Walker je jedan od ekskluzivnih naslova za Amigu od DMA design-a, autora legendarnih Lemmings-a, objavljen je 1993. od strane čuvenog Psygnisis-a.

U ovoj klasičnoj pucačini vodite velikog bojnog robota (najviše podseca na ED-209 iz Robocop-a) koji se sam bori protiv različitih armija u mnogim vremenskim periodima. Inače, robot sličan Walkeru se kratko pojavljivao i u ranijim naslovima DMA Design-a, kao što su Blood Money i Lemmings 2.

[img][/img]

U ovoj igri njegove "usluge" su veoma tražene: Walker će prvo putovati kroz vreme i prostor do 1944. u Nemačkoj gde će odmeriti snage sa "Silma osovine", zatim će skoknuti u 2019. do Los Anđelesa, da bi se ponovo vratio u sadašnjost (vreme u kome je igra napravljena) na područje blistog istoka, dok je finalna borba na nepoznatom mestu u dalekoj budućnosti. Svaki od spomenutih svetova se sastoji od nekoliko podnivoa.

Izvodjenje je skrolujuce ali se krećete sa desna na levo što je veoma neuobičajeno za igre ovog tipa. Uz pomoć joysticka ili tastature pokrećete Walkera, dok nišanite i pucate mišem. Iako je igra originalno zamišljena za samo jednog igrača, možete da uživate u društvu ukoliko jedan igrač preuzme kontrolu nad robotom a drugi puca. Neki delovi igre su toliko teški da će vam ovakva pomoć ponekada biti i neophodna.

Protivnička vozila (tenkovi, topovi, lanseri, avioni-bombarderi...) su veoma raznovrsna i maštovito osmišljena. Osim vozila često ćete se boriti i protiv pešadije koja voli da uzvikuje ratne pokliče, njih čak možete i gaziti samo se pazite da vam se neki bombaš ne popenje s leđa i ubaci vam bombu jer to ume da napravi vitalna oštećenja

Animacija sprajtova je gotovo savršena jednako kao i zvuk koji prati sve to, jedino je grafika zbog izraženije pikselizacije možda malo ispod standarda vremena u kome je igra objavljena, ali u svakom slučaju to ne kvari generalno dobar ukupni utisak koji ovaj naslov ostavlja. Definitivno jedna od najboljih pucačina i akcionih igara uopšte na Amigi.
 
Grafika: 2.5 Preterana pikselizacija koju jedino spasava kvalitet animacije

Zvuk: 4.5 Nema pozadinske muzike, ali zvučni efekti su mnogobrojni i visokokvalitetni. Osećate se kao usred rata!

Kontrole: 5 Veoma jednostavne i inovativne za svoje vreme

Zabavnost: 4.5 Uvek dobra igra za zabavu i pražnjenje "negativne energije", jedini veći nedostatak je nepostojanje pravog moda za dva igrača.



link opisa - http://www.emuglx.net/opisi-igre-walker.php

Asterix and The Great Rescue

Proizvodnja: 1994    
Broj igrača: 1
Kompanija: Infogrames
Žanr: Avantura
Autor opisa: [forsaken demon]


Kao i drugi popularni junaci iz sveta stripa ili crtanog filma, i Asterix je bio tema nekoliko igara na razlichitim platformama. Asterix and The Great Rescue je jedna od najboljih igara posvecenih hrabrom Galu. Asterix nije kako bi se moglo ochekivati borilachka igra, mada borba sa rimljanima chini jedan od glavnih elemenata igre. Nagradno pitanje: koja je slichnost izmedju ove igre i Out Run-a? Jel' se predajete? Dobro! U pitanju je hronichni nedostatak vremena. Jednostavno, vremena ima vrlo malo od samog pochetka, tako da se ne smete zadrzhavati i bespotrebno gubiti vreme, vec samo shto brzhe prolaziti kroz nivoe. Akcenat je bachen na reshavanje malih logichkih problema i veshto izbegavanje raznoraznih provalija.



