji vidite cevi i transformatore. U ovom dizajnu ima veći broj ostvarenja kategorije "State of the Art’’. Dužni pomena su: Audio Note (Engleska), Cary (USA), Wavac (Japan), itd ...

Sa tehničke strane, sve karike u audio lancu, nismo uspeli da prevedemo u vrhunski ton, bilo zbog komplikovanosti tehničkih rešenja, ili favorizovanja nekih principa kojima je profit u prvom planu. Za postizanje boljih rezultata moraju se usavršavati svi elementi na prenosnom putu audio signala. Na sve karike audio lanca možemo uticati neposredno, ili posredno. Postoji element u lancu koji se delimično može unapredjivati ili menjati, a to je prostor. Najteže i najskuplje je prilagoditi prostor u kome se sluša, a čak nikako ne možemo uticati na vazduh kao kariku Hi-Fi lanca. 

Govedju žicu kontrabasa moguće je vizuelno doživeti, ako vaša iluzija i tehnika saradjuju.

Svaki Hi-Fi lanac sastoji se od: izvora zvuka, pojačavača, kablova, zvučnika ili slušalica, pribora, itd ... Ali ima toga još!

Kao izvori zvuka na raspolaganju nam stoje: gramofonska ploča, radio program, magnetofonska traka ili kaseta (analogna ili digitalna) i digitalna ploča, itd ..., ali ima toga još!

U budućim nastavcima opisaću logičnim redosledom izvore zvuka, onako kako su nastajali.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Analogna ploča

piše: Nikola Vukušić*
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.

IZUMITELJ  GRAMOFONA

Nemiran čovečiji duh i um tražio je način da udovolji svome sluhu i duši, dužnim respektom prema prirodi koja ga je neštedimice obdarila čulom sluha.

Primereno i vremenu, u stalnom pokretu napred, današnji audiofil i ne stiže da zastane i osvrne se na dogadjaje i vreme. Ne sputavajući želju da uvek i iznova idemo napred, treba znati gde smo i gde smo bili.

Od svih uredjaja koji zaslužuju najizgledniji prostor u kući, sa najviše respekta se treba odnositi prema gramofonu. Razloga ima više, ali neka osnovni bude njegovo trajanje u vremenu. Sasvim je neizvesno da ćete u svom okruženju, naći još neku napravu, čiji pronalazak seže tako daleko u prošlost. Godina 2006. slična je prethodnim, ali zasigurno jeste, takoreći, jubilarna 129. godina od pronalaska gramofona.

Na adresu Francuske akademije nauka, 18. aprila 1877. godine stiglo je pismo izvesnog Čarlsa Grosa, sa temom za razmatranje: "Postupak za beleženje fenomena što ih prima sluh". Čoveku kome se javila ovako lucidna  pomisao, treba posvetiti pažnju i vreme.

Rodjen je 1842 god. u Fabrezanu, u Pirinejima, od oca filozofa i pravnika. Već u dečačkim danima pokazuje interesovanje za razne discipline. Radi kao učitelj, studira medicinu, od 1863. bavio se književnošću i tehničkim pronalascima, a usput se trošio u radostima pariskog života.

Naglo budjenje interesovanja za telefonijom, obuzima nestašnog mladića kao civilizacijski izazov. Godine 1865., planirao je izgradnju telefonske centrale za Peru. Projekat propada, a on ide u novi. Na svetskoj izložbi 1867. Gros izlaže automatski telegraf, koji je sam projektovao i napravio. Ni to mu ne prolazi odveć zapaženo, te interesovanje usmerava na fotografiju u boji. Objavljuje i prvu knjigu sa tehničkim pristupom u izradi i korišćenju: "Opšte rešenje fotografije u boji". Dalji radovi mu se odnose na komunikaciju sa planetama. Kao pesnik postaje poznat po monolozima, te na kraju izdaje i zbirku pesama. Stihovima je stekao veliki broj  štovaoca,  i bili su vrlo cenjeni i hvaljeni kao bogati a jednostavni.

Sve ovo ispričah da upoznate i shvatite čoveka koji je zamislio gramofon.

U pomenutom pismu Francuskoj akademiji nauka, do detalja je dato sve  potrebno i bitno za izradu aparata za snimanje i reprodukciju zvuka. Zapečaćeno pismo otvoreno je sa velikim zakašnjenjem,  i to tek na višestruku Grosovu intervenciju. Razlozi Grosove žurbe bile su glasine o istraživanjima Tomasa Alve Edisona,  na aparaturi koja snima i reprodukuje zvuk.

Čarls Gros nije imao kapitala da svoja istraživanja nastavi i realizuje. Nepriznat kao naučnik, i nedovoljno cenjen kao pesnik, umro je u bedi 1888. u Parizu.

Trebalo je da prodje 100 godina,  pa da ga svet prizna kao idejnog tvorca naprave koja je u stanju da snimi,  trajno sačuva, te reprodukuje ton. Naprava se zvala "paleofon", što znači glas prošlosti, a mi je nazivamo gramofon. Analognu gramofonsku ploču možemo smatrati osnovnim izvorom zvuka svakog Hi–Fi sistema.

Tomas  Alva Edison, konstruisao je i patentirao prvi audio-uredjaj, 1877. te napravu nazvao "fonograf ". Nosilac tonskog zapisa bio je valjak od staniola. Edison je na njemu snimio pesmicu "Mary had a little lamb", i tako je počela era analogne audio-tehnike. Zvučni talasi kreću se od izvora do membrane mikrofona, koji mehaničke oscilacije pretvara u odgovarajući električni signal. Talasni oblik je analogan talasnom obliku zvučnog pritiska na mestu izvora. Ovakav električni signal dovodi se igli za rezanje brazde pri proizvodnji vinilskih gramofonskih ploča.

Pri reprodukciji oscilacije igle koja prati talasni oblik urezan u brazdu ploče pretvara se u gramofonskoj zvučnici u analogni električni signal, koji se posle pojačanja reprodukuje. Krajnja karika u lancu reprodukcije, zvučnik, pretvara električni signal u mehaničko kretanje membrane, čime se stvaraju zvučni talasi analogni onima na mestu snimanja.

Iako je prošlo više od sto godina, sam princip audio zapisa i reprodukcije ostao je nepromenjen. Za proteklih 100 godina učinjen je ogroman pomak u usavršavanju elemeneta i sklopova na strani procesa proizvodnje, kao i uredjajima za reprodukciju.

Kao rezultat imamo počasno mesto u našem Hi-Fi lancu za gramofon, a veću zbirku nosača odabrane muzike, zovemo diskotekom, i sasvim je izvesno da ima najlepše mesto u našem životnom prostoru.

Najdublji kontakt sa muzikom imam, kad igla grebe vinil.


ANALOGNA  PLOČA

Lična karta miljenice zvane "Long Play" ploča:

Prečnik 300 mm, debljina 1,5-2,3 mm, trajanje snimka 50-60 min., broj obrtaja u minuti 33 ili 45, širina brazde oko 100nm, frekventni opseg 30-20.000Hz, dinamički opseg 60dB, razdvajanje kanala 23-35 dB, ukupna harmonska izobličenja 0,03%, broj kanala 2, materijal vinil, vek trajanja preko 100 reprodukcija, vek trajanja igle 400-800 sati. Ovo su podaci u vremenu nastanka ,,dugo svirajuće ploče“, i danas ih ne treba uzimati za ozbiljno.

Pored standardne LP ploče, postoje i kvalitetnija izdanja za probirljive sladokusce, direktno rezane ploče koje imaju značajno viši kvalitet, veću cenu i relativno mali broj muzičkih numera.

Najkvalitetnije su one koje nose naziv "digital": vinil je poboljšan i bolje obradjen, a koriste se i posebne tehnike usporenog urezivanja, čime se ostvaruje preciznija brazda, a ako se ona valjano očita dogodiće vam se najbolje što analogni zapis može priuštiti.

Za LP ploču uopšte, sve ovo važi ako je korektno napravljena i pažljivo čuvana prilikom rukovanja, jer svako oštećenje ploče ili igle utiče na podizanje nivoa šumova, a time se smanjuje odnos signal-šum i dinamika. Sklopovi predpojačavača koji se koriste prilikom snimanja i reprodukcije gramofonskih ploča, imaju frekventnu karakteristiku oblikovanu prema zahtevima standarda Američkog udruženja za proizvodnju ploča, skraćeno RIAA.

Prilikom snimanja i pripreme snimka za gramofonsku ploču, amplitude signala niskih frekvencija se ograničavaju, obzirom na to da imaju veliki energetski nivo. Visoke frekvencije se pri tome namerno izdižu, jer je njihov energetski nivo pri urezivanju brazde ploče nizak.

U procesu reprodukovanja ovakve gramofonske ploče, potrebno je ispraviti frekventnu karakteristiku propuštanjem signala sa zvučnice kroz korekcioni pojačavač, čija je karakteristika inverzna karakteristici pri snimanju. Korekcione frekvencijske karakteristike u tehnici snimanja i reprodukcije zvuka sastavljene su od horizontalnih delova i delova sa nagibom od 6dB po oktavi. Ti su delovi definisani vremenskim konstantama, odnosno frekvencijama: 50, 500 i 2120 Hz. Osamdesetih godina došlo je do zahteva da se predpojačavačem za magnetnu zvučnicu otklone infra zvučne frekvencije ispod 20 Hz.

Brazda prosečne LP ploče, duža je od pola kilometara i izuzetno je komplikovanog oblika, koji igla mora precizno da prati. Pri svakoj reprodukciji odvija se isti proces. Precizno obradjeni vrh čvrstog dijamanta igle prolazi kroz brazdu gramofonske ploče, i na taj način dolazi do uzajamnog mehaničkog delovanja. Sasvim je izvesno da se i ploča i igla troše u medjusobnom trenju. Svako trenje daje toplotu, a vinil gramofonske ploče je vrlo osetljiv na povišene temperature. Izmereno je da igla u brazdi razvija temperaturu od 430C. Za osetljivu brazdu opasne su i deformacije, do kojih lako dolazi ako gramofonska ručica nije pravilno podešena. Bok brazde trpi veliki pritisak od naleganja igle, i to je glavni uzrok mehaničkih deformacija. Ukoliko je deformacija u granicama elastičnosti vinila, bok brazde vraća se u prvobitni položaj. Medjutim ako usled prevelike vertikalne sile ili loše podešene ručice, deformacija predje granice elastičnosti brazde, ploče se trajno deformišu.

Treba imati u vidu da se igla menja nakon 500 sati rada, dijamantska nakon 1000. Kad nastanu čujna izobličenja, prekasno je i za iglu i za ploču. Na trajnost ploče utiče i tip igle, jer se one razlikuju po površini  kojom naležu na bok brazde. Kvalitetna obrada i dimenzije igle u velikoj meri utiču na trošenje ploče. Zato je kvalitetna i naravno skupa zvučnica pravo rešenje.

Za svakog Hi-Fistu diskofila, najveća neprijatnost je prašina i efikasna zaštita od nje. Igla na svom putu nailazi na trunčice prašine, a ove se skupljaju na vrhu. Ako zaprašenu ploču nekoliko puta reprodukujemo, nakupljena nečistoća u brazdama prouzrokuje šum i pucketanje, gube se visoki tonovi i nastaju izobličenja. Zato je čišćenje ploče od prašine pre svakog slušanja osnovni uslov kvalitetne reprodukcije.             

Sledeća, ne manja neprijatnost je statički elektricitet prisutan na ploči, koji privlači prašinu iz okolnog prostora, a u zvučnicima prouzrokuje pucketanje pri reprodukciji. Prema tome, sem čišćenja prašine treba istovremeno rešiti i odvodjenje elektriciteta sa ploče. Kao najbolje rešenje pokazala se četka sa elastičnim karbonskim vlaknima, kojih čak može biti 1,000.000, prečnika 8 mikrona. Njih nekoliko stotina u brazdi omogućavaju potpuno uklanjanje i najsitnijih čestica iz brazde, dok metalno kućište sa drškom odvodi statički naboj sa ploče. I gramofonska ručica troši iglu i ploče. Zato se opredelite za najbolje, a ta investicija se zasigurno vraća kroz vek vaših ploča i igala.

