Рођачке приче о вама

О сваком од нас људи ће причати, како они који су нам на неки начин блиски, тако и они с којима се ређе виђамо. Може се десити да они који су залудни о нама причају пуно, и не баш на ласкав начин, а може се десити и да сазнамо шта су о нама причали. И не буде нам мило.

Конкретан пример: случајно сте од неког сазнали да су две ваше рођаке причале о вама на окупљању коме ви нисте присуствовали, и да се расправа повела око тога што ви не носите грудњак, чак је било и приче о томе ко би требало да вас натера да се понашате како доликује. Ако сте на ово помислили да се то да ли ви носите грудњак никог не тиче, потпуно сте у праву. То је ваша ствар (не мислите да чините нешто непристојно нити непримерено), као и разлози за то. Али, немате начин да такве разговоре спречите. Поред тога, кад бисмо сазнали шта све људи причају о нама кад нисмо ту, нарочито родбина и пријатељи, вероватно се ни са ким не бисмо дружили.

Оно што се многима деси кад чују да су били предмет таквог или сличног разговора јесте да почну помало да стрепе од следећег окупљања. Шта ће се тада десити? Како би требало реаговати? Међутим, разлога за такве страхове у највећем броју случајева нема.

Као једно, пошто ношење или неношење грудњака јесте лична ствар (као и гомила других приватних ствари о којима се дискутује у нашем одсуству), није вероватно да ће било ко имати храбрости да вам нешто отворено каже. Као друго, ако баш желите да будете сигурни, можете с том темом весело почети сами - рецимо, тако што ћете на окупљању којег се прибојавате ведро питати присутне о чијем ће се доњем вешу тог пута расправљати. Највероватније нико неће хтети да прича о томе. А чак и да се огласи она рођака која сматра да вас треба научити томе да сте обавезни да носите грудњак, и каже: "Твом", на то можете, весело као и раније, да одговорите да се о вашем доњем вешу већ причало, да је сад на неког другог ред, и да номинујете њу.

Аутор: Ивана Милаковић
Извор: Крстарица

Imam odlican odnos sa rodjacima...
Oni koji me zaista poznaju, nemaju razloga da pricaju negativno o meni, oni koji me znaju povrsno, znaju koliko mi je malo stalo do toga sta ce pricati o meni, pa se i ne trude... Valjda ljudima nije interesantno ako osoba o kojoj torocu ne vodi racuna o tome...
Doduse, kada je tema u pitanju, moji rodjaci ne pricaju o tome dali nosim grudnjak ili ne, a ako bi se o trecem licu zenskog pola poveo takav razgovor, dobila bi svesrdnu podrsku u slucaju da to izgleda lepo i da se ona u tom izboru oseca dobro

Da, naravno 

Tako me zivo zabole da li rodjaci o meni raspredaju i sta pricaju ...
Bilo je nekih dogadjaja u kojima im je na porodicnim okupljanjima suptilno dato do znanja da gledaju svoja posla.
Postoji deo familije za koji znam da moze pricati o meni samo u pozitivnom kontekstu ako nisam prisutna ili ne pricati uopste, jer se dovoljno cesto vidjamo da mozemo da podelimo medju sobom sve razgovore o nama samima, ma koliko oni bili ozbiljni ili neprijatni. To cini zdrav familijarni odnos medju ljudima koji se vole i postuju.
Ovi ostali sto nemaju svoje zivote, pa moraju da zive tudje - sikter.

sa mamine strane nemam nikog(tacnije-oni navodno postoje,ali moja mama i oni se ignorisu uporno i zauvjek).
potpuno mi je razumljiva mamina odluka.
jezivi su do bola.ako bih mogla da ih objektivno opisem,lice na ona patrijarhalna plemena gdje i danas postoji obicaj spaljivanja na lomaci,ukoliko se usudite napustiti uvjerenja plemena.u nedostatku realnih zbivanja i dogadjajima u vlastitim zivotima,kompenzaciju prave na taj nacin sto im je moja mama (i njena kcerka) trn u oku.tako da ogovaranja,koja bi povremeno dolazila do mene,uglavnom smo shvatali kao kompliment.

sa tatine strane su interesantni likovi.
svako na svoju stanu,sa cudnim zivotnim  izborima i odlukama,ali ne previse bliski medjusobno.
negdje ih posebno volim i cijenim sto su ljudi "o svom poslu" i dovoljno jaki i snazni da budu originalni i u fazonu "zivim svoj zivot- unapred me ne interesuje sta mislis o tome".

ali ne znam koliko sam ja neko ko moze govoriti na ovoj temi ?

ne znam za rodjacka posijela i masovna okupljanja tetaka iz treceg koljena...ali gledajuci moju siroku familiju,mozda je tuzno reci,ni najmanje se ne osjecam zakinuta...naprotiv.

Имала сам разних искустава по том питању јер сам увек била веома дистанцирана од родбине, сем најближих сродника. Моја породица је иначе увек била некако екскомуницирана јер смо били поприлично атипични, а посебно ја, будући да сам једино дете, увек сам била главна мета.
Родбина са којој сам једва комуницирала је будно мотрила колико сам порасла те календарске године, каква ми је био успех у школи, да ли редовно идем наклавир, да ли сам са неким шетала после школе и тако даље.
Срећом, моји родитељи су били потпуно оперисани од слушања таквих прича, мама је била у стању да им исприча неку још запањивију причу од оних које су њој бивале саопштене.
Посебно наопака је била једна мамина рођака која је живела на мом путу до школе и наравно увек је била у прилици да све види...и како сам се обукла и како сам се понашала и с ким сам била...а уживала је да филује....
Кад сам се удала, рекла је мојој мами на једном породичном скупу..."Ето, знала сам ја да од ње неће ништа бити!"