Biografija Hermana Hesea na srpskom

Prva kompletna biografija Hermana Hesea "Večna čarolija početka" sa iscrpnom piščevom bibliografijom na srpskom jeziku uskoro će biti objavljena u izdanju “Lagune”.



Čuveni pisac Herman Hese (1877 – 1962) odlučio je da bude pesnik sa svega dvanaest godina. Danas važi za najčitanijeg autora s nemačkog govornog područja a 1946. godine nagražen je Nobelovom nagradom za književnost.

“Hese je bio čovek koji se mešao s ljudima, zauzimao stav i angažovao se u svetu - da bi se naposletku povukao u jedno selo u švajcarskom kantonu Tičino, gde je iznova započeo život”, nabodi se u saopštenju “Lagune”.

Ceo svoj strastven i protivrečan život uspeo je da izlije u knjige i junake koji opčinjavaju naraštaje. Njegova dela “Sidarta”, “Stepski vuk”, “Narcis i Zlatousti”, “Demijan” i “Igra staklenih perli” nalaze se u vrhu svetske književnosti, a nove generacije ih svake godine iznova otkrivaju.

Autor biografije je Alojz Princ, poznat po brojnim biografijama koje je napisao izučavajući živote znamenitih ličnosti.

Rođen 1958. godine u Vurmanskviku studirao je književnost i filozofiju u Minhenu, a danas živi s porodicom kao slobodan autor u Feldkirhen-Vesterhamu.

Prihvatio se pisanja biografije Hane Arent i za tu knjigu dobio je Evangelističku književnu nagradu. Usledila je biografija renomirane novinarke Ulrike Marije Majnhof, jedne od osnivača Frakcije Crvene armije.

Ta biografija dobila je Nagradu za nemačku omladinsku književnost. Alojz Princ je objavio još tri biografije: knjigu o životu Franca Kafke, zatim knjigu “Prvi hrišćanin: životopis apostola Pavla” kao i ovu ambicioznu biografiju Hermana Hesea.

Izvor: B92

Objavljena knjiga Hermana Hesea


Grafički atelje "Dereta" objavio je kolažnu knjigu nobelovca Hermana Hesea (1877-1962) "Samovolja predstavlja zadovoljstvo" u kojoj je napravljen izbor iz njegove poezije, eseja i razmišljanja u kojoj poklonici njegovih romana mogu da steknu uvid u same korene njegovog stvaralaštva.



Hese je dobio Nobelovu nagradu 1946. godine, a pošto je bio antifašista koji je svojim autoritetom jednog od najvećih pisaca nemačkog govornog područja kroz javne nastupe protiv Hitlera bio veoma cenjen među saveznicima u Drugom svetskom ratu, bio je prevođen i kod nas.

Tako su posleratne generacije imale priliku da čitaju njegove najčuvenije romane "Stepski vuk", "Igra staklenih perli" i "Sidarta".

Interesovanje za Heseova dela nikada nije prestajalo, ali postao je pravi bestseler pisac šezdesetih godina kada su u njemu prepoznali preteču hipi pokreta preko Heseovih tekstova u kojima se bavi budizmom, hinduizmom i filozofijom Dalekog istoka.

Grafički atelje "Dereta" objavio je pre tri godine tematsku zbirku Heseovih priča o ljubavi i to je bio prvi srpski prevod ovih priča.

Takođe, i tekstovi koji su sakupljeni pod naslovom "Samovolja predstavlja zadovljstvo" u prevodu Jasmine Burojević su prvi put dostupni srpskim čitaocima/čitateljkama.

Prvi tekst po kome je nazvana knjiga zastupa osnovni Heseov stav da čovek treba da bude ono što jeste i da odabere samo ono konvencije koje smatra da su u skladu sa njegovim bićem, a da prihvati samo one mudrosti koje može da protumači sam sebi.

Ostali tekstovi su odlomci iz autobiografije, Heseovo videnje dečije duše, sećanja na dedu, kritika nacizma, pismo prijateljima sa juga Italije, odnos Hesea prema svetskoj istoriji..


Izvor: B92

Predstavljen peti tom "Golog otoka"

Peta knjiga serijala "Goli otok" akademika Dragoslava Mihailovića predstavljena je 11. juna na Kolarčevoj zadužbini u Beogradu, a na promocjiji su, pored autora, govorila tri profesora univerziteta - Radivoje Mikić, Milisav Savić i Bojan Jovanović.

Mihailović je objasnio da se u knjizi najvećim delom govori o dvojici velikih stradalnika Golog otoka arhitekti Radoslavu Zekoviću i Dragu Dujmiću, Hrvatu iz Bosne s kojima je razgovarao, kao što su i u prethodne četiri knjige zabeleženi razgovori sa osmoro zatočenika Golog otoka.

On je izrazio žaljenje što su ova dvojica sagovornika preminula a na promociji su bile prisutne udovica Zekovića i njegova deca i unuci, dok su Dujmićeva žena i jedinica ćerka umrle, tako da nije imao kome da pošalje završenu knjigu.

