Dok se obične porodice bore sa svakodnevicom, majka i sestra poginulog borca Darka Jakmirovića, najmlađeg kapetana u istoriji Vojske Republike Srpske, žive u uspomenama. Njihov skromni dom, već 15 godina, pun je slika voljenog sina i brata, pred kojima danonoćno tinja kandilo.

- Bol s vremenom ne jenjava, svakom godinom je sve jači - kaže Darkova majka Dragica.

Darko Jakmirović bio je najbolji student banjolučkog Mašinskog fakulteta, momak omiljen u društvu, sin prvenac i uzdanica porodice. Bio je i najbolji tenkista u čuvenoj Šesanestoj krajiškoj, najmlađi kapetan, dva puta ranjavan i dva puta odlikovan ratnik.

Poginuo je u jesen 1992. na ratištu kod Broda. Imao je 22 godine.

Devedesetih godina Darka su se još sjećali saborci, kolege i profesori sa fakulteta. Njegovo ime uklesano je u spomen-ploču. Po njemu je nazvana jedna nova, kratka ulica na periferiji Banje Luke.

- Bio je momak i po, prehrabar, prepametan i dobar kao anđeo - kaže Darkov saborac, Momir Šakić.

Rijetki su oni koji se danas sjećaju plavokosog mladog kapetana.

Njegovoj majci svaki dan počinje isto. Odlaskom na sinovljev grob. Kaže, svaki put se nada da će ga tamo sresti.

Prošeta i ulicom, s njegovim imenom...

I Darkova mlađa sestra, Darija, kaže da ni nakon petnaest godina bol za bratom ne jenjava, kao da ga je izgubila prije nekoliko dana.

- On me podigao, bio mi je sve i brat i otac i uzor u životu. Iako sam već odrasla, i danas osjećam da nemam zaštitu. Mama i ja smo same, snalazimo se - kaže Darija Jakmirović, studentkinja treće godine Medicinskog fakulteta.

Ona i majka žive od 180 maraka Darkove invalidnine i majčine penzije.

- Znam da nije samo nama teško, nikad ništa nismo tražile, ali dešava se da nemam novca ni da sinu kupim cvijeće - priča Dragica.

I Darkov spomenik je već oštećen, načet zubom vremena, ali Darija i njena majka ne posustaju, bore se svim snagama.

Darija je mlada, teško joj je da preboli brata, ali ima društvo, uči, tek je na pragu života.

A majka, kao i svaka majka, živi od sjećanja uspomena. I svaki novi dan dočeka na isti način. Prva jutarnja kafa, pa polako niz ulicu u posjetu sinu.

Stanari novih, bijelih zgrada u Ulici Darka Jakmirovića, u banjolučkom naselju Lauš, uglavnom, ne znaju po kome je njihova ulica dobila ime. Ni ko je starica koja jutrom prođe ispod njihovih prozora.


--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Pokretanjem ovakve teme imao sam na umu da pokrenem virtualnu spomen sobu srpskim borcima, koji su izgubili svoje živote na ratištima exYu! Nadam se da će ova tema ići u pravom smjeru , jer na slične nisam naišao!

Mnogo je takvih zaboravljenih od strane jebene vlasti
ono sto ja samo mogu reci je vjecno im hvala

Hrabri Ikar iz valjevske Podgorine

Valjevci su 4. maja ovde godine, uprkos sirenama koje su oglasile opasnost posle ataka NATO bombardera na "Krušik", u po bela dana, nepun sat iza toga bili svedoci vazdušne bitke na nebu iznad grada. Kada je bilo jasno da jedna letelica pada zahvaćena plamenom, aplauz se razlegao gradom. Lokalna VTV i radio stanice objavile su da je srušen agresorski avion. Nedugo zatim, radost je zamenila tuga. Gradom je prostrujala vest da je oboreni avion bio "mig 29" RV VJ. U njemu je poginuo, i to se brzo saznalo, potpukovnik Milenko Pavlović (40), komandant eskadrile (avijacijsko-lovačkog puka), Valjevac poreklom.

