Španijel kralja charlesa


Malen je i jak pas, aristokratskog izgleda. Glava i gubica razlikuju se od pasmine zvane kavalir (Cavalier King Charles Spaniel). Masivna glava ima izbočeno i kupolasto oblikovano čelo, pri čemu čeoni dio lobanje seže preko očiju. Nosni dio lobanje se skoro dodiruje sa čeonim. Nosni dio je kratak i s dobro izraženim stopom prelazi u čeoni dio lobanje. Izraz lica je nekako nadut. Dlakavost i boja dlake isti su kao i kod kavalira. Visina - do 32 cm, težina - od 3 do 5 kg. Dožive veliku starost. King Charles Spaniel dobio je ime po engleskom kralju Karlu II (1630-1685). Slični psi s drugačije obojenim krznom dobili su ime po princu Charlesu Stuartu i po gradu Blenheimu. Treći uži srodnik je ruby, koji ima jednostavne obojane oznake. U Nemačkoj su sva četiri tipa opisani u jednoj, zajedničkoj rasi, zvanoj toy spaniel. Međusobno se mogu ukrštati King Charles i ruby, pa čak i princ Charles i blenheim. Španijel kralja Charlesa je šarmantan, Ijubazan i strpljiv pas. Čak i kada ih ima puno u jednoj psetarnici, među njima rijetko dolazi do dvoboja. Ovaj pas može bez poteškoća živjeti zajedno s drugim domaćim kućnim životinjama. Uvijek je budan, živahan i privržen. U odgoju nema teškoća, voli duge šetnje i ustrajno se kreće. lako je to jedna od najmanje problematičnih rasa, jako je retka. Osjetljivi su i ne podnose hladnoću.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Španjolski hrt


To je visok pas dubokih prsiju, s mišićavim zadnjim udovima. Nepoznavaoci ga zamjenjuju greyhoundom. Glava je duga, s lagano izraženim čeonim koljenom. Čeljusti su jake, suhe, sa stegnutim usnicama, jakog škarastog ugriza. Oči su velike, tamne, pozornog pogleda. Uši su tanke, fine, postavljene nešto unazad i do polovice ovešene. Rep je dug, tanak i nekupiran. Leđa su jaka, mišićava i izbočena, što mu omogućava duži korak zadnjih udova i time veću brzinu. Dlaka je kratka i fina, dozvoljena je i duga i deblja. Boja može biti cimetasta, kestenjasto smeda, crvena, crna ili bela s tamnim prugama. Visina - od 65 do 69 cm, težina - od 25 do 30 kg. Ta priznata i samostalna pasmina (u suprotnosti s engleskošpanjolskim galgom, koji je plod ukrštanja greyhounda i galga i može sudelovati na trkama, ali ne i na izložbama) je, upravo kao i njezino ime, keltskog podrijetla. Drugi tvrde da je pas nastao iz sloughija, koji je u doba arapske vladavine u Španjolskoj došao iz Arabije. Španjolsko ga je plemstvo stolećima koristilo u lovu. FCI ga je priznala tek 1971. godine. lako je redak, na psećim utrkama doseže nevjerojatno dobre rezultate. Skoro je neosetljiv na ozlede koje su kod trkača česte - najčešće dolazi do loma prednje lijeve noge, jer je u trku ona najviše opterećena. Galgo je i prijatan i nezahtevan porodični pas koji se dobro razume s decom. Izvan Španjolske nije toliko poznat, a nepoznavaoci ga zamenjuju s engleskim hrtom. Negovanje je jednostavno. Potrebno mu je puno šetnji i intenzivnog kretanja. Dostiže do 54 km/h.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Švajcarski gonič


Srednje je velik, pravokutan pas (telo je duže od visine grebena). Uzgojem naglašavaju njegovu snagu, ustrajnost, plemenitost i skladnost. Glava je suha, gubica razmerno duga. Uši su nisko postavljane s uzdužnim borama, što psu daje plemeniti izgled. Prednje noge su ravne, zadnje mišićaste i jake. Leda su ravna i jaka, prsa duboka, pleća su postavljena na stranu što dokazuje da se radi o radnom psu. Švicarski gonič se od lucernskog razlikuje po boji. Švicarski je beli s velikim ili malim smedim pegama, lucernski je sivo bel s crnim pegama, a bernski gonič je trobojan. Visina - preko 40 cm, težina oko 25 kg. Švicarski kinolozi tvrde da je na freski katedrale u Ziirichu, za koju tvrde da je iz XII. stoleća, prikazan pas koji je predak švicarskog goniča. Takoded tvrde, da su se iz sadašnjeg švicarskog goniča razvili jurski, bernski i lucernski gonič. U Švicarskoj imaju pse najlepših boja - bernardinca, planinske pse i goniče.Goniči su zbog promenjenih uslova lova na prelazu stoleća skoro izumrli, a sada je njihova sudbina opet sigurnija, iako je lov s njima teži.Švicarski goniči, bez obzira o tipu, nisu primereni za pse pratioce. To su visoko specijalizirani lovački psi, odani radu. Nisu čuvari ili gradski psi, pa ni psi za decu.Na područjima gde ne smeju biti slobodni i ne smeju glasno goniti, koriste ih kao tragače po krvnom tragu. Razmerno ih je lako naučiti da slede divljač. Još jednom: goniči pripadaju lovčevim rukama! Goniči žele loviti!


