pa objasni mi kakvo je to "medjunarodno drzavno pravo" koje tretira bekstvo vladara i kriterijume  za odredjivanje bekstva?
smesan je tvoj stav ako je jedino sto zameras karadjordjevicu to sto je covek imao vid organizovanog otpora kakav je imao, i koji je bio deo jednog sireg evropskog plana otpora sila antifasistickog bloka.
kapiram da ima ljudi koji zameraju karadjordjevicu to sto je monarh, sto je srbin, sto je napravio jugoslaviju, sto je oslobadjao srbiju (ili kako se kaze okupirao albanske, madjarske, bugarske i hrvatske teritorije) i za milion drugih razloga, ali neverovatno je da neko odbacuje vladara sto mu se ne svidja tehnicki apsekt ratovanja i pruzanja otpora neprijatelju.

Po međunarodnom pravu u monarhiji legitimitet države počiva na legitimitetu monarha. Ako neku državu napadne druga kralj ima ingerencije da rukovodi borbom, ali i da prizna da je tu borbu izgubio (kapitulira). U slučaju da kralj pruža otpor sa bilo kog dela teritorije te države ni kralj ni država ne trpe delegitimizaciju. Znači kralj ako pobedi može ostati kralj, a delovi države bez obzira da li su okupirani ne mogu biti anektirani nekoj drugoj državi. U slučaju poraza kralj može da prizna kapitulaciju i pošalje svoje vojnike kući. Tada država kao okupirana ili vazalna nastavlja da postoji i ne može biti rasparčana ali taj kralj više ne može biti kralj. Međutim ako kralj pobegne od svoje vojske i države on time delegitimizuje i državu i sopstvenu vlast.

Zato je posle povlačenja kralja, vlade i vojske Srbija u I SR nestala kao država a Crna Gora nije nestala. Zato je Aleksandar Karađorđević umesto Srbije pravio Jugoslaviju zasnivajući svoju vlast na majci Zorki kao naslednik prestola kralja Nikole svog dede a ne na prestolu Srbije koji je uništio.

Petar II je imao mogućnost da se do svoje 21. godine izvlači za kukavičluk na maloletstvo, ali kad mu je Čerčil 1943. godine postavio ultimatum ili da se vrati u Jugoslaviju i stane na čelo pokreta otpora ili da abdicira i odrekne se prava na presto kukavni kukavac je abdicirao.

i? gde je ovde veza sa realnim zivotom?
jel ti znas granice nediceve srbije? a znas li granice ndh, albanije, bugarske, rumunije, madjarske...?
sledece, neverovatno je da si se uhvatila beznacajnih stvari poput kretanja po sopstvenoj teritoriji. ako ti je to toliko bitno, onda to sve tumaci tako da su jugoslovenski kralj i vlada bili na teritoriji saveznika u londonu. dakle, svoj na svome. kao sto je i cercil odlazio kod ruzvelta.
ja moram da priznam da vecu glupost odavno nisam cuo. samo me interesuje ko je autor ove unrebesne teze?
dakle, autor zapravo tvrdi da kralj moze da ostane kralj samo ako ostane u zemlji koja je puna naroda cije su matice fasisticki sateliti i koje cekaju u redu (a prvi bi bio pavelic) da ga seckaju na komade. i u tom slucaju bi on imao pravo na legitimnost?
pretpostavljam da i ova laz ima isti izvor.
opet, moram da priznam da i za ovo prvi put cujem. tolika besmislica samo udbasima moze da padne na pamet. kod cercila je jasna stvar. sve je zapisano i otvoreno. tacno se zna kako i u kom trenutku je on odlucio da "preda" jugoslaviju.  ali to nikakve veze nema sa njegovim odnosom sa srpskom krunom, nego sa krupnom politikom u pozicioniranju u odnosima sa staljinom. cercil je jugoslaviju predao staljinu, koji je ovaj oslobodio od nemaca i predao njegovom operativcu titu, od koga je digao ruke kasnije i proglasio ga neprijateljom (ovaj deo potvrdjuje i najrealniji titolog, pero simic)