Milenko Pavlović je rođen u Gornjem Crniljevu kod Osečine, selu na pitomim obroncima Vlašića, najlepšem valjda u vreme kad malina i šljiva zriju. Tu je završio četiri razreda, potom osnovnu školu u Osečini. Đak Vojne gimnazije bio je u Mostaru, pitomac Vazduhoplovne vojne akademije u Podgorici, Puli i Zadru.

Od 1982. godine službovao je u Batajnici. Dva puta vanredno je unapređivan u majorski i čin potpukovnika. Bio je oženjen Slavicom, imaju sinove Srđana (završio prvi razred gimnazije) i Nemanju (u septembru će poći u četvrti osnovne). Porodica Pavlović živi u 62. bloku na Novom Beogradu, u Nehruovoj ulici. Pilot Milenko nije ni među odlikovanim, ni među unapređenim (makar posthumno) pripadnicima VJ.

U Valjevu će, sva je prilika, dobiti spomen obeležje "primereno veličini njegovog herojskog dela", kako su rekli odbornici SPO - predlagači odluke. Moguće i ulicu, za šta se na stranicama nedeljnika "Napred" zalažu jugoslovenski komunisti iz OO u Valjevu. I u Osečini će jedna ulica nositi Milenkovo ime, uveravaju nas njegovi zemljaci.

U telefonskom imeniku valjevskog kraja na ime Milenka Pavlovića, u Gornjem Crniljevu, vodi se telefon 58-101. Javlja se Mileta, pilotov brat od strica. Saznajemo da u zajedničkom domaćinstvu žive Milenkovi roditelji Radmila i Milorad sa Miletinim Spasenijom i Živoradom. Milenko ima brata Miloja, Mileta sestru Gordanu. "Jedna smo kuća", kaže Mileta.

Vazdušna borba nad Valjevom 4. maja, trajala je sedam-osam minuta. Potpukovnik Pavlović je, izgleda, tražio da leti i "brani svoje Valjevo" iako je čitav prethodni dan "proveo u kabini". Upao je, prema svemu sudeći, u zasedu četiri NATO bombardera. Nije ustuknuo, kolege su pričale da su na radio vezi poslednje reči heroja minulog rata bile: "Imam ih, imaju i oni mene...". U borbi nerava, u neravnopravnom obračunu, neprijateljske rakete su Pavlovićev "mig 29" pogodile dva puta. Nije uspeo, ili možda nije želeo da se katapultira. NJegova letelica, sa kojom je čuda, od kojih je gledalištu zastajao dah, činio i na aeromitinzima, sručila se u baštu Markovića u Petnici. Nesreća je zbližila Pavloviće iz Crniljeva i Markoviće iz Petnice.

Narod Podgorine o Milenku već priča legende. Kažu da mu je najveća neostvarena želja bila da nadleti Aviano u Italiji. "Samo da im pokaže...". Da je, jureći se po nebu sa NATO pilotima, uspeo da pohodi Tuzlu i na aerodromu "ršum napravi"! Nesporno je da je svoj kraj neizmerno voleo. Koliko su samo puta njegovi Podgorci po livadama padali kada ih je pozdravljao u niskom brišućem letu za trenutak odstupajući od "pravila službe" i stroge vojničke discipline.

Koliko ga je narod Podgorine voleo, posebno njegovi zemljaci iz Crniljeva, svedoči i podatak da mnogi domaćini, među njima i Boža Jovanović Keser, nisu slavili krsnu slavu Đurđevdan. Toga dana, na Bežanijskom groblju, sahranjen je potpukovnik Milenko Pavlović, pilot Ratnog vazduhoplovstva VJ, smeli Ikar podgorski, dobri čovek, junak koji za slobodu domovine i napaćenih sunarodnika nije žalio ni svoj "život".

B. Vićentijević
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/07/20/srpski/R99071902.shtm

Znači ti si junače bobmbardovao tuzlanski aerodrom? Pošto sam u to vrijeme živio u Brčkom i čuo za taj slučaj i vidio i dim! Neka ti je vječna slava !

Naslov teme neznatno izmenjen (90-95 na 91-99) na zahtev autora...