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Tibetski mastif


Velik je, snažan, skladan pas s jako izraženim obrambenim nagonom. Jako odlakan rep, kao i većina azijskih pasa, drži iznad leđa. Čeoni dio glave je masivan, širok i snažan. Snažan utisak naglašava i gusti ovratnik od dugih stršećih dlaka, koje na gornjem delu lobanje prelaze u krunu. Nosni dio lobanje je širok i tup. Oči su malene, vrlo jasne, tamno smede boje. Pogled je prodoran i pozoran. Rep je srednje dug, u labavom luku nošen iznad leđa. Obrazni dio lubanje je obrastao kratkom dlakom. Ostala je dlaka duga, s gustom poddlakom. Crn je s belom pegom na prsima, a može biti i zlatno smed ili kameno siv. Visina - najmanje 65 cm, težina - 50 kg. Tibetska doga važi za "psa svih pasa" i najvjerojatnije je najstarija pasmina na svijetu. Nije pas za svakoga ili za početnike. U svojoj je domovini čuvar ili obrambeni pas, nikada borbeni pas. U Europi tibetskih doga gotovo da i nema. Prirodna selekcija u negostoljubivom okolišu pomogla je da taj pas postane fizički snažani unutrašnje tvrd. Kod tih se pasa displazija zgloba kuka gotovo i ne pojavljuje. Uzgajači tibetskih mastifa u Europi pokušavaju održati sve dobre značajke te pasmine. Tibetski mastif je samouveren i pametan pas, s izvanrednim sećanjem. S djecom je strpljiv i prema njima se ne ponaša kao vođa čopora. Jako je oprezan, dobro zna proceniti opasne situacije i ima visok prag nadraživanja. Prema strancima je suzdržan, ako ocijeni da od njih ne preti nikakva opasnost. Kada mu posvetimo puno pažnje, postaje pravi član porodice. Najbolje se oseća ako živi negde na selu, u kući s velikim vrtom.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Tibetski španijel


To je Ijupki pas skladnog tela. Ime španijel nije odgovarajuće, jer se ne radi o lovačkom psu, već o psu za pratnju i razonodu. Glava je u odnosu na tijelo malena, čelo je lagano izbočeno. Poželjan je predgriz Oči su tamno smede boje, uočljive i postavljene bočno. Uši su visoko postavljene, ovešene i dobro odlakane. Bogato odlakan rep pri kretanju podigne iznad leđa. Dlaka je dvostruka, svilenkasta, kratka na obraznom delu lobanje, srednje duga po telu. Najčešće je zlatne boje, dozvoljene su i skoro sve ostale boje. Visina - od 24 do 28 cm, težina - od 4 do 7 kg. Doživi 12 godina starosti.Taj tzv. monaški pas živio je u tibetskim samostanima. Sedeo je na zidanim ogradama s kojih je svećenike i svoje rođaKe tibetske mastife, upozoravao na sve što mu se učinilo sumnjivo. Još i dan danas se ti psi dobro osećaju na klupama pod prozorima. Najmanji su od svih tibetskih pasmina.U Europi su se prvi put pojavili 1905. godine u Engleskoj, a u ostalom delu Europe su još uvijek retki. Pasminski standard sastavio je Kinološki savez Indije. Nezahtjevni su, pametni, verni, oprezni psi koji ne štekću. Za čišćenje je potrebna dobra četka. Možemo ih držati i u manjim stanovima. Prilagođavaju se svakoj životnoj okolini pa ih možemo bilo gde voditi sa sobom. Potrebno im je puno kretanja. Loše vrijeme i vetar im ne smetaju. Tibetski španijel je mirniji nego Ihasa apso. Otporan je na bolesti.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Tibetski terijer


