Svaki datum - crno slovo
14. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
- BEŽAO sam kao đavo od krsta kad god bih video spremne televizijske ekipe ili po nekoliko kola Hitne pomoći kako stoje i čekaju. Znao sam da će biti nekog belaja - javlja nam se jedan čitalac, prebegao u Kanadu iz Sarajeva. - Tada sam se plašio da stojim u redu, posebno za hleb. Sada svi znaju i da su Markale i eksplozija u Ulici Vase Miskina bili nameštaljka, ali je Alija postigao šta je hteo.
Obmana je bilo sve vreme rata. Ranka Komlenac, lekarka, prebegla aprila 1994. godine na Grbavicu, navela je neke primere tipičnih laži:
- Moj pacijent Miloš Maslek preminuo je od starosti u krevetu. U pregledu poginulih, Muslimani su dali i njegovo ime, navodeći da je poginuo od četničke granate - svedoči dr Komlenac. - Mihael Sabljak ubio se kada je čuo da mu je sin Igor uhapšen zajedno sa drugim srpskim lekarima, prilikom pokušaja bekstva uz grada. I Mihaela su prikazali kao žrtvu granate. Živka Mićunovića, koji se kao težak srčani bolesnik godinama nije micao iz stana, a umro je u krevetu, naznačili su kao ubijenog od srpskog snajperiste.
Zna se da su i požar u Većnici, odnosno Biblioteci Sarajeva, podmetnuli sami Muslimani, uz idejno vođstvo Francuza Anri-Bernara Levija. Kasnije je Levi pokazivao spasenu sarajevsku Hegadu (jevrejsku svetu knjigu) i time se javno odao. Dva dana pre požara, za koji je okrivljena srpska artiljerija, u relativnoj tajnosti su iznošene odabrane knjige. Celokupno srpsko kulturno blago je izgorelo.
U Ulici Vase Miskina je ispred prodavnice za hleb, 27. maja 1992. godine, aktivirana podmetnuta eksplozivna naprava od koje je 15 ljudi poginulo, što su sa lica mesta odmah prikazale televizijske ekipe. U naknadnom izveštaju SB OUN izražena je sumnja u navode da je to mesto pogodila srpska artiljerija. Ali, taj izveštaj se „izgubio“ i nije stigao pre početka sednice Saveta bezbednosti, pa su navodno ljuti i besni Muslimani prekinuli pregovore u Lisabonu koji su, inače, nagoveštavali mirno rešenje sukoba u BiH.
- IZ svog stana imao sam odličnu preglednost - svedočio je Milan M. Trbojević. - Posmatrao sam uparađenu kolonu ambulantnih kola u Ulici kralja Tomislava na Koševu, kada se desila eksplozija u Vase Miskina. Očigledno je bilo da je sve unapred izrežirano i pripremljeno.
Pored čisto političkih poena koje su mogli u svetu da dobiju lažima, ako im je to uopšte bilo potrebno, povećavali su i netrpeljivost i mržnju Muslimana prema Srbima, ako im je i to bilo potrebno više nego što je toga već bilo. Ipak, nekim neupućenima je takav stepen mržnje još neshvatljiv.
Već smo pisali da su i deci davani automati u ruke da pucaju u već ubijene Srbe, a da su zarobljenici često izlagani linču prolaznika. U Trnovu je Sabahudin Karačić, 2. avgusta 1992. godine, vezao bolesnog Vasu Bjelicu i njegovu ženu Bosu za noge, a zatim za automobil. Tako vezane ih je vukao po Trnovu dok nisu izdahnuli, a i posle toga. Dobio je - aplauz okupljenih Muslimana.
Iz logora u podrumu zgrade ZAVNOBiH-a, muslimanski vojnici izvode u 17 časova petoricu zarobljenika, 14. jula 1992: Dragana Čarapića, Ignjata Radovića, Radomira Radovića, Veljka Radovića i Milenka Starovića. Vezane ubacuju u kamion i voze na liniju razdvajanja prema srpskim položajima u naselju Neđarići.
U blizini su stambene zgrade. Muslimani, dosta providno, isceniraju napad s srpskih linija odbrane. Onda, kao znak odmazde iz automata ubijaju svu petoricu vezanih zatvorenika. Za ovaj poduhvat stražari vojnici bivaju nagrađeni gromoglasnim aplauzom i podvikivanjem muslimanskih žena i dece koji su sve to pratili s prozora svojih stanova.
Ne zna se gde su sahranjeni ti srpski civili. Sarajevske civilne i vojne vlasti su se već početkom rata specijalizovale u skrivanju masovnih grobnica. Samo u devet meseci prve ratne 1992. godine u Sarajevu je ubijeno 2.647 Srba. Drugačije rečeno - deset dnevno. Bilo koji dan da se odabere u tom periodu, naići će se na zločin.
Muslimanska vlast se našla pred problemom uklanjanja mrtvih tela. Najpoznatija mesta gde su Srbi završavali su Kazani iznad Bistrika, zatim groblje „Lav“, deponije smeća u Buća potoku i druga, reci Miljacki... Ubrzo se broj grobnica povećao, a najčešće su bile u blizini zatvora - logora.
TAČAN broj ubijenih se nikada neće saznati, jer su još 1993. tela posipana kiselinom, spaljivana, a neka su Muslimani ubacivali u kamione za đubre i mleli. Pretpostavlja se da su iz Kazana, prirodne vrtače, provalije u podnožju Trebevića, dva-tri puta vađeni posmrtni ostaci ubijenih. Nosili su ih u, takozvane, sekundarne grobnice. Zna se da su u te jame bacane zapaljene automobilske gume i kreč.
- Kada je moja ekipa došla u Sarajevo, 2001. godine, prvog dana rada smo u „Kazanima“ na dubini od 15 do 20 metara našli kosti ljudskog porekla - kaže dr Zoran Stanković. - Videli smo da je neko nabacao velike količine kamenja i stena. Drugog dana smo odustali, jer su u toku noći postavljena minsko-eksplozivna sredstva. U vreme kada smo mi došli, na groblju „Lav“ su neka tela bila ispod medicinskog i drugog otpada iz bolnice „Koševo“. Na nekim mestima tela su bila jedna ispod drugih.
Za pronalaženje grobnica, ekshumaciju i obdukciju tela potreban je veliki novac. Republika Srpska ga nije pravovremeno imala, kao što joj na vreme nije omogućeno prisustvo u Sarajevu. Za razliku od njih, Muslimanima je jordanska kraljica Nur, žena kralja Huseina, poklonila milion dolara za istraživanja muslimanskih stratišta.
U vreme rata su zločini u kojima je stradalo više hiljada srpskih civila bili „najpoznatija javna tajna“, kao što se zanalo da je Alija Izetbegović u svakom trenutku bio upaznat s tim šta se događa. Svakako da je znao kada je bio idejni tvorac plana o eliminisanju nemuslimanskog stanovništva.
U vreme mira, posebno sada, izbegava se osnivanje komisije koja bi utvrdila razmere srpskog stradanja u Sarajevu, i pored toga što su mnogi dokazi o zločinima uklonjeni. Uklonjeni su 1993. godine i najveći dželati, oni koji bi mogli da svedoče o nalogodavcima.