Naravno, postoji izbor likova samo shto se oni bash i ne razlikuju mnogo tako da je praktichno svejedno za koga cete se odluchiti. Dodushe, Obelix je dosta krupniji, pa je laksha meta. Za igranje se koriste 3 tastera, uz start koji naravno ima funkciju pauze. Po jedan taster koristi se za izvodjenje magije odnosno skoka i udarca. Magije se nalaze u cupovima i uvek su namenjene reshavanju nekog problema u okviru nivoa (razbijanje zida bombama, skakanje na nedostupnu platformu, preletanje provalije ili sakrivanje). Vazhno je da znate da mozhete imati i po nekoliko magija koje onda menjate drzheci taster gore i pritiskanjem tastera za magiju. Avantura pochinje u Galskom selu odakle nashi junaci polaze za Rim. Vec na samom pochetku igra postaje prilichno teshka, chak i na easy nivou, jer vec drugi nivo donosi prvu borbu sa nedostatkom vremena. Grafika je sasvim korektno odradjena, svi likovi su prilichno krupni i verno reprodukovani iz stripa, a nivoi zhivopisni i dovoljno raznovrsni. Ipak, neki nivoi su totalno netipichni i jednostavno odudaraju od celine. Zvukovi su prilichno bedasto odradjeni jer se praktichno nishta ne chuje sem poneke eksplozije ili udaranja rimljana, ali chak ni to ne zvuchi najbolje. Na svu srecu, muzika je iznenadjujuce dobra i sjajno nadoknadjuje nedostatak zvuka. Na kontrole je moguce uputiti dosta zamerki, i to pre svega na nachin na koji je izvedena eliminacija protivnika. Iako smo napomenuli da je Asterix obichna skrolujuca igra sa solidnom dozom logichkih elemenata, to ne opravdava zashto borbe sa protivnicima deluju toliko loshe. Da bi ste uopshte nekoga premlatili, potrebno je da stojite u mestu i chekate da protivnik jednostavno naleti! Na kraju svakog od 6 svetova koliko broji ova igra nalazi se glavni protivnik koga treba udariti nekoliko desetina puta da bi se konachno predao.



Na pochetku igre su vam data 4 zhivota a postoji i energetska skala koja dozvoljava da primite 5 udaraca pre nego shto izgubite zhivot. Kada izgubite sve zhivote postoji mogucnost nastavljanja, ali samo ogranichen broj puta. Ipak, olakshavajuca okolnost je shto posle svakog zavrshenog sveta dobijate shifru pa igru ne morate uvek otpochinjati iznova. Asterix i Obelix u okviru nivoa mogu skupljati standardne dodatke u obliku dodatne energije, zhivota i novchica koji samo uvecavaju high score. Neprijatelji su kako bi se i ochekivalo rimljani razlichitih chinova i otpornosti na udarce, ali su sve ukupno bezazleni i jedino vam mogu oduzeti dragoceno vreme. Bez obzira na nedostatke koje poseduje, dajte shansu ovoj igri. Ovo je svakako najbolja konzolska igra koja obradjuje Asteriksove avanture.

Grafika: 4 Utisak je da je to moglo mnogo bolje da se uradi, pozadinski elementi su suvishe jednostavni
Zvuk: 3.5 Samo zbog muzike ocena je iznad proseka
Kontrole: 3.5 Ono shto se tradicionalno vezuje za Asterixa jesu sukobi sa rimljanima. Na zhalost, ovde je to vishe nego traljavo odradjeno
Zabavnost: 4 Asterix And The Great Rescue zasluzhuje prelaznu ocenu makar zbog svoje koncepcije i dosta interesantnih nivoa.


preuzeto sa: http://www.emuglx.net/opisi-igre-asterix1.php

Zimske Igre

Izdavac:   Epyx
Godina:   1985
Kategorija: Sport
Sistem:      C64



Igra koja veoma cesto osvaja prvo mesto na anketama za najbolju igru ma C64.
Sto se tice igre naslov govori sve... od skokova do brzog klizanja sa veoma lepom grafikom za C64. Nije da sam je nesto mnogo igrao ali su je mnogo, preterano mnogo hvalili i sad je hvale i stavljaju na prvo mesto na vecnoj listi igara za C64

Iste godine su se pojavile od iste kuce i Letnje igre koje zauzimaju nizi rajting od zimskih igara ali ipak mesto medju prvih pet zasluzuje isto paznju

i zimske i ljetnje igre su bljak. 

