I ti ćeš meni postati drag kad se vrneš u Anadoliju

a ti ne silazi sa svoje tepsije da ne bi omaknuo u inostranstvo.

Прва Србија-СРС
Друга Србија-ДС, СПС, ЛДП, ЛСВ, региони
Трећа Србија-ДСС, СНС, НС

Прва Србија је затворена, затуцана и изолационистичка. Друга Србија се претјерано шлихта западњицима. Трећа Србија је најбоље рјешење јер је баланс између ових екстремних и деструктивнијех опција.

Jedna jedina, ni prva ni druga, vec samo Srbija!

Uuu,ja sam cak razmisljao da otvorimo jednu temu gde cemo samo nabrajati po cemu se sve danas Srbi dele,tj. koliko..."puteva"(u smislu izbora,podela...) danasnji mladi Srbin ima. 

Mislim da ne postoji podeljeniji narod u svetu od nas. 

Jedino jos po tonalitetu glasa nismo poceli da se delimo. 

Само што ови ''другосрПијанци'' нису никакви Срби. Неки од њих живе у Србији, али нису Срби.
-----------------------------------------
Branko Kukić
ŠINJEL MASE

Jedan slavni Evropljanin je rekao da »tamo gde čovek hoće da bude totalan, država nikada neće biti totalitarna«. Naravno, nas danas podiđe jeza od same pomisli na reč totalan, jer ta reč u našim okolnostima ima totalno negativno značenje, i zastrašujuće, pa nam izraz totalan čovek može delovati odbojno. Ko je, u stvari, totalan čovek? Totalan čovek je celovit čovek, to je čovek koji razlikuje dobro i zlo, to je slobodan čovek koji slobodu shvata kao odgovornost, a ne kao anarhiju, znači to je slobodan i odgovoran čovek u isto vreme, to je čovek koji je u ljubavi sa kosmosom, koji je mikrokosmos ovde na zemlji i koji pravilnim odnosom prema samom sebi usmerava sve ono što ga okružuje. To je čovek kome je dato da ide vlastitim putem i da nastoji da taj put bude ispravan, čime će doprineti harmoniji unutar zajednice.

Gubljenje ovih osobina dovodi u pitanje čovekovu personalnost; ličnost se odriče odgovornosti i zaklanja se iza nekog drugog, iza nekog ko se proglašava za Novo Božanstvo. To Novo Božanstvo je vođa, koji u prvi plan ističe najčešće Naciju, Rasu i Klasu. Pridobijajući za ova lažna božanstva nejake i prosečne, on lomi ličnost, koja prestaje da bude ja a postaje mi. U ovakvom najamnom odnosu čovek više ne odgovara pred samim sobom, već pred njima. Oni su ti koji sada uspostavljaju nove istine, pravila ponašanja, zakone, usmeravaju emocije i energije. Stvoren je čovek-masa sa psihologijom stada ili čopora, zavisno od potreba Novog Božanstva, izgubljena je individualnost, raspala se ličnost, uspelo je bekstvo od odgovornosti i od obaveza. Izgubljen je čovek kao mera. Stvoren je čovek bez svojstava.

Upravo je čovek bez svojstava velika pobeda komunizma, a vreme će pokazati, sudeći po posledicama, i najveća. Komunizam je uspeo da ubedi ličnost da se bitne i presudne činjenice života ne događaju u njoj samoj nego negde van ličnosti, u kolektivu. Kolektiv je preuzeo na sebe sve događaje iz života ličnosti, svu odgovornost, strah za egzistenciju, za porodicu, strah pred Bogom i obaveze pred drugim čovekom, preuzeo je sve nade, želje, pobede i poraze. Vlastiti život gubi svaki smisao, on je sada deo jednog velikog organizma, partijske države u našem slučaju, i taj život prelazi u tuđe ruke. Moje je, dakle, samo da dišem.

Ljudi su danas dovedeni u situaciju da misle kako je opasno i »nepristojno razlikovati se«. »Masa uništava sve što je od nje različito, što je osobeno, jedinstveno, sposobno i odabrano. Ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi ostali, u opasnosti je da bude eliminisan« (Ortega-i-Gaset).

Pod komunizmom čovek-masa se nalazi na najvažnijim mestima u društvu, on pokriva prostor koji je oduzet ličnosti – znači, čoveku sa znanjem, sa odgovornošću, sa moralom i sa disciplinom. Sve kompetencije manjine, znači najboljih, preuzeli su prosečni i oni ispod njih – najgori. Umesto da budu u službi prvih, ovi drugi su preuzeli vladavinu u svim oblastima života. Čovek-masa urla naokolo dokazujući ravnima sebi kako je on taj koji radi da bi drugi živeli, kako je on taj koji spasava naciju da je drugi ne bi uništili i prodali, kako on ratuje štiteći rodnu grudu. Čovek-masa je, u stvari, prevarant i plašljivac. Mi danas ovde rezultate njegovog rada vidimo, da nam je nacija ogrezla u najortodoksniji nacionalizam – i to vidimo, kako izgledaju slavne pobede iz njegovih ratova – takođe vidimo. U svom nepojmljivom strahu, čovek-masa obrće vrednosti i izvrće činjenice; on nikada neće shvatiti da, uprkos njegovoj neprikosnovenoj vladavini, naciju koju on pedstavlja štite upravo oni što je on izopštio iz svojih redova, a to su najsposobnije ličnosti kojima je oduzeto pravo da uspostave hijerarhiju vrednosti. Zbog toga je sistem čoveka-mase histerija koja uvek prelazi u farsu.

