Belgijski oštrodlaki ovčar


Uši su trouglaste, uspravne i ne preduge. Vrat je vitak i mišićav, bez podbratka. Telo je snažno, i ne sme biti labavo. Visina je skoro jednaka dužini tela stoga pas deluje kvadratično. Udovi su vitki i snažni. Izvanredno je pokretljiv i brz.Rep je srednje dug i jako odlakan. Laekenois ima oštru dlaku koja je raščupana, tvrda i gusta. Dlaka je jednako duga po cijelom telu - oko 6 cm. Oko očiju i na gubici je još duža, mada kraća od one kod briarda. Brada je poželjna. Boja: crvenkasto smeđa ili siva s mrljama boje čađe.Pasmina je dobila ime po kraljevskom gradu Laeken, u čijem obližnjem selu ju je duge godine uzgajao neki ovčar, a kasnije i njegov sin. Izvor nije poznat. Vrlo verovatno je u srodstvu s nizozemskim oštrodlakim ovčarom.Laekenois je najređi medu svim belgijskim ovčarima. Jedino u Nizozemskoj je udomaćen. U Belgiji mi nije poznato nijedno leglo tih pasa.Uzroka ima više. Ne može biti kriva vanjština (pas ima prijatan i zanimljiv izgled) niti radne sposobnosti. Razvoju pasmine najviše je štetila dugogodišnja prepirka zbog boje (smede crvena ili siva). Laekenois je unatoč dobrim osobinama ostao redak.Za tu pasminu vredi kao i za druge belgijske ovčare: vole decu, prijatni su, rado se igraju do velike starosti, imaju izvrsno pamćenje. Laekenois je izvanredno oprezan i brz, stoga se ubraja medu odlične čuvare.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Belgijski špic-šiperka


To je mali pas s glavom sličnom lisičjoj i kratkim, nešto nižim telom. Zbog razmerno jake grive vrat se čini izrazito visok, a leđa ravna. Vrat je robustan, šape malene, okrugle i zatvorene (mačje), s jakim, ravnim i kratkim noktima. Uši su kratke, trokutaste i uspravne, visoko postavljene i izrazito pokretljive. Šiperka je bez repa (kupiran), a može se i roditi sa zakržljalim repom. Dlaka je kratka, gusta i tvrda, na vratu je griva, na zadnjim stranama nogu zastavice. Krzno je crno bez belih dlaka ili oznaka. Visina - najviše 30 cm, težina - od 3 do 5 kg. Doživi veliku starost - i do 20 godina. Šiperka je postalo modni pas zbog supruge belgijskog kralja Leopolda II, koja je na izložbi 1885. godine kupila pobednika te pasmine. Ta kupovina je uticala i na vanjski izgled psa. Šiperka, zvan i brodski špic, jako je stara pasmina. Govori se da su ih mornari rado držali na morskim i rečnim brodovima. Pas je bio posebno dragocen brodarima, jer je sprečavao udarce o stene ili druge brodove. Na opasnost je ukazivao lajanjem, tako da i današnji šiperka rado laje.Ima veliki raspon glasa, i kažu da je on pas koji govori. Vrlo je oprezan i nepoverljiv prema strancima. Ima sve dobre životinjske osobitosti, povezane s karakteristikama špica. Voli decu (rijetkost kod malih pasa) i zbog toga je ugodan kućni član. Pošto puno laje, nije primeren za život u soliterima. Možemo ga vrlo dobro odgojiti, i ako živi u kući na selu, sve će očistiti od miševa. Šiperke je otporan na vremenske neprilike.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Bernski niskonogi gonič