Piloti

Vojna statistika kaže da su u borbama u vazduhu stradala tri pilota:

- Potpukovnik Života Đurić, pilot 98. lovačko-bombarderskog puka. Oboren je iznad Kosova 25. marta 1999. godine

- Major Zoran Radosavljević, pripadnik 204. lovačkog puka. Oboren je 26. marta 1999. u rejonu Loznice.

- Pukovnik Milenko Pavlović, komandant 204. lovačkog puka. Poginuo 4. maja iznad Valjeva u borbi sa NATO lovcima.

General-major Ljubiša Veličković, raniji komandant RV i PVO, iako penzionisan, leteo je u prvim danima bombardovanja. Poginuo je 1. juna 1999. na raketnoj stanici u okolini Pančeva.

Oboreno je još pet pilota (dvojica kao posledica tzv. friendldž fire, tj. oboreni od strane naše PVO), ali su svi preživeli. U bombardovanju je poginuo 41 pripadnik RV i PVO.

Napomena!
Tema je namjenjena i mrtvim i živim herojima bez obzira da li ih je zvanična vlast odlikovala ili ne!

Junački pao za otadžbinu

General-pukovnik pilot Ljubiša Veličković

poginuo je prvi vitez iz nebeskog stroja

General Ljubiša Veličković rođen je 1. marta 1946. godine u selu Crljenac, Malo Crniće, Požarevac.

Još kao dečak opredelio se za vazduhoplovstvo stupivši u Vazduhoplovnu vojnu gimnaziju u Mostaru, koju je završio 1963. godine kao prvi u rangu. Zapamtili su profesori i vaspitači ove naše elitne vojne škole bistrog dečaka koji je ispoljio veliku upornost da stekne što više znanja. Zatim je završio, takođe među prvima po rangu, Vazduhoplovnu vojnu akademiju i stekao letačko zvanje 1966. godine. Ubrzo je postao pilot supersoničnih aviona i na njima je leteo više od tri decenije. Jedan je od prvih naših pilota na avionu Mig-29.

Nakon nakoliko godina službe i vrlo uspešnog obavljanja dužnosti pilota, nastavnika letenja i komandira eskadrile, završio je Komandno-štabnu akademiju RV i PVO sa odličnim uspehom. Najvišu vojnu školi JNA-Komandno-Štabnu školu operatike RV i PVO završio je takođe sa odličnim uspehom. General Veličković završio je i Generalšabnu akademiju “Vorošilov” u Moskvi.

Obavljao je veliki broj odgovornih komandnih i upravnih dužnosti u RV i PVO i VJ. Bio je komandir lovačke avijacijske eskadrile, komandant lovačkog avijacijskog puka, komandant Korpusa RV i PVO, Načelnik inspekcije borbene gotovosti u komandi RV i PVO, direktor Savezne uprave za kontrolu letenja, načelnik Generalštabne akademije Vojske Jugoslavije, načelnik sektora RV i PVO u Generalštabu Vojske Jugoslavije, komandant RV i PVO, zamenik saveznog ministra za odbranu i, u ratu pomoćnik načelnika Štaba Vrhovne komande Vojske Jugoslavije za RV i PVO.

General Ljubiša Veličković je ostvario briljantnu vojničku karijeru. Sve dužnosti je obavljao sa odličnim uspehom a zadatke je izvršavao potpuno i kvalitetno. Dva puta je prevremeno i dva puta vanredno unapređivan u viši čin. Dobio je više visokih odlikovanja i priznanja. Nosilac je za svakog pilota najdražeg priznanja Zlatnog letačkog znaka i zvanja instruktor letenja.

Vrhunske rezultate u profesiji general Veličković postigao je zahvaljujući upornom radu i ogromnom zalaganju. Pri tome je uvek pružao primer. Bio je izuzetnih intelektualnih sposobnisti, uporan i disciplinovan, strog prema sebi i prema potčinjenima, odgovoran i savestan, širokih pogleda i kruga interesovanja. Neprestano je učio i širio znanja. Stekao je široka i temeljna vazduhoplovno-specijalistička znanja, ali i široka opšte vojna znanja. Bio je veoma sposoban vojni starešina širokog profila-pravi vrhunski vojnik-profesionalac, u svakom pogledu.