Kod ručice prvenstveno treba paziti da joj je vertikalna sila tačno podešena, prema preporuci proizvodjača, koga se obavezno treba pridržavati. Postoji još i podešavanje koje sprečava centrifugalnu silu da većom silom pritiska unutrašnji bok brazde, tj. levi kanal ploče. Neprecizno podešavanje uzrokuje nejednako trošenje levog i desnog kanala,  deformaciju igle i ploče.

Nostalgija? Da, ali prva ljubav je moguća sa vinilske ploče. Samo treba preslušati prvu.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Radio

piše: Nikola Vukušić*
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.

Tekuća 2006. je na svetskim prostorima posvećena Nikoli Tesli povodom 150 god. od rodjenja. Pod naslovom "radio" neizostavno se mora spomenuti Teslino ime i doprinos. Naš zemljak je zadužio žitelje planete nizom patenata, da bi se postigao sadašnji civilizacijski nivo, decenijama posle. Manje je poznat njegov doprinos prenosa signala ili energije radio talasima. Do tada je jedina komunikacija bila telegrafija, tj. digitalna Morzeova azbuka, ali žično prenošena.

Zarad razumljivosti i ograničenog prostora pišem hronološki i kratko.

-   1887. Tesla patentira sistem bežičnog prenosa električne energije.

-   1890. konstruiše i prezentira ,,Kalem četiri kola u rezonansi” embrion savremenih telekomunikacija.

-   1893. na ,,Franklinovom institutu” drži predavanje o prenosu na bilo koju distancu bez upotrebe vodova. Objasnio je da bi se uredjaj mogao nositi u džepu, bio jednostavan i jeftin, i bio od prvorazrednog značaja za prosvećivanje svih. 

-   1896. bežični prenos signala na udaljenost 32km. 

-   1904. stavlja u funkciju i promoviše, na Long Ajlednu, eksperimentalno telekomunikaciono postrojenje za prenos zvuka i slika.

"Vidovitost" daleke budućnosti bazirana je na Teslinoj genijalnosti, ali i saznanjima prethodnika.

-   1796. galvanska struja (Voltin stup) – Alessandro Volta

-   1820. zakoni elektromagnetizma i elektrodinamike – Andre Ampere

-   1826. srazmere izmedju napona i struje u kolu – Georg Simon Ohm

-   1831. elektromagnetska indukcija – Mihael Faraday, istovremeno, Joseph Henry

-   1888. eksperimentalna potvrda elektromagnetnih talasa – Heinrich Hertz

-   Doprinosi: Maksvela, Popova, Branlija, i dugog niza ne manje važnih pronalazaka i pronalazača.

-   12.11.1901. Guljermo Markoni je ostvario prenos preko Atlantika njemu i pripada patent za radio prenos.

Spomenuću i dva presudna dogadjaja za razumevanje euforije oko radija kao novog medija.

-   13.1.1910. direktan prenos iz Metropolitena ,,Kavalerije Rustikane” sa Enrikom Karuzom, slušalo se na kontinentu i do pola Atlantika.

-   1917. masovna primena ovog medija sa Lenjinovim proglasom: "Svima, Svima!".

Kao nov medij komunikacije, radio je prvo bio senzacionalistički predstavljen, da bi se tek u zlatnom dobu prepoznao kao kvalitet velikih mogućnosti. Postavkom radio drame na repertoar nastaje Radiofonija i postaje najmladja, osma umetnost.

Tako je i do danas.

Dvadesetih godina i onih do Drugog velikog rata popularnost Radija vrtoglavo raste a granice mogućnosti medija nisu u potpunosti još sagledive.

Tako je i do danas.

Iz tih vremena u Radio Beogradu, na vidnom mestu, pisalo je: "Ništa nisi radio ako ne javi radio".

Tako je i do danas.

Mi zaposleni govorili smo: "Radio ne radio svira Ti radio". 

Tako je i do danas.

U današnje vreme kad smo pod presijom i diktatom slika i poruka, radio pruža mogućnost da ne hodamo gluvi kroz svakodnevnicu i osetimo život koji kraj nas protiče.

 

RADIODIFUZIJA

Radio "Kosmaj"
Proizvodnja:
"Nikola Tesla" Beograd 1949.

Emitovanje programa (govora i muzike) preko radio stanica naziva se radiodifuzija. Ova novotarija s početka prošlog veka se primila i veoma brzo razvijala. Rad stanica u pogledu dužina talasa i snage u anteni reguliše se medjunarodnim propisima, kako ne bi zavladao haos u eteru. Već negde posle Drugog svetskog rata ponudjena nam je slika sa tonom, pa radio difuzni kvalitetni ton na UKT–u, sledilo je slika u boji, pa stereo prenos preko radija. Kada smo pomislili da je to dovoljan napredak za jedan vek, tu pred kraj stoleća sa zemaljske radio TV difuzije prevlače nas na satelitsku.

Ne možemo ni slutiti šta nas sve čeka u bliskoj budućnosti, jer je XXI. vek proglašen vekom komunikacija. U poplavi multimedijskih ponuda za nas audiofile je uputnije da se držimo zemaljske difuzije, jer ponuda sa neba nudi neslućeno mnogo specijalizovanih programa, a ovi traže neslućeno mnogo vremena.

Radio televizijski ton možemo podeliti po načinu obrade na amplitudno i frekventno modulisane. Amplitudno modulisani radio program emituje se preko predajnika za dugo, srednje i kratkotalasno područje. Na našim prijemnicima imamo najčešće samo srednje talase. Zbog velikog broja radio stanica na ovom području, medjunarodnim dogovorima je usvojen vrlo uzan frekventni opseg od 40-4500 Hz, sa dinamikom od najviše 45-50 dB. Osim ovih nedostataka amplitudno modulisani signal je osetljiv na smetnje, naročito na atmosferska pražnjenja i nedopustivo veliki šum koji se ne može eliminisati. Već zbog ovih ograničenja na srednjim talasima ne može se izvršiti Hi-Fi prenos audio signala. Osim toga emituje se samo mono program sa izuzetkom SAD, gde se početkom pedesetih godina počelo eksperimentalno emitovanje stereo programa sa dva predajnika. Do sredine devedesetih prošlog veka te stanice su redovno emitovale. Kažu da i danas, neke stanice u Americi, emituju stereo program na srednjim talasima.

Frekventno modulisani radio program, emituje se na UKT području, i zbog relativno malog dometa, najčešće preko mreže predajnika i repetitora. Ovde se muzika i govor mogu prenositi u frekventnom opsegu 30-15000 Hz, dinamikom od oko 60 dB i više, a moguć je prenos dva kanala, tj. stereofonija u radio difuziji. Najkritičnije pri ovakvom prenosu je odnos korisnog signala i šuma, ali je to prevazidjeno uvodjenjem preemfazisa kod predajnika i deemfazisa na strani prijema. Rešenje se svodi na izdizanje visokih tonskih frekvencija po nekakvom dogovoru, a na mestu prijema na njihovo potiskivanje. Kao krajnji rezultat dobije se poboljšani odnos signal–šum čime se zadovoljavaju Hi-Fi norme i u radiodifuznom prenosu.

Televizijski ton je takodje frekventno modulisan, i omogućava prenos zvučne informacije od 50-12500 Hz, u dinamičkom opsegu od 60 dB i više a moguć je i stereofonski prenos koji je vrlo zastupljen u svetu. Iako televizijski ton ne spada u Hi-Fi, tehnički parametri prenosa televizijskog tona omogućavaju kvalitetan zvuk. Slušaoci su ipak uskraćeni za kompletan doživljaj jer proizvodjači TV prijemnika ugradjuju nedovoljno dobre pojačavače i zvučnike. Zatim vrlo malo rastojanje medju zvučnicima, koje je uslovljeno širinom ekrana, osiromašuje tonsku pozornicu po širini, a treću dimenziju je nemoguće dobiti i kod najboljih primeraka televizora i audio snimaka.

Pojavom novih standarda mnogo toga je za "hajfiste" krenulo na bolje. Svet ima, a i mi radimo na uvodjenju stereofonije na TV. Najjače nadražaje daju kućni bioskopi sa agresivnim izborom efekata i muzike, ali uveren sam da i to nije kraj priče.

Proizvodjači tzv. zabavne elektronike su se postarali da usklade priključke, veličine signala i impedanse, te se sa TV tonom možete priključiti na svoj audio sistem. Zato nemojte sebi uskratiti niti jedno muzičko izvodjenje na TV-u,  a da ga istovremeno ne slušate na svom Hi-Fi sistemu.

Teško je poželeti život bez Radija a bez radio drame, nikako.   



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Radio  u nas (1. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.

Radiodifuzija je nastala od radiofonije, ova pak od radiotelegrafije i radiotelefonije. Prvi veliki rat dao je značajan zamah razvoju radiotelegrafije i radiotelefonije. Smatra se da počeci radiofonije datiraju od kraja rata, nekako u isto vreme u Engleskoj i Nemačkoj. Prvo emitovanje je juna 1920. radiostanice Marconi u Engleskoj. Snagom od 15kW u etar odlazi glas poznate pevačice Melbe, i kod slušalaca izaziva pravu senzaciju. To se sad več tiče i onih preko okeana. Pravo na prestiž je svugde prisutan a on je: veća snaga, veći broj radio stanica, primenjene tehničke novotarije, raznovrsniji prgram i veči broj pretplatnika.

1936. u Evropi ima 27 miliona pretplatnika, 38. već 37 miliona. U svetu cca. 100, ali imajte u vidu radio prati u proseku 5 slušaoca. Planeta je takoreći ozvučena.

I tako u beskraj.

Emituju se odabrane oblasti: nauka, umetnost, razonoda, prosveta, i naravno informacija. Ova zadnja je bezobrazna, nekad podmukla, jer radio talasi ne raspoznaju granice zemalja i granice interesa. Haos je na vidiku, konflikti mogući, te mudro i efikasno formira se u Ženevi 1925 god. "Medjunarodna unuja za radiofoniju". Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca pristupa uniji u osnivanju i daje doprinos njenom radu.

Unija vrlo dobro funkcioniše, ali ometanja, ili rad na istim frekvencijama je česta pojava koja ignoriše postojeću regulativu i vodi u najavljen haos u etru. Situacija je ipak pod kontrolom. Pod kontrolom je i brz razvoj radija koji formira novu industriju u svetu: fabrike predajnika, prijemnika, opteme, kablova i vrtoglavo diže proizvodnju i potrošnju struje. U godinama koje slede, zapamčeno je da je: radioindustrija bila jedina koja se razvijala i u doba opšte svetske ekonomske krize.

I tako u beskraj.

To je svet, a gde smo MI ?

Na našim prostorima prva radio stanica za sve koji mogu iz etra uzeti informaciju puštena u rad 3.VIII.1904. god. proizvodnje ,,Marconi”. Instalirana je na vrhu brda Volujica u blizini Bara. Sa manjim prekidima radila je sve do 1914. kad ju je austro-ugarska armada paljbom sa brodova totalno uništila.

U nas istorijat radija počinje pristupanjem nezavisnih država Srbije i Crne Gore, londonskoj konvenciji o radio-telegrafskom saobraćaju, 5. jula 1912. god. Srbija potpisnica konvencije i nezavisna država, ima prava koristiti radio-telegrafski saobraćaj, prvorazredno važan zbog mirisa baruta u vazduhu, i prestojećih ratova od 1912-1918. god. (Turske, Austro-Ugarske i Bugarske). Već 1915. Francuzi (kompanija TSF) montira u Nišu i pušta u rad prvu radio-telegrafsku komunikaciju. Godina je ratna kad austro-ugarske i bugarske nadiruće snage uzrokuju preseljenje u Kosovsku Mitrovicu. Tu je i skončala od salvi topova velikog kalibra sa velikog rastojanja.