Prof. Mikić je podsetio da je Mihailović odavno prisutan u srpskoj literaturi, jer je prvu knjigu objavio 1967, ali se poslednjih godina u potpunosti posvetio osvetljavanju tragedije Golog otoka, pošto je smatrao da ga lično iskustvo obavezuje da priče o stradanjima nevinih rezimira za buduće generacije.

Mihajlović je, kako je rekao Mikić, bio među prvima koji je makar indirektno pokrenuo temu Golog otoka kroz svoj roman "Kada su cvetale tikve" 1968, jer njegov glavni junak je obeležen boravkom oca u tom logoru.
Foto: Tanjug
Foto: Tanjug

Mikić je petoknjižje o Golom otoku nazvao "testamentarnim delom" ovog pisca koji je ubraja među najbolje srpske prozaiste 20 veka. On je primetio da je autor kroz razgovore sa dvojicom logoraša predočio čitaocima celu galeriju golootočkih likova, potvrđujući svoje majstorstvo kao pripovedača koji je ceo svoj književni opus izgradio na ličnom iskustvu stečenom na robiji.

Za Savića je ovo delo mučno i teško, od koga ne može da se zaspi i iznova otvara pitanje da li "posle ovakvih strahota može da se piše poezija".



On je kazao da ima onih koji smatraju da je Mihailovićev dokumentaristički pristup temi stradanja na Golom otoku književno inferioran u odnosu na njegovu fukciju i da je trebalo da tu priču fikcionalizira, ali Savić misli da se fikcija i dokumentarnost dopunjuju i prepliću na najbolji način.

Savić je zauzeo stav da ove knjige o Golom otoku treba da budu obavezna lektira da bi nove generacije saznale o tom vremenu nečoveštva da se ono ne bi ponovilo.

Za antropologa Jovanovića je od posebnog značaja dodatak knjige u kome autor iznosi svoja saznanja o psihosomatskoj torturi do kojih je došao preko pisma koje je Mihailoviću poslao iz Australije sin psihijatra Ante Pavkovića direktno angažovanog da sazna o takvim metodama slamanja zatočenika.

Iz dokumenata uključenih u knjigu, vezanih za objavljivanje prepiske koja se vodila kada je pismo o mučenju putem sprečavanja da zatvorenik zaspi stigla u novinski feljton 2006 godine, Jovanović je prepoznao da je to pokazuje da nije demontirana služba koja čuva laž o Golom otoku a istina o tom logoru još nije oslobođena.

Izvor: B92

Autor: Nevena Dzaja

Prvu knjigu koju je izdala nosi naziv „Miris Zemlje“ u njoj su opisani istini dogadjaji koji su se odvijali u Rumi. Radi se o jednom mladom coveku koji se zbog pogibije svoje devojke odao alkoholu. Ne samo da je upropastio svoj zivot sa picem, nego je izgubio sve sto je imao. Ostao je bez zene, dece. majka je umrla od bola.          .          .          .          

Druga knjiga je „Stranac u svojoj zemlji“
U toj knjizi je njena autobiografija od malih nogu pa do starosti.  Opisuje kako ziveci u Austriji skoro 35 godina postaje stranac u svojoj zemlji, a ni posle toliko godina se ne pronalazi u tudjini.  Deo knjige opisuje rat i njene aktivitete kao i pomoc svojim ljudima kojima je bila potrebna.  Opisuje razne dogadjaje u vihoru rata kao naprimer: silovanje zena, dece bez roditelja, ranjenici i mnogo toga.          

Do kraja godine bi trebala da izda jos dve knjige, a pored ovoga bavi se i pisanjem pesama koje ce takodje uskoro izdati.          

Sto se tice izdavaca, na srpskom jeziku je izdao „Dosije-Beograd“, a na nemackom jeziku „Projekt-Verlag“

Knjiga: Nevena Dzaja - Stranac (Video Trailer)

Puka slučajnost sa stvarnošću, iliti - daleko od praporaca, safira i srme
(“SPIRALA”,  Nenad Živković)

