Verske zajednice otvaraju centar za lečenje bolesti zavisnosti

Autor: S. Tuvić | 16.12.2007 - 00:01

Nedavno sam sreo jednu majku, izbeglicu, muž ju je napustio i otišao u Ameriku, a Centar za socijalni rad, zbog loših materijalnih uslova, odlučio je da decu privremeno smesti u dom. Kasnije je žena našla posao i deca su joj vraćena, ali se majka suočila s novim problemom. Deca su postala zavisnici.

Prvo su se „navukli“ na lepak, a zatim i na heroin. Devojčica je šesti, a dečak četvrti razred. Ovaj slučaj nedavno je naveo vladika Porfirije ilustrujući tako priču o sve mlađim zavisnicima.
Inače, najmlađi lečeni narkoman u jednoj beogradskoj ustanovi bio je dečak koji ima samo 12 godina. Broj narkomana u Srbiji, inače, iz dana u dan sve je veći. Pretpostavlja se da samo u Beogradu ima oko 60.000 zavisnika. Najveći broj njih uzrasta je od 18 do 24 godine.
Na nedavnom skupu koji je organizovalo Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, predstavnici svih verskih zajednica u Srbiji složili su se da u borbu protiv ove pošasti moraju intenzivnije da se uključe i porodica i škola, ali i verske zajednice.
- Unutar Rimokatoličke crkve širom sveta osnivaju se centri za lečenje narkomana, koji daju dobre rezultate. Mi pokušavamo da po ugledu na njih osnujemo nešto slično. U tim kampovima se živi kao u manastiru. Terapija je molitva i rad. Takav jedan kamp organizovan je pre tri godine na salašu u Čeneju kod Novog Sada. Trenutno imamo tri kuće, dve muške i jednu žensku, a još dve su spremne za prijem pacijenata - kaže vladika Porfirije.
Ulazak u kuću podrazumeva ozbiljnu pripremu koja se sastoji iz tri faze. U prvoj fazi zavisnici jednom nedeljno dolaze na razgovore sa sveštenicima i momcima koji su prošli terapiju. To traje pet, šest meseci. Druga faza podrazumeva da jednom nedeljno po ceo dan provedu u kući. To traje od šest do deset nedelja. Treća faza je ulazak u kuću. Vladika Porfirije kaže da nedostaje još jedna, četvrta faza, koja podrazumeva resocijalizaciju.
Slične kampove planiraju da osnuju i predstavnici Islamske zajednice. Za njih je najveći problem narkomanije na prostoru Novog Pazara, gde je svaki deseti stanovnik zavisnik.
- Ateizacija je udaljila verske zajednice od društva. Društvo je obolelo a da verske zajednice decenijama nisu bile tu. U Bosni, na Ilijašu, već postoji jedan takav centar za lečenje narkomanije, kapaciteta 80 mesta. Terapija se sastoji iz fizičkog rada, sportske aktivnosti i molitve. Uspešnost u lečenju ovog centra je 67 odsto. Po ugledu na njih i Islamska zajednica u Srbiji ubrzo treba da dobije centar za borbu protiv narkomanije - najavio je Adem Zilkić, reis-ul-ulema Islamske zajednice u Srbiji.
Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktorka Zavoda za bolesti zavisnosti, kaže da najveći doprinos verske zajednice mogu dati u prevenciji i rehabilitaciji, ali da u lečenju i dalje ključnu ulogu mora da ima zdravstvena služba.


Izvor: Blic

Хвала Богу да се коначно још неко хвата у коштац са пошашћу наркоманије. Ово велико зло је као седмоглава аждаја и потребно је да се још више људи укључи у овакве или сличне акције (људи су сви различити, па је потребан и различит приступ). Што више људи активно буде учествовало у овој борби, више је наде да ће превенција имати више ефекта, а и квалитетније ће се помоћи људима који болују од ове зависности. Није више довољно само знати да је нешто лоше, већ је потребно и делати против зла.

Драго ми је што и Православна црква коначно интезивира каритативну делатност

Тако је и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. (Јаков 2,17)

Religija ili bilo ko drugi ne moze da ucini nista povodom pitanja narkomanije. To je individualno pitanje sa kojim svako mora da se izbori sopstvenim snagama...

Па сама наркоманија је један вид индивидуализма,а то му није донело добро, оно што је човеку потребно је да постане личност, да постоји у слободној заједници љубави, неопходан му је онај други...
Наравно да постоје људи који су јаке воље, али ова зависност управо изједа њене снаге, троши је и обезвређује њене способности за истрајност у борби са овом болешћу. Када човек овако падне под утицај зла, неопходна му је помоћ и лекара и оних који га воле и Бога, да би дали помоћ силама добра у сваком човеку да победи ову олују зла која бесни у њему. Када стихија зла почне да бесни у човеку, а он више не може да је обузда, тада се поставља питање помоћи са стране...

 A ko će da leči religijske zavisnike  ?

rawen claw je u pravu,ckrkva  tu ne moze nishta,vec morash sam da se izborish...ili to crkva ima neku tajnu da pomogne narkomanima,neku protivdrogu,pa kad se narkoman ilzechi njegova porodica shalje milione za crkvu   zivotna neispunjenost pravi narkomane,to treba popraviti...ko kaze da su droge zlo?umereno korishcenje njih predstavljava chisto zadovoljstvo,slichno kao i alkohol,chak imaju u zdrave efekte,narochito u pogledu depresije i stresa

Neznam ko reče na forumu:"Umesto jedne-daju mu drugu drogu" 

Па по дефиницији је наркоманија болесна страст, а најчешће се схвата као облик зависности од хемијских средстава. Да ли се слажемо да дуготрајно узимање наркотика повећава праг толеранције, што узрокује да је потребна већа доза наркотика да би се постигао ефекат?
Није у питању само физичка зависност, психичка је много дуготрајнија, а то је управо директно везано са ослабљеном вољом. Воља се не може после тако дуготрајног поништавања, поново напречац изградити. Није воља сломљена одједном, већ у једном дуготрајном процесу, па је и за њену обнову потребно много времена и труда, а самим тим и подршке и помоћи са стране.
А и та животна  неиспуњеност, долази од недостатка љубави (волети и бити вољен), а љубав је увек интеракција.

Ја лично ни алкохол не волим (не рачунам ту причешће), више преферирам воду и сокове.

Под дрогама, нисам мислио на лекове који се користе у медицинске сврхе...(мада ми је свака врста лека која утиче на психу, на моје доживљавање стварности одбојна, зато и алкохол избегавам...)

cik pogodi ko je to rekao

dobre li rechenice  to je bilo kad se neki drogiro,pa isto otisho u ckrvu pa postao pop