ODGOVORNI
ŠTA se događalo sa srpskim stanovništvom u Sarajevu znao je čitav civilno-policijsko-vojni vrh, u kojem je većina i odgovorna za zločine. Tu su Ejub Ganić, Haris Silajdžić, Nijaz Duraković, Munib Alibabić, Edhema Bičakćić, a svakako i Dragan Vikić, Jovan Divjak, Vladimir Srebrov, Mirko Pejanović, Tatjana Ljujić-Mijatović i, da ne nabrajamo sve ondašnje upravnike, pomoćnike i službenike logora zvanog Sarajevo


Izvor: Novosti

Niče samo zaborav
15. jul 2006

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ZLOČINAC Samir Bejtić, pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, osuđen je pre tri dana na 14,5 godina zatvora zbog ubistva dva pripadnika iste te zloglasni brigade - Ergina Nikolića i Duška Jovanovića. Više uzgred, na dušu mu je stavljeno ubistvo Zorana Vučurovića i „pomaganje“ u likvidaciji još trojice srpskih civila.
I Nikolić i Jovanović su ubijeni po naređenju Mušana Topalovića zbog navodne namere da se priključe „ćetnicima“. Bio je to, znači, obračun među samim koljačima. Srpski borci svakako da ne bi primili Nikolića i Jovanovića, jer su obojica ubijali Srbe.
Za Samira Bejtića se znalo već i prema ranijim svedočenjima „saboraca“ da je zaklao i vatrenim oružjem ubio na desetine srpskih civila. Među njima i kopače rovova i tranšeja iz, takozvanih, radnih vodova. Možda Bejtiću nije proširena optužnica da se ne bi pretpostavile ukupne razmere stradanja civila.
Mušan Topalović je ubijen 26. oktobra 1993. godine, baš da se ne bi saznalo kako je genocid nad Srbima sprovodio prema naređenju Alije Izetbegovića. Uzgred rečeno, tri godine je Mušan ležao u grobu sa oznakom N.N., a onda ga je 12.000 ljudi ispratilo na „šehidsko“ groblje Kovači (šehid - borac na Alahovom putu). Posle Izetbegovićeve, to je bila najveća posleratna sahrana u Sarajevu.
Sklonjeni su osnovni Izetbegovićevi organizatori zločina: Jusuf Prazina Juka, Ismet Bajramović Ćelo, Ramiz Delalić Ćelo, Samir Kahvedžić Kruško...
Komandantu Glavnog štaba Armije BiH Saferu Haliloviću se sudilo u Hagu zbog zločina nad hrvatskim civilima, pa je oslobođen. Nije ni podignuta optužnica zbog odgovornosti za ubijanje nekoliko hiljada srpskih civila. Sada Halilović priznaje da je od samog početka rata znao za kontakte koje su pojedini komandanti imali direktno s Izetbegovićem ili preko Alijinog sina, Bakira Izetbegovića.
Starešine jedinica koje su učestvovale u istrebljavanju Srba su izveštaje slali predsedniku Izetbegoviću i tvrdili su da neposredno od njega dobijaju zadatke, napomenuo je Halilović. Bivši šef SDB u Sarajevu Munib Alibabić, priznao je da je znao o zločinima nad Srbima, jer je i njega i najviši državni vrh informisao šef bezbednosti Armije BiH - Muslimović.
U pogromu Srba u Sarajevu učestvovalo je 3.350 ubica, čija se imena tačno znaju. Velikoj većini se nikada nije ni sudilo, uključeni su, kako bi se to reklo, u normalan društveni život. Podsetimo, u Sarajevu je u vreme rata ubijeno 5.515 Srba znanih imena i prezimena, mesta rođenja i smrti.
Udruženje izbeglih i raseljenih lica na Palama poslalo je 21. avgusta 2001. godine otvoreno pismo Volfgangu Petriču, u kojem se, između ostalog, kaže:
„...Udruženje od Vas traži da pokažete svoju neutralnost i doslednost u objektivnom sagledavanju nepobitnih činjenica i uzmete u obzir ogromne žrtve srpskog naroda u građanskom ratu u BiH, a posebno u Sarajevu... U više od 400 koncentracionih logora koje su osnovali i držali Muslimani i Hrvati u BiH, zverski i na najsvirepiji način poubijano je hiljade Srba... Tačan broj umorenih Srba u Sarajevu se, nažalost, nikada neće ni saznati, jer su i cele porodice poubijane, pa ih danas nema ko ni da prijavi kao žrtve. Zar i sam podatak da Srbi u Sarajevu nisu podneli zahteve za povraćaj više od 4.000 stanova, ne ukazuje na ubistva čitavih porodica...“
„ ...Naše udruženje i svi proterani Srbi iz Sarejeva od Vas, gospodine Petriču, traže da, onako kako ste se zalagali za Memorijalni centar u Potočarima, isto tako učinite sve da i Srbi podignu Memorijalni centar u Sarajevu, na znak sećanja i pijeteta za stradanja Srba u ovom gradu...“
Na ovo pismo visoki predstavnik OHR Kancelarije u BiH, Petrič, nije našao za shodno ni da odgovori. Zato, isto udruženje šalje pismo vladi Kantona Sarajevo, 25. septembra 2001. godine:
„...Obraćamo vam se zahtevom za određivanje uže lokacije na području grada Sarajeva, a radi pokretanja aktivnosti oko izgradnje Memorijalnog centra, kojim bi bila obeležena stadanja sarajevskih Srba u periodu 1992-1996. godine... Molimo vas da ovaj zahtev shvatite kao krajnje dobronameran, a sa osnovnim ciljem boljeg međusobnog razumevanja i prevazilaženja bolnih iskustava iz naše zajedničke bliske prošlosti...“
„ ...Smatramo da bi realizacija ovog zahteva bila najbolja potvrda multietničkog koncepta življenja na ovim prostorima, a istovremeno bi predstavljala dodatni podstrek mnogobrojnim izbeglim i raseljenim sarajevskim Srbima za brži i stvarni povratak i ostanak u Sarajevu.“
Komisija za spomen-obeležavanje istorijskih događaja i ličnosti Kantona Sarajevo odgovorila je 18. marta 2002. godine:
„...Saosećamo sa rodbinom i prijateljima stradalih sarajevskih Srba koji su ostali odani svom gradu tokom brutalne agresije na grad Sarajevo i državu Bosnu i Hercegovinu u periodu 1992. do 1995. godine...“
„...Naša savest i odgovornost ne dozvoljavaju nam da poginule i stradale građane Sarajeva delimo po naciji, veri i sličnom. Svi građani Sarajeva u najdužoj opsadi u istoriji bili su jednaki i preživljavali strahote nemilosrdnog granatiranja i ubijanja nevinih ljudi - građana koji su bez hrane, vode, struje, plina - bez osnovnih potreba za život branili svoje živote i svoj grad Sarajevo... Komisija je podržala i prihvatila ideju da se na prostoru Trga oslobođenja u centru grada podigne centralno spomen-obeležje poginulim braniocima i svim stradalim građanima... Biće ispisana imena i prezimena više od 10.000 stradalih nevinih građana Sarajeva...“
Ista Komisija je, da napomenemo, neke ulice po Sarajevu obeležila po ratnim zločincima. Uostalom, za sarajevske vlasti su ti ljudi heroji. I ne samo za njih. Pedi Ešdaun je na sahrani Alije Izetbegovića zaključio da i „nebo plače“. Odbijena je i inicijativa da se na bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“, odnosno bivšem logoru „Ramiz Salčin“ postavi spomen-ploča i obeleži mesto srpskog stradanja. Pitanje je da li će se uopšte osnovati komisija za istraživanje zločina nad sarajevskim Srbima.
Ovaj feljton je tek delimično iskazao stradanje Srba.