Ako se kroz mnogobrojne tvrdnje filozofa, sociologa, psihologa i drugih  teoretičara umetnosti može pratiti kontinuirana podudarnost u tvrdnji da muzika govori najuniverzalnijim jezikom na svetu i da ona najsavršenije dotiče najskrivenije hodnike ljudskog uma i pokreće najobamrlije tačke ljudskog tela, nije neobično da se još jedan pisac u eri treša i reanimiranog  turbo-folka (koji već decenijama „izdiše, ali preživljava“) pronašao i pozvao na sjajne stihove njujorške pesnikinje Peti Smit. U nama bliskoj planeti Beogradu, u galaksiji Srbija, gde se generacijski i moralno više ne podleže nekim kodeksima (npr. slušanja muzike) i po čemu se u jednom prošlom veku striktno pravila granica, pre svega generacijska, to pravilo više ne važi i zbog toga su uvedena neka druga pravila. Pravilo prvo: ako si različit – gotov si!
Tako je i Nenad Živković na prvoj margini svog romana „SPIRALA“ ukucao poruku: „Svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna. Svaka slučajnost sa stvarnošću je svuda oko nas.“ Pretpostavka je da je u želji da „izbegne“ bilo kakvu sličnost sa svakodnevicom u kojoj živimo namerno i očito potencirao na njoj pokušavajući da bude drugačiji od nekih pisaca koje danas čitamo. One koji masovno beže u misterije davnih vremena uz, ipak majstorsko,  krivotvorenje istorije, karakteristično za postmodernu književnost, nastalu negde u prošlom veku i oberučke prihvaćenu i na našem majušnom i nejakom govornom području. Uporno iščitavajući Umberta Eka i Deni Brauna (poneki očito i Trejsi Ševalije), neki od njih odoše bogme daleko, čak do doba kad su ovim prostorima harali konjanici starog Rimskog carstva, dopuštajući sebi kreativni “otklon od stvarnosti” bez ikakve aluzije na današnja vremena. Nije im zameriti, možda zato što su se neki drugi godinama vulgarno bavili njom. Čak i bukvalno vulgarno. Poeziji i muzici je lakše. Njeni simboli su skriveniji, mada ne i manje moćni. Prozna rečenica nosi jednu drugačiju snagu ubedljivosti. Kroz svoje likove, njihove postupke i rečenice pisac vas mora ubediti u kredibilitet svojih stavova povezujući sve tačke u spiralu jednog izmaštanog života i situacija. Upravo ta kriva, koja se matemačkom preciznošću kružno udaljava (ili približava) od svog centra, povezala je nekoliko likova u ovom kratkom romanu.
Živković ne sledi fizičku doslednost grada u kome se radnja dešava. Ne spominje previše toponime, kvartove… Ali se zato mogu prepoznati mnogi likovi, mnoga popularna zanimanja, monoge “rak-rane” ovog moralno načetog društva u kome obitavaju njegovi glavni likovi. Svako vreme za pojedinca koji ga proživljava je teško. Verovatno je to jedna od najviše beleženih konstatacija kroz vekove i meridijane. Tako je teško i nakazno i vreme Živkovićeve “Spirale”, a u njegovom “filmu” glavne role ipak pripadaju ženama. One su te koje psuju, vole, ubijaju, rađaju, pomažu, prostituišu se i donose odluke. One su pisci, novinari, dive erotskih filmova, narkomanke, blogerke… Muškarcima je nekako ostalo više prostora za uloge robijaša i policajaca, sinova i ljubavnika. Možda je pisac želeo da prejudicira snagu žene, njenu mučnu i važnu ulogu u nakaznim vremenima poremećenog društva u kojem više ne važe zdrave norme. Biti majka, posvetiti se, a zaraditi pristojnu svotu za preživljavanje. Biti žena vredna u kuhinji i strasna u krevetu, sa tumorom u grudima. Muškarci u ovakvoj spirali života imaju možda lakšu ulogu, pa se na njihovoj važnosti manje insistira. Kako Živković kaže  “muškarac čak ne mora ništa ni da kaže. Muško je.”
Centralna tačka ove spirale je upravo jedan ženski lik. Lik Ane na čijim su nejakim plećima preteške uloge majke, pisca, ljubavnice, prijateljice, pacijenta, apstinenta, humaniste… Pisac, po meni, nekako nije vodio računa da nam teret života predstavi rasporedivši ga malo pravednije i na ostale ženske likove u svom romanu. Ostale samo pojačavaju kadar fokusiran na njen lik. Njen previše grub rečnik kojim se obraća svojoj okolini, bilo da su to njene prijateljice, poznanici, organi reda, ljubavnici, doktori ili njena deca, ponekad nam je grub i odbojan. Njena fatalnost nekad ne ide u korak sa njenom bolešću jer joj oduzima previše snage kao bolesnoj osobi. Njeno okruženje odudara od njenog uspeha jer joj realno ne dozvoljava adekvatnu dozu posvećenosti. “Sve ono što joj nikad u životu nije trebalo ostavila je prekasno” objašnjava nam pisac, ali to ne opravdava njene neuspehe. Ali i ne umanjuje njenu potrebu za borbom. Ona ponekad poklekne, ponekad sebi prizna poraze, ali se ne libi da to prizna i pred drugima. Ona osuđuje, ali i prašta. Preispituje se u vremenu koje joj je na izgled ograničeno. Pisac ne insistira ni na njenim godinama ostavljajući nam time slobodan prostor da je podmladimo i ulepšamo, da je procenimo kroz njene postupke i životno iskustvo.
