“Prvo su došli da odvode komuniste. Ja nisam protestvovao, jer nisam komunista.

Onda su došli po članove sindikata. Ja nisam protestvovao, jer nisam bio član sindikata.

Onda su došli po Jevreje i Rome. Ja nisam protestvovao, jer ja nisam bio ni Jevrej, niti Rom.

Onda su došli po homoseksualce. Ali ja nisam protestvovao, jer nisam bio homoseksualac.

Kada su na kraju došli po mene nije bilo više nikog ko bi mogao protestvovati.”

Martin Niemuller

nemački antifašist i sveštenik koji je držan u koncentracionom logoru u Nemačkoj od 1937. do 1945.
SRĐAN ALEKSIĆ


Nakon Sarajeva i Helsinškog odbora za ljudska prava BiH i Novi Sad se pridružio odavanju počasti Srđanu Aleksiću, mladiću ubijenom u Trebinju 1993. samo zato što je od vojnika Republike Srpske pokušavao da zaštiti svog sugrađanina Bošnjaka,prenosi radio Slobodna Evropa.

Novosađani će po Srđanu nazvati prolaz u jednoj ulici gde bi uskoro trebalo da stoji i spomen ploča sa imenom ovog Trebinjca. Za one koji su sve vreme dizali glas protiv bezumlja devedesetih Srđan je postao simbol za vrednovanje života.

U godinama nakon Srđanovog ubistva njegov otac Rade Aleksić je priču o svom sinu pričao ne da bi pokazao svoju muku i tugu nego da bi pokazao da treba živeti i kad ti se desi nedaća i pomogao da zavlada blagostanje dobrih ljudi gde će Srđan biti nešto normalno, nešto što je ljudsko i što će biti bedem o koji će se svaka nedaća razbiti. Danas nam Rade Aleksić kaže:

"Čovjek bi nekako trebalo da se oseća usamljen i izgubljen, ali s obzirom da dijelim sada Srđana sa svim dobrim ljudima, maltene ove planete, onda mi je lakše. Jeste da suze dođu, da poteknu, ali ima tu i nečeg lijepoga, da ipak čovjek živi sa dobrim ljudima, da zlo koje smo doživjeli jednim ratom, besomučnim građanskim, ipak, nije ubilo dobrotu."



A taj besomučni rat odneo je pre 15 godina Trebinjca Srđana Aleksića, juniroskog plivačkog rekordera i amaterskog glumca samo zato što je pokušao da odbrani prijatelja Bošnjaka, Alena Glavovića. Četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske su nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda prvo je pao u komu, a šest dana kasnije podlegao je povredama. Alen danas živi u Malmeu, u Švedskoj i svake godine obilazi grob svog prijatelja, i priča nam da mu je i dalje teško:



"Meni je stalno to teško. Ja doživljavam to teško i dok god sam živ meni će biti to tako teško. Kad odem u Trebinje to me podsjeća, pogotovo kad počne ta priča o njemu, stalno u meni vrije ta neka tuga ali moram da preživim to."



Jedan od napadača na dvojicu prijatelja, Bošnjaka i Srbina, poginuo je tokom rata u BiH, dok su ostali osuđeni na dve godine i četiri meseca zatvora. Novi Sad je drugi grad u regionu koji će nakon Sarajeva prolaz u strogom centru grada nazvati, po, za mnoge, jedinom pravom heroju ratova u bivšoj Jugoslaviji. Alen Glavović kome je Srđan spasao život te 1993. u Trebinju danas primećuje:



"Ja sam želio da u Trebinju dobije, to je bila moja najveća želja. Međutim, eto dobio je u drugim gradovima i to je malo tragično ali bolje i da je dobio gdje je dobio, jel tako."



I Rade Aleksić kaže da ga pitaju kada će spomenik u Trebinju za Srđana:



"Ja kažem, spomenik Srđanu je najveći kad ga čovjek prihvati u svoje srce i kad želi da i on bude taj koji će pomoći u nevolji i u dobru jedan drugome."



Srđana je posthumno odlikovao Helšinski odbor za ljudska prava BiH, a Sarajevo i Novi Sad odazvali su se pozivu više od 120 nevladnih organizacija iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine koje su od gradskih vlasti u regionu tražile da jednoj ulici u svojim gradovima daju ime Srđana Aleksića. Novosađani njegovo ime doživljavaju kao simbol za vrednovanje života. Aleksandar Jovanović, predsednik Skupštine Grada Novog Sada:



"Istinskom heroju u ratnom ludilu, u bezumlju."