Kao čovek bio je skroman i pravičan. Izuzetno je voleo svoj poziv i sav mu je bio predan. Bio je uzoran otac i suprug.

U letačkoj službi postigao je vrhunski domet. Leteo je više od 30 godina na lovačkim avionima tipa Mig - od Mig-21 do Mig-29. Komandovao je elitnim lovačkim pukom. Svoju vrhunsku letačku osposobljenost pokazao je pred nekoliko stotina hiljada gledalaca na aeromitingu “Batajnica 98” u izuzetno složenim uslovima.

Hrabar, odvažan i smeo, nije se libio ni jednog zadataka, neprekidno je bio i žarištu zbivanja, među ljudima u jedinicama, na prvom linijama borbe. Na jednom od mnogobrojnih zadataka, prilikom obilaska jedinice na prvoj liniji izgubio je život.

General-pukovnik Ljubiša Veličković  jedini je komandant vazduhoplovstva i general tako visokog čina i ranga koji je poginuo na prvim borbenim linijama. Svojim hrabrim delom i nesebičnim žrtvovanjem za Otadžbinu stao je u red najvećih vitezova našeg neba i naše odbrane, ušao je u legendu.

Sahranjen je 3. juna 1999. godine na groblju u svom rodnom selu . Neka je večna slava i hvala general-pukovniku pilotu Ljubiši Veličkoviću.