Sa svojim prijateljima i neprijateljima ona je akter jedne scene, možda filmskog kadra, pune smeća, kako pravog tako i ljudskog. U tom talogu ljudske egzistencije lutaju izgubljene duše balkanskog Vavilona, “božje kapije” ispred koje se sudaraju mnoge generacije i nacije. Živkovićeva junakinja sve to sudbinski povezuje i bori se sa svojim himerama na, samo ženi svojstven način. Ona je jedna od “fatalnih žena na ukletom brodu” kao i njene prijateljice, njena ćerka… Kao i pomenuta sjajna pesnikinja Peti Smit koja je sa velikim razumevanjem pevala o “horsu” (u engleskom žargonu naziv za heroin), o njegovim ovisnicima, čak i pevala u barovima koji su se povezivali sa gostima koji konzumiraju iste, tako je i Ana stavljala sebe u mnoge granične situacije, kao da ima snage da time drugima pojača doživljaj patnje i čovekove potrebe da bude trpeljiv u teškim situacijama i vremenima. Zato je možda ponekad gruba u ophođenju prema neznacima i dragim ljudima. Zato ona leči i ubija svojim rečima potencirajući na svojoj unutrašnjoj snazi i ignorišući svoju krhkost i ranjivost. Njegova junakinja se uvek preispituje, ne plašeći se svojih grešaka.
Ona je ta koja konstatuje da je „život igra“ i da je pravih igrača sve manje. U toj igri nema poraženih - ima samo zalutalih. Ono u šta Ana veruje, a to je  vrlina svakog borca, je da ako bacamo mrvice iza sebe znaćemo da se vratimo. U svakom lutanju spiralom života valjda je najvažnije da se jednom, nakon i najvećih lutanja, vratimo centralnoj tački našeg bića. Te mrvice su svaka reč, svaka misao, svaki pokret, kaže Živković  i treba mu verovati. Tako se i ovoj urbanoj junakinji našeg vremena u jednom trenutku vraća ćerka Milena. Vraća se po svoj život i majčin oproštaj. Pritešnjena bukom koju nosi u glavi. Glavi „punoj sirena: policijskih, vatrogasnih, sirena hitne pomoći, sirena za uzbunu...“ Onoj u kojoj se rađaju filmovi, onoj u kojoj obitavaju filmovi. Ta nesretna devojka koja koliko priziva oprost najbližih toliko priziva i sopstvenu smrt, možda upravo imitirajući njenu omiljenu glumicu u omiljenoj ulozi. Ona, crno-bela devojka sa crnom mačkom uz obnaženo telo, lišena je svih stega i normi, samo sa željom da povrati majčinu ljubav i poverenje. I možda time da povrati i svoj život, da ga vrati u pravu tačku, možda na novi početak odakle bi imala više šanse da pritisne „delete“ za neke loše filmove.
Na trenutak me njen lik podsetio na priču o Robertu de Niru dok se pripremao za ulogu Trevisa iz legendarnog Taxiste. De Niro je jednom pričao o svom iskustvu dok se spremao za ovu legendarnu ulogu vozeći taxi ulicama Njujorka. Vozeći taxi maestralni Bob je sa zadnjeg sedišta čuo mnogo toga od ljudi koji su bili spremni da mnogo toga kažu i urade, kao da on nije ni postojao. Tada je dobio, kako je to on kasnije tvrdio, osećaj sopstvenog nepostojanja. Taj osećaj „nepostojanja“ je osećaj koji Milenu tera u njene najmračnije poroke. To je osećaj koji je Robert de Niro stekao u nizu veoma realnih situacija sa veoma realnim ljudima. U jednoj drugoj tački, Milenina majka Ana asocira na lik koji će slavni Bobi odglumiti u ovom filmu, lik Trevisa. Čoveka koji krstari ogromnim gradom sa željom da „skloni svo đubre sa ulica.“
U jednom trenutku, kada se u njen život vraća Barbika, nekdašnja prijateljica za koju sumnja da je u kovitlac zla i droge uvukla i njenu ćerku, ona će joj umesto oprosta i odgovora na pitanje „dokle više ubijanja“ odgovoriti:“Dok ne pobijemo govna. Ne mora da živi sve što se rodi.“ Da li stvarno tako misli ona koja je dala život drugima? Verujem da tako misli svako za koga je „život filozofija“, a smrt ponekad mnogo prirodnija od stvarnog života. Verovatno to može da izgovori svaki umoran čovek nezadovoljan svojim životom, uplašen nad sudbinom svojih najbliskijih i celog svog okruženja. Makar to bila i žena. Ona koju prijatelj jednom naziva „žena Isus.“ I koju negde, možda nesvesno pisac poredi sa kraljicom panka Peti koja će jednom davno zaljuljati svet
