Путин у Београду средином марта

Путин по други пут међу Србима
Пише: Бранко Радун

Шта је циљ посете Владимира Путина и у каквој вези су актуелна политичка криза владе и долазак руског премијера у Београд

Владимир Путин, премијер РФ и неспорни лидер Русије, долази у посету Србији вероватно 23. марта, непосредно уочи годишњице НАТО бомбардовања наше земље. Занимљиво је да ту информацију није дало Министарство спољних послова, већ је она „процурила“ у медијима. Као да власт не зна шта да ради са доласком руског лидера или, пак, да је ова посета плод руске иницијативе која би за владајући режим могла бити проблематична.

ДАЛЕКО ЈЕ КАИРО

Иако је Путин изузетно популаран у Србији, вероватно као ниједан други страни лидер у некој другој земљи, то вероватно није разлог за зебњу код наше власти. Иако би Путин хипотетички због своје велике популарности могао да победи и на изборима у Србији или, пак, да на Тргу Републике окупи више људи него неки други српски лидер, то ипак није оно што представља проблем за Тадићев режим. За њих је проблем порука коју Путин носи Београду.

Шта је заправо циљ посете Србији руског лидера? Поред различитих ставова, сви аналитичари слажу се у оцени да Путин није човек који долази због нечег мање битног, као и да није као наш председник који воли да путује чак и када то нема неку нарочиту сврху.

Неки су помислили да је можда реч о покушају актуелног режима да крене у правцу добијања руске подршке, и то у тренутку када им се чини да их је Запад „пустио низ воду“ или намерава то да учини. Иако је тешко замислити актуелну проевропску и пронатовску структуру на власти како почиње да нас убеђује да Србији нису потребне европске већ евроазијске интеграције, нико не зна шта несигурна будућност носи. Нарочито у светлу последњих сцена из „вреле афричке зиме“ у којој се незадовољство маса користи да се режими дестабилизују или промене.

Очекивање новог деструктивног таласа светског финансијског цунамија и геополитичка стратегија контролисаног хаоса глобалних центара моћи забрињава многе режиме у свету. Данас нико не зна ко је следећи „на реду“. Ако би домаћи властодршци дошли у позицију да ризикују „нови Каиро“, они би можда и били спремни на озбиљнији договор са неком алтернативном балансирајућом силом – у овом случају са Русијом. Но, иако ситуација није сјајна за постојећи режим, који тренутно има мањинску владу (без Динкићевог Г17 Плус), тешко да је окретање Београда Москви реална опција у скоријој будућности.

БИТКА ЗА ЈУЖНИ ТОК

Како се у политичку кризу владе, коју је озбиљно начео проамерички Г17 Плус, уклапа најава посете руског лидера Владимира Путина? Готово извесно да је реч о руској процени да таква нестабилна и угрожена влада може бити осетљива на притиске, па би могла да изневери договоре постигнуте са Москвом. Пре свега реч је о енергетском споразуму – изградњи „Јужног тока“ који је од виталног значаја и за Русију и за Србију, али и за ЕУ. Иако је Москви битно да успори пузеће нато-интеграције Србије, очигледно је да им је Јужни ток приоритет.

Криза владе може да угрози оперативну реализацију Јужног тока коју су кадрови, нарочито они из Г17 Плус, покушавали да блокирају и опструирају. Како се пројекат „Набуко“ показао нереалним, решење се нашло у покушају стратешке саботаже овог конкурентског пројекта који је трн у оку Американаца. Србија је стратешки „одабрана“ Англосаксонцима, као место на којем би требало пресећи „Јужни ток“. И то зато што је Србија виђена као земља која би потенцијално у будућим хаотичним променама могла постати кључни партнер Москве на Балкану, па би се овим потезом тај ризик вишеструко смањио. Тиме се у очима САД-а смањује и „ризик“ од руско-европског стратешког партнерства.

Због тога и Саша Гајић, анализирајући разлоге зашто ће Запад баш овде да руши стратешки руско-европски енергетски пројекат, закључио да је Србија Стаљинград „Јужног тока“, а да борба за њега „неминовно постаје и истрајавање у борби за Србију и њену будућност, јер би се његов успех одразио на цео регион и одвео га у други, повољнији геоекономски и геостратешки положај у најширем смислу те речи“ („Шест разлога зашто ће Запад напасти Јужни ток баш у Србији“, www. vidovdan. org). Ако би се овде десио такав погубан преокрет – то би значило нову капитулацију Србије која би изгубила шансу за будућност, а на ширем плану то би успорило приближавање Русије и ЕУ.

Стога је логично да у Србију – која је у политичкој и економској кризи због дипломатске капитулације пред захтевима САД и ЕУ, те од тада једва да показује отпор пред налозима Запада – дође лидер како би обезбедио руске и европске интересе. Наша власт ником више не улива поверење, њој не верују ни на истоку ни на западу, па је зато потребно начинити притисак како би извршила преузете обавезе. У сваком случају, једно је сигурно: када се сретну Тадић и Путин, један од њих двојице ће радити у стратешком интересу своје земље. Погодите који.

Извор: Печат
Форум Видовдан