Rat skončava i nova država, kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, počinje da funkcioniše. Negde 1922. uveliko se priča i piše kako će Beograd kao i ostali svet dobiti radiostanicu. Sa nevericom i posprdno o tome se govorkalo i piskaralo: "Nije možda daleko dan kada če svaka druga ili treća kuća u Beogradu imati svoj radio-telefon. Jedna kompanija dobila je, kako je poznato, koncesiju za podizanje velike radio stanice i instaliranje prijemnih aparata po kućama u Beogradu i zemlji. Aparati će biti jeftini, a isto tako i godišnja pretplata, za koju će moći da u svojoj sobi slušate celog dana i cele noći, kad god hoćete, novosti od nas i sa strane, recitovanje, priče, operu našu i stranu, koncerte u Parizu, Moskvi, Londonu, debatu u narodnoj skupštini, političke govore, predavanja i najnovije šaljive kuplete. Navijete samo aparat, a truba već trešti: ,,Lažeš životinjo! Lažeš svinjo! Ko laže? Bitango! Lopužo! Magarče! Nitkove! Glavu 'u ti razbiti! Prosuću ti creva! ..." I odmah znate da je to sednica Parlamenta." ("Politika" od 24. marta 1924.)

I tako u beskraj.

Kako bilo, tek tada nekako ministarstvo pošta i telegrafa kraljevine SHS sa Francuzima nastavlja saradnju i narodu obećava ulazak u novi ,,Radio svet”. Sklopljeni ugovor predvidja montažu i ekasploataciju stanice 30 god. Posle čega ona prelazi u vlasništvo države. Sem radiodifuznog emitovanja predvidjena su i postrojenja za radiotegrafiju i radiotelefoniju. Kraljevina ovim ostvaruje i vitalne funkcije za funkcionisanje državnih službi za: komunikaciju, prenos vesti i propagandu.

Montaža postrojenja u Rakovici je završena mesec dana pre obećanog datuma prvog emitovanja zarad proba koje su vršene uspešno. O svemu je obavešten ministar pošta i telegrafa g. Pera Marković i zamoljen da odobri emitovanje koncerata uživo tri puta nedeljno sa trajanjem od jednog sata. Dani i sati emitovanja biće po dogovoru o rasporedu emitovanja ostalih stanica u Evropi.

Zakazani prvi termin je 19. septembra 1924., oko 19h. Prenos je vršen iz zgrade hrvatske štedionice sa najavom da će g-đa Rogovska pevati poznatu ariju iz "Toske" uz klavirsku pratnju g. Brezovšeka, te g. Tomić otpevati kompoziciju g. Hristića koji je i klavirska pratnja, pa će ... Bio je to, priznali su svi, prvorazredni istorijski i kulturni dogadjaj ne samo za beogradjane več i za sve gradjane kraljevine.

Tek par zemalja Evrope nas je preteklo. Beč je počeo emitovanje nekako kad i Beograd, Rim oktobra iste godine, Moskva i Japan 1925.

Dalje je sve išlo vrtoglavom brzinom i uvek gde je svet - tamo i mi.

I tako u beskraj.

To je bio samo početak radiofonije u nas. Prva prava radiostanica puštena je u rad u Zagrebu 1926. Snaga predajnika bila je samo 350W, kasnije podignuta.

Ljubljana pušta svoju stanicu 1928 g. sa snagom od 2,5kW, a zatim podiže na 5kW.

Beograd dolazi na red poslednji. 24. marta 1929. god. Svečano je puštena u rad radiostanica snage 2,5kW. Lokacija je centar grada, tačnije u palati Akademije nauka smešteno je sve potrebno za rad radio stanice.

Sve tri stanice kraljevine su vlasništvo privatnih društava i eksplotišu se po koncesijama dobivenih od države. Država ovim drži pod kontrolom rad stanica, njihovo pokrivanje dodeljene teritorije, sadržaje, itd. Sve imaju programske šeme sa raznolikim programima kako bi zadovoljili ukuse slušalaca iz najrazličitijih slojeva društva, svakom dobu starosti i oba pola. Programi obuhvataju: nauku, vaspitanje, umetnost, razonodu i informaciju.

Malo li je?



Izvor: HiFi Cafe

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Stanica u zgradi Akademije nauka svečano je puštena u rad 24. marta 1929. sa 300 zvanica. Izdvajam: Izaslanik NJ. V. Kralja, ministar pošta i telegrafa, ministar saobraćaja, predsednik beogradske opštine, itd. Iz skromne liste se da naslutiti značaj stanice za Kraljevinu, Beograd i Radio Beograd.

U nacionalnom pogledu, radio Beograd, zbližavaće Srbe, Hrvate i Slovence, jer će i u najzabačenijim hrvatskim i slovenačkim selima jasno čuti reči spskog naučnika ili umetnika iz Beograda, kao da je gost pod njihovim krovom.

Tako je i bilo.

Sa malim vremenskim zakašnjenjem podsećam na nadljudski napor malobrojne ekipe koja je na krovu montirala dva antenska stuba visine 25m. I sve to na nezapamćenoj zimi sa -34 stepena i obiljem snega na krovu. Iz grupe montažera izdvojio bih inženjera Franju Mozera, jer je na vrhovima stubova obavio završnu montažu antene.

Več početkom 1934. god. stanica se seli u Makiš (selo pored Obrenovca). Predajnik je isti, ali antenski stubovi su visoki 100m, i primenjena su najnovija dostignuća tehnike uzemljenja, koje se smatra drugim polom antene. Veličina zemljišta, sistem uzemljenja i zgrada projektovani su za smeštaj predajnika od 100kW.

Svečano puštanje u rad je početkom marta, i opet poduži spisak zvaničnika i zvanica, i opet sa razlogom, i opet sa obećanjima: veći domet, poboljšanje prijema i bolji kvalitet zvuka.

Tako je i bilo.


Predajnik u Makišu oktobra 1944. god.

I opet sa malim vremenskim zakašnjenjem podsećam na taj drugi pol antene, uzemljenje tj. izbor zemljišta. Izbor zemljišta je presudan za kvalitet uzemljenja, a pretrage zahtevaju poznavanje problematike, dugo traju i skupe su. Pretragu i izbor, gde i koja zemlja da se kupi, odgovorno i uspešno je obavio inž. Mozer.

Rezultati ankete kod radio pretplatnika kazuju da se bez predaha ide napred, i to odmah. Februara 1937. god. inž. Franja Mozer imenuje se za šefa tehnike i šalje u London na završnu montažu i probni rad novog predajnika. Predajnik je snage 20kW, ali je projektom predvidjeno povećanje snage na 100kW.

2. avgust je važan dan za jugoslovensku radiofoniju. Predajnik Markoni se sa pravom smatra najsavremenijim u Evropi.  Za to doba (srednje snage) obezbedio je prestiž Radio Beogradu, i svrsatao ga u red modernih radio stanica, čija se reč i muzika čuju širom evropskog kontinenta. To je dan svečanog puštanja u rad, i opet poduži spisak zvaničnika i zvanica, i opet sa razlogom, i opet sa obećanjima: veći domet, poboljšanje prijema i bolji kvalitet zvuka.

Tako je i bilo.

Sledeće pasuse preuzeću iz knjige ,"Radio A.D. Beograd”, kako bi se imao uvid u važnost tolikih ulaganja a u vazduhu opet miris baruta.

"1937. godina predstavlja čitavu prekretnicu u aktivnosti Radio Beograda. U njoj su ostvarene velike tekovine, koje Uprava ranije nije mogla da izvede, zbog oskudice u finansijskim sredstvima. Stalno pojačanje broja pretplatnika dalo je Upravi više sredstava i ona je odmah ostvarila svoje davnjašnje želje. Naime ona je u ovoj godini:

   1. Nabavila i pustila u rad najmoderniji predajnik od 20kW koji i ako nema snagu odredjenu za Beograd, t.j. 100kW čini ipak ogroman dobitak za Radio Beograd, jer ga stavlja u red najmodernijih evropskih stanica, koji se može čuti dobro i u celoj Evropi.

   2. Formirala je svoj Veliki sinfonijski orkestar od 47 članova, koji spada medju najveće u našoj zemlji.

   3. Pojačala je i usavršila popularne orkestre: Narodni i Tamburaški, koji su veoma omiljeni velikom broju slušalaca.

   4. Angažovala je nove vodeče ličnosti za svoj program, koje ne mogu imati nikakvu drugu službu, već samo radiju posvetiti svu svoju aktivnost.

Tako je i bilo.

I tako sve do početka rata. Šestog aprila izjutra, dok su nemačke formacije uveliko bez objave rata bombardovale Beograd, Radio Beograd emitovao je sevdalinke. Vlast i vojska zatečeni, peta kolona radi uveliko i Radio Beograd za rata se zove ,,Zender Belgrad”.


Predajnik od 2.000kW u Zvečkoj

Pri povlačenju nemačkih snaga potpuno je onesposobljen oktobra 1944. godine.

Kraj je rata i već 1946. god. sklopljen je ugovor sa SSSR-om o kupovini 150kW predajnika. Rokovi za isporuku se probijaju namerno i počinje Informbiro.

Svečano puštanje u rad je 29. novembra 1949. godine, i opet poduži spisak zvaničnika i zvanica, i opet sa razlogom, i opet sa obećanjima: veći domet, poboljšanje prijema i bolji kvalitet zvuka.

Tako je i bilo.

I opet sa malim vremenskim zakašnjenjem podsećam da je isporučeni predajnik bio isporučen bez tehničke dokumentacije za montažu i puštanje u rad. Inženjer Šime Torbarina, i stariji tehničari Maksa Alargić i Vladimir Nikolić sa grupom mehaničara montiraju i puštaju stanicu u rad.

U borbi za odgovarajuče mesto u etru i za dobru legitimaciju u sledećoj raspodeli radio frekvencija diže se snaga predajnika na 400kW. Nakon dve godine analiza, 1972. god. donosi se odluka o nabavci predajnika 2.000kW (paralelni rad 2x1.000kW). Februara 1976. god. pušten je jedan predajnik od 1.000kW, a u jesen iste godine i drugi. I opet poduži spisak zvaničnika i zvanica, i opet sa razlogom, i opet sa obećanjima: veći domet, poboljšanje prijema i bolji kvalitet zvuka.

Tako je i bilo.

Usput se radilo da Radio Beograd dobije Drugi i Treći program i program 202.

Pored dugih, srednji i kratkih talasa u radiodifuziji se koriste i ultrakratki talasi (UKT). Tehnički principi na ovom talasnom području eliminišu atmosferske i električne smetnje te se postiže kvalitetniji prijem, a reprodukcija muzike zadovoljava probirljive poklonike muzike. S obzirom da se ovi talasi prostiru skoro pravoliniski, njihov domet je ograničen topografijom terena. Zbog toga se UKT predajnici postavljaju na kote koje dominiraju područjem koji se želi pokriti programom. Pravilno rasporedjeni predajnici malih snaga i dometa, mogu da rade na istim frekvencijama bez uzajamnih smetnji. Ovo sad več postaje mreža UKT predajnika i repetitora kojim Radio Beograd pokriva skoro u potpunosti prostor Srbije.

Na UKT području primenjuje se obrada siganala (frekventna modulacija-FM) koja omogučava stereo prenos. Prvi eksperiment sa prenosom tona u stereo tehnici izršen je 30. juna. 1959. god. van redovnog programa od 00.15 do 01.30h. Program je emitovan sa dva predajnika, jedan sa zgrade ,,Borbe” a drugi sa relejne stanice Crveni Čot (Fruška Gora).

Tako je i bilo.

Sve lokacije na kojima su bila bilo kakva emisiona postrojenja RTS-a, pretvorena su u zgarišta bombardovanjem Alijanse.

Svakom ratu dali smo mnogo toga, ali uvek i radiostanice i mostove.

Tako je i bilo.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Ton filma (1. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Sve do tu negde pred kraj XX. veka filmskom tonu zasigurno nije mesto u izvorima zvuka primenjivih u Hi-Fi-u, a onda se sve izokrenulo. Filmadžije su potentne: saznanjima, tehnikom i novcem, prenesu to na kotur celuloida, i tu prestaje njihova briga. Težište njihovog interesovanja su pompezna okupljanja na festivalima i svim ostalim mestima ako se to može unovčiti. Dostavljene rolne trake vrte se a da oni i ne znaju: gde, kada i zašto?
Ester Vilijams

Gde: Holivud - olimpijskim bazenom sa okruženjem.

Kada: krajem Drugog svetskog rata.

Zašto: Ester Vilijams - plivač - umetnik na vodi - riba u vodi - plavokosa i nema joj ravne.

Hari Džejms - virtouz na džez trubi sa svojim orkestrom - plavook i nema mu ravnog.