poznatom rečenicom: "Isus je umro zbog nečijih grehova, ali ne mojih...".
Iako je učinila sve što može da voli druge i da bude voljena njene su greške bolno očigledne. Njeno ogledalo su njena deca i njeno bolesno telo. Ona greške nije pravila namerno. Ne kao tragičan lik njene prijateljice Barbike koja će rado “baciti u provaliju i sebe i druge” i biti žigosana cigaretama, alkoholom i drogom… Anu će žigosati sudbina njene četvoro dece. Sudbina različita, ali bolno ista u univerzalnoj ljudskoj nesreći. Njena tri sina su potpuno različiti likovi, ali će ih zauvek žigosati i povezati život i sudbina njihove majke. Jedan će zbog njene ljubavi biti spreman da ubije, jedan da osudi sebe na trajno nezadovoljstvo sopstvenim životom, a treći, zaboravljen i odbačen kao greh njene rane mladosti, da je nađe i spasi kako bi joj očitao lekciju iz spašavanja voljenog  bića napuštanjem. Onakvu, kakvu je ona njega  naučila kao mlada majka. U takvim situacijama nema oprosta. Kada postane svestan tragičnih posledica svojih postupaka čovek teško prašta. I sebi i drugima.
Onako kako je zadužila neke od svojih prijatelja: Lajoša, Redžepija, Mirandu, one koji imaju moralnu obavezu da brinu o njoj, tako ni najmanje nije zadužila svoju decu. Decu koja su u procepu između moralne potrebe da odbace majku, previše zauzetu svojom karijerom, ljubavnicima i drugim ljudima, a manje onima kojima je podarila život. A to su ipak, kao i svi mi, nečija deca kojima je zauvek potrebna majčinska ljubav.
I kao što je maestralna i nesretna heroina našeg doba Ajmi Vajnhaus pevala:” Pokušali su da me nateraju da idem na rehabilitaciju, ali rekla sam ne, ne, ne. To nije zbog mog ponosa, to je samo dok se ove suze ne osuše“, tako i svi glavni junaci ove Živkovićeve priče pevaju svoju „labudovu pesmu“. Ni oni ne žele ozdravljenje. Oni samo žele da iz sve snage „odboluju“ svoju sudbinu. Verovatno zato glavna junakinja ne podnosi stihove Đorđa i Momčila. Te stihove koji ne zadiru do kosti njenog bića. Jer ona, kao i sve drugo u životu želi da uzme do kraja, zato i voli „pesmu sa mudima“, onu koja će joj se zakucati u mozak, a ne mlakoću i preteranu sentimentalnost „praporaca, safira, srme...“ Zato ona radije pušta Blek Sabat, da „ispere mozak od tišine.“ Iako ni jedan Živkovićev lik ne živi tiho i ne umire tiho.
Ponekad možemo da pomislimo kako nam literatura više pomaže da se udaljimo nego da se približimo stvarnom životu. Možda i zato što je cilj literature da pre svega, bude poetična. Da nam na drugačiji način predoči viziju apsurdne svakodnevice, premeštajući život sam uz pomoć poetskih slika u epicentar našeg duhovnog vida koji ne dosežemo u izmaglici surovog svakodnevlja. Tako je i sa Nenadovim likovima. Upitamo se da li postoje tako banalni, pogrešno „spojeni“, kao u nekom kolažu različitih materijala zakrpljeni likovi, koji hodaju gradom kraj nas. Natera nas da se zapitamo da li se takvi „očešu o nas u prolazu“, da li je to ludilo prelazno...Verovatno zato i sam pisac želi da nas oslobodi od takvih likova što pre. Možda i malo brzopeto na kraju, kada se sve pretvara u jednu savremenu krimi-priču. U trenu kada se razvija klupko nasilja, ubistava, kada jedan čovek, kao vesnik novog doba, otkriva Ani da su za smrt svih njenih poznanika krivi upravo njeni bliski ljudi, njihova pohlepa, ljubomora, zavist, bes, kriva linija u Živkovićevoj spirali se vraća u svoju centralnu tačku. U život jedne žene koja raspeta između svojih strasti i grešaka može na kraju da ostaje ipak na krivoj liniji, a kao što ona zna i očekuje ne samo na jednom pravcu. A to je pravac koji na prvi pogled nije matematički ispravan. Njena spirala je više „spirala smrti“, jedan od najopasnijih elemenata u umetničkom klizanju koji, iako opasan, ipak zadivljuje svojom maestralnom gracioznošću i upravo tom komplikovanošću.
Rešenje nastavka života nam se samo nameće. Čovek često pomisli da nema izbora. Ali, on mu je ipak nametnut rođenjem. Borba do poslednjeg daha. „Odjebite dušmani“, kako će bolno zaparati naše uši krik Živkovićeve junakinje. Verovatno jer „život nema reprizu“, ali ima bolne uspone i padove. Neki padovi su pojedine fatalni. Neki, možda ne zasluženo, a možda sa poentom, preživljavaju po svaku cenu. I u literaturi i u životu!
Jelena Stojsavljević