Pekar Zlotan Dani
Malo sremsko selo Budjanovci.
       Ovde su nasi branioci, trece ratne noci, NATO snagama udarili najjaci samar. Oborili su "nevidljivi" lovac-bombarder F-117A, zvani "nocni soko", perjanicu americke "stelt" tehnologije i poslednju rec vojne vazduhoplovne industrije.
       U smiraj 27. marta 1999. godine, raketasi 3. diviziona 250. brigade PVO spremni su cekali uljeze. Oko 21 sat, jedna za drugom, u razmaku od pet sekundi, u nebo su poletele dve "neve" (odavno proglasene za zastarele rakete). Sve se odigralo kao na filmu. Vatrene strele pretvorile su F-117A u uzarenu loptu, koja se, ubrzo, stropostala u blatnjavu sremsku oranicu.
       Ocevici, tamosnji paori, kazu: "Skinuli su ga ko vrapca"!
       Tajna brizljivo cuvane "stelt" tehnologije rasprsnula se kao balon od sapunice.
       Raketasi 3. diviziona 250. brigade PVO i njihov komandant, pukovnik Zoltan Dani(46) otisli su u legendu i usli u istorijske citanke.
       Vest da je nasa protivvazdusna dobrana oborila "nevidljivi" avion F-117A, cedo i ponos ratnog vazduhoplovstva SAD, odjeknula je kao "grom iz vedrog neba", postala je prvorazredna svetska senzacija, a u Pentagonu (i Briselu) su se dugo oporavljali od "sremskog soka". Taj dogadjaj je bio najveci udarac za ratno vazduhoplovstvo SAD do sada. U razvoj aviona F-117A Amerikanci su ulozili vise od sto milijardi dolara (jedan kilogram "nocnog sokola" kosta kao i 1,5 kg zlata).
       Dve godine posle...
       Glavni junak drame, pukovnik Zoltan Dani, "komandant sazdan od ljudskih i vojnickih vrlina", razgrce secanja.
       - Obuka na raketnim sistemima je vrlo komplikovana i slozena - kaze ekskluzivno za "Svedok". - Sticajem okolnosti, NATO agresiju nas 3. divizion je docekao u top formi. Tog 27. marta, nalazili smo na polozaju u sirem regionu Simanovaca. Prema nama su, iz razlicitih pravaca, isla cetiri aviona. Radarom posebne namene, na vreme smo, na visini od 8.000 metara, uocili F-117A. To je bilo dovoljno da odlicno obucena posada odradi drugi deo posla sa nisanskim radarom i raketnim sistemom "neva", ciji je domet 18 kilometara po visini i 17,5 u daljinu. Kad je "nevidljivi" usao u nase "dvoriste" vise mu nije bilo spasa. Jurile su ga dve rakete. Sve je bilo gotovo za 18 sekundi! Nije imao vremena za manevar, da pobegne sa nase teritorije i da se, eventualno, prinudno spusti. Pogodak je bio izuzetno precizan.
       Do te noci, 27. marta, famozni "nocni soko" je harao nebom Somalije, Paname, Libije, Iraka... U zalivskom ratu ucestvovala su 42 aviona F-117A i u preko 1.300 borbenih letova, unistivsi vise od 30 odsto ciljeva "od izuzetnog znacaja". Ali, nijedan nikad nije cak ni ogreban, a kamoli pogodjen ili oboren. Smatralo se da je nevidljiv i zato neunistiv.
       Americki "nebeski bauk" je, prvi put, skoncao u crnici Srema. Krila su mu slomljena u Budjanovcima. Najlepsi je suvenir 250. raketne brigade PVO koja je, i zbog toga, odlikovana Ordenom narodnog heroja.
       Kod nas, i u svetu, mnogo se spekulisalo kako su nasi raketasi uspeli da otkriju i obore "nocnog sokola". Tvrdi se da je ova spektakularna akcija izvedena zahvaljujuci vremesnom uredjaju, starom ruskom radaru, sa elektronskim cevima, koji radi veoma kratko, a onda se gasi da se ohladi. Zbog toga, navodno, pilot aviona F-117A nije znao da je uhvacen u radarski snop.
       Pukovnik Zoltan Dani se na ovo zagonetno smeska, i kaze:
       - Tada smo F-117A prvi put uocili. Primenili smo posebne takticke metode, koji su nasa tajna. Naziv "stelt" znaci da se radi o avionu manje radarske uocljivosti, a ne da je nevidljiv. Saznali smo kako moze lako da se uoci i to primenili u praksi. Radi se o specificnoj inovaciji, jedinstvenoj do sada, ali to, nazalost, ne mozemo da patentiramo. Na radaru se pojavilo obris koji je govorila da se, mozda, radi o "stelt" avionu. Kad sam to uocio, nista nisam govorio posadi da ne bih dizao "temperaturu". Nisam hteo da opterecujem saborce. Trebala nam je hladna glava, mirna ruka i brza reakcija.
       Vreme u kome radar za otrivanje i nisanjenje aviona sme da "zraci" meri se sekundama. Ako se to "zaboravi", lovac zacas postaje zrtva. Rizik je veliki pa se uvek, pre svega, vodi bitka s vremenom, cesto i delovima sekunde. Pilot u avionu, kaze pukovnik Dani, ima uredjaj koji mu signalizira da je ozracen nisanskim radadrom. On cak i ne mora da reaguje. Protivradarska raketa ce sama da poleti ako "nanjusi" izvor radarskog zracenja. Zbog toga sto o tome posada nije vodila racuna, poginuo je i general Ljubisa Velickovic.
       - Bilo mi je najvaznije da sacuvam ljudstvo i tehniku, a da zadatak izvrsimo koliko god nam mogucnosti dozvole - prica pukovnik Dani. - Svih 78 dana NATO agresije, za mene je to bilo Sveto pismo. Gadjali su nas 23 puta protivradarskim raketama, a u dva navrata vodjenim bombama i uvek su promasili. Nas najveci uspeh je sto niko nije cak ni ogreban, sto tehnika nije unistena. Cesto, u sali, kazem: "Pobedili smo NATO sa 2:0". Jer, pored "nocnog sokola", oborili smo, u noci 1. na 2. maj, americki F-16, koji je pao kod Sapca. A, presli smo preko 100.000 kilometara seleci se s polozaja na polozaj. Sve vreme rata nisu uspeli da nas nanjuse. Jednom smo se sa svom tehnikom uvukli u neko smetliste i tako se dobro maskirali da cak i nase staresine nisu mogle da nas nadju.
       Iskusni raketas, pukovnik Zoltan Dani, koji je sa odlicnom ocenom zavrsio Generalstabnu skolu, ne prihvata da je "glavni junak drame" u Budjanovcima.
       - Za obaranje neprijateljskog aviona, a da ne budete otkriveni i unisteni, potrebna je strucna i savrseno uigrana ekipa - kaze nas sagovornik. - Zato je tesko i nezahvalno bilo koga posebno izdvajati. Ipak, najvise zasluga za rusenje F-117A imaju operateri pracenja Dragan Matic i Dejan Tiosavljevic, kao i oficir za vodjenje Senad Muminovic. U posadi trece smene bili su i Darko Nikolic, DJordje Anicic i Vladimir Ljubenkovic. Svaki od njih je, na svoj nacin, dao ogromni doprinos. Bez obzira sto sam odabrao cilj i odredio ga za unistenje, da nije bilo njih, ne bismo ga oborili.
       Lovci-bombarderi F-117A i F-16 nisu jedini NATO avioni u koje su se zarile rakete 3. diviziona 250. raketne brigade PVO.
       - Za ta dva aviona imamo "crno na belo" da su oboreni - prica pukovnik Dani. - Pouzdano znamo, medjutim, da smo srusili i americki strateski bombarder B-2A, po imenu "Duh Misurija", koji je pao u Spacvanskoj sumi, 15 kilometara od nase granice, ali to ne mozemo da dokazemo. Amerikanci su, ipak, posredno priznali njegovo unistenje, time sto "Duh Misurija" vise nije na spisku njihovih borbenih aviona. Nas divizion je pogodio jos dva NATO aviona, koji su, iako osteceni, uspeli da prinudno slete van nase teritorije. Radi se o jos jednom F-117A i "marijeru" koji je "strelom 2" pogodio stariji vodnik Zoran Tepavac.

