Prisilne misli mogu biti i verbalizovane, dakle u obliku rechi, a mogu i biti kao "slike u glavi"... Forma je drugachija, ali je sadrzhaj isti. Kako kod da se javljaju, spadaju u prisilne misli (kompulzije), bez obzira na to da li su verbalizovane (naglas ili u sebi) ili nisu.
I u jednom i u drugom sluchaju, ako nema drugih simptoma, radi se o opsesivno - kompulsivnom poremecaju; specifichnije, o poremecaju misli u okviru o-k poremecaja. 

Hvala Bambina. Tvoj odgovor je bio najjednostavniji i najprecizniji. Zato sam i trazio odgovor od tebe. Ipak sam onda dobro shvatio da se tu mislli na prisline misli u obliku misaonih reci(reci u sebi)koje mogu biti uvredljivog sadrzaja(bogohulne psovke itd). Za prisilne misli sam znao da se mogu javljati kao prisilne slike,idejeruminacije i ostalo. SDamo me je bilo zanimalo ovo u vezi reci. Ali i to sam dobro shvatio. HVALA Bambina

Nema na cemu, i drugi put! 

Posttraumatski stres

Lidija Novaković 07.06.2008.

Jedan od preživelih iz uragana "Katrina" kaže: "Ne mogu da isključim svoj mozak. Ponekad ne mogu da zaspim čitave noći. Nije strašno što ne spavam, već ono što mi se tada vrti po mislima. I to ne mogu da zaustavima." Ove reči su tipičan primer posttraumatskog stresa.

Ovaj psihološki poremećaj dešava se onda kada osoba prođe kroz neko teško i traumatično iskustvo. Tokom tog iskustva mislite da vam je život ugrožen ili da su drugi životi ugroženi. Osećate strah i nemate kontrolu nad onim što se dešava.

Svakome se može desiti posttraumatski stres, bez obzira na strukturu ličnosti. Najstresnija su sledeća po život opasna iskustva:

    * rat
    * teroristički napad
    * nasilni zločin, kao što je silovanje, zlostavljanje deteta ili fizički napad
    * ozbiljna nesreća, poput saobraćajnog udesa
    * prirodne katastrofe kao što su požar, tornado, poplava ili zemljotres

Posle takvog iskustva, možete se osećati uplašeno, zbunjeno i ljutito. Ako se ova osećanja posle izvesnog vremena ne povuku već se pogoršaju, moguće je da ste pretrpeli posttraumatski stres. Ovi simptomi mogu na negativan način uticati na vaš život, otežavajući vam obavljanje normalnih dnevnih aktivnosti.

Posle doživljenog traumatičnog iskustva možete imati sledeće simptome:

    * Rastužuju vas stvari koje vas podsećaju na doživljeni stres.
    * Imate noćne more, jasna sećanja ili flešbekove na kritični događaj.
    * Izbegavate mesta i stvari koje vas podsećaju na ono što se dogodilo.
    * Osećate se bezvoljno i gubite interesovanje za stvari do kojih vam je ranije bilo stalo.
    * Osećate se kao da ste stalno u velikoj opasnosti.
    * Osećate se anksiozno i odbojno se ponašate prema drugima.
    * Imate problema sa spavanjem i ne možete da se fokusirate na jednu stvar.

Ako patite od posttraumatskog stresa, to može promeniti vaše ponašanje. Možete se distancirati od drugih ljudi, posvetiti se radu bez odmora ili početi da koristite droge ili alkohol. U toj situaciji, teže vam je da uspostavljate emotivne veze sa partnerom, a može doći do problema i u odnosima sa prijateljima i porodicom. Možete postati depresivni ili imati napade panike.

Ako mislite da patite od postraumatskog stresa, to nije problem sa kojim se možete sami izboriti. Obezbedite sebi podršku bliskih osoba i obavezno se obratite stručnjaku. Psihoterapija može biti od velike pomoći i vratiti vam vaš stari život nazad.