Ako ja tebi nisam zalepila etiketu neznalice kako se samo usuđuješ da lepiš etikete ti meni. Da imaš bilo kakav argument valjda bi ga izneo. Ovako smatram da si loš sagovornik i kad budeš znao šta da kažeš pametno i kako da diskutuješ parlamentarno možda ću ti ponovo odgovoriti

ja tebe nemam sta da etiketiram. ti sebe etiketiras onim cime pises.
ne razumem kako neko ozibljan moze tvrditi ono sto ti tvrdis. zamisli da postoji takav princip koji ti ovde nameces kroz tvoju tvrdnju o "napustanju", i zamisli kako bi bilo tumacenje svakog prognanika (a ovde se cak i ne radi o prognanstvu, vec o taktickom kretanju i povlacenju) i statusa njegove imovine?
totalno je nebitno da li se radi o legitimnosti monarha na presto ili srbina iz okoline lipljana na svoje seosko imanje i kucu! i jedan i drugi beze da ih ne ubiju u nadi da ce se jednom promeniti okolnosti i isterati okupatore iz drazve i sa svog imanja.

Kaze zdrav razum, logika i cinjenicno stanje. Ako ti manjkaju, to nije moj problem, vec drugova sa nekih drugih fakulteta. 

kako se na srpskom naziva zvanje koje oznacava prvog u nizu na pravo na presto ukoliko se uspostavi, tj. obnovi monarhija koja je tu postojala pre 70 godina? doticni aca? to je tvoj predlog?
ne ide prestolonaslednik, ne ide princ (valjda bi i to osporio, jer po toj logici ne moze biti ni princ), postojili uopste tako nesto a da zadovoljava sve kriterijume (logicke, lingvisticke,...)?

Da iznesem svoje viđenje...

Ova dilema oko državnog uređenje je više stvar prestiža i tradicije. U današnjem modernom svetu, sve monarhije su parlamentarne i sam monarh nema pa skoro nikakve ingerencije kako u unutrašnjoj tako i spoljnoj politici zemlje. Sve je na vladi. Vladavina monarha je odavno prevaziđena... I kada bi Srbija postala monarhija i prestolonaslednik Aleksandar zauzeo presto, svakako da ne bi imao skoro pa nikakve ingerencije.

Ja razumem republikance, koji se protive monarhiji i koji vid republičkog državnog uređenja smatraju za ultimativni... jer zaista deluje apsurdno da se bilo kakva vlast i titula u 21. veku, dobu demokratije, daje osobama iz isključivo jedne dinastije, dok je sveta i veka... ali razumem i monarhiste, ljudi su tradicionalisti. Srbija je na, u krajnju ruku izuzetno sporan način, postala republika, bez ikakvog referenduma i tako narušila tradiciju. Ljudi žele da se vekovna tradicija ispoštuje i tu nema ništa loše.  Svi znamo da bi država i dalje de facto bila republičkog uređenja, samo eto sa nekom prestižnom tradicionalnom karakteristikom.

Mada, istini za volju, kraljevska institucija košta svaku državu...

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2011&mm=03&dd=01&nav_id=495951

No, u nekim trenucima, monarh može odigrati jako bitnu ulogu... Mada opet, kad pomenu belgijskog kralja, evo Belgija još nije formirala vladu i upravo su takvi trenuci idealni za kraljevo posredovanje, ali ovaj Albert očito ne završava poso 


Suma sumarum... na referendum pa da se reši ovo lepo i civilizovano.

управо тако...само што би то друг камаро без референдума...онако...стаљинистички вратио монархију

иди бре...имали би 3% за монархију

Др Марко С. Марковић

ИСТИНА О ФРАНЦУСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

 ЗАШТО О РЕВОЛУЦИЈИ?

Понекад нас читаоци и пријатељи подсећају на Христову реч пред Пилатом: „Моје царство није од овога света" (Јн. 18,36). И заиста, ако је у питању политичка моћ, ми знамо да Христос није дошао на свет да преузме земаљско царство нити да својим ученицима обезбеди светску превласт. То су још за живота Исусова схватили и његови савременици па су га, разочарани, зелоти због тога напустили. Али то не значи да сву Христову науку треба свести на ту реч и приписивати јој смисао који она нема. Јер Христос је такође рекао: „Дајте цару царево, а Богу Божје" (Јн 16,33). Хришћанска јавна делатност обележена је свим тим истинама и треба да се креће у тим оквирима.