Orkestar – pomodna južnoamerička muzika - crnpurasti sa negovanim brkovima - nema im ravnih.

Zvuči neverovatno samo za one koji nisu videli i slušali film "Bal na vodi”.   

Rolna ovog filma stigne u Zemun sa zakašnjenjem od 5-6 godina. Nebrojeno nas ga gledamo jednom, a slušamo desetinama puta. Nakon par slušanja predjemo Savu i potražimo bolji zvuk u sali bioskopa "20 oktobar”. Dogodio se boljitak u tonu, što jes-jes, ali nije to-to! Referenca za ovu procenu bila nam je ploča od vinila reprodukovana preko koncertnog radija "Grunding”. Od tada znam da se razlikuju: koncertna dvorana i bioskopska sala.

Tako je i danas.

U pomenutom bioskopu, film je bio na repertoaru nekoliko meseci u obe sale od matinea do kasnih noćnih projekcija. Od Holivuda smo dobili prve informacije o "lakoj muzici”. Po njima "teška muzika” bila je prisutna u nas samo smo je mi zvali "ozbiljna muzika”.

Holivud je umeo da okupi sve najbolje na jednom mestu sa istim zadatkom ' da u svim segmentima filmske umetnosti daju "nevidjeno”, u svim segmentima filmske umetnosti. Već sredinom pedesetih ton sa platna je ravnopravan sa najboljim kućnim sistemima za kvalitetnu reprodukciju zvuka, iako je mono. Postignut je zadovoljavajući tibre, i to je čak i probirljivima dovoljno. Već sredinom šezdesetih to nije tako. Hi-Fi audio vodi za prsa, pa i više.

Tako je i danas.


U svom nastanku filmski ton dao je nesagledivo veliki doprinos razvoju akustike i elektroakustike, naukama koje nas interesuju. Od dana kada je Al Jolson zapevao na filmskim ekranima, sve je vrtoglavo pošlo nabolje za audiofile. Slika na bioskopskom platnu propraćena odgovarajućim govorom ili muzikom - želja je stara koliko i kinematografija. Snimiti zvučnu pojavu na takav način da je možemo reprodukovati na proizvoljnom mestu i vremenski proizvoljno odvojeno od originalnog zvučnog dogadjaja, nije lako. Ostvariti potpun sinhronizam zvučnog i njemu pripadajućeg vizuelnog dogadjaja prilikom reprodukcije još je teže. Uz ogromne teškoće tehničke prirode, za ono vreme, angažovao je najveće stručnjake iz više oblasti, i tako decenijama.

Tako je i danas.   

Način reprodukcije zvuka, sa filmske trake-pozitiva, ostao je od pronalaska suviše dugo u upotrebi. Projekciona aparatura osvetljava traku koja nosi sliku i tonski zapis. Pri projekciji smenjuju se tamne i svetle površine koje prati senzor zvuka-fotočelija, i daljim procesom pretvara u zvučnu informaciju. Valja napomenuti da traka i senzor zvuka nisu u mehaničkom kontaktu. Prve fotoćelije bile su elektronske cevi sa hladnom katodom kod kojih jačina svetlosti deluje kao struja grejanja kod ostalih elektronskih cevi.

Kvalitet zapisa i reprodukcije je u neposrednoj sprezi sa pratećim šumom. Nivo ovog šuma u najvećoj meri potiče od zrnaste strukture emulzije nanete na celuloidnu traku. Ova zrnasta struktura i prateči šum su najizraženiji na polutamnim segmentima trake. Sve se ovo uvećava srazmerno broju projekcija. Brojnim projekcijama se nanosi prašina, ogrebotine i oštećenja trake, i uvećava šum. Postoje procesi koje smanjuju šum (obešumnjavanje) i tada se postiže dinamika prenosa cca. 50dB.

U odnosu na ostale nosače zvuka (ploča od vinila i magnetna traka) filmska traka ima najduži vek. Razlog je taj što pri očitavanju nema fizičkog kontakta trake i senzora zvuka (igla-vinil, glava-traka).  Nelinearna izobličenja uglavnom nastaju u procesu foto obrade i to za negativ pa zatim za pozitiv. Kritična su na visokom delu audio spektra, jer se tada i šum povećava. Ovo je dovoljan razlog da se frekventna karakteristika ograniči na 7-10kHz.

Za filmski ton postoji i specifična smetnja. Kod snimanja javlja se smetnja od 96Hz kao  direktna posledica perforacije - 4 žljeba po jednoj slici. Smetnja je iritirajuća, jer se doživljava slično kao brum.

Sve degradirajuće pojave tona filma prate se decenijama i uspešno smanjuju.

Tako je i danas.

Stereofonski zvuk moguće je u principu ostvariti na filmskoj traci (dvokanalni optički zapis) ali se to ne koristi iz više razloga. 

Primenjuju se četvorokanalni sistemi za potrebe sinemaskop filma. Tri kanala su za postizanje stereofonskog efekta (levo, desno i u sredini), a četvrti za stvaranje ambiofonije. Ali tu nije kraj, u borbi za gledaoce prelazi se sa širine filma 35 na 70 mm, koliko je potrebno panoramskoj projekciji. Doživljaj zvuka prenosi se sa šest kanala; pet odvojenih kanala obezbedjuje prostornost tonske pozornice, a šesti pripada samo ambiofonskim efektima.

Iz tog doba, film i prateći ton su u defanzivi iako se žilavo opiru. Tehnička rešenja baš iz oblasti tona dala su kao rezultat da se mnoge bioskopske sale nisu zatvorile, ali to što se radi sa tonom danas  prevazilazi interes nas audiofila. Smatram kao obavezu da vas informišem šta se i kako radilo sa filmskim tonom u najboljim danima kinematografije.

Frekventni raspon filmskog tona je od 50-10.000 Hz. Brzina kretanja filmske trake je standardizovana i iznosi 24 slike u sekundi, što odgovara brzini trake od 456 mm u sekundi, znači da u slučaju tona od 10kHz treba na filmskoj traci na dužini od 456 mm ucrtati 10.000 talasnih bregova i isto toliko talasnih dolina. Ovo znači ubeležiti 20.000 detalja, tako da je na svaki detalj (talasni breg ili dolina) predvidjena dužina od 1/40mm. Da bi se tonska fotografija mogla čitljivo naneti na ovako malom prostoru, a potom i tačno očitati, pomogla nam je tonska optika. Ton se takodje snima kamerom, ali tonskom, potpuno nezavisnom od filmske. Iako se za isto vreme u obema kamerama odvija ista dužina filma, kretanje filmske trake u obema kamerama nije isto, što nije lako mirljivo. U kino-projektorima mesto za projektovanje slike i mesto za reprodukciju tona su odvojeni. Odgovarajući ton na filmskoj traci nalazi se za 19 sličica (oko 38cm) ispred slike. Ova prostorna pomerenost tona prema slici potpuno odgovara vremenu, koje je potrebno da zvuk do uha gledaoca stigne baš u trenutku kada se odgovarajuća slika pojavi na bioskopskom platnu.

Ovakve i slične lucidne zahteve za potrebe najprofitabilnije umetnosti, rešavali su najbolji inženjeri i tehničari iz više oblasti, a korist imamo svi. Za nas audiofile kojima je reper živa muzika, od velikog su značaja rezultati postignuti na akustičnim osobinama bioskopskih sala, iako se uopšte uzevši bioskopske sale po akustici znatno razlikuju od koncertnih dvorana. Ali izučavajući problematiku prostorne akustike i praveći bolje bioskopske sale napravili smo pomak i u pravljenju boljih koncertnih dvorana. Takodje, praveći  audio pojačavače za svoje gledaoce, filmadžije su nam ostavile uzor o pristupu konstrukciji, realizaciji i kvalitetu audio pojačavača, kojih se audiofili i danas uzorno pridržavaju.

Za sećanja i pamćenja spomenuću duet: "Jazz pevač" Al Džonson i el. cev ("Stara dama) 300B sa saradnicima. On je bio pevač i kavaljer za mikrofonom, a ona mu pesmu, muzikalno, ojačava sa Single Ended pojačavačem. Ton na filmu predstavljen je publici 1928. godine, a pevač i Stara dama saradjuju od 1934. oni su zvezde, i uzor svima.

Tako je i danas.

Čak i nakon ovako šturog osvrta na filmski ton, ne možete se odupreti verovanju da je Hi-Fi istorija nastala u bioskopskoj sali.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Ton filma (2. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Sredinom 80-tih god. prošlog veka filmska i televizijska industrija imaju ogroman auditorijum širom sveta, već pomalo razmažen i vazda zahtevan. Amerika kao svetski lider ovih medija to shvata najozbiljnije. Poslenicima filma i televizije potrebno je da poboljšaju: kvalitet tona, slike i promene geometriju ekrana. Oba medija imaju za dominantu sliku, ali težište boljitka prebacuju na ton. Valjanih razloga ima više.

Kinematografija još ima primitivan optički tonski zapis, i traljavo očitavanje tona sa ograničenom amplitudnom karakteristikom do 8.000 Hz.

Televizija često nije u zadatim normama iz oblasti tona, ali nekako se uklapa, od 50Hz do 12.500Hz. Razlog ove degradacije potiču od nelinearnosti svih elemenata pri pojačanju i modulisanju, i to na strani predaje i na strani prijema. Za elektronske komponente znamo da su nelinearne, ali se trudimo da radna tačka bude u središtu linearnog dela radne karakteristike. Na emisionoj strani to projektuju i fabrikuju surovi profesionalci. Relejne veze i predajnici smatraju se po svojim karakteristikama, visoko profesionalnim uređajima. Na prijemnoj strani stanje je drugačije, jer je izbor prijemnika prepušten pojedincu.

Mnogo toga još je prisutno, a uvek je ograničavajući faktor: novac. Ova činjenica se mora premostiti dogovorom svih zainteresovanih i ostvariti značajan napredak za boljitak tona. Primeniti novotarije kako bi videoindustrija po kvalitetu pratila kvalitet zvuka Hi-Fi uređaja. Večno kaskanje, daleko, iza Hi-Fi-a namrgodilo je čelnike i ,,Nova tehnologija” mora biti novi medijski izum koji će transformisati televizijsku i filmsku industriju. I svi se slažu u jednome: "Njegovo Veličanstvo Gledalac mora biti zadovoljen”.

Veliki doprinos u promovisanju kvalitetnog tona dao je MTV kanal. Ta stanica 24 sata emituje spotove i koncerte u stereo tehnici visokog kvaliteta. Ceo lanac snimanja, obrade i daljeg emitovanja na predajnoj i prijemnoj strani je analogna tehnologija. Usavršena do krajnjih granica dala je maksimum mogućeg, i neohodna je njena zamena u svim segmentima. Jedina alternativa je digitalna tehnologija sa kojom se u više oblasti uveliko eksperimentiše, i to uspešno. Japanci tiho rade, ćute i čekaju svoj momenat.

Američko ,,Nacionalno udruženje radio i TV stanica” sastaje se sredinom 1985. godine, i definiše boljitak tona imajući u vidu iskustva 60-tak TV predajnika koji emituju stereo ton.

Najveće iskustvo ima stanica iz Holivuda, jer je u epicentru uvek trusnog grada i njegove industrije. TV KCET ima za prvog tonca Tom Ancell-a vlasnika tri prestižne nagrade ,,Emmy”. S njim na čelu od šezdesetih emitovali su sistemom PBS. To je istovremeno emitovanje slike na TV-u i stereo tona na radiju.

Teško je sinhronizovati magnetoskop (slika) i magnetofon sa dvokanalnim tonom. Uvek je nešto malo kasnilo. Neku godinu kasnije, primenom četvorokanalnog magnetofona Ampex, efekat kašnjenja (phasing) je otklonjen. Opet neku godinu kasnije (1968.) boljitak u odnosu signal - šum. Primenom Dolby – sistema za potiskivanje šuma postiže se zavidnih 50dB. Tom Ancell smatra ovo važnim, ali prihvatljiv odnos je veći od 65dB zašta je potrebno celih 70dB na nivou produkcionih karika.

Korak po korak, i 1985. imaju podršku Ampex-ovog 24-kanalnog magnetofona. Vrše se i eksperimenti sa Sony-jevim digitalnim procesorom, ali svima je jasno da je jedini napredak primena digitalnog tona. Pravi se projekat Digital Audio for Television (DATE).