Izvor: Krstarica

Bambina, slažem se sa tobom, skoro u svemu, osim oko toga da ti psiholog/psihijatar mogu pomoći.
Posle smrti oca imala sam skoro sve simptome koje si navela, uz totalno neprihvatanje činjenice da ga više nema.
Imala sam divno detinjstvo i tinejdžerski period, bila sam srećna, uspešan đak sa velikim ambicijama, ali nakon njegove bolesti to je sve otišlo u nepovrat...faks sam otaljavala, nizašta nisam bila zainteresovana, imala noćne more, živela od uspomena. Onda je došlo preseljenje iz malog mesta pored jezera u grad i to u betonsko naselje, i to preseljenje je bilo još jedan veliki šok za mene (3 godine očeve teške bolesti, patnja, njegova smrt i na kraju preseljenje). Novu sredinu nisam mogla da prihvatim, sad samo vegetiram ovde, ali se uskoro vraćam u svoje mesto (iako ne u istu kuću, ali to je nebitno).
Pošto su ta moja depresivna stanja uticala i na moj odnos sa majkom i okolinom, odlučila sam da probam sa psihijatrom ( i to ne jednim)...i ništa mi nije pomoglo. Ti razgovori mi nisu doneli ništa dobro, iako sam se striktno pridržavala pravila.
Jedan od tih psihića mi je rekao da mi terapija nije potrebna, a drugi mi je prepisao 2 leka, treći još jedan. Uz takav mix lekova koje sam pila čitava 3 dana, bi mi svaki narkoman pozavideo.
Dva leka su bila "spustači", treći je bio "dizač"...sve dok se jedno jutro (posle uzimanja terapije) nisam umalo unesvestila.
Pobacala sam sva ta sra*nja, i ne uzimam ništa više, niti ću.
Odlasku psihijatru je doprinelo što sam imala dva kolapsa (sumnjalo se na epilepsiju, ali nije, na sreću, jer sam prošla sva snimanja, testove, bla, bla...), i došla sam do zaključka, ovako laički, da su to, u stvari bili nervni slomovi, jer sam mnogo toga držala u sebi, živela nezdravo, uz velika variranja u težini. Posle tih kolapsa svi moji problemi su nestali.
Nema košmara, prihvatila sam smrt oca, mnogo manje mislim na njega nego ranije (bila sam opsednuta njegovom smrću nažalost), regulisala svoj um i ponašanje, raskinula vezu koja me je gušila.
I sada imam momente rasula, ali su retki, i mnogo manje "agresivni" nego ranije.
Nažalost, totalno sam izgubila poverenje u psihoterapeute i njihove dijagnoze (iako mi ni jedan od njih nije postavio konkretnu dijagnozu), ne pada mi na pamet da se kljukam raznim lekovima...u stvari, mislim da sam samu sebe izlečila.
Malo sam vam (malo više) otvorila dušu, ali možda ovde ima nekog sa sličnim problemom, pa eto, čisto da se nađem od pomoći ako uztreba.
Posle 5 godina pakla došla sam do nekih svojih pravila kojih se držim, i od tada se osećam odlično:
- prihvati sebe onakvim kakav jesi i ne dozvoli da ti drugi popuju šta i kako
- pokušaj da negativne navike zameniš nečim pozitivnim (slikaj, piši, sviraj, kad te uhvati "ono" stanje, uzmi spremi stan ili prošetaj malo).
- preuzmi svoj život u svoje ruke, ako nešto želiš da dobiješ, učini sve što je u tvojoj moći da to i imaš.
- obrati pažnju na društvo i oslobodi se od energetskih vampira koji te dave
- izvini se svima kojima si naneo bol i učini nešto lepo za njih
- i najbitnije...više pažnje obraćaj na sebe a ne na želje i mišljenja drugih.
Napominjem da se ovo odnosi na osobe koje su imale traumatična iskustva, koja se leče samo uz pomoć nas samih.
Ljudima sa hroničnim psihološkim poremećajima ipak treba neko merodavniji.
Nadam se da sam nekom pomogla.

pomogla si i meni

Drago mi je, pošto to što sam ja ili ti preživeli ne želim ni najvećem neprijatelju.

evo bas sam malopre ucio o stresovima

@tarantulice
gde god se nalazi izvor u tekstu, znaci da ga nisam ja niti pisala, niti stojim iza njega, vec sam ga samo postavila, nezavisno od toga da li se slazem sa njim ili ne 

...whatever, kao da je to bitno.