Verske zajednice otvaraju centar za lečenje bolesti zavisnosti

Autor: S. Tuvić | 16.12.2007 - 00:01

Nedavno sam sreo jednu majku, izbeglicu, muž ju je napustio i otišao u Ameriku, a Centar za socijalni rad, zbog loših materijalnih uslova, odlučio je da decu privremeno smesti u dom. Kasnije je žena našla posao i deca su joj vraćena, ali se majka suočila s novim problemom. Deca su postala zavisnici.

Prvo su se „navukli“ na lepak, a zatim i na heroin. Devojčica je šesti, a dečak četvrti razred. Ovaj slučaj nedavno je naveo vladika Porfirije ilustrujući tako priču o sve mlađim zavisnicima.
Inače, najmlađi lečeni narkoman u jednoj beogradskoj ustanovi bio je dečak koji ima samo 12 godina. Broj narkomana u Srbiji, inače, iz dana u dan sve je veći. Pretpostavlja se da samo u Beogradu ima oko 60.000 zavisnika. Najveći broj njih uzrasta je od 18 do 24 godine.
Na nedavnom skupu koji je organizovalo Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, predstavnici svih verskih zajednica u Srbiji složili su se da u borbu protiv ove pošasti moraju intenzivnije da se uključe i porodica i škola, ali i verske zajednice.
- Unutar Rimokatoličke crkve širom sveta osnivaju se centri za lečenje narkomana, koji daju dobre rezultate. Mi pokušavamo da po ugledu na njih osnujemo nešto slično. U tim kampovima se živi kao u manastiru. Terapija je molitva i rad. Takav jedan kamp organizovan je pre tri godine na salašu u Čeneju kod Novog Sada. Trenutno imamo tri kuće, dve muške i jednu žensku, a još dve su spremne za prijem pacijenata - kaže vladika Porfirije.
Ulazak u kuću podrazumeva ozbiljnu pripremu koja se sastoji iz tri faze. U prvoj fazi zavisnici jednom nedeljno dolaze na razgovore sa sveštenicima i momcima koji su prošli terapiju. To traje pet, šest meseci. Druga faza podrazumeva da jednom nedeljno po ceo dan provedu u kući. To traje od šest do deset nedelja. Treća faza je ulazak u kuću. Vladika Porfirije kaže da nedostaje još jedna, četvrta faza, koja podrazumeva resocijalizaciju.
Slične kampove planiraju da osnuju i predstavnici Islamske zajednice. Za njih je najveći problem narkomanije na prostoru Novog Pazara, gde je svaki deseti stanovnik zavisnik.
- Ateizacija je udaljila verske zajednice od društva. Društvo je obolelo a da verske zajednice decenijama nisu bile tu. U Bosni, na Ilijašu, već postoji jedan takav centar za lečenje narkomanije, kapaciteta 80 mesta. Terapija se sastoji iz fizičkog rada, sportske aktivnosti i molitve. Uspešnost u lečenju ovog centra je 67 odsto. Po ugledu na njih i Islamska zajednica u Srbiji ubrzo treba da dobije centar za borbu protiv narkomanije - najavio je Adem Zilkić, reis-ul-ulema Islamske zajednice u Srbiji.
Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktorka Zavoda za bolesti zavisnosti, kaže da najveći doprinos verske zajednice mogu dati u prevenciji i rehabilitaciji, ali da u lečenju i dalje ključnu ulogu mora da ima zdravstvena služba.


Izvor: Blic

Хвала Богу да се коначно још неко хвата у коштац са пошашћу наркоманије. Ово велико зло је као седмоглава аждаја и потребно је да се још више људи укључи у овакве или сличне акције (људи су сви различити, па је потребан и различит приступ). Што више људи активно буде учествовало у овој борби, више је наде да ће превенција имати више ефекта, а и квалитетније ће се помоћи људима који болују од ове зависности. Није више довољно само знати да је нешто лоше, већ је потребно и делати против зла.

Драго ми је што и Православна црква коначно интезивира каритативну делатност

Тако је и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. (Јаков 2,17)

Religija ili bilo ko drugi ne moze da ucini nista povodom pitanja narkomanije. To je individualno pitanje sa kojim svako mora da se izbori sopstvenim snagama...

Па сама наркоманија је један вид индивидуализма,а то му није донело добро, оно што је човеку потребно је да постане личност, да постоји у слободној заједници љубави, неопходан му је онај други...
Наравно да постоје људи који су јаке воље, али ова зависност управо изједа њене снаге, троши је и обезвређује њене способности за истрајност у борби са овом болешћу. Када човек овако падне под утицај зла, неопходна му је помоћ и лекара и оних који га воле и Бога, да би дали помоћ силама добра у сваком човеку да победи ову олују зла која бесни у њему. Када стихија зла почне да бесни у човеку, а он више не може да је обузда, тада се поставља питање помоћи са стране...

