Kako da resi taj problem?

Ja sam predložila odlazak kod pshologa, ili eventualno neke vežbice (piše na prethodnim stranama), za koje znam da se koriste u terapiji konverzivnih simptoma izazvanih potiskivanjem.

I mene su pre ,a sada im zavidim 

Bili su u nekakvom odnosu, sta kako nznm :p

Ne pokreci teme starije od 6 meseci, bez dobrog razloga...a ovo nije dobar razlog.

Procitaj pravila malo, nece skoditi http://forum.burek.com/index.php?action=static&staticpage=1

Tema je baš dobra. I baš emocionalni invalidi imaju potrebe da drugima stalno nešto popuju. Na prozivam te, ali tako zvučiš.

Postoje naravno emocionalni invalidi koji ne umeju da pokažu emocije. Jedna grupa njih ih namerno sakriva (da ne ulazimo u to zbog čega, proširiće se tema, daće Bog, pa ćemo ući i u tu polemiku) i drugi koji zaista nemaju šta da pokažu. Za II grupu obično kažemo da su "tupi". Oni su škodljivi isključivo samo sebi. Ne štete okolini i nisu masovno zaraznog karaktera.

Ovi prvi su uglavnom uticajni na okolinu, škode pomalo sebi a više okolini.

Ima ovde kopetentnih ličnosti za psiho analiziranje (npr. Bambina), pa neka osveže temu, meni se dopada

Tema je dobra, samo sto za ponovno otvaranje iste treba da imas bas neki razlog a ne da se samo pojavis na istoj i posle skoro 3 godine je ponovo otvoris...

Evo neki tekst ako cemo bas o temi...

Osobe koje nisu u stanju da se emocionalno vežu

Svi ljudi žele kontakt jer je potreba za drugima naša urođena potreba. Ljudi su prosto biološki programirani da žive sa drugima, upućeni su jedni na druge. Sve naše psihološke (ali i nepsihološke) potrebe mi možemo zadovoljiti jedino u socijalnom kontekstu. Potpuna nezavisnost i razdvojenost od drugih je nemoguća i štetna. Sva ljudska sreća i nesreća proizilaze iz odnosa sa drugima. Bazične želje kao što su ljubav, sigurnost, prihvaćenost, samopoštovanje se zadovoljavaju putem odnosa sa drugima. Naš identitet zasniva se na odnosa sa drugima, počevši od najranijih odnosa sa majkom, ocem, članovima porodice, vršnjacima, prijateljima, partnerima itd. U svakom od tih odnosa mi smo doživeli nešto prijatno ili neprijatno i svako to iskustvo postalo je jedna kockica u mozaiku koji nazivamo lični identitet. Dakle, naš intimni doživljaj nas samih je sastavljen od naših doživljaja odnosa sa drugima.

S obzirom da smo svi biološki upućeni jedni na druge i da nam je kontakt neophodan, jasno je da se rađamo sa potrebom da se emocionalno vežemo za druge. Prvo naše vezivanje je vezivanje za majku, kasnije tu se uključuje otac, članovi uže familije itd. Priroda emocionalne vezanosti za majku u ovim najranijim danima, jako je važna jer od te veze zavisi da li ćemo se osećati sigurno, celovito, zadovoljeno, umireno, blaženo ili napeto, užasnuto, dezintegrisano i frustrirano. Kakva će biti priroda te veze zavisi i od majke i od deteta. Važnost kvaliteta te prve veze ogleda se i u tome što je naš nervni sistem tada u razvoju i što svaka promena u tom periodu može ostaviti traga na dalji razvoj.

Deca ne dolaze na svet kao tabula rasa. Nekada se tako verovalo ali sada se zna da nije tako. Svako dete dolazi na svet sa nekim urođenim, bazičnim svojstvima temperamenta. Neka dece su od samog početka mirna, ćutljiva, plačljiva a neka nemirna, radoznala, aktivna i sl. To svaka babica zna. S druge strane, majka je već formirana ličnost, sa svojim temperamentom i drugim karakteristikama ličnosti. Neke majke u responzivne, empatične, emocionalno dostupne, senzitivne za dečije potrebe, tople, umirujuće a neke su pak neempatične, emotivno tupe i nedostupne, odsutne, prestravljene ili kontrolišuće, neosetljive, depresivne i sl. Naravno to ne treba shvatiti kao krajnosti  u smislu da se sve majke mogu podeliti u tve dve kategorije, već pre kao kontinuum na kome svako može naći svoje mesto.

Kada se majka i dete susretnu oni stvaraju jednu dijadu u kojoj majka treba da obavlja mnoge funkcije koje dete ne ume niti može da obavlja na tom stepenu razvoja. Pored hranjenja i telesne nege, to su funkcije umirivanja, regulacije detetove emocionalne napetosti i uopšteno reagulacije detetove psihe. Dovoljno empatična, topla i emotivno dostupna majka je regulator detetovog mira i blagostanja. Da bi se sve to moglo dogoditi potrebno je da se dete veže za majku.

Kao što majka može biti odustna, neresponzivna, hladna i neempatična, problematično može biti i dete. Neka deca zbog svojih konstitucionalnih sklonosti mogu imati problema da se vežu za majku i zbog toga majka može imati problema da ih umiri i reguliše njihov psihički aparat. Neadekvatno ponašanje majke a kasnije i oca može dovesti raznih defekata u kontaktu i vezi sa detetom. Intruzivni, kontrolišući, hladni i emotivno nedostupni roditelji u dečijem unutrašnjem svetu psihe ostavljaju praznine, nezadovoljene potrebe ali i mržnju, emocionalnu glad zasićenu besom a kasnije i osećanjem krivice.