Srpski žargonizmi na jednom mestu

“Rečnik srpskog žargona” Borivoja Gerzića u kome su sakupljeni pretežno savremeni srpski žargonizmi, kao i žargonu srodne reči i izrazi, izašao je ovog meseca iz štampe.



Tokom više od jedne decenije (2000-2012), izvori primera koji pokazuju kako se određena žargonska reč koristi bili su: 12 dnevnih listova, 11 nedeljnika, 16 mesečnika, 15 televizijskih i radio stanica, oko 150 književnih dela, časopisa, zbornika, studija, monografija, stripova, kao i internet (najmanji broj primera potiče iz privatnih izvora).

Žargon je jezik koji se upotrebljava u svakodnevnoj komunikaciji. Tokom poslednjih decenija XX veka žargonsko izražavanje i kod nas - prvenstveno usled pucanja krutih ideoloških šablona - u sve većoj meri prodire u razne segmente društva, ali takođe pod uticajem anglo-američke kulture (putem filmova, televizije, pozorišta - pogotovo savremenih dramskih tekstova, zatim rok muzike, izdavačke delatnosti, novina itd.).

Trajanje žargonskih izraza nije predvidivo: ponekad reč izađe iz upotrebe, brže ili sporije (“treba” u značenju “devojka”), a ponekad ostaje vrlo dugo (“riba”, takođe u značenju “devojka”). U nekim slučajevima ostaje kao žargon, privremeno ili decenijama, ili se razvije u nešto drugo, npr. U kolokvijalizam ili standardnu reč: asimiluje se u veliko područje govora koji nazivamo familijarnim.

Žargonske reči su često nove reči u jeziku, ili (vrlo) stare reči koje dobijaju novo značenje. Ako reč postane popularna i dugo ostane u upotrebi, može na kraju i da postane standardna, književna reč - da ima značenje jasno za sve (“kafić“ u značenju “bife”, “diler” u značenju “preprodavac”, ili “buvljak” u značenju “buvlja pijaca”). Moguć je i obrnut put: da standardna reč, pored osnovnog značenja, dobije i žargonsko (“ikebana” - “starija žena”, ili “snimiti” - “videti, ugledati”), navodi se u saopštenju.

Kako nastaje žargon? Evo nekoliko tipičnih maštovitih kreacija: “Hg” u značenju “važi” (Hg je hemijska oznaka za živu, a “živa” je izraz metatezom nastao od “važi”). Ili, “Srbolend”: Srbija, zemlja ludorija (asocijacija na Diznilend).

Mnogi izrazi dobijaju se permutacijom slogova ili glasova (“bićsla”, “brodo”),

ili slivanjem: a) kada se prvi deo jedne i drugi deo druge reči slivaju u novu celinu - “kafućino” (kafa + kapućino); b) kada se stapaju cela prva reč i drugi deo druge - “bosoglav” (bos + gologlav); c) kada se stapaju prvi deo prve i cela druga reč - “glokalni” (globalni + lokalni); d) slivanjem dveju celih reči tako da se svaka može integralno iščitati - “dosmanlije” (DOS + Osmanlije) itd.

U poslednje vreme vrlo su produktivne tvorbe koje nastaju oduzimanjem prvog sloga: “zle” (rizle), “dža” (“gandža”), a tu je i obrnuto skraćivanje, mnogo starije, kada se zadržava samo prvi slog ili prva dva sloga: “kanc” (kancelarija), “komp” (kompjuter) itd. Pored toga, tu su i pozajmljenice iz raznih jezika, često modifikovane (“kul“, “calnuti”, “luknuti” ).

Rečnik je izdao SAI iz Beograda.


Izvor: B92

“Booka” objavila roman “Audicija”


Izdavačka kuća "Booka", poznata po akcentu na nove, savremene autore, objavila je novu knjigu japanskog pisca Rjua Murakamija "Audicija", koga srpski čitaoci znaju po psiho-horor romanu "U miso supi", takođe, u izdanju istog izdavača.



Kako je objasnio izdavač Ivan Bevc, "Audicija" je novo mračno remek-delo pisac čiji je prethodni roman postao hit u srpskim knjižarama.

Rju (60) koji nije u srodstvu sa nama mnogo poznatijim Harukijem Murakamijem, u samom je vrhu japanske savremene književnosti i autor niza nagrađivanih bestselera, a strana kritika ga je prozvala "Maradonom japanske literarne scene" i "renesansnim čovekom za postmoderno doba".

Bevc je ukratko dao sinopis roman: o uspešnom biznismenu Aojami koji je odlučio, sedam godina nakon smrti svoje žene, da posluša predlog sina i ponovo se oženi.

Da bi pronašao savršenu suprugu, angažuje Jošikavu, prijatelja koji se bavi produkcijom i organizuje lažnu audiciju za film na kojoj će kandidatkinje u stvari konkurisati za vezu sa Aojamom.

Kada se pojavi Asami, bivša balerina odlučna da postane filmska zvezda, Aojama pomišlja da je našao onu pravu, ali ispostavlja se da je Asami bitno drugačija nego što se predstavlja i priča kreće u potpuno neočekivanom pravcu.

Po ovom kultnom Murakamijevom romanu snimljen je istoimeni kontroverzni film, koji je režirao najznačajniji živi japanski režiser Takaši Mike.

Kritičar nedeljnika "Tajms" je ovaj roman uporedio sa delima Edgara Alana Poa i Dostojevskog, jer njegov autor "deli njihovu fascinaciju najmračnijim dubinama ljudske duše i užasavajućom samoćom zločina. Jezivo i zastrašujuće".

"Ono po čemu je Murakami slavan, a po nekima i ozloglašen, njegova je sposobnost za stvaranje dobro osmišljenih i majstorski napisanih priča prepunih nasilja, seksa i horora uklopljenih u živopisnu, neonskim svetlima obasjanu i preteću atmosferu tokijskih ulica", opcenio je nedeljnik " Sandi telegraf".


Izvor: B92

Džonatan Letem - “Ne voliš me još”

Potražite novu knjigu u izdanju Samizdata B92 u knjižarama - u pitanju je roman Džonatana Letema “Ne voliš me još” u prevodu Ota Oltvanjija.



Prepuna satire i seksa Ne voliš me još duhovita je priča o ljubavi ali i strip-portret umetničke scene Los Anđelesa, poput pozorišnog komada. Ljubitelji Letemovog romana Sva siročad Bruklina (takođe objavljen u izdanju Samizdata B92) primetiće da je ovaj roman drugačiji, ali i da nudi sve samo ne jednostavnu zabavu.