Za potrebe fima razvijen je novi SMPTE standard koji digitalnom informacijom sinhronizuje razlikost brzina kod tona i slike. Ostvarena je mogućnost višekanalnog snimanja, i to prvi koristi Robert Altman u svom muzičkom spektaklu "Nashville". Visoki rafinman tonskih snimatelja u studijima rock grupa, ukazao je pravac i filmskim snimateljima tona. Ovaj momenat je dobro došao, jer se pomeraju granice, ne samo tehničke prirode, već i umetničke.

Sa SMPTE standardom nastaju i hitovi ,,Rat zvezda” i ,,Supermen”. Krenula je lavina novih filmova koji za osnovu imaju kvalitetan stereton i efekte. Iz te velike produkcije mnogi se brzo sa platna sele na TV ekrane. Holivud ima godišnju produkciju filmova od 350–400. Filmovi iz stare produkcije (cca. 13.000) su oštećeni vremenom, nemara pri uskladištenju, i velikog broja emitovanja. Pokušaji saniranja tona, na remek delima filmske umetnosti, ne daju odgovarajući efekat, i više su komercijalne nego umetničke prirode. Sve sabrano, jedna stanica koja emituje 24h, izvrtela bi sve te rolne za manje od godinu dana.       

To je ispod praga trpeljivosti auditorijuma, i televizija je prinuđena da sama proizvodi filmove. U prilog sopstvene produkcije ide i činjenica da prestižan film košta preko 100.000$ po minuti, a TV produkcija to uradi za deset puta manje novaca. Interesi filmske industrije i TV produkcije su isti i sve spekulacije su da se poveća produkcija uz neophodan kvalitetan ton.

Tako se išlo do prelomne 1985-te. Sa dostignućima, i iskustvima neophodno je primeniti nešto zaista revolucionarno zarad dobrog tona.

Gorko i skupo iskustvo emitovanja stereo tona sa dva ST predajnika takođe treba imati u vidu.

Kreće se odmah. Udruženje za standarde osniva posebnu grupu koja donosi sasvim nove, jedinstvene, standarde za emitovanje stereotona. Kao predlog dostavlja federalnoj komisiji za komunikacije. Sa novinom svi se slažu pa i Federalna komisija. Ovim je Amerika dobila novi televizijski standard koji se striktno poštuje i na predajnoj i prijemnoj strani.

Sve vreme, budnim okom, ove događaje prati japanska industrija elektronike i to u oba segmenta: profesionalnoj tehnici i zabavnoj elektronici. Japanci tu imaju gigante svetskih razmera i dobar motiv: ,,Profit”. Tržište vide globalno i nesagledivo veliko. Deceniju rada na digitalnoj tehnici ustupaju filmu a njega sele u kućni ambijent.

Amerikanci su bili zatečeni kad je "Sony" kupio najveći filmski studio Holivuda. Smatrali su da su tom tranžom izgubili nacionalnu vrednost. Nakon blagih protesta saradnja je bila neminovna, traje i danas i ne sagledava se njen kraj.

Sve ovo se događa na sveopšte zadovoljstvo svih, a nadasve Nj. V. Gledaoca.

Slušajući film ,,Bal na vodi” shvatio sam razliku koncertnih dvorana i bioskopskih sala. Pamtim je danas, ali koja vajda. Trebam se okupati, staviti kravatu, preći Savu, naći parking, a pritom dva sata ne smem ni grickati niti telefonirati.

Ne znam šta mi je danas, kad ovo pišem, možda ću već sutra da ispeglam kravatu i krenem preko Brankovog mosta.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Magnetni zapis (1. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.




Ray Dolby (u sredini) i inženjeri u Ampex-u

Pozorište, film i radio su umetnosti koji traže neophodnu podršku tehničko-tehnoloških sistema. Analogna ploča je prvi govorno-muzički zapis. Sve snimljeno na vinilnoj ploči nije moguće kasnije popraviti ili naknadno montirati. Promena je mogla da se dogodi samo ponavljanjem snimanja. Delovi govora, muzike, glumačke interpretacije nisu mogli da menjaju mesta na snimku a ni snimci da se kombinuju.  Ovim ograničenjima umetnik stvaralac je hendikepiran. Kod kreativaca žarka želja je da ton podredi svojoj volji što sa zapisom na ploči nije moguće.

Tridesetih godina prošlog veka svima nedostaje uredjaj koji na terenu može da snima, bez obrade, presluša, i po izboru montira. Potreba nalaže - zamisao, zamisao - rešenja, rešenja - pronalaske. Pronalasci u tehnici snimanja zvuka neophodni su i nosačima zvuka: vinilnoj ploči i magnetnoj traci. Iz ovih razloga pojava magnetofona se smatra revolucijom u snimanju tona. Mogućnost snimanja, brisanja, montaže i usnimavanja (kreacije) znatno je doprinela popularnosti ovog izvora zvuka.

Zvučni zapis je isto što i nota u muzici, reč u književnosti, linija i boja u slikarstvu. Zahvaljujući magnetofonu umetnik se našao u povlašćenom položaju da iskaže svoj svet osećanja, misli, snove, i sve to na radost sviju nas.

Magnetofon se potvrdio u vremenu, jer traje do današnjih dana u više standardizovanih formata, na traci ili ploči, analogno ili digitalno.



Ray Dolby

Magnetno snimanje zvuka nije novotarija XX. veka. Prve ideje i principi datiraju iz 1888. godine. Naizmenična struja signala protiče kroz "nekakav namotaj" te stvara magnetno polje kojim se trajno magnetiše pokretan nosač zapisa. Reprodukcija je suprotan proces. Fluks namagnetisanog nosača informacije prolazeči pored "nekog namotaja" indukuje elektromotornu silu. Krajnje jednostavno i jasno, ipak do prve realizacije se čekalo više od decenije.

1900. godine na pariskoj izložbi Danac Poulsen prikazuje svetu napravu sa magnetnim zapisom zvuka nazvanu "telegrafon". Imao je jednu glavu za snimanje i reprodukciju, a nosač zapisa bila je čelična žica. U narednim godinama se usavršavao, jer su naslućene mogućnosti ove naprave. Uređaj koji snima, reprodukuje i briše dobija naziv magnetofon, a "nekakav namotaj" glava magnetofona. Ime daje do znanja od koje je važnosti elemenat, i njenu se posvećuje puna pažnja kroz sve vreme usavršavanja magnetofona. Kod prestižnijih modela, glava ima koliko i procesa, za  brisanje, snimanje i reprodukciju, baš tim redom na putu trake.

Principijelno, glava je jezgro od mekog gvožđa obuhvaćena namotajem, izgledom torusa sa procepom na koji naleže nosač zapisa. Nosač zapisa (traka) premoštava vazdušni procep na glavi, tj. zatvara feromagnetno kolo. Procep pri snimanju skrene magnetno polje na traku, a pri reprodukciji usmetrava magnetno polje da se zatvara prolazeći kroz namotaj torusa. Prvi zapisi bili su na žici, traci od čelika a zatim na plastičnoj traci, ili materijala od celuloze.



Studer A80

S početka zdušno prihvaćen, magnetofon nije dobio adekvatnu pažnju i unapređenja. Nije da ih nije bilo, ali kao rekvizit umetnika nije operativno stasao nerazumevanjem umetnika i inovatora. Umetnici samo slute njegove mogućnosti a inovatori očekuju konkretne zahteve za poboljšanjima. Pronalazak pojačavačkog elementa (elektronska cev) proces, novih poboljšanja, obećava, a zatim jenjava. Do Drugog Svetskog rata nije se daleko odmaklo u primeni i usavršavanju. Razloga ima više. Amerika je u velikoj ekonomskoj krizi, a Evropa sluti nadolazeći rat. Za rata, sa obe strane okeana, nije se mnogo uradilo na njegovoj primeni i usavršavanju.

Pimenu je unapredio Wermaht ulagajući napore da Hitlerovi govori, i vesti o novim osvajanjima stignu do krajnih granica Trećeg Haiha sa kolutovima žice magnetnog zapisa. Ostali svet usavršen magnetofon tretira kao prioritetan način snimanja 1941. godine primenom predmagnetizacije trake magnetnim poljem visoke učestanosti.

Magnetofonska revolucija zapravo počinje završetkom rata. Traka je standardizovana širinom 6,25 mm, debljinom sa feromagnetnim slojem je cca. 50µm. Standardizovane su brzine trake 4,75; 9,5 i 19cm/ sec. Za različite svrhe upotrebe postoje različite širine trake i različiti feromagnetni nanosi.
 

Već 1948. godine britanski EMI na upotrebu BBC-u dostavlja profesionalni magnetofon. Ovim je započeo čitav niz tehnološko-kreativnih procesa koji u dotadašnjoj praksi radija nisu bili mogući.

Dalje sve ide vrtoglavim tempom, a doprinos daju Amerika i Evropa. Krajem pedesetih pristiže i Japan. Sve dalje se teško prati, i enormni utrošak reči, i hartije je zaludan. Spomenuću samo ono što bi moglo da interesuje svet audiofila.

Magnetofonska traka snimljena brzinom od 19 cm/sec, predstavlja izvor kvalitetnog zvuka, koji odlikuje trajnost i ponovljivost bez opasnosti od mehaničkog oštećenja.



Revox B77 MkII

Smanjenjem brzine snimanja i reprodukovanja na 9,5 cm/sec, dobija se dvostruka ušteda brzine (trake), ali se sužava frekventna karakteristika, odnos signal-šum i dinamika. Snimak načinjen ovom brzinom ima dinamiku od 60 dB, što se može smatrati zadovoljavajućim, naravno imajući u vidu uštedu u dužini upotrebljene trake. Još veća ušteda postiže se pri brzini od 4,75 cm/sec, ali se kvalitet snimka naglo pogoršava, frekventna karakteristika pada na svega 10.000 Hz, te se ova brzina koristi uglavnom za govor.

Magnetofon je najmanje osetljiv na potrese od svih uredjaja za snimanje. Snimak je praktičan jer nema nikakvih dodatnih obrada i može se odmah čuti, prenosiv je i pogodan za rad na terenu.

Ovako spakovan zvuk na traci je gabaritan. Traku na kolut treba ušniravati, a sklona je da se kadtad neprijatno zamrsi što je značilo gubitak dela tonskog zapisa. Svemu ovom doskočili su 1963. god. Philips-ovi konstruktori inovirajući kompakt kasetu. Ni najveći optimisti nisu se nadali da će njena primena dostići toliko široke razmere.

Analogni postupci snimanja i reprodukovanja imaju neizbežan nedostatak - visok nivo šuma. Nivo šuma koji se čuje u vremenu kada nema signala, dosta je nizak, ali sa pojavom signala dolazi modulacioni šum koji nastaje od trenja zrnaste strukture veoma osetljivog sloja trake.

Mnoge velike firme i njihovi konstruktori nudili su razna rešenja manje ili više uspešna. Tako je Philips razvio postupak DNL koji se primenjuje samo prilikom reprodukcije. Telefunken svoj poseban postupak redukcije šuma naziva High Com. Ovo rešenje prihvata i Nakamichi, te ga još i usavršava. Toshiba nudi kao rešenje svoj sistem Adres, a konstruktori JVC-a prvo ANRS, a zatim i super ANRS. Amerikanci daju svoj doprinos  sistemom DBX, i tako redom.

Spomenuo sam sve same velikane elektronike koji raspolažu velikim potencijalom, a to znači da mogu dosta da ulože u razvoj. Ipak rezultati su izostali. Svaki od sistema imao je prednosti, ali i manjkavosti u krajnjem rezultatu. Kompatibilnost niko nije ni spominjao.



Tascam 122 MkIII



Nakamichi Dragon

Prvi pravi udarac ovoj problematici zadaje Amerikanac Rej Dolbi (Ray Dolby), patentirajući 1968. godine postupak za obradu tonskog signala koji potiskuje šum u odnosu na koristan signal za 10 do 15dB. Zamisao nije ni nova ni originalna. Komprimovanje dinamike tonskog signala pri obradi, a na mestu reprodukcije obrnut proces. Dolbijeva originalnost je u tome što je elegantno iskoristio subjektivnu pojavu u NF tehnici zvanu efekat maskiranja. On deli signal na više regulisanih i ograničenih kanala, uvodjenjem varijabilne konstante integracije, koja se automatski menja sa brzinom promene nivoa ulaznog signala.