To je klasičan gonič u smanjenoj, nižoj izradi. Ima dugo i nisko telo, duge i obešene uši, te dugi rep koji je lagano uzdignut. Razlikujemo četiri tipa švicarskih kratkodlakih i oštrodlakih goniča, koji se međusobno razlikuju po bojama. Sve boje odgovaraju bojama starijih tipova visokih goniča. Bernski niskonogi gonič, na slici, crvenkasto je smeđ s crnim sedlom, dok je švicarski niskonogi gonič crvenkaste boje s crnim sedlom. Svi švicarski kratkonogi goniči imaju pun i jak glas. Visina - od 36 do 38 cm. Težina - 15 kg. Dožive duboku starost. Kada su se srne preselile iz južne Njemačke u Švicarsku, uzgajači su počeli smanjivati visinu glasnih goniča, u kantonima koji su graničili s Njemačkom. Lovci se nisu hteli oprostiti od glasnog lova s propisanom skupinom pasa, i zato su se opredelili za pse nižeg rasta. To se događalo od kraja prošlog do četrdesetih godina ovog stoleća. U novoj uzgojnoj liniji ostala je lepa glava goniča, njihova tradicionalna boja i elegantan vrat. Uzgaivači su posebnu pažnju usmerili na korektno kretanje i dobru poslušnost. Niskonogi goniči su čisto lovački psi i čak u Švicarskoj su razmerno retki. Njihovi nam vlasnici mogu jako zameriti ako niskonogog goniča zamenimo za baseta, iako je poznato da su baseti bili ukršteni u kratkonoge pasmine. Niskonogi goniči su temperamentni, s jakim lovačkim nagonom - ustrajni su tragači, a ako je potrebno i tragači po krvavom tragu. Podnošljivi su i onda kada ih imamo u stanu. Privrženi su čoveku, mada bi trebali biti samo u rukama lovaca.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Bernski planinski pas


Veličanstven je, čudesan pas, jake građe i krepkih nogu. Pobuđuje poštovanje i čudenje.Izrazita glava je na čeonom delu pljosnata. Stop je lagano naglašen, njuška je snažna. Oči su smeđe s živahnog pogleda. Uši su ovješene, visoko postavljene, kratke i trokutaste. Rep je dosta odlakan, nije savijen. Dlaka je mekana, glatka i duga, lagano valovita, mada ne kovrčava. Boja je sjajno crna, sa smeđim poljima na licu, iznad očiju i na donjim dijelovima nogu. Na prsima, na kraju repa i na šapama su bele pjege. Visina - 66 do 68 cm, težina - do 40 kg. Životna dob je srednje duga, kao i kod drugih većih pasmina.Taj pas je bio teratelj domaćih životinja, a koristili su ga i za vuču mlekarskih kolica. Najviše ih je bilo južno od Berna, u kraju Durrbach, a domaćini su ga zvali Durrbachler. Godine 1900. postao je švicarski nacionalni pas, a 1908. su ga nazvali bernski planinski pas. Od tada je bio sve omiljeniji. U selima su ga koristili kao čuvara. Držali su ga i kao psa za pratnju i porodičnog psa. Izvanredno je oprezan i upozorava na sve što mu se učini sumnjivo. Jako voli decu i čuva ih ako je to potrebno. Poslušan je, ali ne i ponizan, ima dovoljno prirodne oštrine, iako ne ugrize brzo. Taj planinski pas doista nije zahtevan, ali mu je uvek potrebno dovoljno prostora i kretanja. Može živeti vani, mada mora biti povezan s članovima porodice. Možemo ga školovati kao sportskog psa, jer postiže dobre rezultate. Miran je. Dlaci je potrebna redovita nega.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Bordoška doga


To je pas izrazito jake i mišićave postave. Bordoška doga deluje kraIjevski, isijava moć i skladnost. Sve na njoj, od vrata do repa, je jedna sama i velika moć. Na širokom čeonom delu glave jako je izražen stop, nosna kost je, gledano po boku, lagano konkavna. Njuška je, ovisno o boji krzna, crna ili smeđa. Čeljust je široka, ugriz vrlo jak. Bordoška doga ima predgriz (gornja čeljust je kraća od donje). Pod vratom je izražen podvoljak u dva nabora, koji sežu do prsiju. Dlaka je mekana, tanka i kratka. Jednobojna je, mahagonij ili žuta sa svim međubojama. Uši i rep su kupirani. Visina - do 68 cm, težina - najmanje 50 kg. Životna dob je najviše 10 godina. Među svim molosima, bordoška doga je najređa, iako se uzgaja u mnogim evropskim državama. To je šteta, jer pas zrači posebnom lepotom i apsolutno je pouzdan čuvar.Idealan je porodični pas, koji voli sve što je malo i zato se dobro razume s decom i manjim psima. Zbog veličine potreban mu je odgovarajući prostor. Za negu bordoške doge trebamo samo četku i krpu. Ti psi su izrazito otporni na bolesti. Lagano ih možemo naučiti sobnoj čistoći i poslušnosti uz pomoć jednostavnih naredbi. No, nije ih moguće naučiti da prate zahtjevnije naredbe, što nije ni potrebno. Taj je četveronožac svestan svoje snage stoga je posebno pouzdan, a uz odgovarajući odgoj i dosta disciplinovan. U mladosti je veliki proždrljivac i treba mu puno hrane. Potpuno sazrije tek nakon dve godine. Nakon toga bordoška doga nije više tako razigrana i postane mirnija.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Boseški ovčar-Beauceron