Shinobi3 mi je najbolji.

Evo link fun sajta:

http://shinobi.streetsofrage.net/

doduse sada vidim da je u redizajnu 



ovo i ja mogu nacrtati u Paintu 

Autor opisa:  [forsaken demon]


Suprotno mishljenjima bivshih i sadashnjih (?) vlasnika Amiga, ova nesumnjivo znachajna igrachka platforma nikada nije dozhivela vecu popularnost van Evrope iako je tehnichki zaista bila naprednija od NES-a i Sega Master Systema koji su u to vreme harali trzhishtem. Medjutim, softverska podrshka je bila iznenadjujuce dobra, tako da se tokom vremena pojavio solidan broj kvalitetnih igara, od kojih su neke zbog svog nesumnjivog kvaliteta kasnije portovane i na druge, josh komercijalnije platforme.

Cannon Fodder je upravo takva igra koja se pojavila u verziji za PC, Mega Drive 2, SNES pa chak i na nekim vrlo egzotichnim platformama kao shto su Atarijev Jaguar ili 3DO ali je originalna verzija za Amigu 500 ostala neprevazidjena. U osnovi, rech je o jednoj interesantnoj pucachkoj igri sa blagim primesama strategije nastaloj u produkciji poznate kuce Sensible koju su proslavili upravo ovaj naslov i chuveni Sensible Soccer, nekada najpopularnija fudbalska simulacija koja i danas ima svoje poklonike. Igra ochigledno aludira na vijetnamski rat, a vi vodite komandose chiji je zadatak da se probiju kroz gomilu ludih misija i zhivi i zdravi vrate kuci, shto nece biti nimalo lako...

Kada se igra napokon uchita, dochekace vas zaista fenomenalna muzichka tema (War Has Never Been So Much Fun), jedna od najboljih u istoriji video igara, dok ekranom promichu slichice glavnih junaka ove igre. Princip igranja je jako interesantan i kao shto pomenusmo sadrzhi primesu strategija, chime je izvodjenje potpuno razlichito od drugih igara ovog zhanra. Svaka od misija na koju polazite sastoji se iz vishe nivoa (osim prve, koja ima samo jedan) a u koju vodite manju grupu vojnika. Chim startujete igru prikazace vam se glavni ekran na kome imate uvid u trenutan broj regruta (dobijate nove posle uspeshno okonchane misije) a na istom mestu mozhete obaviti i snimanje pozicije, a to je preporuchljivo posle zavrshavanja svake od 15 misija. Nachin izvodjenja najvishe podseca na reshenja koja se primenjuju u strategijama, jer se vojnicima sve naredbe izdaju preko misha. Pored prostora za igranje, sa leve strane u uglovima se nalaze podaci o aktivnim vojnicima kao i mapa koja ne pruzha narochito dobru preglednost, pogotovu ako ste u nekom zelenijem okruzhenju.

Ono shto je takodje bitno jeste da se vojnici mogu podeliti u 3 grupe, shto svako smanjuje shanse da budete pogodjeni, a i idealno je za ispitivanje nepoznatih terena. Posle okonchanja svakog zadatka dobicete i listu svih (eventualno) poginulih i onih koji su zasluzhili vishe chinove koji ovde dodushe imaju samo kozmetichki efekat. Grafichki kvaliteti su u skladu sa tradicijom Sensible Software-a. Dakle, svi likovi su simpatichni mali sprajtovi a ni okruzhenje u kome se odvija radnja nece vam izmamiti uzdahe. Naravno, to omogucuje sjajnu brzinu izvodjenja, ali ipak ne izvlachi dovoljno chak ni iz najobichnije, ogoljene konfiguracije. A zvuk? Koji zvuk? Tachno tako, efekata skoro i da nema osim naivnih krikova pogodjenih vojnika i zvukova eksplozija i mitraljeza koji deluju jako neubedljivo. Muzika se javlja samo izmedju nivoa i jako je kvalitetna, pa tako zvuk generalno ipak ostavlja povoljan utisak. Najbolje shto Cannon Fodder ima da ponudi jeste fantastichna atmosfera koju najvishe podizhu odlichne kontrole, nesvakidashnji humor i odlichne misije kojih kao shto je pomenuto, ima podosta. Nazhalost, tezhina igre rapidno raste, tako da ce vec od sheste sve postati jako teshko a stalna uchitavanja pozicije surova realnost. Bez obzira na to, Cannon Fodder je zaista velichanstvena igra i predstavlja obavezan izbor za sve igrache, bez obzira na njihove zhanrovske afinitete.

