to je sasvim normalno...ne mozes nekoga povrediti a da ocekujes,
da ti ne vrati istom mjerom...a to je dobro,jer  onda naucis neke stvari...
tako da sam prestao varati svoje cure....
pa  mi i nemaju sta oprostiti....ili oprastati....
a sve sem prevare...nije toliko ozbiljno...da bih se zabrinjavao...

Naravno, niti je hriscanski niti ljudski raditi drugome nesto sto ne dozvoljavas da drugi tebi radi.
Ako si vec frajer budi frajer do kraja.
 I sve izdrzi.
A najbolje se uci kad osetis na svojoj kozi, daba sva prica i teorija. I ja sam istu skolu prosla 

Ne bih da smetam u vasoj diskusiji, ali samo da iznesem svoje kratko zapazanje. Meni su 2 slucaja fascinantna:

- On prevari nju, pa mu ona "oprosti" saceka malo pa onda krene da ga vara da svi znaju - ako ikako moze sa rodjenim bratom ili najboljim drugom.

Postoji nekoliko razvoja ovakve situacije - neki se peglaju, neki krecu u rat ko moze vise, jace, bolje, brze, javnije, neki pak prave akciju plakanja i zaklinjanja nikad vise - a zajednicko im je sto i pored tolike mrznje ostaju u braku

- Drugi slucaj, on je prevari, a ona mu narednih 30 godina svakoga dana kapne malo sone kiseline na dusu - nalazeci uvijek novi nacin da u potpuno bezazlenom razgovoru ubaci aluziju na "ti si mene prevario a ja tebe nikad"
I oni ostaju u braku - sve dok ih smrt ne rastavi - obicno u crnoj hronici.

Meni sve sto je bilo fascinantno, sve to me i potrefilo 

U pravu si, Patak.
Ostaju zajedno, ali prebacuju prevaru, varaju i dalje i slično... Pa kad već neko oprosti prevaru, šta onda ima da je više pominje... 

Teško je..treba vremena...takođe, okrivljena strana mora da ima razumevanja da čak ni oproštaj ne briše ono što se desilo.
Meni se dešavalo da kinjim, prebacujem, namerno povređujem...znala sam da tako ne treba, a opet sam to radila...i oboje smo bili nesrećni.
Onda sam shvatila da to ne vodi nikuda, da sam zapravo samo deklarativno oprostila, a u srcu zapravo nisam.Sve dok nismo seli i istresli jedno drugom u licu sve što nam je ležalo na srcu, pa i najmanju sitnicu, taj oproštaj nije značio ništa.Pa i nakon toga, moja bockanja su se ponavljala, ali ređe i s manjim intenitetom.Na sreću, imao je razumevanja, nije mi davao povoda za dalje sumnje i sve se sredilo vremenom.
Elem, ako nema ljubavi i to obostrane, svaki je trud uzaludan.
Prosto, nisam dozvolila da njegova glupost i nezrelost, a onda i moj ponos i povređena sujeta rasture porodicu, da izgubimo sve što smo godinama sticali i mislim da nisam pogrešila.

pa neke rane i kad zarastu, malo ponekad  zasvrbe...
uglavnom...i ako ti oprosti neko, prevaru...
nikad ti vise nece vjerovati...i stalno ce da ti ljubomorise...
a i nema garancije da to nece ponovo da uradi... :mrgreen:pogotovo muskarci...
se pocesto vracaju na mjesto zlocina...
jbg kad vole zene...tudje pogotovo....
sto narod kaze komsijine jabuke su uvijek nekako sladje...

zato lepo rekoh... dovidjenja, prijatno. hajmo svako svojim zivotom 

ostati u braku sa nekim ko vas je prevao (izdao na bilo koji nacin) jedino je moguce,a da bude iole normalno,da se i stvarno oprosti...onako kako je objasnila Brana.

ali takve primjere, ja se ne mogu pohvaliti da znam previse...vise je bilo u stilu...nastavljamo zajedno i trujemo se do smrti...oboje jednako nesrecni i sumanuti.

bojim se da ne bih umjela biti ni takticar ni mudra dovoljno...

jer,kada sam nesrecna...ja sam stvarno nesrecna...nema tih ''srebrenjaka'' koji mogu da stoje na kantaru, jer to vise nije stvar osobe koja mi nesto preko puta mene nudi,to je vec moj licni problem...

ako nisam u stanju iskreno i u potpunosti da oprostim...stvarno je jedino fer da se ode...
i cudna mi cuda...na kraju.

nikad je najsmešniji vic na svetu