Postoji više ovih sistema sa različitim učinkom i za različite namene. Dolbi A je sistem za potiskivanje šuma namenjen profesionalnim magnetofonima za studijska snimanja. Dolbi B je usavršen 1981. godine u Dolbi C. Imaju primenu u uredjajima za široku potrošnju, a tu i mi Hi-Fi - sti spadamo.

U proteklim decenijama naglo se razvijala tehnologija materijala koji se nanosi kao i postupaka pri nanošenju na traku. Usavršena su elektronska kola za snimanje, reprodukciju, ekvivalizaciju, itd. Tako su stvorene mogućnosti za postizanje kriterijuma u Hi-Fi-u i ako je brzina snimanja standardizovana na svega 4,75 m/sec. (kod kasetofona).

Korisnici poznaju više vrsta kaseta koje se razlikuju po dužini snimka (u min.) i nanosa feromagnetnog materijala: normal, ferohrom, hromdioksid i metal. Metal kasete omogućavaju do sada najbolji kvalitet snimka koji se na kasetofonu može postići, ali u praksi već ima pokazatelja koji dovode u sumnju njihovu trajnost.

Svaki moderni kasetofon poseduje mehanički selektor za odabir tipa kasete ili automatsku selekciju putem posebnih oznaka na kućištu kasete. Tako se svaki kasetofon može lako prilagoditi na najbolji mogući način svakom tipu kasete.


NAGRA 4.2

Svakako treba napomenuti da proizvodjači kaseta i kasetofona često navode podatke o širini frekventne karakteristike i do 22.000 Hz (za metal kasete), uz odnos signal-šum od 66 dB, pa i više. Ovim reklamnim navodima ne treba nmogo verovati, jer kvalitetni studijski magnetofoni sa brzinom snimanja od 38 cm/sec. (osam puta većom od kasetofona i trakom dva puta širom) imaju samo malo bolje karakteristike.

Usavršavan do maksimalno mogućeg, magnetni (analogni) način snimanja odlazi u istoriju, ali ostaje u izglednim prostorima zagriženih audiofila. Podržavam ih i po nama: Hi-Fi lanac ma kako da je zamišljen i realizovan, neminovno sadrži magnetofon ili kasetofon.

Tako je barem rašireno mišljenje kod pristalica analognog audia. Taj fenomen se zadržao i zbog vizuelnog efekta kružnog kretanja "magičnih koturova" magnefona. Fenomen je sveopšte poznat te su i proizvođači kasetofona, dizajnom, stavljali na uvid smanjenu verziju "magičnih koturova" kod kasetofona.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Magnetni zapis (2. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.




SONY PCM-1


S početka osamdesetih analogni magnetni zapis usavršen je do granica maksimalno mogućeg. I kasnijih godina činjeni su napori ka boljitku, ali to rade neobavešteni ili proizvođači koji izvlače poslednju korist od ovog posla. Profesionalci tona imali su obećanja više od decenije da se ubrzano radi na usavršavanju snimanja i reprodukcije tona u više segmenata. Film i profesionalna audio tehnika imaju vajde i nadu za još boljim načinima snimanja, obrade i reprodukcije. Značajnih pomaka je bilo zahvaljujući radovima sa obe strane "Velike bare" i Japana. Ali koja vajda, analogna tehnika je došla do svog vrhunca i sa njom se nije moglo ići napred. Grcali smo ceo vek sa analogijom i bilo je potrebno nešto zaista sasvim novo.

Profesionalci iz više oblasti, i dobro obavešteni audiofili, već znaju da će sledeći milenijum biti era digitalne tehnike. Poruka nam stiže sa meseca iz usta Nil Armstronga. "Veliki korak za čovečanstvo" ljubitelji dobrog zvuka kontaju da će digitalna obrada tona da procuri iz NASA-e, kad tad. Svetska javnost je rečenicu progutala i zapamtila a tek manji deo nje doživljava kao kost u grlu sa pitanjem: "Kada?".

Armstrongova poruka sa Meseca čovečanstvu bila je digitalno kodirana.

Mimo javnosti velike firme sa programima profi i zabavne elektronike, grozničavo rade u svojim laboratorijama. Valja biti prvi, postati gigant, jer pronalazak nije problematičan koliko njegovo prihvatanje kao standard od ostalih. Sony se smatra liderom istraživanja sa digitalnom obradom signala i u startu to potvrđuje. Inovira kola za kodiranje i zapisivanje zvuka nazvan PCM (Pulse Code Modulation). Sony kolo PCM-1 na standardnom rekorderu snima i reprodukuje veoma kvalitetan digitalni zapis i u širokoj primeni je od 1977. godine. Za studija koji prave master snimke razvija kolo PCM-1600 (cena 40,000 $ u trenutku pojavljivanja na tržištu) koje dominira od osamdesetih i nezamenljivo je sledeće dekade.

Logičan nastavak razvoja je pretvarač digitalnog u analogni signal za komercijalnu upotrebu, i predstavljen je javnosti 1982. godine, što je preteča komercijalnog CD gramofona (plejera). Sve to prate ostali veliki i bez daha sustižu uz pitanje: razvoj za profesionalu, komercijalu ili oba? To je doba velikih prestrojavanja u primenjenoj elektronici i vrtoglava trka u razvoju digitalne tehnike. Samo obavešteni osluškuju i pitaju se, šta dalje?

Pregalačkim radom Sony se izdvojio kao lider i njegovi istraživači razvijaju nov standard za digitalni zapis na traci. Takav zapis postoji kod video rekordera sa PCM kolima, a Sony hoće potpuno novi audio uređaj za snimanje i reprodukciju malih dimenzija, lagan, prenosiv, jednostavan a konforan, te da ima iste merne i sonične karakteristike kao CD ploča. Za osnovu uzima već poznate principe i spaja ih. Ovakvi konglomerati koriste pretežno velikoserijske komponente što značajno umanjuje cenu i novom proizvodu daju izgled na tržištu.

Novi standard je kombinacija tehnologija iz CD-a (D/A konvertor) i videa (rotacione audio glave) tako dobija ime: R-DAT (Rotary Head Digital Audio Tape). R-DAT prihvataju još 83 proizvođačke firme i formira se komisija koja pre usvajanja standarda treba da sagleda prednosti "novotarije" u odnosu na postojeće najkvalitetnije magnetofone. To je potrajalo do 1987. godidine kada je standard prihvaćen. Ovo znači da "novajlija" ima audio hardver i softver kompatibilan sa proizvodima svih potpisnika ma gde se proizvodio kao uređaj ili kaseta.


TASCAM DA-20 MkII


Za kvalitet zvuka u bilo kom formatu od presudnog je značaja izbor kvantizacije i frekvenciji uzorkovanja. Kod CD formata je 16-to bitna kvantizacija i frekvencija uzorkovanja 44,1kHz a kod prestižnih modela uvećava se 64 puta. Ovim izborom ostvaruje se širok propusni opseg, odličan dinamički odziv uz malo distorzije i šuma. Tako se postiže potpuna kompatibilnost dva formata: CD-ploče i DAT magnetofona sa nebrojeno mogućnosti povezivanja sa drugim formatima. DAT čak ima i prednosti nad CD-om. Smanjenjem frekvencije uzorkovanja produžava se vreme reprodukcije dvostruko (LP mod). Tonski zapis u ovom modu je skromniji (20-15.000Hz) što je na nivou radiodifuzije na UKT-u.

Tehnika DAT formata u principu je poznata i prenesena iz drugih sa svim prednostima i dodato ponešto novo ili usavršeno.

Primena rotirajućih glava koje se vrte brzinom 2.000 o/min, ne izaziva podrhtavanje ili bilo koje vibracije koje se smatraju smetnjama pri snimanju i reprodukciji. Primenjena mehanika neosetljiva je na spoljne potrese što je neophodno za upotrebu na terenu i automobilu. Preciznost vođenja glave se meri mikrometrom. Za praćenje i korekcije ovako uskih tragova razvijena su nova elektronska kola koja mogu premostiti i veća fizička oštećenja i korekcijsku podršku duplo jačom od CD-a. Kola za korekciju procenjuju oštećenje te ga preskoče. Za DAT su razvijena "pametna kola" koja regenerišu oštećeni zvučni sadržaj. Obzirom na veliku količinu upisanog materijala DAT kao i CD ima mogućnost da za 10sec prozove željenu numeru bez obzira na kom je delu trake. Na malom delu trake, ispod tonskih tragova, mogu se smestiti i podaci: ukupan broj naslova, njihovo trajanje, redni broj naslova, proteklo i preostalo vreme, itd. Kod CD-a ove informacije upisuju se na master i ne mogu se menjati. Kod DAT-a sve te funkcije snimatelj može sam uneti kao i praviti raspored po svom izboru bez ikakvog oštećenja tonskog zapisa.


DAT trake

Trebalo je samo setiti se i povezati mogućnosti novog lidera sa magnetnim zapisom. Sve je elegantno rešeno, ali kako smestiti toliki broj informacija (114 milijardi bita) na traku širine 3,01mm, brzine 6,15mm/s (ST mod) u kaseti 73 x 54 x 10,55mm (skoro upola manjoj od analogne). U celoj zamisli najveći izazov je traka, ali to je briljatno rešeno.

Razvijena je nova tehnologija izrada traka.  Feromagnetni sloj je sličan sa metal kasetama, ali su veličina čestica neverovatno male, osetljive na najmanje trunke prašine i nečistoća sa ruku. Kućište je izrađeno da spreči prodor prašine a kod izvlačenja kasete automatski se zatvara. I to je viđeno, ali sada je preciznost u domenu fantastike. Izbor dužine (težine) trake kod analognog kasetofona uticalo je na kvalitet pri snimanju i pri reprodukciji. Kod DAT kasete to nije prisutno kao i izbor kvaliteta bilo koje std. DAT kasete. Kasete su standardizovane: DT-60; 90 i 120min.

Nakon promocije formata više producentskih kuća je izdalo audiofilima najrazličitije muzičke materijale, ali se ove kasete nisu baš najbolje prodavale. Kao zaključak stoji da vlasnici više vole sami da snimaju i miksuju svoju muziku.



HHB PDR1000 TC


Dostojno promovisan u Americi DAT je na svim prostorima našao respektivan broj pristalica.

Pod naslovom "Magnetni zapis" primereno je spomenuti i neke formate na video trakama.

Sony je 1983. promovisao minijaturnog junaka video zapisa pod imenom "Video 8mm". Novi format ima tri traga: video zapis, FM tonski zapis i PCM digitalni tonski zapis. Dve godine kasnije Pioneer-ovi inženjeri inoviraju i standardizuju novi format uz saglasnost najvećih proizvođača Hi-Fi komponenata među kojima i Sony.

Novi format žrtvuje video zapis i smešta 5 nezavisnih audio tragova, te sa postojećim dobija se 6 stereo tragova. Zadržava FM način zapisivanja zvuka sa rotirajućim glavama, a deo trake za PCM prepušta se kodiranim signalima za adresiranje i pretragu. Kaseta u oba smera snima i reprodukuje. Ostvareno je: dinamika od 92dB, širina propusnog opsega 15kHz, minorna harmonska izobličenja i nemerljivo podrhtavanje.



SONY DAT PCM-7040


Standardna 8mm kaseta je 90min, te stane 18h stereo Hi-Fi tonskog zapisa. Na LP dvostruko više sa umanjenim kvalitetom. Standard je kod audiofila sa radošću podržan i primenjivan. Razloga ima više i svi su valjani. Tih godina velika većina ima video rekorder u kući, a CD ploče su skupe.

Iz dva tehnička opisa magnetnog zapisa, nezavisno od audio segmenta, treba izvući poučnu priču. Kod promovisanja DAT-a Sony je suvereno vladao digitalnom obradom signala i bahato se ponašao. Na potpisivanju Pioneer-ovog standarda, na 8mm video traci, potpisnik je bio i Sony. Zamišljam lice Sony-jevog visokodostojnika sa penkalom u ruci.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Digitalni audio

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Otkada je Tomas Alva Edison pre 119 godina patentirao fonograf (gramofon kako ga mi zovemo) i pored stalnog usavršavanja, mehaničko akustični način pretvaranja tona je ostao isti - analogni.