Grafika: 2 Tradicinalno za Sensible - ispodprosechna. Da sve bude josh gore, nisu se proslavili ni sa dizajnom nivoa

Zvuk: 3.5 Zvuk je zaista siromashan i neubedljiv, ali odlichna muzika umnogome poboljshava konachnu sliku

Kontrole: 5 Za navikavanje nije potrebno vishe od par minuta, shteta je samo shto mapa nije dovoljno upotrebljiva

Zabavnost: 4.5 I pored svega, Cannon Fodder je igra koja ce pruzhiti sjajnu zabavu igrachima svih profila. Da je tezhina malo bolje izbalansirana, odnosno da je tehnichkoj strani posveceno vishe pazhnje, utisak bi bio josh bolji

Postavljam ovde samo odlomke istorijata igre Castleavania, meni omiljene igre; a ako želite sve da pročitate posjetite njihov sajt.





Da li ste znali da je na listi 10 najrasprostranjenijih savremenih legendi ona o grofu Drakuli na 7.mestu? Rumunski plemić bio je junak u više od 250 filmova a sajtova o njemu ima na hiljade. A sve je počelo kada je Irski pisac Brem Stocker 1899. objavio svoje delo »Drakula« za koji mu je kao glavna inspiracija poslužio upravo istorijski Drakula, čije je pravo ime Vlad Cepeš. Interesovanje za grofa Drakulu nije opalo do današnjeg dana, zbog čega i ne čudi to što postoji veći broj igara u kojima je upravo on jedan od glavnih (anti)junaka. Ali ako iz tog mora treba izdvojiti jednu igru, to svakako zaslužuje serijal Castlevania. Sve je počelo davne 1986. kada je u Japanu objavljena igra pod nazivom Vampire Killer, za nikad dovoljno popularni kućni računar MSX. U godinama koje su sledile gledali smo nove nastavke objavljivane na raznoraznim platformama i pod raznim imenima a koji su vremenom uzdigli serijal na sam vrh popularnosti i obezbedili mu besmrtnost, baš kao i krvopiji koja se kroz njega konstantno provlači. Zapravo, Castlevania govori o večnoj borbi između porodice ubica vampira Belmonta i Drakule i njegovih podanika koja se odigrava u srednjem i novom veku, na teritoriji koja okružuje grofov zamak a koja je poznata pod nazivom Castlevania.

Ovaj tekst će pokušati da vam predstavi sve igre iz serijala, ne računajući izdanja za Gameboy/Gameboy Color. Dozvolite nam da vas povedemo u Transilvaniju...





Super Castlevania IV
Godina izdavanja: 1991.
Platforma: SNES


Početkom devedesetih godina počinje doba vladavine 16-tobitnih konzola. Mega Drive 2 je lagano počeo sa osvajanjem tržišta a uskoro mu se pridružio i dugo očekivani Nintendov SNES. Tehničke karakteristike ovih konzola bile su znatno bolje od svega do tada viđenog, tako da su ljubitelji serijala sa nestrpljenjem isčekivali novi nastavak koji će znati kako da iskoristi sve mogucnosti snažnog hardvera. Međutim, izradu prve 16-tobitne Castlevania-e Konami je prepustio malom razvojnom timu pod imenom Treasure, koji nije razočarao, čak šta više, Super Castlevania IV je po mnogo čemu nadmašila sve ranije naslove iz serije. Najveća novina je bila grafika: Simon Belmont je izgledao mnogo lepše, detaljnije i krupnije a isto važi i za pozadine koje su konačno postale višeslojne (i nezavisno animirane, što stvara iluziju postojanja treće dimenzije), bogato animirane i prelepo obojene. Takođe upotreba MODE 7 efekta na pojedinim nivoima dodatno je upotpunjavala iovako sjajan utisak.