JUNAČKI PALI ZA OTADŽBINU

Te prolećne večeri 24. marta 1999. godine kad su vazdušne horde NATO-ubica nasrnule na našu zemlju, poleteli su neustrašivo naši piloti, naši nebeski vitezovi. Hrabro su se borili protiv desetostruko brojnijeg, protiv dvadesetostruko brojnijeg neprijatelja. U toj neravnopravnoj borbi junački se boreći položili su svoje živote na oltar otadžbine potpukovnik-pilot Života Đurić i major-pilot Zoran Radosavljević.

Major Zoran Radosavljevic

Poleteo je neustrašivo na borbeni zadatak te ratne noći kapetan prve klase pilot-lovac Zoran Radosavljević. Na svom avionu MiG-29 odlučno je pošao u susret crnoj nebeskoj hordi agresorovih vazdušnih NATO-ubica. U neravnopravnoj borbi junački se borio, junački je poginuo. Žrtvovao je sebe na oltar otadžbine, ugradio je svoj život u veliku kuću slobode. Upisao je svojom krvlju ime i delo u istoriju svoga naroda. Pokazao je hrabri vitez našeg neba da je dostojan sin svojih roditelja, svojih slavnih predaka, da je naš novi Obilić.

Pamtimo Zorana po tome što je bio veliki junak. Ali, on je bio, pre svega veliki čovek. Imao je visoku kulturu i široko obrazovanje, stalno je širio horizonte znanja. Upornim radom završio je poslediplomske studije i magistrirao na Saobraćajnom fakultetu. Jedan je od najplodnijih i najtalentovanijih mladih vojnih pisaca. Dobitnik je najviših priznanja iz te oblasti.

Zoran je bio pre svega vojnik, oficir, vazduhoplovac, pilot. Tome je sve podredio, pa i svoj mladi život. Te prve ratne noći pokazao je svoje znanje i obučenost, pokazao je svoju odvažnost, moral i patriotizam. Te noći dao je nesebično sebe za najviši cilj - odbranu slobode svoga naroda i svoje Otadžbine. Dobio je za tu noći majorsku zvezdicu, dobio je odlikovanje. Ušao je naš hrabri vitez u istoriju Ponosimo se našim hrabrim pilotom Zoranom Radosavljevićem. Neka mu je večna slava i hvala!

