Само сто српских речи за разговор

Ако се богатство једног језика мери по лексичком фонду, онда је наш језик међу најбогатијима на свету. Ако се процењује његово сиромаштво, тада треба слушати како народ свакодневно говори
Вајка се пре неки дан песник Аца Секулић:
- Кад год осетим нешто јако у грудима, па ми се пева и плаче уједно, немам реч за то. Нисам ни знао да нам је језик тако сиромашан.
- Читај речнике уместо новина – рече му на то Мома Димић. – Све ћеш у њима наћи…
Заиста, ако се богатство једног језика мери по лексичком фонду, онда је српски језик међу најбогатијима на свету. Ако се процењује његово сиромаштво, тад треба слушати како народ свакодневно говори.
- Раскорак између говорног и писаног језика је велики колико и најдубљи понори – каже др Милорад Дешић, професор београдског Филолошког факултета. – Разлика између писане речи и речничког слога једнака је ширини највећих пучина. Наш говорни језик је толико запуштен, пун изанђалих фраза, баналних обрта, узречица, поштапалица и псовки да вам је мука слушати га. Уџбеници су писани трапаво, а правилног књижевног изговора се не држе ни медији. Зато није чудо што ће нам многи сужитељи живот завршити не научивши више од сто речи матерњег језика.

Ни други нису бољи

Али нисмо ми, што се језика тиче, једине беле вране на свету. И енглески истраживачи су били запањени: купци и продавци у једној робној кући употребили су у међусобном обраћању једва осамдесетак различитих речи за цели дан. Снимајући вишечасовне разговоре међу интелектуалцима, закључили су да ови високообразовани Острвљани користе између петсто и хиљаду термина.
Њихов земљак Шекспир је обојио судбине несрећног Лира, тужног Хамлета, превртљивог Јага или љубоморног Отела помоћу тридесет хиљада појмова. Енглески речници новијег доба броје 600.000 лексема. Истовремено, савремени лингвисти овог говорног подручја процењују да енглески језик има чак између три и двадесет милиона одредница!
- Речи се не могу избројити, а богатство једног језика се не може мерити на основу свакодневне комуникације или бројањем речи у белетристици – слаже се и др Мирослав Николић, научни сарадник у Институту за српски језик САНУ. – Спорење енглеских лингвиста око тежине речничког тезауруса отуда је сасвим логично и примерено овој науци. Уосталом, ништа није боље ни код нас.
Преслушавајући четрдесетпетоминутни телефонски разговор двеју пријатељица, наши су лингвисти успели да изброје тек двадесет речи које су саговорнице обртале у различитим нијансама: “Ма шта ми рече, ма немој, није добар филм, лош је филм, а ха, је ли тако, важи, супер, ћао, ћао…”
Просечни новински извештач, према истој анализи, искористи у најбољем случају сто педесет одредница, што је шири појам од речи. Врстан репортер обрће тек двоструко више лексема на позамашном броју страна. Један је Лаза Лазаревић, врстан стилиста, који се трудио да на стотинак редова не понови једну те исту реч. Наш нобеловац Иво Андрић је исписао сва своја дела употребивши око десет хиљада појмова.
Савремени, једнотомни речник Матице српске састављен је од око 120.000 речи, а “Речник српскохрватског књижевног језика” САНУ, кад буде завршен, набројаће у својих тридесетак томова безмало 500.000 лексема. Већ сада је из његових шест књига извучено два милиона триста хиљада одредница…
- Богатство било којег језика понајвише се огледа у лексици, то јест у његовом речничком фонду – сагласан је и др Драго Ћупић, дугогодишњи директор Института за српски језик САНУ, сада у пензији. – Ако је судити по томе, српски језик је и те како богат, без обзира што није “светски” и што литература писана њиме није много позната у свету.

Од Вука па до данас

Наравно, немогуће је набројати сва дела из ове области како би се доказала таква тврдња, баш као што није сврсисходно понављати колико је језик жив и колико се мења, заједно са променом и развојем културних, економских и укупних друштвених односа.
Поједине речи се губе, мењају значење, рађају се нове. Ко се још данас костира у кафани, а ко игра фузбал? Кад сте последњи пут чули реч: ауфингер, шлуфтика, благодејаније? Све брже из свести нестају и: лични доходак, самоуправљање, оур и зур.
Ипак, ако читате текст Стојана Новаковића, писан пре стотину и више година као поговор за прву књигу Српске књижевне задруге, учиниће вам се да је данас писан. Доситеј Обрадовић се из “Прикљученија”, у трећем делу, оглашава разговорним језиком свог времена, који се готово не разликује од нашег садашњег.
- То је та стабилност језика која као кичма држи језик да се не распе – појасниће проф. др Дешић. – Зато је “Српски рјечник” Вука Караџића из 1818, макар имао само 27.000 речи, стуб наше лексикографије.
И крунски доказ да је број речи немогуће снимити у кратком временском року. Јер, већ његово следеће издање, из 1852, набројаће око 46.000 термина. Иза њега се појавио у три тома “Рјечник из књижевних старина српских” Ђуре Даничића, којим је обухваћен речнички фонд средњовековних српских споменика. Даничић је, као тајник ЈАЗУ у Загребу, покренуо и отпочео израду великог “Рјечника хрватскога или српскога језика”, чија се прва свеска појавила 1880. године. Тај пројекат је коначно завршен 1976. обухвативши писану лексику Срба и Хрвата од 12. века до данашњих дана – у 23 тома.
- Ту је и сва силесија других речника, као неумитних сведока о трајању једног народа. Речник САНУ, с којим се стигло до слова О, замишљен је као круна свег досадашњег инвентарисања речи. Нажалост, ма колико се трудили да попишемо све из народног говора, свестан сам неуспеха. Тај посао је просто незауставив – каже др Николић. – И у том грму лежи одговор на питање је ли наш језик богат или сиромашан, хоћемо ли успети да забележимо све покрајинске идиоме и нећемо ли неку лексичку област једноставно превидети.