Imajući u vidu naše stanje stvari, moram da naglasim da buduća demokratija neće mnogo značiti ako ne bude uspostavljena na ličnosti, na poštovanju individualnosti, na podržavanju osobenosti, jer će demokratija bez ličnosti, bez onoga totalnog čoveka, biti nova mogućnost čoveku-masi, budući da je on podesan da služi svakoj svrsi, da nastavi svoj somnambulni i dirigovani poluživot, model koji danas ima sve osobine entropije, bolje reći pošasti i propasti. Jer, demokratija – kao i sloboda – jeste, da to podvučemo, odgovornost pre svega.
U novom dobu koje iščekujemo potrebno je afirmisati pojedince koji nisu izašli ispod šinjela mase, pojedince koji su sačuvali kakav-takav integritet – što smatram danas vrlinom – koji su ostali totalni u svom moralnom, psihičkom i duhovnom biću kako bi ovo što dubi na glavi napokon stalo na noge.

Konačno, ako i budemo sposobni da se usprotivimo, čoveku-masi treba priznati da u njemu ima nečega dijaboličnog. Podsećam vas da Biblija Đavola naziva Legijom, što znači da Đavo, predstavljajući pojedinca, u stvari predstavlja masu: odnosno, njegova je namera od početka bila da ličnost – koja je jedina kadra da odoleva njegovim neprekidnim iskušavanjima – pretvori u povodljivu masu. Đavolova zavodljiva igra oslobađanja od ja može nas prepustiti zadovoljstvu da svoju slobodu shvatimo kao neprikosnoveno pravo bez obaveza. »Sloboda«, da podsetim ovde na Denija de Ružmona, koji je izrekao onu rečenicu o totalnom čoveku s početka ovog teksta, »nije pravo, već pogibelj kojoj se izlažete u svakom trenutku, kako na političkom polju tako i na duhovnom«.

Извор: »Druga Srbija - deset godina posle: 1992-2002«. Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.

pa dobro, šta je problematično u ovom tekstu?

Глупост, нема трећег пута то је и сам Коштуница потврдио, као и Николић.
ДСС припада првој Србији, а СНС је прешао у другу Србију, покушавајући да замене жуте.

Можемо да говоримо само о тврдом језгру у обе Србије, али никако о трећој Србији, јер свет па и Србија више не функционише тако.

Политика данашњег поретка у свету, гласи ''или си са нама или против нас''. Тако да бирачко тело такозвани трећепуташи су уствари прелетачи који шетају из једне у другу Србију по потреби, помажући или одмажући једне или друге.

Када се појави странка која има само један програм, а то је апсолутни изолационизам, који ће пропагирати отпор према свима око себе и херметичко затварање границе према свима, то би били прави трећепуташи. Али тог бирачког тела нема, па нема ни политичара који би рачунали на њихове гласове.

Мислим ... не можеш да будеш мало патриота и мало издајник. 

Проблематично је много шта.
Пођимо од тога да га је потписао човек који ће касније штампати преводе Генона. Де Местра, Берђајева, Флоренског, Елијадеа, Соловјева и њима сличних који излазе изван оквира ''домкратије, владавине људских права...''. Да је штампао књиге национал-социјалисте- Јингера, и једног (по београдским експертима) прикривеног национал-социјалисте- Црњанског. И ексклузива, да је Кукич откупио права на превод сабраних дела грофа Јулијуса Еволе.

Може јер имаш двије јаке свјетске силе, не само једну.
Управо сада треба балансирати између Русије и САД, баш као што је комуњара Тито радио.
А што се тиче СНС...не знам, ако бих морао да их сврстам на неку од страна, ближи су Првој Србији, због израженог противљења уласку у НАТО и јаке сарадње са Јединственом Русијом и властима Русије.

Пут ДСС није затварање према ЕУ и изолационизам-сјети се политике Коштунице док је био Премијер.
ДСС нпр. није исто што и СРС, ДСС је доста мекши.

Углавном, лично ми је мука и од Прве и од Друге Србије, за 20 година њихове власти, једино је период владавине ДСС личио на нешто, остало је било катастрофа...
Углавном, одговара ми било шта што није ДС, СРС и Г17.