To je srednje velik pas, koji podseća na smanjenog bobtaila. Ime terijer su mu dali u Evropi i ne odgovara njegovom karakteru. Čeoni dio lobanje je srednje dug, ne širok, dobro odlakan dugim dlakama, koje padaju preko očiju i tvore bradu. Uši ne leže pretesno uz glavu i u obliku su slova V, dobro odlakane. Leda su jaka i čvrsta. Telesna visina i dužina su jednake. Srednje dug rep nosi svijen iznad leda. Rep je bogato odlakan. Krzno je dvostruko, sastavfjeno od fine poddlake i duge, ravne ili lagano valovite, mada ne svilenkaste pokrovne dlake. Dozvoljene su sve boje, a prevladavaju crna i zlatna. Visina od 33 do 40 cm, težina - do 14 kg. Doživi 16 godina starosti i više. Ime tibetski apso (apso znači potpuno prekriven dlakom) bilo bi za ovu pasminu puno primjerenije. Nalazimo ih po cijelom Tibetu. Odlučni su čuvari, nepoverljivi prema strancima, ali ne i divlji i napadački. Tibetski terijeri su čili i živahni, ugodni pratioci i umiljati porodični psi. Pametni su, kao svi tibetski psi, i odani su svom gospodaru. Kao pojedinci nisu zahtevni i lagano ih je negovati. Već na samom počnetku odgoja moramo ga naučiti na češljanje i kupanje (to je preporučljivo za sve pse). Nega krzna kod odraslog psa traje približno jedan sat. U starosti od 12 do 18 meseci čistimo ga jedan sat dnevno, a kasnije jednom nedeljno. Svake tri nedelje potrebno ga je očistiti suvim šamponom.Kupamo ga u preparatu s dodatkom ulja (vredi samo za izložbene pse). Šape moraju ostati bogato odlakane i na tom mjestu dlaku nikada ne šišamo. Tibetski terijeri nisu osjetljivi i dugo žive.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Tirolski gonič


Srednje je velik, lagan pas, pokretan, jak i elegantan. Tirolski goniči su smeđi sa crnim plaštem (sedlom) ili smeđi (jelenje crveni, tamno smedi ili smedi poput srne). Poželjno je da na prsima imaju male bele oznake. Krzno je kompaktno, dlaka gusta i kratka s jakom poddlakom. Pogled tamno smedih očiju mora delovati oštro, iako prijazno. Uši su visoko postavljene, srednje duge i tanke. Vrat je elegantan, bez podvoljka. Šape moraju biti dobro skupljene. Visina - 48 cm, težina - 20 kg. Dočeka 12 godina. Tirolski gonič je neposredni potomak stare lovačke rase pasa koju je još car Maksimilijan koristio pred 500 godina. Odličan je krvoslednik u nisko obraslim planinskim predelima. To je pas za lovce, a potpuno je neprimjeren za kućnog psa. Stoga tog privlačnog psa skoro nikada ne vidimo na izložbama pasa. Tirolski u Austriji poznaju osim tirolskoga goniča i sličnog koroškog goniča. Pokušavaju ih poistovetiti.gonič je privržen čovjeku, jako je osjetljiv i potreban mu je neposredan kontakt s lovcem. Njegova uloga je da nalazi mrtvu i sledi ranjenu divljač. Krupniju divljač označi lajanjem, dok nisku divljač čak i donese.Richard Saurwein, starj uzgajač goniča je zapisao: "Tirolski lovci moraju loviti sa visoko kvalitetnim i čistokrvnim lovačkim psima. Isto tako pažljivo kao što paze na svoju pušku, moraju paziti i na svog tirolskog goniča."


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Veliki minsterlender


To je dugodlaki, crno-beli pas s jakim, mišićavim telom. Živahan je i plemenitog izgleda. Visina bi trebala biti jednaka telesnoj dužini. Glava je plemenita, duga, čeono koleno je samo malo izraženo. Izrazito su razvijeni mišići na gornjem delu leđa. Glava izražava bistrinu. Nosna kost je ravna, njuška izrazito crna, oči tamne. Dlaka je duga i gusta, ravna, bez kovrča. Mužjaci imaju dužu dlaku na zadnjem delu udova i na repu (zastavica). Kod ženki to nije tako izrazito. Na ušima je dlaka resasta, rese su duže od ušiju. Prevladava bela boja s crnim mrljama ili točkama različitih veličina. Glava je crna, može imati i belu pegu. Visina - 60 do 65 cm, težina - oko 25 kg. Do sedamdesetih godina prošlog stoleća ptičarima nisu određivali boju. Kada je 1879. godine napisan standard za ovog nemačkog dugodlakog ptičara bila je dozvoIjena i crna boja. Godine 1908. tu su boju zabranili, jer je navodno bila rezultat ukrštanja sa škotskim gordonovim seterom i njufaundlendom. To je bilo pogrešno, jer su seljaci iz Munsterlanda godinama za lov koristili crno-bele pse i nisu ni pomišljali da bi ih ukrštali s engleskim psima. Tek 1919. godine je veliki minsterlandski ptičar, čiji je predak bio mali munsterlander, dobio svoj pasminski standard i uzgojni klub. Pouzdan je i svestran, posebno je sposoban tražiti pogođenu divljač. Više ih živi u kućama nego u psetarnicama. Munsterlander je i čuvar i porodišni pas, mada pre svega odličan pomagač u lovu. Među njima ima puno osetljivih pasa. Skloni su displaziji.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Veliki šnaucer


