Pozdrav svima!

Interesuje me, koliko znate o psihoterapiji i da li ste imali prilike da se susretnete sa nekim ko se bavi psihoterapijom ili ste sami imali potrebu za psihoterapijom? Da li Vam je pomogla? Koliko ste uvereni u ovu, ako tako mogu da je nazovem, granu ili oblast nauke?

Pokušaću da "ukratko" objasnim šta je psihoterapija.  

Psihoterapija je proces unapredjenja emocionalnog i mentalnog zdravlja ili lečenje istih putem razgovora sa za to obučenim licem - psihoterapeutom.   Psihoterapija je način da upoznate sebe, saznate više o svojim emocijama, mislima, motivima i ponašanju, oslobodite sopstvene potencijale i otkrivajući lične istine o sebi steknete veštine koji će vam pomoći da se nosite sa aktuelnim problemima i odgovorite na svakodnevne životne izazove.  

Zvuči lepo, onako školski, ali - da li je zapravo sve tako jednostavno? Ne.  

Kada logički razmišljamo o reči psihoterapija ima nečeg pomalo čudnog u celom tom procesu i na pamet nam padaju šarolike asocijacije.   Jedan ili više puta na nedeljnoj bazi po sat vremena provedete kod nekog „učenog“ stranca.   Taj stranac koji sedi prekoputa vas - sluša, postavlja pitanja, analizira i deli neke uvide.   Ali tu još jedna stvar postaje kristalno jasna.   Psihoterapija je fokusirana na klijenta.   Šta to znači? To znači da je u samoj žiži interesovanja klijent – ne otac i majka, ne prijatelj, ne komšija, a čak ni terapeut.   Klijent i njegov unutrašnji svet – njegovo opažanje, njegove misli, osećanja i motivi.   Iz toga se razvija jedinstven odnos izmedju klijenta i terapeuta.   Ne, to nije ni prijateljski odnos savetovanja, niti roditeljski prekoravanja, pa ni učiteljski podučavanja kako treba živeti.   To je posebna vrsta odnosa izgradjena zajedničkim snagama i terapeuta i klijenta, medjusobno stvorena atmosfera na temeljima poverenja, razumevanja, prihvatanja i saosećanja, koja će pospešiti klijenta da slobodnije i bez straha govori o sebi i na taj način da dodje u kontakt sa svojim emocijama, bolje upozna sebe i unutrašnje mehanizme koji sprečavaju da udiše život punim plućima.   Dakle oni u mikrosvetu (terapeutskoj ordinaciji) stvaraju makrosvet, odnosno repliku spoljašnjeg sveta klijenta, koji terapeut posmatra, razume, empatiše i deli svoja razmišljanja sa klijentom.  

Od čega zavisi uspešna psihoterapija i kako dolazi do promene?

Pod uspešnom psihoterapijom se podrazumeva da klijent ima nove i efikasnije načine funkcionisanja koji doprinose na izgradnji zrelog samopoštovanja i samopouzdanja, prepoznaje i menja misli i ponašanja koji negativno utiču na njegov život i medjuljudske odnose, stiče bolji uvid u sebe i svoje emocije, stiče osećaj kontrole i time postiže veće zadovoljstvo sobom i svojim životom, razvija svoje potencijale i još mnogo toga.   U kom će se stepenu sve ovo razviti i kako će psihoterapija napredovati zavisi od mnogo faktora.   Neki od tih fundamentalnih faktora su: sposobnost terapeuta da razume klijenta, empatiše se sa njim, da se nadje na istoj talasnoj dužini i razume njegove emocija, ali takodje i uloga klijenta je značajna.   Njegova volja i želja, sposobnost da podnosi frustracije, očekivanja od same terapije itd.   i još mnogo drugih faktora koji bi mogli ovde da se istaknu.  

Svaki komentar bi dobrodošao, tako da izvolite.     :flower:

poreklo psihoterapije je iz religije...

to su sve svestenici radili na ispovedima...u razgovorima sa vernicima...itd...

normalno sa visoko izrazenim moralnim reperom...

sto u psihoterapiji nije slucaj...

dok recimo poceci psihijatrije su gori od inkvizicije...

lezenje sokovima,dimom,gusenjem...u pokusaju da se covek izbaci iz konfort zone...

recimo kad bi covek mogo da zamisli pakao...to bi bile te ustanove za lecenje tzv poremeceja licnosti...

recimo rat je za to setnja parkom...

narocito u zapadnim zemljama...

Istina je da su začeci moderne psihoterapije religijskog porekla.  Ispoved sveštenicima jeste jedna od njih.  Međutim, mnogo ranije u staroj Grčkoj postojali su Sofisti, koji su kao putujući učitelji naplaćivali svoje usluge podučavanja dece aristokratskih pa i nižih staleža.  Oni su ih pored knjiškog znanja učili i o životu i emocionalnim kompetencijama i na neki način su služili kao "korektivno emocionalno iskustvo" i nadoknadjivali nedostupnost roditelja u odrastanju deteta koje prolazi kroz razvojne faze - baš ono što danas psihoterapija radi.