Заповест „Дајте цару царево, а Богу Божје" налаже насумњиво да се Христови свештенослужитељи и богослови првенствено посвете верском животу, препуштајући политику онима који су за то позвани. Али Христос није тиме само разграничио духовну власт од световне него је и утврдио човекова права у односу на политичку власт. Он се одриче светске политичке власти, али не дозвољава ни власти да тотално пороби човека. И зато човека делимично отрже од власти, усправља га, успоставља као личност, захтева од њега уствари слободу мишљења и савести. Ето зашто Црква не може у том случају остати скрштених руку него ће ићи до мучеништва да би се успротивила деспотији тирана над људским душама. Прва хришћанска Црква је могла избећи прогоне римских царева, да је овима хтела приносити жртве као боговима и пристала да Христов кип буде смештен поред осталих божанстава у римском Пантеону. Али хришћани нису могли признати друге богове осим Бога Јединога и радије су полазили у смрт него што би погазили своју веру.

Може ли се то назвати политиком? Свакако, то је у извесном смислу била политика, па су је и Римљани били тако протумачили, али то је била прва политика отпора тиранији у име достојанства човекове личности.

Блага Вест Христова доноси нам и Његов проглас: „Ја победих свет" (Јн 26,33). Својом васкрсном победом над грехом и смрћу, Он је одредио став и оцртао историјски пут Цркве. Без те победе, Његов живот на земљи могао би се протумачити као прећутно признање царства Сатане. Са том победом и благодарећи њој, ми знамо да је Христос дошао не би ли човека ослободио власти Сатане; да препороди и обнови Царство земаљско које Сатана беше приграбио после грехопада. Стога Црква, која је примила у наслеђе да настави дело Христово и бди над човечанством до Његовог другог доласка, не може остати равнодушна кад земаљска власт руши Град Христов, када тајно или јавно васпоставља царство Сатане или кад физички истребљује род људски. На сваки такав покушај, Црква одговара својом посебном политиком.

Погледајте Константина Великог и његову победу над Максенцијем, 312. године. За незнабожце, то је само био доказ надмоћи Константина који је савладао свога главног супарника, у бекству удављеног у Тибру. Али у срцу Константина, који је имао визију Крста Христовог крај написа „Овим знаком ћеш победити" и у очима Цркве, то је био тријумф хришћанства, крај гоњења хришћана и - већ идуће године - признање хришћанске религије у Римском царству.

А зар то није политички акт? Несумњиво, најважнији политички акт у римској историји. Али, у духовном погледу, то је била политика ослобођења човека од античке идолатрије и антрополатрије.

Христова Црква је у прошлости благосиљала и хришћанску војску других народа, па се заложила и за руско ослобоћење од татарског ига. Уочи битке на Куликовом пољу 1380. године, велики књаз Димитрије Донски, кога је недавно Руска црква посветила, дошао је светом Сергију Радоњешком да га упита за савет. А светац му рече: „Твоја је дужност, Господару, да браниш свој народ. Буди спреман да положиш душу своју и пролијеш крв cвоју. Али пођи претходно Кану, као вазал његов, и покушај да га умириш својом покорношћу, излажући му истину. Свето Писмо нас учи да непријатељима можемо жртвовати и славу - ако то захтевају, и злато и сребро – ако за тим жуде. Али свој живот и своју крв жртвујемо сам веру у име Христово". На примедбу Димитрија да је татарски кан одбио све понуде и покушаје помирења, свети Сергије га испрати речима охрабрења: „У том случају, они ће пропасти. Бог ће ти притећи у помоћ. Нека милост Његова буде са вама".

Мора се и ту признати да су руски свеци, мада силом прилика, пристали на једно политичко решење. Но они су тиме показали да се војни Крста против некрста може и мора прибећи само кад мир постане убиственији од рата.

Благословила је Црква и Лазара на Косову, а после Косова га до неба уздигла и религиозно осмислила косовски пораз. Пет стотина година је српском народу живот надахњивала, онда кад га сви беху сахранили и најзад га оспособила да изађе из гроба. Свете ли и чудесне политике која се показала силнијом од свих светских cила и видовитијом од свих великих државника! Чудо је постало могуће, зато што се путем једне богочовечанске политике српски народ уподобио Христу. Постојали су у свету разни месијанизми и пре и после Косова, али Срби су били први народ у историји који је своју судбину поистоветио са Христовим страдањем и васкрсењем, па одатле црпао веру у свој спас.

Цео текст