I sledeći izvor zvuka magnetofon ima isti istorijat i sudbinu. Postignuti rezultati i dalja usavršavanja pokazaće da je analogna tehnika obrade tona dostigla svoj vrhunac, dok su naši zahtevi za kvalitetnom reprodukcijom išli dalje.

Na 20.-godišnjicu pronalaska audio kompakt-kasete 1983. god. Sony i Philips počinju sa serijskom proizvodnjom kompakt diskova. Prvi uredjaji sa digitalnom obradom audio signala bivaju namenjeni širokoj potrošnji. Od tada su svi izvori zvuka i njihovi prenosioci, zahvaćeni digitalizacijom, sa osnovnim ciljem da poboljšaju kvalitet zvuka.

Došavši do samih granica mogućeg u razvoju analognih audio sistema, interes se seli na davno poznati digitalni način obrade signala.

Digitalizacija nije produkt ovih, već po tehničkim merilima davnih vremena. Prvi kodovani digitalni sistem smislio je i realizovao  Samuel  Morse, i pokazao ga u Njujorku 1840. god. Njegov kodovani signal je azbuka sastavljena od crta i tačaka i danas je u upotrebi u radio-telegrafiji. Morzeova  kodovana azbuka ostala je tako dugo u upotrebi jer je prosta i jasno definisana, te stoga imuna na sve vrste smetnji, izobličenja i šumova. Za pretvaranje signala u digitalno kodovanu povorku i za obrnut proces, bio je neophodan čovek operator. Godine 1939. Alec  Reeves konstruiše prvi elektronski analogno-digitalni pretvarač.

Sa pronalaskom tranzistora i integrisanih kola, glomazne naprave se značajno smanjuju po gabaritu a dobijaju u pouzdanosti.

Već  1971. za potrebe BBC-a montira se kablovski sistem za digitalni prenos tona i slike izmedju studija i predajnika. Ne mnogo kasnije zatim inovira se digitalni magnetofon za potrebe studijske tehnike, a Japanci već eksperimentalno prave digitalne snimke na video rekorderima.

U opštem nastojanju za digitalizacijom audio tehnike pronalaze se i razvijaju postupci snimanja, prenosa i reprodukcije digitalno kodovanog  tonskog signala. Kao nosioci informacija  upotrebljavaju se magnetofonska traka, kaseta i digitalna ploča. Zapisivanje može biti spiralno (na ploči), longitudinarno ili segmentno (na magnetofonskoj traci). Način pisanja je prilagodjen mediju i količini informacija koje se žele zapisati. Učinjeno je i više pokušaja razvoja i prezentacije digitalnog audio zapisa na diskove.

Telefunken, JVC  i Pioneer nisu uspeli da privole ostale proizvodjače na podršku. Digitalni gramofon, kasetofon i magnetofon postali su standardna oprema u studijima za snimanje, a donekle i u tehničkim režijama za difuzno emitovanje programa preko satelita ili zemaljskih predajnih stanica.

Od 1985. god. Bavarska radio stanica emituje eksperimentalno digitalni radio-program sa predajnika kod Ingolstadt-a. Kroz stečena saznanja nalaze se načini da se ovakvi prenosi i dalje usavršavaju. Za satelitsku radiodifuziju dugo je prepreka bila upotreba nezgrapne parabolične antene za prijem signala. Zbog veličine i oblika bila je neprimerena za prenosne radio aparate i prijemnike u automobilima.

No i to je prevazidjeno - 1987. konstruisana je satelitska antena u obliku ravne ploče površine  35 x 35 cm. Dalja joj je prednost što se može praviti kao folija, znači saviti i smestiti u prijemnik, jer i delom pokrivena daje zadovoljavajući prijem. Za prijemnike u automobilu ugradjuje se u krovnu konstrukciju.

Najveći problem nije bio tehničke prirode već neophodno usaglašavanje stavova svih zamalja članica medjunarodne organizacije, pod imenom "Evropska komisija za poštu i telekomunikacije".

U sasvim bliskoj prošlosti u svim oblastima dogadja se ogroman pomak, a za nas audiofile od prvorazredne važnosti je  1982. godina. Tri svetska industrijska giganta holandski Philips, japanski Sony i nemački Bayer, razvili su kroz svoj zajednički projekat digitalni gramofon sa pločom prečnika 12 cm i predložili da se ovaj format usvoji kao standard. Projekat je većinski podržan, posao oko razvoja podeljen i prionulo se na rad.

Optička zvučnica sa laserom konstruisana je u razvojnoj laboratoriji  Philipsa. Sony razvija elektronska kola, digitalno-analogni konvertor i izlazni analogni stepen. Bayer promoviše Makrolom 2000, nov materijal za izradu gramofonskih  audio ploča – kompakt diska.

Tako je nastao zajednički proizvod, usavršen jednostavan sistem koji se sastojao od samo tri integrisana kola, čime je do krajnosti pojednostavljena proizvodnja i servis digitalnih gramofona.



Izvor: HiFi Cafe

Digitalna ploča

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.




Površina CD-a

Težnja da se ton zapiše, a kasnije reprodukuje, rešena je Edisonovim pronalaskom fonografa. Težnja da se slika zapiše stara je koliko i televizija a to nije od skora. 1926. godine BBC iz Londona emituje eksperimentalni TV program sa trajanjem od pola sata. Aparat se mehanički palio a emisije nisu uvek startovale, ili su iz tehničkih razloga bile prekidane. Pionir televizije James Logie Baird realizuje ideju da TV sliku zapiše na fonografsku ploču kako bi potencijalni gledalac mogao da startuje svoj prijemnik pre početka programa. Vinilska ploča se vrtela brzinom 78 okretaja u minuti i  nosila video zapis u trajanju od 6 minuta inferiornog kvaliteta.

Za kvalitetan tonski zapis potrebna je širina propusnog opsega od barem 15kHz, a za prihvatljivi video zapis barem 3MHz. Razvoj zahtevanog video zapisa povlačio bi i poboljšanja tonskog i taj mamac gutaju mnogi. Masovna primena gramofonske ploče sa tonskim zapisom mnoge pojedince, male, srednje pa i gigante odvlači u promašaje zapisa slike na vinil.

AEG, Telefunken i Decca 1970. prezentiraju monohromatsku video ploču. 1973. TELDEC inovira video ploču sa kolor zapisom dve godine kasnije i sa stereo tonom. Američki gigant RCA 1977. godine prestavlja CED (Capacitance Electronic Disk) video zapis na ploči. Ovaj sistem spada u grupu kapacitivnih optičkih zapisa i bio je prihvačen kao izazov večeg broja inovatora. Princip je da se iglom očitavaju promene malih kapacitivnosti ploče i nosača igle.





Priča o promašajima inoviranja kvalitetnog video zapisa ima na pretek. Smatra se da je na taj suludi poduhvat potrošeno isto novaca kao za inoviranje televizije u boji. Kad se sve sleglo ostalo nam je oko 40 načina zapisa na ploču. Svi se mogu svrstati u tri grupe: mehanički, optički i magnetni.

Suludu priču rekoh kako bi se shvatilo koliki značaj ima kompakt ploča i digitalni zapis. Ne mogu i neću da prebrojavam šta se sve može danas upisati digitalno na kompakt disk.

Miljenica našeg doba ispada svemoćna, ali kod audiofila ima nas koji se i dalje zaklinjemo u vinil i u topao zvuk koji se događa "kada igla grebe vinil". Ostatak sveta dužan je da respektuje doprinose Sony-a, Philips-a i BASF-a.

Sa ploče prečnika 12cm, debljine 1,2mm, površine 6 puta manje od standardne LP  ploče, brzinom od 1,25m/ sec, može se reprodukovati 60 min. stereo zapisa.

Dinamički opseg, odnos signal/šum i razdvajanje kanala veći su od 90dB, uz harmonijska izobličenja od 0,05%. Zavijanje i treperenje (wow/flutter) su praktično zanemarljivi, a frekventna karakteristika potpuno ravna od 20-20.000Hz. Digitalno kodovana informacija očitava se pomoću optičke zvučnice sa minijaturnim laserom male snage bez mehaničkog dodira sa površinom ploče. Površina ploče presvučena je providnim plastičnim omotačem, koji je štiti od mehaničkih oštećenja i prljanja.

Pošto je za očitavanje digitalne (binarno kodovane informacije) potrebno samo prepoznati impulse 1 i 0, upisane na ploču u obliku povorke mikroskopski sitnih udubljenja, za visok kvalitet reprodukcije nije potrebno imati savršen nosilac  informacije.


SONY Discman

Male dimenzije i neosetljivost na mehaničke potrese omogućavaju upotrebu digitalnog gramofona i u automobilu. Prvi modeli gramofona za automobile pojavili su se 1983. a posle njih počela je i proizvodnja prenosnih gramofona sa slušalicama i baterijskim napajanjem. 

Primenjeno je kodovanje sa 16 bita, što odgovara okviru od 96 dB odnosa signal / šum.

Zrak infrascrvene svetlosti iz poluprovodničkog lasera male snage talasne dužine 800  mikrometara očitava oko 4.300.000 bita u sekundi. Pošto je linearna brzina očitavanja nepromenjiva, kružna brzina se menja, odnosno usporava pri kretanju zvučnice ka sredini ploče. Laserski zrak opisuje spiralu tako što se na početku ploča okreće kružnom brzinom od 500 obrtaja u min., da bi se pomeranjem zraka ka sredini smanjila na 200.

U okviru  digitalno kodovane informacije duž spiralne brazde nalaze se i upravljački signali za precizno upravljanje rada motora, pomoću kojih se brzina kontroliše u svakom trenutku reprodukcije. Pored servo motora primenjen je i servo-sistem za fokusiranje, kojim se mlaz širine  1,87 mikrometara, usmerava na brazdu radi očitavanja.

Digitalna audio tehnika zahvaljujući kompakt ploči prestaje da bude privilegija skupe studijske tehnike, a svojim prisustvom u našim kućama omogućila je novu dimenziju kvalitetne reprodukcije zvuka.

Srce svakog digitalnog zapisa su A/D  i odgovarajući D/A konvertor od čijeg kvaliteta direktno zavisi i kvalitet celog sistema. Na samom početku moguća je bila serijska proizvodnja 16 bitnih  A/ D konvertora, na principu sukcesivne aproksimacije. 16 bita više nije dovoljno, jer dinamika od teoretskih  96dB u praksi padne do  92dB zbog šuma kvantizacije, nelinearnosti konvertora i temperaturne nestabilnosti.



SONY CDP 101

Povećanje broja bita na 18 bilo je neminovno i ostvarljivo zahvaljujući primeni digitalnih filtera  FIR, vrlo visokog reda i upotrebe brze  CMOS tehnologije. Pri projektovanju sistema ostavljeno je dovoljno prostora za inovacije, za poboljšanje kvaliteta sistema a  zahtevnost audiofila reklo bi se ide uvek korak napred. Sasvim smo se primakli vremenu u kome nam konstruktori moraju ponuditi bar duplo veći broj odbiraka u sekundi, kako bi se naše želje bar za deceniju zadovoljile.

Nakon sto godina dominacije analognog tonskog zapisa zasigurno da ćemo sledećih sto pratiti dalji razvoj digitalnog.

Audiofili, molim vas bez panike, sastanimo se nakon toga i dogovorimo, šta nam valja dalje činiti.

Neminovni nadolazak digitalne tehnike stavlja CD gramofon umesto analognog, AM-FM tjunere zamenjuje DAB (Digital Audio Broadcast), DAT skida sa polica magnetofone i kasetofone. To su prognoze ondašnjih vremena.

Kao ljubitelj muzike reprodukovane sa kvalitetnih analognih uređaja, sa distance od četvrt veka, pomislim da to možda i nije tako.



Izvor: HiFi Cafe

Buka

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Do sada je bilo reči o zvuku, uhu i mozgu, što nam ga prenosi te nas čini više ili manje srećnim, ali dužan sam vam spomenuti zvuk koji uho prima, mozak razbija, a nas izludjuje. Buka je najveća boljka i opasnost za ovu civilizaciju.