 A ko će da leči religijske zavisnike  ?

rawen claw je u pravu,ckrkva  tu ne moze nishta,vec morash sam da se izborish...ili to crkva ima neku tajnu da pomogne narkomanima,neku protivdrogu,pa kad se narkoman ilzechi njegova porodica shalje milione za crkvu   zivotna neispunjenost pravi narkomane,to treba popraviti...ko kaze da su droge zlo?umereno korishcenje njih predstavljava chisto zadovoljstvo,slichno kao i alkohol,chak imaju u zdrave efekte,narochito u pogledu depresije i stresa

Neznam ko reče na forumu:"Umesto jedne-daju mu drugu drogu" 

Па по дефиницији је наркоманија болесна страст, а најчешће се схвата као облик зависности од хемијских средстава. Да ли се слажемо да дуготрајно узимање наркотика повећава праг толеранције, што узрокује да је потребна већа доза наркотика да би се постигао ефекат?
Није у питању само физичка зависност, психичка је много дуготрајнија, а то је управо директно везано са ослабљеном вољом. Воља се не може после тако дуготрајног поништавања, поново напречац изградити. Није воља сломљена одједном, већ у једном дуготрајном процесу, па је и за њену обнову потребно много времена и труда, а самим тим и подршке и помоћи са стране.
А и та животна  неиспуњеност, долази од недостатка љубави (волети и бити вољен), а љубав је увек интеракција.

Ја лично ни алкохол не волим (не рачунам ту причешће), више преферирам воду и сокове.

Под дрогама, нисам мислио на лекове који се користе у медицинске сврхе...(мада ми је свака врста лека која утиче на психу, на моје доживљавање стварности одбојна, зато и алкохол избегавам...)

cik pogodi ko je to rekao

dobre li rechenice  to je bilo kad se neki drogiro,pa isto otisho u ckrvu pa postao pop

Samo sto je ova druga droga nekekako bolja....

Молитвом против хероина
Како братство манастира Ковиљ на салашу у Ченеју помаже младима да се извуку из пакла наркоманије

„Пуних једанаест година хероин је био моја једина реалност. Сваки дан ми је почињао мислима о хероину и завршавао се у сновима о смртоносном белом праху. Гајио сам искрене наде да ће ми ступање у брак и рођење детета помоћи да се ишчупам из канџи зависности, али то се није догодило. Све више сам тонуо у вир зависности и када сам продао све злато мог детета и венчану бурму, жена ме је оставила и рекла да могу да се вратим по благослову Христа”, прича тридесетчетворогодишњи Стева, који већ годину дана живи у Центру за помоћ зависним особама у Ченеју.

Братство манастира Ковиљ, које предводи епископ јегарски Порфирије, већ годинама пружа помоћ младима који желе да се извуку из пакла наркоманије. Илуструјући величину проблема зависности, владика Порфирије истиче да је оним данима у месецу који су предвиђени за разговор са родитељима и младима који су заинтересовани за боравак у овом центру број особа које од Цркве траже помоћ већи од броја верника који у манастир долазе у време највећих хришћанских празника – Ускрса и Божића.

Пошто манастир није имао могућности да свима обезбеди дужи боравак у манастирском конаку, пронађен је додатни простор за смештај ових људи и формирана је заједница на једном салашу у Ченеју, у којој зависници живе и раде под надзором свештеника, али и других стручних лица – психолога и психијатара. Свакодневица особа које желе да раскину са животом на хемијским штакама у многим аспектима подсећа на свакодневицу живота у манастиру и своди се на молитву, рад и разговор са свештенством. Чланови ове заједнице на салашу бораве између једне и три године, а дан им је испуњен различитим активностима. Бављење спортом саставни је део духовне рехабилитације бивших зависника. Од свог оснивања до данас у овом центру боравило је више од 200 особа и највећем броју њих живот са психоактивним супстанцама данас представља само ружну успомену.

Брат Стева ову заједницу описује као школу живота у којој се уче све важне животне лекције – почев од љубави до тумачења јеванђеља. Он наркоманију дефинише као болест душе која трага за смислом и истиче да свака особа по доласку у ову заједницу добија свог анђела чувара, који га води путем исцељења душе.

„Радни дан у овој заједници почиње јутарњом молитвом, а након заједничког доручка свако се бави својим радним задатком – једни се баве стоком, други фарбају ограду, а неко поправља покућство, све док не дође време обеда када се сви окупљамо за истим столом. Братство овог манастира инсистира на заједничким ритуалима, јер смо сви ми деца која углавном потичу из растурених породица у којима нико није ручавао и вечеравао заједно. У смирај дана водимо духовне разговоре, а дан нам се завршава вечерњом молитвом”, прича брат Стева.

Владика Порфирије објашњава да Православна црква на зависнике гледа као на људе са животним искушењима које нису у стању сами да превазиђу и зато посежу са дрогом. „Наркоманија није само душевна болест, нити је само телесна болест, него је пре и изнад свега – духовна болест. Код сваког наркомана, у основи, постоји духовна и егзистенцијална празнина и свако од њих има велики осећај усамљености, који произилази из недостатка љубави, без обзира на то да ли је то особа заиста добијала љубав или није. Због тога ми у манастиру покушавамо да им помогнемо да разумеју шта их је довело до тога да потраже утеху у дроги и бекству од реалности”, прича владика Порфирије.

Специјални педагог Љубица Ковачевић истиче да, према подацима Института за судску медицину у Новом Саду, сваког месеца између и пет и седам младих људи умре због последица превеликог конзумирања дроге. Статистика такође говори да око 400 особа годишње у Србије умре због „овердозирања”, а проценат излечених наркомана који се лече у здравственим установама нижи је од десет одсто.

Катарина Ђорђевић
[објављено: 15.12.2007.]

Izvor: Politika