To je povećana i snažnija podvrsta srednjeg šnaucera, nešto tvrdoglaviji i agresivniji, s izgledom koji budi strahopoštovanje. Osobita glava šnaucera mora zbog brade djelovati četverougaono, zubalo sa škarastim ugrizom je jako razvijeno. Usnice su kod obe kombinacije crne boje. Uši i rep su jednaki kao i kod srednjeg šnaucera. Šape su kratke, okrugle i imaju dobro zatvorene, na gore zaobljene nokte. Dlaka je duga, oštra, tvrda i gusta. Krzno je potpuno crno i boje papar i so. Dozvoljeni su metalno siva i srebrno siva nijansa. Najpoželjnija je srednja nijansa jednolične paprene boje sa sivom poddlakom. Visina - 60 do 70 cm, tjelesna težina - oko 40 kg. Njegova domovina je gornja Bavarska, gde su uzgojili puno generacija tih pasa, pre nego što su se pojavili 1909. godine na izložbi u Munchenu kao čadavi medvedi šnauceri. Izloženo je bilo trideset pasa te pasmine i svi su bili crni. Ime veliki šnaucer pasmina je dobila tek kasnije.Kao službena pasmina bila je priznata 1925. godine. Ti psi su čvrsti i nadasve dobri čuvari. Izvanredna sposobnost učenja olakšava odgoj i školovanje, što nije tako jednostavno, jer pas kasno sazrije i prilično se voli igrati. Zato se njime treba dosledno i strpljivo baviti. Šnaucer je čvrst pre svega telesno.Veliki šnaucer nije pas za život u malom unajmljenom stanu, ali to ne znači da ne može živeti u stanu. Psetarnica i vrt su primerenija prebivališta. Potrebno mu je puno šetnje, što je uvjet za dobro školovanje. Po prirodi je otporan, doživi oko 12 godina.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)

Veliki špic i srednji špic


Rasna obeležja jednaka su za svih pet veličina špiceva i zato , molim da pročitate sve opise, jer se nadopunjuju. Špiceve odlikuje lepo krzno s izrazitim ovratnikom. Glava je slična lisičjoj. Pogled je bistar i razuman. Uši su šiljate, malene i uspravne. Rep je bogato odlakan. Svi špicevi su drski, što je uvek povezano s nepoverljivošću. Veliki špicevi su crni, beli i smedi, a srednji su crni, beli, smedi, narančasti i metalno sivi. Bieli špicevi moraju biti čisto bele boje. Veliki špic ima visinu 40 do 50 cm i teži oko 25 kg, a srednji špic je visok 32 cm (idealna visina) i teži 6 do 7 kg. Ako neko želi imati nepotkupljivog čuvara, koji zagrabi svakog stranca za hlače ili čak za grlo, sa špicom će biti sasvim zadovoIjan, tvrde poznavaoci te stare pasmine. Što je kuća praznija, to špic mora biti veći. Čuva za ogradom ili vratima, a sposoban je čuvati i bicikl, automobil ili torbu za kupovinu. Špic se poistovećuje s gospodarevim vlasništvom, pa svaku opasnost najavi lajanjem. Koliko dugo i kako glasno će to činiti ovisi o odgoju. Samo u krajnjoj nuždi koristi i zube. U tom slučaju lajući ugrize, odmakne se i ponovo napadne s boka. Kada špic nešto čuva, lopovi će se povući u trenutku kad ga ugledaju ili čuju. Svaki je špic posebno privržen gospodaru i domu. Savestan je i obično napravi ono što mu se kaže. Ta stara pasmina je izuzetno otporna. Špicevi žive dugo.


Koriscen materijal iz knjige "Velika knjiga o psima" ( autora Ulrich Klevera)