Najbolje je biti sistematichan i hladan kao shpricer.

to je samo gl.. odbrambeni mehanizam koji ce kad tad da pukne jer potiskujes emocije. ali ako nisi preterano emotivan, boli te uvo zivi puni plucima i umri sam (to je najgori scenario )

Bambina mi nije tako rekla na seansi 

 

e sad sam ja razocarana mislila sam da sam u pravu
onda nek ti ona bolje objasni

E, moji najverniji obožavaoci (Mačka posebno  ), nije tema o meni.  

nije, naravno. kazi nam nesto o razocaranosti, vidis da cekamo

Razocarenja su kao Fugu, riba od koje se pravi suši. Ukoliko se ne obradi kako treba, u najtezim mukama se selis na neku drugu planetu. Inace, Japanci suši vekovima smatraju rajskom hranom, rizik koji se i te kako isplati. Medjutim, za profesionalnog suši kuvara se uci vise od 10 godina.
Tako i razocarenje, ako ga ne uhvatis i obradis kako treba, i iz njega izvuces samo korisne delove, moze biti vrlo pogubno za zdravlje. Medjutim, kao za suši, i za razocarenja je potrebno iskustvo i vezbanje. Dok ne dodje do podsvesnog samopouzdanja, kao cilja, nekome je potrebno 5, nekome 10 godina....a neko nikada ne nauci. Najbitniji segment u tom procesu je postavljanje sebi visokih, ali realnih ciljeva. Ostalo sve zavisi od samog slucaja.

Medjutim, kad dodjes do faze gde razocarenje pretvaras u svoju korist, imas jaku osnovu da od svog zivota napravis neosvojivu tvrdjavu.

Ceo taj proces bi mogao da se nazove i sazrevanjem.

Apsolutno

Razocaranost je kad Boja sutira penal za LS i promasi..Covek koji svaki dan sutria loptu...covek koji trenira 4/5 puta nedeljno..covek koji je placen za to ..sutne kao moj brat od 8 godina.I da razocaranost je kad zbog njega padnem tiket..mamicu mu retardiranu..
E sad ozbiljno..

Ne volim to kad se razocaram..i odmah trazim taj problem u sebi..neverovatno da ja budem toliko slep da to ne vidim ..da ta osoba nije to sto sam ja ili hteo ili sam bio slep..Iako su razocarenja sastavni deo zivota,,Jos samo kad razmislim da ispred mene ima da prodju jos 100000 razocarenja dok ne sklopim oci..sklopio bih ih odmah.
Zdravim razumom sam dosao do toga da se razocarenja ne mogu izbeci..koliko god da se trudis ne mozes.Sad da li je to nas problem ili problem osobe u koju se razocaramo ne znam .

Razočaranost je, kroz ceo život, nešto što je manje više neminovno...
Razočaramo se u druge ljude, ponekad u sebe... u svet, u vremenske prilike, u to što na rasprodaji u Zari nema onih sandalica koje sam pre nekog vremena šmeknula, u bus koji mi pobegne ispred nosa.

Kada su u pitanju ljudi, većina nas vremenom nauči da se nosi sa time... ako prihvatiš da tu i tamo napraviš lošu procenu, stvar bude lakša. Od razočarenja ne vredi ni toliko bežati, koliko vredi naučiti se sa njima na zreo način izboriti.

Lično, sklona sam da u ljudima uvek (maltene i prisilno) tražim nešto dobro, pa se najčešće razočaram kad postanem svesna svoje iluzije do kraja. To valjda ima veze sa mladošću i entuzijazmom koji još uvek imam... mada, razočarati se u nekoga ili nešto je, kao što rekoh, manje-više konstanta, pitanje je samo u kojoj meri i koliko dozvoljavamo da nas to uzdrma.