Путин у Београду средином марта

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: JESU LI SRPSKE SANKCIJE LUKAŠENKU PORUKA PUTINU
petak, 04 mart 2011 21:39
kol04031articleŠta je ostalo od demokratije koja je toliko puta kompromitovana, dolazeći kao san porobljenih miliona i ostajući kao sredstvo njihove okupacije

zeljko_cvijanovic_kolumnaBaš me čudi da Boža Đelić - Tadićev Lanselot zadužen za vrlo dobre i vrlo beskorisne vesti - nije u petak saopštio naciji kako Srbija, iako još uvek nije članica Evropske unije, već može da koristi neka važna prava koja proizlaze iz tog članstva. Ima, na primer, pravo da uvede sankcije Belorusiji. Naravno, to pravo je Srbija i iskoristila, što će reći da smo tog dana svi mogli da se osećamo Evropljanima malo više nego inače.

Zašto je Srbija uvela sankcije Belorusiji? Da nije Lukašenko priznao Kosovo? Ni govora! Možda hoće u EU preko reda i mimo nas? Ne, znam čoveka! Da nam nije prodao traktor u koji se sipa benzin, a ne EU? Ni to! Idemo od početka.

EU je krajem januara zalepila sankcije Lukašenku zato što je mesec dana ranije pobedio sa 80 odsto glasova na izborima, na kojima je, kažu u Briselu, bilo nepravilnosti. Potom je EU, naravno u ime evropskih vrednosti - za koje nisam sasvim siguran da li se odnose na to da izbori moraju biti fer ili da moraju biti takvi da na njima izgubi Lukašenko - beloruskom lideru izvela opoziciju na ulicu. Onda je on, budući da ne poštuje evropske, već valjda azijske vrednosti, pohapsio 700 demonstranata, da bi i njemu i njegovoj ekipi EU, ponovo u ime evropskih vrednosti, zabranila da putuju na Zapad i blokirala im imovinu i račune koje imaju u tim zemljama. Trijumf evropskih vrednosti bio je potpun kada su iz Brisela odbili predlog Šveđana i Poljaka da sankcijama budu obuhvaćeni i građani Belorusije, tvrdeći da ne treba kažnjavati narod zbog rđavog vođstva. Bilo je doduše i onih koji su govorili da je Lukašenko zapretio kako će da u sred zime Evropi zavrne gas, pa su sankcije zbog toga bile mekše, ali ne bih se u to pouzdao budući da podleganje uceni nikako nije deo evropskih vrednosti.

To nije bilo dosta, nego je Brisel zahtevao da sankcije uvedu i evropske zemlje koje nisu članice Unije i, naravno, one koje sede u čekaonici da budu primljene. Javile su se u solidnom broju, što govori da je stanje rasprostranjenosti evropskih vrednosti na nivou. Sankcije su zavele i Norveška i Lihtenštajn, a zatim i Island, Bosna, Hrvatska, Crna Gora, Makedonija, Albanija. I, naravno, Srbija. Odbila je Turska, što znači da se moglo i to.

GDE JE POGREŠIO LUKAŠENKO Ako nisu Kosovo i traktori, šta je onda moglo da motiviše Srbiju da se priduži tim sankcijama osim nadaleko čuvene odanosti evropskim vrednostima? (Doduše, gledajući način aktuelne rekonstrukcije srpske vlade, pre će biti da se kod nas neguju evropske feudalne vrednosti iz vremena Karla Velikog.) Ili je po sredi bilo to da, kao deo porodice - doduše još nerođeni deo - glasamo za sve za šta glasa i Evropa? Znači li to da ćemo uskoro glasati i za nezavisnost Kosova? Ili smo već glasali, samo nam onaj Borisov Lanselot još nije rekao?

Ili smo možda proverili, pa znamo da je Lukašenko zatvarao političke protivnike? Ono, jeste, ali nadajmo se da to ne znači da ćemo, pošto su nas pustili da i mi nekom zalepimo sankcije, uskoro morati da oslobađamo svu onu decu koja su u zatvoru kao protivnici režima još od gej parade. Ili to nije isto jer su ta deca bila nasilna, dok su ovi Lukašenkovi demonstranti palili tamjan i pevali psalme?

Zato bih rekao da je u tim sankcijama bilo nečeg sugestivnijeg od uobičajene poniznosti srpske političke klase. Hajde ovako: recimo da je u Belorusiji opozicija dobila izbore, ali tako što ih je pokrala i potom zatvorila Lukašenka. Da li bi tada dobili sankcije? Naravno da ne bi. Da li bi Lukašenko rđavo prošao u Briselu bez obzira na to da li je igrao pošteno ili ne? Plašim se da bi. Odatle proizlazi da je Lukašenko dobio sankcije zato što je pobedio? Sklon sam da poverujem. A zašto ne vole Lukašenka? Pogledajte kako živi Srbija i videćete zašto u Briselu vole Borisa. Lukašenkova Belorusija nije se primila na tu priču, nije svoje privredne resurse dala u ruke strancima, nije pristala da živi proseći u čekaonici EU, i to bi se na jezik evropskih vrednosti dalo prevesti kako Lukašenko nije hteo da provede „političke i ekonomske reforme".