Туђице постају домаћице

Његов колега мр Владо Ђукановић, међутим, тврди да је српски језик у неким сегментима богатији од енглеског, шпанског и француског.
- Што су за археологе налазишта, за историчаре документа, то су за лингвисте речи – каже. – Ескими, рецимо, имају стотину речи за снег: кад је мокар, кад је сув, кад је паперјаст, кад је крупан. Ми имамо десетак. Снег је њихов печат, као што је код нас социјални миље. Зато ми имамо врло сложену и богату лексику родбинских односа, из сточарства и ратарства одакле се може закључити да је племенска заједница, то јест породица била примарна у неким временима, а да смо се вековима углавном бавили марвом и плугом.
Код нас се, за разлику од енглеског, тачно зна ко је коме ујак, теча, стриц, синовац, сестрић, па се не може десити да сви буду “онкл” или “кузен”. Или да се снаха, којим случајем, обрати свекру са “драги тасте”, како неки наши преводиоци умеју да кажу титлујући стране филмове.
- Имамо, дакле, речи, које су нам биле потребне. Лексика савременог живота, међутим, каска па смо принуђени да је преузимамо из страних језика заједно са материјалном културом – каже мр Ђукановић. И сам сам покушавао да посрбим неке речи, али је то посве неуспешно и чак смешно.
Како рецимо превести реч компјутер? Може се рећи – рачунар. Али како рећи: Институт се рачунаризовао? Онда су дошли деск-топ, лап-топ и палм-топ рачунари. У буквалном преводу то би био: настолник, накрилник и надланик рачунар. Хоћете ли и у продавници тражити ту врсту апарата?
- Неке речи су непреводиве и морамо се с њима помирити, јер једноставно немамо лексичко језгро које би служило као основа за српску изведеницу. Информатичари то најбоље знају. Реч софтвер је у њиховом језику базична. У преводу гласи: који се добија бесплатно, али кад се употреби мора да се плати. Хардвер је гвожђурија или тврдокорни. Биће као са турцизмима, германизмима, грецизмима – смеје се мр Ђукановић. – С временом ће сви заборавити одакле су и постаће српске речи.
Као што су у француском језику англизми постали саставни део речника, упркос читавом покрету против “франгли”, тако се, рецимо, ни у енглеском нико више не буни против романских термина. А њих је, оценили су лингвисти, више од шездесет одсто. У првом Вуковом “Рјечнику” има преко шест хиљада турских речи, које је Вук сакупио из различитих штокавских говора.
Тако ми сад пијемо ракију, једемо сарму, гостимо се ћевапима, спавамо на душеку, главу држимо на јастуку, покривамо се јорганом или ћебетом и не пада нам на памет да те речи заменимо узглављем, покривачем или већ некако другачије, по српски.
Да ли би, рецимо, ико ко то иначе не зна, помислио да су речи: хлеб, плуг, трг, лекар, вино, јабука, кнез, црква, крст, витез преузете из језика Скандинаваца и Гота још у давна прасловенска времена?

И туђе речи нас обогаћују

Мада се упорно бунио против туђица, академик Александар Белић је још педесетих година записао: “Једина права сталност у језику јесте промена.” Свестан да народ, па ни писци сами, никада неће прихватити у потпуности преводе страних термина које је и сам предлагао, врло брзо је закључио како се “понашање језика у том смислу никако не да предвидети.”
Данас је потпуно свеједно рећи дијапазон или обим, форсирати или појачавати, театролог или познавалац позоришта, бизаран или ћудљив, раритет или реткост, информативност или обавештајност, афирмисати или потврдити, мануелни или ручни, интегрално или потпуно…
- Ова група речи требало би да покаже како су неке лексеме онда изгледале непотребне чак и таквом језикозналцу какав је био Белић. Потом се десило оно што се иначе дешава у језику и што је потпуно непредвидиво. Четрдесет година касније ове речи не делују ни приближно тако страшно. Очигледно је да се померио праг пуристичке осетљивости и да су туђице лако постајале домаћице – говори мр Владо Ђукановић.
Као радар, фрижидер, спутњик, космонаут, као фризер, администратор, анатомија, антипатија, апотека, апарат, архитектура, асистент, атентат, аутономија, балкон, балет, банка, биографија, календар, као канцеларија, кандидат, карактер, комбинација, као систем, директор, ректор, као депутација, фонд, цензор, фактор, секретар, архивар, реплика, комисија, контрола или у последње време – верификатор.
- Како ћете заменити реч капут, чај, сако, панталоне, кошуља? Лаику, наравно, ни на памет неће пасти да све те термине није с мајчиним млеком посисао, кад јесте, иако су све то туђице. Туђице које су постале домаћице – каже мр Ђукановић.
Све ове и безброј других речи па и израза, као фер-плеј, рентакар, хепиенд, о кеј, постале су део и нашег свакодневног језичког изражавања, без којих би савремени говор био осиромашен или чак и немогућ.

Зато мр Владо Ђукановић и закључује:

- Многи мисле да народ који позајмљује речи из страних језика губи тиме. Није тачно, он само обогаћује свој језик. Иако међу хиљадама туђица које су постале домаћице нема речи словенског порекла, оне су данас српске речи. И све друге речи које су се уклопиле у наш језик, без обзира којег су порекла, представљају лексичко богатство нашег језика.

Радица МОМЧИЛОВИЋ

Izvor: Politika