Релативност истине :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Како можемо дефинисати истину? Као нешто што јесте, што можемо недвосмислено утврдити и од чијег сазнања можемо имати користи. То би биле дефиниције истине. Ако занемаримо субјективни идеализам (солипсизам) објективна стварност свакако постоји, али већ код недвосмисленог утврђивања наилазимо на проблеме. Корисност истине је тек дискутабилна.
Славни математичар сер Роџер пенроуз у својој књизи Царев Нови Ум дефинише научне теорије као привремене, корисне или врхунске. За ово разматрање су нам потребне корисне теорије.
Као пример корисне теорије Пенроуз наводи Птоломејев геоцентрични систем. Заиста тај систем је скоро две хиљаде година омогућавао временско и просторно орјентисање према звездама. Иако се у међувремену НИСУ небеса са својим сферама окретала око Земље, овај систем је опстајао све док његова корисност није доведена у питање. Корисност можемо посматрати у функцији свакодневног живота или трагања за другим истинама, које опет могу бити корисне.
Ја ћу отићи корак даље и размотрити корисност некадашњег веровања о Земљи као равној плочи. Често се у политичким расправама користи као аргумент против воље већине оно чувено „шта ако би већина тврдила да је Земља равна плоча?“ Међутим, већина је то „знала“ и живела са тим „знањем“ много векова.
Најзад, замислимо неког Перу данас који живи у уверењу да је Земља равна. Осим што би вероватно испадао глуп и смешан у друштву, у чему би био поремећен Перин живот? Осим ако га не би склонили у неку институцију (што је облик репресије) Пера би могао бити функционалан и са ставом да је Земља равна плоча. Можда, ако би морао да путује из Америке у Аустралију би имао проблема да неке ствари објасни себи...
Али, не живи ли данас већина људи и у развијеним земљама са неким погрешним уверењима. Чак и када та уверења произилазе из ставова који су сматрани за разбијање заблуда и затуцаности пре два века. Рецимо оно уверење о материјалности света. Савремена физика је дошла до сазнања да није све „атом и празан простор“, него је и сам атом невероватно шупаљ. Па ни језгро атома није компактно, чак унутар неутрона и протона постоје кваркови, који се опет састоје од „љуске и још нечега“, а то нешто је опет шупље... и докле тако? Данашња физика уопште није сигурна да постоји нека најмања „атомска“ честица после којег нема даљег дељења, мада се кванти узимају као основна јединица дискретне енергије.
Колики број људи данас перципира ово сазнање да је материја уопште, као концепт, под знаком питања? То би довело у питање цео систем на коме граде своје ставове. Да и не помињем сву збрку коју је унела квантна теорија доводећи у питање детерминизам тако драг науци XIX века.
Вратимо се нашем Пери. Шта ако Пера верује у креационизам? Па и 60% Американаца у то верује. Директно немају проблема због тога, осим што испадају глупи. Ипак, креационизам се може побити на основу низа веордостојних научних доказа. Када кажемо веродостојан, видимо да је у корену те речи вера, дакле поверење у неке изворе информација. Мада је код побијања креационизма ту много више уклапања у остале теорије и много више логике (а логика је опет великим делом у функцији конкретне људске мисли).
А шта ћемо онда са „историјским истинама“? На основу чега данас можемо знати да је покрет Драже Михајловића био антифашистички и да ли је Сеоба Словена ишла онако како учи „нордијска школа“? Само тако што ћемо веровати неким изворима. А још ако додамо да је појам „антифашистички“ вредносна категорија – као уосталом и „фашизам“. Данашња ХДЗ власт тврди да је Хрватска највећи актуелни бастион антифашизма јер се борила против „великосрпског фашизма“ 90-их.
Ако верујемо неким изворима поставља се питање – на основу чега?!? На основу воље већине?!? Тако неки који поричу локално виђење неких ствари у Србији кажу „цео свет тврди другачије“. А када се загребе по таквом тврђењу долазимо до тога да је „цео свет“ у таквој визури нешто веома партикуларно, а од локалног га разликује једино количина силе којом располаже.
Но, ако се вратимо тврђењу о Земљи као равној плочи можемо закључити да Земља ЈЕСТЕ локално равна. Ако бисмо повукли прозирну асимптотску раван, колико бисмо морали ходати да бисмо приметили од ступање такве равни од тла којим ходамо? Километар, два?
Ако тако нешто може бити локална истина, није ли онда тек оправдано веровати на основу извора који нам изгледају релевантни да је прва писменост на планети била у Винчи или да оно што се догодило у Сребреници не може бити геноцид. Чак и ако „цео свет“ мисли другачије. „Цео свет“ може и променити гледиште, а коју ми корист имамо ако одустанемо од локалне истине?!?