Ne voliš me još je neobičan i duhovit roman o ljubavi, umetnosti i životu u Los Anđelesu. Lusinda, basistkinja u bendu, radi kao telefonski operater na liniji za žalbe i provodi osam sati dnevno slušajući anonimne osobe koje se žale na nanetu im nepravdu. Ali jedan njen čest sagovornik - kog ona zove „Žalbenik” i koji insistira na tome da razgovara samo sa Lusindom - pleni svojim razmišljanjem i inteligencijom. Uprkos pravilima službe, Lusinda dogovara susret s njim i ubrzo pada u očajničku zaljubljenost. U nadi da će podstaći kreativnu energiju benda, Lusinda sugeriše neke ideje Žalbenika i bend ih pretvara u briljante pesme. Jedini problem je u Žalbeniku – on insista na tome da se pridruži bendu, što preti katastrofalnim posledicama za sve...

O "Ne voliš me više" su rekli:
„Ovaj sofisticirani roman neodoljivog šarma još jednom dokazuje da Letem može da ovlada svakim žanrom koji odabere.“ Skotland on Sandej
„Pametno, duhоvito i moderno... Obožavam ovu knjigu.“ Independent
„Uvek je zadovoljstvo čitati Letema.” Literari Rivju
„Tečno i zarazno... Duhovito i šarmantno.“ Independent on Sandej

Džonatan Letem rođen je u Njujorku, 1964. godine. Odrastao je u Bruklinu i Kanzas Sitiju. Studirao je na Visokoj školi za muziku i umetnosti u Njujorku. Karijeru pisca započeo je objavljujući priče koje kombinuju elemente naučne fantastike i krimi-romana, a zatim je počeo da piše romane i eseje.

Pažnju šire publike privukao je svojim prvim romanom Gun, with Occasional Music (1994). Posle njega objavio je niz romana: Amnesia Moon ( 1995), As She Climbed Across the Table (1997), Girl in Landsacape (1998), Motherless Brooklyn (1999) (Sva siročad Bruklina, Samizdat B92, 2007), This Shape We’re In (2001), The Fortress of Solitude (2003), You Don't Love Me Yet (2007) (Ne voliš me još, Samizdat B92, 2012), Chronic City (2009), kao i zbirke priča The Wall of the Sky, the Wall of the Eye (1996) i Kafka Americana (1999).

Za roman Sva siročad Bruklina dobio je National Book Critics Circle Award, jednu od najprestižnijih američkih nagrada za najbolje prozno delo, i Zlatni bodež za prozu (nagrada koju dodeljuje Udruženje pisaca kriminalističkih romana). Letem je jedini romanopisac koji se našao na Njuzvikovoj listi "100 ljudi za novi vek". Poznat je po veštom poigravanju sa žanrovima, posebno po mešavini naučne fantastike i grube škole krimića. Živi i radi u Bruklinu.


Izvor: B92

Novi roman Filipa Rota u Srbiji

Izdavačka kuća "Paidea" objavila je roman "Uniženje" (The Humbling) živog klasika američke literature Filipa Rota, koji se već decenijama pominje kao jedan od kandidata za Nobelovu nagradu.



Rot (79) je najnagrađivaniji američki pisac svoje generacije. Njegov prvi roman" Zbogom, Kolumbo", doneo mu je Nacionalnu književnu nagradu 1960, a iste godine i "O'Henrijevu nagradu za kratku priču".

Do sada je dobio preko 25 nagrada, tri puta je osvajao PEN/Fokner priznanje, po dva puta nagradu američkog Nacionalnog kruga književnih kritičara i nagradu za Knjigu godine (u domenu fikcije), Pulicera 1997. za "Američku pastoralu"...

U Evropi su ga takođe višestruko nagrađivali kao autora najboljih stranih knjiga, a ove godine mu je pripala najcenjenija španska nagrada "Princ od Asturije" za celokupno stvarlaštvo.

Srpskim čitaocima je poznat po romanima "Ljudsku mrlja", "Udata za komunistu", "Životinja na izdisaju", a "Uniženje" (2009) je njegova 30. knjiga.

To je priča o naličju krize šezdesetih godina viđene očima junaka Sajmona Akslera, jednog od vodećih američkih pozorišnih glumaca.

Sa reputacijom poslednjeg američkog klasičnog glumca Aksler je sve što je radio bilo uverljivo i uspešno, nikad nije omašio u pozorištu, a onda se dogodila strahota - nije mogao da igra, gubio je magiju, izlazak na pozornicu postalo je mučenje.

Nekada samouveren da će uvek biti čudesan na sceni, sada je prestrašen da će omašiti, jer mu se već dogodilo da nije mogao da dopre do publike, što je značilo da je njegov talenat bio mrtav.

Neočekivano se pojavljuje žena sa kojom se upušta u neobičnu erotsku avanturu, toliko rizičnu i kontroverznu da u njoj ne nalazi zadovoljstvo i utehu, već se nezadrživo kreće ka tragičnom kraju.

Knjigu je prevela Jelena Stakić.