Potpukovnik-pilot Života Đurić

Zivota Djuric

Major-pilot Života Đurić poveo je neustrašivo eskadrilu Tigrova u odbranu Otadžbine. Poleteli su naši hrabri piloti na svojim Orlovima u neravnopravnu borbu sa brojnijim agresorom. Junački se borio komandant Tigrova - major Života Đurić sa NATO-ubicama dajući primer svojim pilotima.

Srčan po prirodi, neusrašiv, želeo je da bude prvi u izvršavanju svetog zadataka - odbrani Otadžbine, kao i u svemu što je bio. Ne oklevajući uleteo je u osinjak od neprijateljskih aviona. U žestokoj, neravnopravnoj borbi, avion majora Đurića pogođen je neprijateljskom raketom. Kada je shvatio da mu je avion teško oštećen i da ne može bezbedno sleteti, ne želeći da dušmanima pruži mogućnost da ga gađaju dok se bespomoćno spušta padobranom - hrabro se ustremio na krvnički roj neprijateljskih aviona. Nije hteo da se katapultira, već je kao užarena kugla uleteo među NATO-ubice. Umro je hrabro ovaj div - junak, kao Sinđelić, kao Obilić, kao najveći junaci iz naše istorije.

Junačko delo majora Živote Đurića je ovekovečeno. Sećaćemo ga se i pominjati ga kao i najveće pilote-junake koji su do sada branili naš narod i Otadžbinu. Unapređen je posthumno u viši čin, odlikovan je.Ušao je hrabri vitez u istoriju. Ponosimo se našim hrabrim pilotom Životom Đurićem. Nek a mu je večna slava i hvala!

Vidomir Šalipur-Munja

Kad se vec vise ne vidi na sajti MUP-a,kad nasi ne pisu...moram pomenuti coveka kojeg opisuju kao najstrasnijeg zlocinca,coveka koji je nosio taj nadimak,kojega su cenili,znali i postovali Srbi u Peci i siroj okolini...obzirom da mu mnogi od saboraca duguju svoje zivote ja sam odlucio da objavim nesto,pa makar i Shiptarske konotacije dogadjaja,a ko je Srbin i ko razume,shvatice...
Googlao sam koliko sam mogao,a da svoja proizvoljna razmisljanja da sirim necu!
Evo na sta sam naisao,sto kod Shoshona,sto kod nekih nasih usputnih spiskova...

Udar Munje


"Srpske vlasti su dugo poricale bilo kakvu povezanost sa milicijskim jedinicama poput Munje. Medjutim, srpski borci sa kojima smo razgovarali tvrde da su milicijske jedinice – ukljucujuci Munju – bile specijalne jedinice pod kontrolom vojske i policije. Zaista, jedan od najpoznatijih pripadnika Munje i covek od koga su svi najvise plasili je zapravo bio pripadnik srpske policije. Njegovo ime je Vidomir Salipur. Poginuo je u jednoj zasedi OVK u aprilu 1999. godine, a njegova sahrana je predstavljala jedan od glavnih dogadjaja u Peci*. Cak se i citulji pominje njegova veza sa Munjom. Ipak, uprkos njegovoj ozloglasenosti, Salipurova citulja je postavljena na zvanicnom veb sajtu srpskog ministarstva unutrasnjih poslova, u segmentu posvecenom poginulim policajcima."



Salipur je gore u sredini...

"Prema vecini svedocenja, smrcu policajca Salipura, odred Munja je potpao pod kontrolu osudjivanog prestupnika Nebojse Minica. Takve osobe su nasle svoj smisao u ratu koji je Slobodan Milosevic vodio na Kosovu.  Kriminalci i policajci su se borili rame uz rame. Minic je bio policajac star 36 godina sa nadimkom “Mrtvi”, i za njega kazu da je imao istetoviran les na grudima."

*Munja je sahranjen u Priboju,a ne u Peci...jos jedna u nizu Shiptarskih lazi...


P.S.
Nek mu je vecna slava i hvala...