Rečju, u Belorusiji je sankcije dobila ekipa koja je protiv EU zato što nije na vlast pustila ekipu koja jeste za EU. Zato me ne bi začudilo da su Boris i njegov Lanselot duboko razmislili i zaključili ovako: teško će se u Srbiji ikada pojaviti ekipa koja je za EU više od njih dvojice, bar dok se Miljenko Dereta ne prijavi za izbore. A to će reći da je svaka druga ekipa koja se pojavi manje za EU od njih. Možda će biti dovoljno da, ako izgube od tih neevropejaca, samo kažu da su izbori pokradeni i eto neevropejcima sankcija. Ili će u kampanji moći Srbiji da prete sankcijama - ne bi im bilo prvi put - samo ako se nagne na onu stranu koja je manje evropska od njihove.

S tim što tu ima još jedan problem. Da li zato što u Minsku nije pobedila ekipa po volji EU ili zato što tamo u svakom vrtu raste čarobni pasulj, tek u Belorusiji se, verovali ili ne, živi bolje nego u Srbiji. Naravno, ne računajući Borisovog Lanselota, on živi bolje i od Belorusije.

E sad, to već jeste za sankcije. Celu deceniju čitaš da je Belorusija poslednja rupa istočno od Gondora, u kojoj jedne godine šišmiši jedu ljude, a druge ljudi šišmiše, za to vreme vredno provodiš „političke i ekonomske reforme", a onda ti neko kaže da se tamo živi mnogo bolje nego kod tebe. Sankcije takvima, nego šta.

Dobro, ali recimo da je zaista loša vest ako neko zatvara svog političkog protivnika. Jeste, a loša loša vest bi bila da je, recimo, svog politčkog protivnika zatvorio Nelson Mendela. Loša loša vest bila bi da su Jevreji otvorili koncentracione logore i da u njima ubijaju ciklonom-B. Loša loša vest je i da je Srbija nekome zavela sankcije. Kao što niko na svetu nema pravo da otvara koncentracione logore, a Jevreji još manje nego ostali jer znaju šta je to, tako i Srbija mora bar jedan put više od ostalih da razmisli kada nekome zavodi sankcije.

DEMOKRATIJA VS. SLOBODA Da, ali Srbija se, zajedno sa EU, zalaže za demokratske standarde u Belorusiji, za slobodne izbore, slobodne opozicionare. Hajde da vidimo, da li je to lepo što Lukašenko hapsi opozicionare? Nije. Ali, ako je alternativa da ih pusti da vladaju, onda on bira između nekoliko ljudi u zatvoru ili da mu od Belorusije naprave Srbiju. Šta biste vi izabrali na njegovom mestu? Nadam se da će mi Bog oprostiti ako za sledeći primer uzmem Tjenanmen iz 1989. godine, iste one kada su se u svetu dogodile mnoge liberalne revolucije. Ono što je kineska vlast učinila sa demonstrantima potpuno je grozno. Ali šta ćemo ako je kineska vlast tog dana birala između pokolja na Tjenanmenu i toga da bude zapadna kolonija. Rečju, iako nije lako, tek mora se reći da današnja moćna Kina nije stvorena samo 1989. na Tjenanmenu, ali jeste i tamo. Kao što je današnja poharana Rumunija stvorena u onom streljačkom vodu koji je pucao u Čaušeskua.

I otuda obeshrabrujući zaključak: niti su Lukašenko, ni Kinezi, ni Čaušesku ikada bili obrasci demokratije, tek svako od njih birao je između autoritarizma i okupacije. Kinezi su izabrali autoritarizam i danas su to što jesu, Lukašenko se ne da, Rumuni su, kao i mi, izabrali demokratiju i pitajte ih gde su sad.

Na isti takav način danas biraju Libijci, dok se lome između Gadafija i uvozne liberalne demokratije. Ako je verovati najavama zapadnih medija, sutra će isto birati Rusi i ponovo Kinezi. Kada pametan svet na Zapadu kaže da su demokatski sistemi u krizi, on misli na sisteme kod svoje kuće, na sisteme koji beznadežno manje proizvode nego što troše. Ali čemu su mogli da se nadaju, kada je pre toga daleko na periferijama imperije demokratija toliko puta bila kompromitovana, dolazeći kao san porobljenih miliona i ostajući kao sredstvo okupacije.

Naša politička klasa, dok zavodi sankcije Lukašenku, s tim nema problem, ona baš tako voli i voleće sve dok može. Zato bi, što se nje tiče, i Vladimir Vladimirovič trebalo da još jednom razmisli da li će da dođe 23. marta i podbunjuje narod dokazujući srpskoj političkoj klasi da su sloboda i hleb jedno te isto. Ako ipak dođe, treba da zna da se, kada i njemu jednom Tviter i Fejsbuk budu donosili demokratiju na Crveni trg, od nas tada može nadati sankcijama. A onda će videti ko je bio u pravu.