Jak, mišićav, ali ne i ukočen pas. Izgleda pomalo rustikalno. Glava je dobro oblikovana, čeono koleno je nešto uzdignuto i liči na greben na prielazu iz nosnog u čeoni deo lobanje. Jako makayasto zubalo tesno prekrivaju usnice. Oči su kestenjasto smeđe i pomalo ovalnog oblika. Uši su uspravne ako su krupirane. Rep je nošen na dole i mora sezati do skočnog zgloba. Pokrovna dlaka je duga 3 do 4 cm i leži gusto prilegnuta na finoj poddlaki koja je vatrenougljene do mišje sive boje. Boja krzna je crna sa smeđim mrljama ili siva (trobojan). Ima dvostruke čaporke na zadnjim nogama. Visina je 67 cm, težina do 50 kg. Dočeka visoku starost. Beauceron je u prošlosti imao više imena. Svoje sadašnje ime dobio je u prošlom stoleću po francuskoj pokrajini Beauce. Francuzi ga još uvek nazivaju "bas rouge", zbog crvenih mrlja na nogama.Beauceron je potpuno nepokvaren i prirodan pas. Vrlo je aktivan i neverovatno istrajan. Kod posla je tvrd, inteligentan čuvar, poslušan je i brzo uči, samouveren je i privržen gospodaru. Nagon za čuvanje stada u porodici prenosi na decu. Prema strancima je nepoverljiv i napadački raspoložen. U svojoj domovini je poštovan obrambeni i policijski pas. Beauceron nije pas za početnike, a još manje je pas koji može živeti u soliteru u velikom gradu. Odličan je za čuvanje imanja na selu ili u predgrađu. U takvoj okolini bit će dragocen i dobro će služiti. Francuski kinolozi ga prije svega koriste kao sportskog psa i s njim se pojavljuju na velikim takmičenjima službenih pasa.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Bostonski terijer


To je čvrst pas s ravnomerno raspoređenim belim oznakama po telu. Tanke uši nosi uspravno i one mu daju izgled dobro uravnoteženog psa srednje veličine. Djeluje odlučno, jako, aktivno i prije svega bistro. Malo podseća na francuskog buldoga. Glava bostonskog terijera je četvorougaona, dobro je izraženo čeono koleno, gubica je kratka i bez bora. Njuška je crna, nosni dio glave širok. Velike i okrugle uši su međusobno dosta udaljene. Pogled je pozoran, razuman i oprezan. Leđa su duboka, opseg prsiju je velik, a rep kratak. Dlaka je kratka, glatka i sjajna. Belo-crne je boje s belom gubicom i belom pegom na glavi. Visina - 30 do 35 cm, težina - do 11,3 kg. Bostonski građanin Robert Hooper je 1870. godine pario mešanca između buldoga i bijelog engleskog terijera sa sitnom, jedva 4 kilograma teškom bijelom ženkom koja je sličila terijeru. Današnji izgled je pasmina dobila ukrštanjem s francuskim buldogom i 1893. godine novu pasminu je priznao Američki kinološki savez(American Kennel Club). Danas ih najviše uzgajaju u Bostonu. Bostonski terijer voli decu i vrlo je prijatan. Nikad ne laje bez razloga, drži se kuće i potrebno mu je malo prostora. Njegovu kratku dlaku jednostavno je negovati. Moramo ga redovito četkati i brisati vlažnom krpom. Tog živahnog psa uvek spremnog na igru, možemo nositi svuda sa sobom. Neprimetan je i uopšte ne znamo da je s nama. Ako mu omogućimo dovoljno šetnje, može stanovati i u malom stanu u velikom gradu.U Europi ih retko vidimo. Lako uči i po prirodi je zdrav pas. Podložan je upalama očiju.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Bolonjski bišon


Poznat veću 12.veku, bolonješki bišon je bio veoma popularan u Italiji u doba renesanse, ali se čini da mu je poreklo malteško, a da je došao preko kanarskih ostrva. Ipak specifične osobine je stekao na severu Italije.Veoma blizak malteškom bišonu ljubak i prijatan za suživot, on je ozbiljan, inteligentan, privržen i mirniji od ostalih bišona. Ipak je slabo rasprostranjen; samo još u Italiji postoje brojni primerci.