Izvor: B92

Avanture mladog Šerloka Holmsa

Tinejdžersku populaciju odraslu uz akcione filmove, društvene mreže i sve ostale primamljive novotarije teško je pridobiti da se vrate knjizi, koje im je "ogadila" školska lektira. Izdavačka kuća "Alnari" odabrala je nekoliko naslova, među njima i priču o avanturama mladog Šerloka Holmsa, koji bi trebalo da u školarcima podstaknu ljubav prema čitanju.

Dva romana "Mladi Šerlok Holms - smrtonosni oblak" Endrua Lejna i "Čuvari istorije - početak oluje" Dejmijana Dibena su prve knjige iz serijala, a od čitalaca zavisi koliko će nastavaka biti prevedeno.

Lejn (49) je po obrazovanju fizičar, iskusan britanski novinar koji piše epizode za SF TV serijale (Doktor Hu) nastavke za neke avanturističke književne serijale namenjene mladjoj čitalačkoj publici, a od 2009. je pocela njegova serija za tinejdžere o slavnom detektivu Šerloku Holmsu u njegovim đačkim i studentsikim danima.

Kako je objasnio u pogovoru prve knjige u kojoj Holms, kao srednjoškolac rešava svoj "prvi slučaj", uvek ga je zanimalo gde je Holms stekao sve one veštine kojima ga je obdario njegov književni otac Konan Dojl.

Pošto pripada onoj armiji čitalaca koji su Holmsa pretvorili u najslavniju fiktivnu ličnost na svetu, Lejn je pomno istražio sve što je mogao da sazna o vrermenu u koje je Dojl smestio svog junaka, a iz originalnih romana i priča je pokupio neke detalje iz kojih je saznao o Šerlokovom bratu Majkroftu, o tome da mu je majka bila bolešljiva, da je studirao muziku, da je voleo pčele...

Kao iskusni nastavljač započetih serijala Lejn je popisao sve dobre i loše osobine Holmsa i znanja (mačevanje, boks, istorija, geografija, prirodne nauke...) i u priču je utkao korene svega što ga je odlikovalo.

Buduća ekscentrična ličnost, čudak i samotnjak, prema Lejnovoj zamisli je neprilagođeni tinedjžer koga su roditelji smestili u skupu privatnu školu u kojoj, uz odlične profesore vlada veoma stroga disciplina. Željan topline porodičnog doma mladi Holms ne može da mu se vrati jer je otac, inače visoki oficir negde na službi, majka boluje, brat Majkroft mora da se stara o njihovoj sestri a zadužen je za kontrašpijunažu pa Šerloka šalje kod strica gde ga tretiraju kao stranca.

Tokom usamljeničkih šetnji sreće lutalicu, siroče Meta koji ga upoznaje da novom sredinom, a stariji brat koji ga jedini voli, šalje mu privatnog učitelja Amerikanca Ejmijusa koji će dečaka učiti logičnom razmišljanju i donošenju zaključaka na osnovu činjenica koje je saznao.

Tako ova čudna trojka upada u centar zavere koja ima za cilj da uništi britansku vojnu moć.Tokom lova na glavu zavere Holms biva mučen i drogiran opijumom ( docnije je bio zavisnik od droga) i mora da pokaže veliku snalažljivost da bi preživeo. Roman je tako dobro napisan da ga mogu čitati sa zadovoljstvom i oni stariji koji se rado sećaju Dojlovih romana.

Prvi roman iz serijala o pripadnicima tajnog društva "Čuvara istorije" koristi poznati trik fantastičnog žanra - putovanje kroz vreme. Ovoga puta rče je o porodici Džouns u kojoj je sin Džejk nasledio sposobnost roditelja da putuje kroz vreme, što se od njega krilo sve dok nisu nestali.

Da bi pronašao roditelje, on mora da stigne do glavešina Čuvara istorije i tako saznaje da su to specijalno obučeni agenti čiji je zadatak da osujećuju namere zlikovaca koji žele da naruše tok istorije.

Dok traga za roditeljima Džejk i sam preuzima zadatak da spreči one koji žele da onemoguće dolazak renesanse u Evropu jer bi to značilo gubljenje pozicija koje su imali u srednjem veku. Avanture u koje upada Džejk vode ga i do prve ljubavi, Topaz, koja je već agent društva.

Kraj je samo delimično srećan jer je Džejk pronašao roditelje, sprečena je diverzija koja bi evropsku civilizaciju bacila u mračni srednji vek ali je Topaz nestala u nekom od slojeva istorije. Prava priča za mlade oba pola koji vole fantastiku.

U ediciji koju je "Alnari" nazvao "Nera čita za vas" po imenu ćerke osnivača Saše Petkovića sada su se pojavila još četiri naslova za tinejdžere - "Krpice" Sofije Benet čiji naslov ukazuje da su ciljna grupa mlade kaćiperke, novi nastavak serijala o mladom samuraju "Krug zemlje" Krisa Bredforda , "Vodič za odrastanje pametne devojčice" i nova verzija priče o Aladinu iz pera Filipa Pulmana.

Cena knjiga je od 300 do 500 dinara.

Izvor: B92