Nažalost, nije sve bilo kako treba: igra je delovala kao rimejk originalne Castlevania-e za NES što znači da je od nje nasledila i potpunu linearnost i uprošćeno izvođenje, što joj značajno skraćuje «rok trajanja». Kontrolni sistem je zato bio unapređen, tako da ste sada mogli da usmerite bič u bilo koji od osam pravaca, i čak preuzmete direktnu kontrolu nad njim ako držite attack taster. Specijalna oružja su dobila sopstveni taster, tako da više nije bilo opasnosti od njihovog neželjenog korišćenja. Treba istaći i da se veliki deo igre, odnosno prvih nekoliko nivoa uopšte ne odigrava u samom zamku, što uopšte nije loše.

A muzika? Valjda se svi slažu da je soundtrack za ovu igru zaista fenomenalan, jedan od najboljih rađenih za neku igru za SNES. Čak i da je to jedino što valja u ovoj igri, opet bi je trebalo probati!









Castlevania New Generation (Castlevania Bloodlines u Severnoj Americi)
Godina izdavanja: 1994
Platforma: Mega Drive 2


Za razliku od relativno neuspešnog Sega Master Systema, Mega Drive 2 je konačno načinio Segu dostojnim konkurentom do tada neprikosnovenom Nintendu. Gotovo svi poznati izdavači igara radili su igre za ovu konzolu, a među njima je bio i Konami koji je konačno odlučio da na tržište izbaci Castlevania-u koja će ponovo biti dostupna igračima širom sveta. I New Generation nije razočarao, naprotiv, možda je čak i nadmašio Super Castlevaniu IV sa SNES-a. Ako govorimo o radnji, Bloodlines je svakako bio daleko ispred. Novi junak priče je bio John Moris, sin Quincy Morrisa, jednog od članova tima koji je 1897. pošao u Transilvaniju da ubije Drakulu. I John Morris i njegov najbolji prijatelj Eric Lecarde gledali su kako je Quincy uništio Drakulu, ali je pritom zadobio rane od kojih nije mogao da se oporavi, pa je John bio prinuđen da gleda kako mu otac umire. John i Eric tada odlučuju da svet zauvek oslobode ovog zla, tako što će spečiti groficu Bartley da ponovo uskrsne Drakulu.



Mađarska grofica Elizabet Bartley (Batori) je kao i grof Drakula istorijska ličnost, poznata po tome što je svirepo ubila preko 600 mladih devojaka da bi se kupala u njihovoj krvi, verujući da će tako i sama zauvek ostati mlada. Kasnije je ipak stigla kazna, bila je zatvorena u jedan kovčeg na vrhu kule zamka u kome je preživela čak 3 godine! Monstruozno. Anyway, na početku igre odlučujete se za jednog od pomenuta dva lika, ali izbor nije samo kozmetičkog tipa. John je sa jedne strane tipičan lik koji koristi bič kao osnovno oružje dok se Eric služi kopljem, koje ima i defanzivnu ulogu jer omogućava da se branite od protivničkih projektila. Item Crash, novina iz Dracula X sa PC Engine-a je prisutna i ovde. Sa grafičke strane, igra je bila inferiorna u odnosu na Super Castlevaniu IV, ali ipak sasvim korektna. Najveća degradacija u odnosu na SNES igru Super Castlevania IV primećuje se na likovima koji su mnogo sitniji, gotovo kao u NES verzijama igre, ali ima i pozitivnih primera. Pozadine su npr. veoma detaljne a postoji i nekoliko interesantnih specijalnih efekata kao što su refleksija na vodi, kula koja se drmusa...)



Zvučni čip koji poseduje Mega Drive 2 je inferiorniji u odnosu na onaj sa SNES-a što je uzrokovalo da Super Caslevania IV bude bolja i na ovom polju. Međutim, muzika je i dalje bila fantastična, što i nije čudno ako znate da je nju radio Michiru Yamane, isti čovek koji je kreirao muziku za veličanstveni Symphony Of The Night o kome će kasnije biti reči.