Za ranije ustanove kako su funkcionisale iskreno nisam mnogo imao prilike da čitam, niti sam se mnogo bavio time - što ne isključuje mogućnost da je stvarno tako bilo.  

Šta vi mislite o današnjoj psihoterapiji, koliko verujete u nju? Da li ste i sami išli? Kakva su vam iskustva?

emocije su iluzija...

psiholoska obrada situacije koje izlazi iz konfort zone...

inicijo..

imam ja nekoliko svojih  psihotrepija...

jedna od njih je tretiranje jetre pivom..uz tretiranje uma  utakmicama  i kladionicom 

naravno ne preporucujem nikome takav vid psihotrapije 

te onda imam i pecanje...i to bez stapa i priibora....
ponesem plosku kruske i onaj mali termo-ranac i u njemu kilu i po mesa i 6 piva 
lonce za kafu  i nesto s cim cu se skriti od kise ako pocne padati 
i jedno 7-8 nozeva 
da imam rezervu...ako mi se neki istupi ili nesto tome slicno 

onda odem malo posetam kraj neke rijeke 
povjerim ribare da l se bave nekim nelegalnim izlovom nase srpske ribe 

ne maltretiram cesto ribare 
ali uglavnom maltretiram manjine ..muslimane i hrvate....
msm ako nisu bas sto -posto cisti ili ako nemaju nasu srpsku dozvolu...
federalnu ne piznajem 

kad ih nadjem...ako riba nije odredjene velicine u milimetar...a to je na meni da procjenim...
natjeram ih da puste srpsku ribu u srpsku vodu   
i otjeram ih sa srpske obale 

uglavnom se bune...ali ja odma zovem specijalce...
nema  sa mnom zajebancije kad su pitanju prava pripadnika flore i faune...

dosuse da ne lazem puno
ja kad se pojavim na obali ...svi idu sa obale..bez obzira na vjersku i nacionalnu pripadnost....
znaju svi da sam namcor..i da sam skoro normalan...
i  da sam doso da ih matretiram...jer zeni ne smijem nista pisnut 

a inace ne volim kad  neko tlaci ziivotinje....

a najvise mrzim ove blentovine sto im bog nije dao pusku - nego stap...
koji iz ciste razonode maltretiraju ribe.. 
upecaju ih onim udicama i onda ih muce i takve sjebane puste ih nazad u vodu 
to im je  valjda nekakav sport 

a nece ni jedan da ga ja zakacim trokukom i bacim u vodu i dovucem stapom do obale i da ga ufatim za usta i izvucam na obalu
i onda da se slikam s njim
i da ga ponovo bacim u vodu 

cak ni prekrsajne sudije nemaju lijepo msljenje o tome...
posunjao sam par puta da su oni (i sudije i ovi manijaci i sadisti -ribolovci )zajedno udruzeni potiv mene i flore i faune 

e onda kad ih sve rastjeram...
a cesto ih rastejram 
ili sami odu..valjda im smeta sto bacam  kamenje i prvim zabice kraj njihovih udica 

onda lijepo napravim sebi mjesto gdje cu presjediti narednih 7-8 sati 

nalozim vatru...napravim raznjice...skuvam sebi kafu..otvorim pljosku rakije 
popijem kafu i otvorim pivo da malo dodjem sebi od kafe 

i psihoterapetisem se narednih 7-8 sati a nekad i duze...
zavisno koliko sam se umorio prethodnih dana 

imam jos nekoliko svojih psihoterapija...ali nisu bas prikladne za ovu temu 

recimo mogu satima da se potpuno iskljucim iz zivotnog filma i da  ostrim svoje igracke 
eventualno odem da piskim ili popijem casu -dve rakije i pivo -dva 
i mao kobasice i slanine ubacim u kljun..ne valja rakiju i pivo na cistaka derat 

uglavnom..da skratim 

mozes naci svoj neki mir u svacemu ...ako to zaista i zelis...

nema te terapije koja ce ti pomoci ...ako ti sam sebi ne zelis pomoci...

Bogami Bobane lepo si isplanirao svoju psihoterapiju i izgleda da deluje, tako da mi je drago zbog toga :-)  Tačna je tvoja izjava da nema te terapije koja će ti pomoći ako i sam sebi ne želiš da pomogneš. Međutim, postoje ljudi koji pored jake želje i volje nemaju snage i sposobnosti da se suoče sa nekim preprekama, terminološki rečeno nemaju "emocionalne kompetencije" koje su im potrebne kako bi prevazišli neku krizu. Često se dešava da roditelji i sami nisu posedovali emotivne mehanizme koji bi pomogli detetu da se nosi sa svakodnevnim životnim nedaćama. U takvim slučajevima terapeut ulazi kao "korektivno emocionalno iskustvo" - neko ko može da ponudi klijentu nešto što njemu nedostaje, a što roditelji nisu uspeli da mu daju.

priroda je pre milion godina dala resenje za to...

zove se bol...

A šta ćemo sa ljudima mazohističnog karaktera koji uživaju u boli? Njima je takođe potrebna psihoterapija.

nije