Za ovo zlo ne postoji prava definicija već se mora prihvatiti subjektivna procena i osećaj. Pod bukom se može smatrati svaki zvuk ili šum. Šum je zvučno treperenje koje se sastoji iz kontinualnog spektra učestanosti, pa predstavlja čistu fizičku veličinu koja se lako konstatuje, meri i suzbija. Ali šum je tek deo buke.

Sa ovako opštim opisom treba se ipak bliže upoznati kako bi borba za njeno suzbijanje dala veru u bolje rezultate.

Bukom podrazumevamo svako ono zvučno treperenje koje ometa slušanje ili tišinu, te fenomen koji sadrži pored fizičkih i psihološke, tj. subjektivne elemente. Njena osnovna karakteristika je ometajući faktor koji zavisi od više veličina: jačine, spektralne raspodele tonova, ritma ponavljanja i subjektivne sklonosti osobe.

Najneprijatnija a time i najvažnija karakteristika buke je intenzitet (jačina). Kada potiče od jednog izvora proizvoljnog intenziteta i udaljenosti može se meriti i sa više ili manje uspeha ublažiti. Ako su uzročnici buke više izvora (saobraćajna buka) otežano je merenje intenziteta, lokacija izvora i spektralni sadržaj. Pri ovakvim slučajevima borba je takoreći beznadežna.

Čovekova svest različito reaguje na dve buke jednake jačine različitih po spektru, jer neprijatnija je i više smeta buka u kojoj su izraženije visoke učestanosti.

Intenzivna ali kratkotrajna buka nema većih posledica po organ sluha. Veće su neprijatnosti ako traje dugo vremena i ima proizvoljni ritam ponavljanja. Ritam ponavljanja je subjektivna procena jer različite ljude više ili manje iritiraju različiti vremenski intervali. Neprijatnija je promenjiva buka od monotone, a najteži vid ona sa nepravilnim vremenskim prekidima. Pri dužem izlaganju ovakvoj buci mogu se javiti posledice po organ sluha, a dalje i trajno oštećenje.

Ljudi od nauke koji se bave ovom problematikom još nisu usaglasili kriterijume u kolikoj meri je prihvatljiva buka za prostore odredjene namene. Tek po neki opšti opis preporučuje ili ograničava intenzitet buke u prostorima za sasvim specifične delatnosti.

Beranekov opšti kriterijum dat kao spektar po oktavama (noise criterium) i granične linije (N-linije) od Kostena i Van Os-a, upotrebljavaju se kao reperi podnošljivosti buke.

Sve brži tempo života u velikim urbanim sredinama predstavlja mnogostruki izvor buke, time ona postaje prvorazredno važan komunalni problem. Od nastanka velikih gradova i pojave buke, pomno se prati i izučava ovaj problem i konstatovano je da buka predstavlja nepredvidljivo opasno zlo po zdravlje stanovništva, i to u više aspekata. Svetski megapolisi, svi od reda, su pod okupacijom i torturom ove nemile pojave. Fenomenu buke odavno je objavljen rat, ali ni jednu značajnu bitku nismo dobili.

Uvažavam apele ekologa za opstanak čovečanstva, uvažavam i opasnost od ozonskih  rupa za opstanak, ali ne potcenjujem ni buku kao potencijalnog fitilja da se razori ova civilizacija.



Izvor: HiFi Cafe

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Organ sluha-uho svrstao sam u izvore zvuka (ono to i jeste za čoveka) i ako mu tu nije mesto. Postoje različiti pristupi i metodologije po pitanju humanog izvora zvuka. Multidisciplinarna polemika traje poduže, kraj joj se ne sagledava, pa vas lepo molim da mi oprostite što sam pod izvore zvuka svrstao ljudski izvor zvuka, organ sluha-uho.

Proučavanje čovečjeg organa sluha, a naročito njegovih akustičnih osobina, ima neprocenjivu važnost za veliki krug specijalista koji se bave problemima akustike i telekomunikacione tehnike. Ma kako snimili, spakovali, preneli, raspakovali, pojačal, pa reprodukovali zvuk, konačno i odlučujuće merilo kvaliteta za dobrotu nekog akustičnog prenosa je isključivo ljudsko uho.

Ovoliku važnost uho opravdava svojom velikom osetljivošću složenog mehanizma: prijemnika, analizatora, prenosnih puteva i mozga (kompletan sistem računara za obradu podataka). Fiziološka akustika je specijalan deo akustike, koji se bavi izučavanjem spoljnih zvučnih pojava na čulo sluha i njegovog pretvaranja u zvučni osećaj. Ceo sistem transformacija od zvučne pojave do zvučnog utiska u mozgu vrši se preko vrlo složenog sklopa čula sluha.

Čujno područje organa sluha definisano je granicama. Donja granica (prag čujnosti) odredjen je eksperimentalno za ravne talase na učestanosti 1kHz u otvorenom prostoru i iznosi P0=2x10-4 (b).

Gornja granica definisana je pojavom bola pojedinih delova organa sluha i na 1kHz je definisana pritiskom milion puta većim od praga čujnosti. Dinamika koje uho može razloženo raspoznati i preneti je 120dB (20 log106). Ovako širok dinamički opsek ukazuje na činjenicu da priroda nije štedela na organu sluha kod čoveka. Za ovaj podatak moramo imati respekt, jer pri sadašnjem stanju tehnike i tehnologije jedva uspevamo da realizujemo sistem za prenos ovako velikog dinamičkog raspona.   

Od velikog broja izvora zvukova u prirodi, čovek izdvaja, po sopstvenoj proceni, samo korisne a sve ostale potiskuje ili naziva bukom. Po važnosti za komunikaciju medju ljudima najvažniji je govor. Najčešća nam je potreba da govor bude samo jasan i razumljiv (telefonija), ali imamo i potrebu da se verno prenese neki koncert (Hi-Fi). Imajući ovo u vidu, osnovni motiv koji rukovodi svakog konstruktora audio uredjaja je da obezbediti pravilnu i ugodnu reprodukciju za veliki broj slušalaca, tj. za normalno uho. Ovo spominjem zbog toga što dobar deo slušalaca nema u akustičnom  smislu dovoljno savršene osobine organa sluha.

Zvuk registrujemo preko tri dimenzije njegovih svojstava: intenzitet (glasnoća), frekvencija (visina) i vreme (trajanje), i tada ga nazivamo ton. Ova svojstva tona su fizici poznata i merljiva, a shvatljiva su do te mere da se mogu precizno opisati: od tihog do glasnog, od niskog do visokog  i od kratkog ka dugačkom. Takve i tolike promene obogaćuju zvučni utisak, jer promene elemenata tona u vremenu su osnovni elementi muzike. Promene visine tona stvaraju melodiju, promene jačine definišu dinamiku, a periodično naglašavanje uzrokuje ritam.

Ovaj deo zapažanja tona koji registruje uho (prenosni mehanizam i mozak) kod svih nas dogadja se približno isto ili slično. Medjutim fenomen tona ima više različitih nivoa: akustički fenomen, fenomen opažanja i ton kao muzički fenomen. Kad se ovako nešto konstatuje pismeno ili usmeno odmah krenu nesuglasice i nesporazumi kod audiofila, a i stručnjake ovakve teme vrlo golicaju.

Akustički fenomen tona izučava akustika, grana fizike koja pokazuje uzajamnost izmedju teorije i prirodne nauke. Izučavanja se šire u više sfera: mehanička treperenja odredjenog spektra učestanosti, proučavanje osobine čovečjeg uha, proizvodnjom i analizom zvuka prirodnim i veštačkim načinima,  pretvaranjima zvučne energije u električnu i obrnuto, uzroke izobličenja i mere za njihovo uklanjanje, problematiku snimanja i reprodukcije zvuka i pojavama zvuka u čvrstim i tečnim telima. Ovako veliki i važan dijapazon potreba bio je izazov za ljude od nauke i ova jedna od najmladjih grana  nauke zauzela je zavidno mesto medju prosperitetnim.

S početkom veka akustika je bila grana fizike nedovoljno interesantna za istraživače i relativno neobradjeno područje. Prvi svetski rat traži od nje savremenije ratovanje, a poratni razvoj  telekomunikacija tera je na brzi razvitak. Pronalaskom vakuumske cevi (pojačavačkog elementa) veoma brzo se razvija merna tehnika, koja je neophodna za merenje izuzetno malih snaga (do 10-12 W/m2). Pojačanje zvučnih signala, generisanje zvučnih učestanosti,  merenje veličina u zvučnom polju i još mnogo različitih postupaka koji su potrebni u eksperimentalnoj akustici, nezamislivi su bez vakuumske cevi i svih drugih elemenata telekomunikacione tehnike. Ova uzajamnost telekomunikacione tehnike i akustike dovela je do radjanja nove discipline koju zovemo elektroakustika.

Iz iste uzajamnosti nastale su i nove grane akustike: gradjevinska i arhitektonska akustika koje su od vitalnog značaja bile za razvoj radio i TV difuzije. Učinile su novi kvaliteniji pristup u izgradnji koncertnih, pozorišnih i bioskopskih sala, kao i industrijskih, bolničkih, školskih i stambenih prostora.

Druga dva aspekta pripadaju subjektivnom svetu čula sluha i o njima se iako su mnogo izučavani, dosta polemisani, ipak previše ćuti. Fenomen opažanja tona i muzički fenomen tona, iako pripadaju različitim disciplinama i naukama zajedničkim imenom možemo nazvati kvalitet tona ili boja tona (timbre, na francuskom). Ovde već počinju nesporazumi, da li se ova dva fenomena uopšte mogu nazvati istim imenom. Da li je lista subjektivnih fenomena konačna ili ne? Kvalitet tona je multidimenzionalan i teško ga je i sagledati a kamoli definisati. To je manje ili više uspešno (ali slično) pošlo za rukom dvojici naučnika i Američkoj asocijaciji za standarde, koja kaže: ,,Timbre je onaj atribut auditivnog osećaja pomoću kojeg slušalac može dva zvuka, prezentovana sa istom glasnoćom i visinom, proceniti kao različita’’.   

Stvari se mogu pojednostaviti tako što muzički fenomen tona prepuštam na dalje izučavanje stručnjacima iz muzičke teorije i estetike a fenomen opažanja stručnjacima za psihologiju. Vas, audiofile, pokušaću da obavestitim ukratko o kvalitetu tona u okviru svojih saznanja.

Prva izučavanja  ovih fenomena datiraju s kraja prošlog veka, a pravi uzlet se dogadja  tek upotrebom kompjutera, sredinom šezdesetih godina. Pojavilo se tada mnogo autora sa još više dela koja se nisu sporila oko vibrata, smatrajući da od svih muzičkih ornamenata baš on proizvodi najznačajnije promene u kvalitetu tona.

Vibrat se definiše kao periodično pulsiranje visine, glasnoće i boje tona, zajedno ili u kombinacijama. Na taj se način diže muzički kvalitet, jer vibrato daje tonu bogatstvo, ekspresivnost i fleksibilnost. Mnogi od najlepših vibrata su van domašaja moći opažanja čula sluha, već se doživljavaju samo kao kvalitet tona. Mnogim  instrumentima je i konstrukcija podredjena vibratu, ali on se ipak najviše koristi u pevanju. Profesionalni pevači vibrato koriste u 90% notnog zapisa varijacijom visine od jednog polutona i sa učestanosti 5-8 puta u sekundi. Gudački instrumenti su predodredjeni za vibrato i on se ostvaruje sa oko 7 varijacija u sekundi i promenom tona za četvrtinu. Kod duvačkih instrumenata je slično iako se kod njih vibrato najteže ostvaruje.

Ceo ovaj tekst morao sam da napišem kako bih vam u završnoj rečenici, barem delimično dao objašnjenje kako od hiljadu džez-truba da razlikujete onu prvu, trubu Luja  Armstronga.

Nadam se da sam probudio radoznalost u vama, te da nama audiofilima preostaje da se i dalje dugo družimo uz nesuglasice šta je kvalitet ili boja tona, timbre kako bi rekao ostali svet.




Izvor: HiFi Cafe

Evo našao sam nešto 

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BD
http://en.wikipedia.org/wiki/Theremin
http://www.thereminworld.com/article.asp?id=27