Eric i John su putovali kroz razne evropske zemlje sve do konačne destinacije - zamka Prosperina u Engleskoj, a različitost glavnih junaka igru je činilo relativno interesantnom za ponovno prelaženje iako je ona ponovo potpuno linearna. Sve u svemu, New Generation nije nimalo razočarao, ali je očigledno da znatno zaostaje za SNES izdanjima po grafičkim kvalitetima, što je možda i bilo za očekivati.





Castlevania: Vampire's Kiss (Castlevania Dracula X u Severnoj Americi)
Godina izdavanja: 1995.
Platforma: SNES

Vlasnici Super Nintenda morali su da čekaju čak 4 godine na novi nastavak Castlevania-e za njihovu konzolu. Iako je grafički neodoljivo podsećao na sjajni Dracula X sa PC Engine-a, pa čak u Americi nosio ime Dracula X a Japanu Dracula XX, u pitanju je bila potpuno drugačija igra...

Poslednju Castlevaniu za SNES, mnogi nazivaju i najvećim razočarenjem, ali to ne znači da je u pitanju loša igra. Stvar je u tome što su igrači očekivali da će ovo biti prerada igre Dracula X sa PC Engine-a, ali se ispostavilo da je tako nešto potpuno nerealno. U stvari, Konami je želeo da napravi igru koja će što više podsećati na pomenutu igru, ali u tome baš i nije potpuno uspeo. Animirani intro je naravno izostao (umesto njega tu je samo par vrlo bednih sličica), ali je izvođenje ostalo potpuno isto. Naravno, nalazite se u ulozi Richtera Belmonta koji ima potpuno iste moći kao u Rondo Of Blood, pa nema svrhe da ih dodatno opisujemo. Nažalost, grafički deo igre je veoma kontroverzan i vidno zaostaje za onim iz originala. Dobra strana je da svi likovi izgledaju jako lepo, a vatra koja bukti na prvom nivou takođe doprinosi pozitivnom utisku. Pozadine su nažalost suviše jednostavne, da ne kažemo prazne, i nisu interesantne kao kod svog prethodnika za SNES, što nas dovodi do paradoksa da je on čak vizuelno sveukupno lepši od ovog ostvarenja. Postoji i problem kod kontrolnog sistema, jer se Richter kreće veoma sporo, dok mu je skok daleko brži, tako da je kretanje kroz skokove daleko brže nego da se šetkate. Struktura nivoa je ono što najviše razočarava sve koji su se nadali da će ova igra biti to što naslov sugeriše. Od nelinearnosti, velikih prostorija, gomile završetaka pa čak i vođenja Marije nema ništa, ovo je samo još jedna Castlevania sa potpuno klasičnim izvođenjem. Jedino na šta niko nije imao primedbi bio je kompletan zvuk. Soundtrack je gotovo kompletno preuzet iz Rondo Of Blood i zvuči zaista fantastično! I pored svog razočarenja, ni Castlevania Vampire's Kiss nije loša igra. Svi fanovi koji od nje nisu očekivali čuda sigurno se mogu dobro zabaviti.





izvor istorijata: http://www.emuglx.net/editorials-castlevania-intro.php

sa istog linka možete pročitati čitav istorijat!

još dva posebna opisa Castlevania igara sa istog sajta:



Opisi: Igre: PSX: Castlevania Symhony of the Night

Mayhem in Monsterland
Platforma: Commodore 64
Proizvodnja: 1993
Broj igrača: 1
Proizvodjac: Apex
Izdavac: Thalamus
Žanr: Avantura

Autor opisa: Carnex

1993. godine, Apex i Thalamus su po poslednji put zajedno izbacili igru za C64. To je ujedno bila i jedna od poslednjih velikih komercijalnih igara. Posle toga su nestali, ali su otishli u velikom stilu. Ovo je definitivno najbolja cista platforma za debeljka, ali krenimo redom.