IMENIK ZLOČINACA
U POTRESNIM svedočenjima preživelih sarajevskih Srba ponavljaju se imena ljudi koji su im naneli zlo. To su:
Fahro Alić, Sead Bašić, Mirsad Bingur, Julijan Abdulah Ventila, Omer Gabela, Senad Gadžo, Kemal Dautović, Himzo Dolan, Zahid Zelić, braća Zornić, Davorin Jukić, Sead Kadić Guz, Samir Lokvančić, Muharem Mezit, Nermin Mrdić, Ramiz Mujić, Hanka Paldum, Josip Pejaković, Samir Petrović, Alija Pičuga, Samir Seferović, Meho Sobo, Safet Tahirović, Dževad Topić, Izet Ćelić Isko, Ćamil Ćurevac, Ismet Hadžić, Nermin Hasečić Nerko, Alen Hatić, Dino Helja, Arif Hodžić, Admir Husić, Ibro Car, Zijo Čolta, Samir Dženanović Glavoguz, Samir Šibalić, Benjamin Škulj Beno...


Izvor: Novosti

svaka cast SavoNaSavi 
   

srbi u sarajevu koji su saradjivali sa onim srbima na brdu su hapseni i zatvarani ali odgovorno tvrdim da ostale niko nije dirao
imam brdo prijatelja srba koji su rat proveli u sarajevu sa svojim porodicama i oni su mi potvrdili pricu da ih niko nije uznemiravao
jednostavno su zivjeli kao i svi drugi gradjani multietnickog grada Sarajeva

a te price koje u javnost stizu preko  rtrs-a i osm-a treba ignorisat jer to rade samo da bi svoj zlocin umanjili

o ljubitelju srba i istine! ja imam prijatelja koji je pobio cijelo selo pistoljem, a u stvari je pristojan momak, slusa doorse.
 

Pa ja nevidjeh logore osim srpskih
Bilo je zatvora ali logora ne a to sarajevo logor cista glupost

to sto ti nisi video jel znaci da nema ...

Ja sam bio U srpskom logoru Suscica kod Vlasenice razmjenom sam iz kule kod sarajeva    19 novembra 92 dospio u Sarajevo i ostao tamo do kraja rata
Bilo je zatvora i ponekih supa gde su zatvarani Srbi ali koji su hvatani kao peta kolona (zena i djece ni u kom slucaju) Osim sto se sjecam jednog slucaja punice sto smo uhvatili i zatvorili nekog milutina vojvode i trazili smo razmjenu 15 logorasa ali to u usporedbi sa Logorima onog onakvog kakvog sam ja dozivio nije bilo.(jebiga bila je vrijedna)
Ubijanja je bilo a gde ga nije bilo pogotovo ako se docepas snajperiste
Leti orao a nema krila

pa... ?

Pa skontaj sam