Glava ima ravnu lobanju, prav prednji deo, i izraženi stop.Na njušci je veliki crni nos.Oči,takodje crne, su širom otvorene, a uši, duge i dlakave, padaju uz glavu. Bolonjski bišon ima širok grudni koš,prava ledja,blago zaobljena krsta i široke sapi, sasvim malo zakošene.Rep, prekriven veoma dugom dlakom u vidu pahuljica , uvija se na leđima. Dlaka na telu je duga, takodje u vidu pahuljica, i ne prijanja strogo uz telo. Mora biti besprekorno bele boje.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Bradati škotski ovčar


Na prvi pogled sličan je bobtailu i zato ga laici lako s njim zamenjuju. No, bradati Koli nije tako oštar, a i odlakan je drugačije. Telo je dugo i vitko, kretanje dinamično i živahno. Oči su velike i pametne, zaklonjene čupavim obrvama. Rep je nošen na gore i prekriven srednje dugom, bogatom dlakom koja stvara lepezu. Dlaka je sastavljena od: mekane i guste poddlake te oštre, jake i ravne pokrovne dlake bez kovrča i valovitih dlaka. Duga brada dala mu je ime - bradati. Boja može biti škriljasto siva, jelenja, crna i svi tonovi između sivo-smeđe i boje peska. Može imati bele oznake ili je bez njih. Visina - do 55 cm, težina - od 25 do 28 kg. Bobtail i bradati škotski ovčar u daljnjem su srodstvu. Pretpostavlja se da potiče od pastirskih pasa iz Poljske. Na početku ovog stoleća je pasmina skoro izumrla. Ponovno su je započeli oblikovati i širiti 1949. godine u Engleskoj. Sada je uzgajaju i drugdje po Evropi. Crna štenad bradatog kolija kasnije postane siva, a oni koji se okote sivi kasnije su svetlo do sivo plave boje. Te pse ne treba trimati ili šišati, dovoljno je i svakodnevno češIjanje. Nega je manje zahtevna nego kod bobtaila ili dugodlakog Kolija. Telesno je robustan i otporan, ali je "u duši" osetljiv. Živeti mora u obitelji, nikako ne u psetarnici, iako može izdržati niske temperature. Bradati škotski ovčar je prijazan pas, vrlo živahan i umiljat. Oprezan je, iako ne preterano oštar. Potrebno mu je puno kretanja i u pravilu dočeka visoku starost.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Brazilska doga-fila brazilljero


To je snažan pas teških i jakih kostiju, iako deluje nežnije od ostalih molosa. Glava je teška, s tupom gubicom i labavim vratom, koji ima izraženi podvoljak.Ima kratku svilenkastu dlaku različitih boja (ne sme biti potpuno beo) s belim pegama na vratu, prsima i vrhu repa. Ima snažan škarast ugriz i snažne, unapred ispružene očnjake. Rep je u korenu snažan, zatim se naglo stanji i doseže do skočnog zgloba. Uši su obešene i imaju oblik slova V. Rep i uši mu se ne kupiraju. Za tu je rasu tipičan vrlo velik korak. Pas hoda lagano, kao da pleše. Visina - do 75 cm, težina - od 50 do 60 kg. Živi 12 do 14 godina.Brazilska doga je jako nepovjerljiva prema strancima - ta karakteristika je navedena i u pasminskom standardu. Nije pas za svakoga. U Brazilu ga upotrebljavaju za lov na veliku divljač (puma, leopard) i kao čuvara goveđih krda. U Europu je došao 1954. godine kada ga je u Nemačku donio knez Albrecht Bavarski.Fila je po naravi oštar pas, što je poželjna osobina te pasmine. Ima nizak prag podražaja. Nikako nije primeren za ljude koji imaju decu. Potreban mu je vrlo dosledan odgoj, a od uzgajača ga moramo odneti što pre. Ne možemo ga školovati kao sportskog psa. Neverovatno je nepoverljiv prema svima i svemu što ne spada u njegovu porodicu, stoga je neprijatan. Ukoliko budete imali brazilsku dogu nećete imati puno posetitelja. Ima snažnu postavu i jako je otporan, stoga može živeti i vani, ali nije dobro ako je uvek u psetarnici. Potrebno mu je puno dodira s Ijudima. Zdrav je pas, a displazija je retka.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)