Grafika u ovoj igri je fenomenalna. Mozda i postoji par igara na 64-ci koje imaju bolju grafiku, ali se daju prebrojati na prste. Uz to, za razliku od tadasnjeg trenda, nema kvazi-sencenih sprajtova i pozadina koje su davale veoma mrljav utisak. Ovde je sve kristalno chisto, izuzetno lepo sareno i u stilu pravog
crtanog filma. Sprajtovi nisu prosto uvelicavani da bi bili veliki (kao npr. u Creatures-u, mada je to tamo doro izgledalo) nego je korisceno vise sinhronizovanih sprajtova. Pozadina je takodje savrseno cista, a ono sto najvise fascinira je savrsen troslojni scroll pozadine sto daje lep utisak dubine. I sve to je fantastichno brzo, prosto neverovatno za 8-bitnu masinu. Ako pomislite da lupam, po startovanju igre sacekajte da usrecite prvu zemlju da biste videli sarenilo i da pokupite munju kako bi na pucanje zapalili u stilu Ptice-Trkachice ili Sonica.

Muzika je takodje odlicna, mada ne odusevljava bas kao grafika. Nenametljiva je i jednostavno nadopunjuje atmosferu igre. Efekti su takodje adekvatni. Jednostavno zvuk je odlichan, ali nista spektakularno.

Atmosfera ove igre je ono pravo. Od samog introa, koji je u pravom Apex-ovom stilu, pa nadalje. Intro je uradjen kao pocetak crtahih fimova sa Perom Kojotom - super genijem i Pticom trkacicom. Naizmenicno se smenjuju neprijatelji sa svojim normalnim i kvazi-latinskim imenima (kao bigus bellius i dino giganticus) i autori igre sa istima (drinkus plenticus, gone to cyprus...) da bi se na kraju pojavio i nash junak, simpaticni dinosaurcic, Mayhem (speedus maximus).

Kao sto je vec navedeno igra je odradjena kao standardna platforma. Neki mracni carobnjak je prosuo kletve na svetove Mayhemove domovine. Mayhemov zadatak je da sakupi dovoljno sastojaka ne bi li omogucio jednom diplodokusu da svojom magijom digne kletve.

Svaki nivo se sastoji od dva dela. U prvom delu ima manje neprijatelja i treba da prevrnete ceo nivo i izgazite sve neprijatelje ne bi li sakupili dovoljno magicnog praha da podignete kletvu sa zamlje. Zatim taj isti nivo, samo sa vishe neprijatelja treba da predjete u potrazi za zvezdicama. Kao sto ste mogli
zakljuciti, neprijatelje ubijate skokom na njih, ali kada pokupi munjicu koja mu dozvoljava turbo zalet, mali Mayhem izpruzi svoju bodljikavu glavicu i razbija sve neprijatelje na putu sve dok ne naleti na

a) nekog ko je tvrdoglav ko i on
b) nekog raspucanog (cesce) ili
c) rupu (najcesce)

I to je to. Jako prosto i jako efektno. Inache svi nepijatelju su dinosaurusi - pterodaktili sa izuzetkom dzinovske krtice i bodljikave gusenice. I tako iz nivoa u nivo.

Dobro je i sto se ne pocinje od pochetka nivoa kada zaginete, nego postoje checkpointi u obliku dugice, prolaskom kroz koje ih oznachavate. Takodje zadrzavate i sve do sada skupljeno. Kretanje po nivou je savrseno slobodno tako da se ne morate plasiti da ste nesto propustili. Od dodataka se pojavljuju samo
munja (omogucyava zalet, za celu igru je dovoljno pokupiti je samo jednom) srce (zivot) i zec (score multiplayer).

Iako je relativno kratka (5 nivoa kako procitah, nikad nisam presao 3.), igra je bila vredna svakog centa ulozenog u njenu kupovinu kad je izasla. I danas, posle 9 godina, igra je i dalje i te kako igriva. Obavezno stivo za sve igrace.

I za kraj da napomenem da su ocene koje dajem uslovljene mogucnostima Commodore-a 64.
Grafika: 5 Kristalno cisto i pregledno. Jednostavno ne moze bolje
Zvuk: 4.5 Nije toliko dobar kao grafika
Kontrole: 5 Odlicne. Brze i precizne
Zabavnost: 5 Kao sto rekoh najbolja platforma za debeljka.

Opis preuzet sa: http://www.emuglx.net/opisi-igre-mim.php