Postoje i roditelji koji decu zlostavljaju, počevši od ranih dana. Toga ima dosta ali se o tome malo priča. Istorija seksualnih i fizičkih zlostavljanja veoma često se sreće u istoriji psihijatrijiskih pacijenata. Zlostavljanje i nebriga rezultiraju time da zlostavljana deca ne izgrađuju poverenje prema roditelju i umesto ljubavi i odnosa brige i prihvatanja ona pounutruju odnos mržnje, agresije i odbacivanja. Priroda tog odnosa sa roditeljima kada se pounutri postaje detetov odnos prema samo sebi, postaje deo unutrašnjeg sveta, postaje deo ličnog identiteta. Isto važi i za odnos prihvatanja, ljubavi, brige i nege.

Za razvoj identiteta i razvoj ličnosti uopšte, važni su ne samo ovi rani nego i kasniji odnosi. Obično se kvalitet odnosa roditelja prema deci ne manja drastično tokom razvoja jer se ni sami roditelji ne menjaju. To znači da se taj odnos ponavlja i učvršćuje godinama. Uporedo sa tim i dečiji unutrašnji svet psihe se forima u skladu sa tim odnosima. Pojednostavljeno rečeno, prihvatajući roditelj stvoriće dete koje sebe isto tako voli, prihvata i umiruje sebe dok će agresivni, hladni i odbacujući roditelj stvoriti dete koje samo sebe odbacuje, mrzi i koje kada odraste će druge ljude i svoju decu tretirati na isti takav način.

Istina je da mi tretiramo druge na isti način na koji tretiramo sebe. Onaj ko nema u sebi ljubavi, onaj ko nije tokom razvoja stekao i pounutrio iskustva prihvaćenosti, topline, ljubavi i sigurnosti neće to imati u strukturi svoje ličnosti, u svom repertoaru, pa samim tim neće to moći ni da ponudi drugima. Nije moguće dati drugima ono što sam nemaš. Osobe čiji roditelji su bili hladni, emotivno nedostupni, agresivni ili još gore zlostavljači, stvoriće osobe koje će kada odrastu postati tzv. poremećaji ličnosti (narcistički, shizoidni, paranoidni, antisocijalni, histrionični, izbegavajući, zavisni itd.). Ove osobe takođe žele kontakt sa drugima kao i svi drugi. Ali te osobe nisu u stanju da se emocionalno vežu na način koji je karakterističan za zdrave osobe. Njihov način vezivanja je ili preteran (simbiotski, stapajući, praćen panikom pri razdvajanju) ili egoističan (u funkciji regulacije sopstvenog samopoštovanja, bez empatije za drugog, za nametanje sopstvene moći i agresije radi održanja lažne grandiozne slike o sebi).

Ove osobe su zapravo psihološki invalidi, njihovo samopoštovanje je veoma sniženo ili ga nema. Zamena za to često se ogleda u tome da ove osobe formiraju jednu lažnu grandioznu sliku o sebi kako bi sebe zaštitili od bolnih osećanja bezvrednosti, depresije, praznine, mržnje, pohlepe i zavisti. U kontaktu sa drugima, ove osobe kroz odnose nastoje da održe tu svoju lažnu sliku o sebi. U takvoj vrsti veze nema mesta za ljubav. Za neke od njih ljubav je opasna situacija u kojoj se zbog sopstvene gladi mogu spojiti sa drugima i u potpunosti izgubiti svoj identitet i psihološki integritet (granični, histrionični, zavisni poremećaj ličnosti) dok za neke kapacitet za ljubav ne postoji uopšte već se odnos sa drugima bazira isključivo na sprovođenju dominacije, moći, ponižavanja, agresije i sl. (narcistički i antisocijalni poremećaj ličnosti).

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Izvor

Prilično dobar tekst si odabrao da bi oživeo temu

Osobe koje iz nekog razloga ne smeju ili neće da se vežu su dobro opisane u tekstu koji si postavio. Uvek postoji debela podloga ranog detinjstva a i adolescentnog doba kada bi ličnost trebala da se socijalizuje i zri na društvenom nivou a ona, osiromašena nekim iole normalnim životnim emocijama u matičnoj porodici to nema i tu nastaje crna rupa u "otvaranju" prema osobama prema kojima imaju emocije a ne žele da ih otkriju.

Dobro je, tema je počela da živi, što mi  drago.

Čekamo Bambinu, ili nekoga sa psiho foruma, da se stručno oglasi o istoj.

*Bambina možda uživa u čokoladi, pustimo je da mozak opskrbi potrebnim joj šećerima

Nisam ni rekao da nije dobra, samo da je bez nekog veceg razloga bila pokrenuta.Mozda...ko ce ga znati, osim mene...u svakom slucaju nevazno.

A i ako po nekad imam zelju, da smaram nekog zbog ovoga-ili onoga, izbegavam...ali po nekad, opet, mislim da vredi upoznati kojeg novog clana sa pravilima, da ne bude posle (eventualno), pa zasto sam banovan/a, pa ovo-ono, itd.Ne pravdam se nit' imam zelju, samo kazem.

Ne mislim samo ovde, vec i na drugim forumima, igrama, itd...pa kad ih banuju, posle kukaju kako nisu citali pravila itd...

U svakom slucaju, mislim da je off-topic, i da ce Goa izbrisati moj post/ove.

Svi od Goe pravite aždaju a on samo pravi red i disciplinu

Ne kažem ovo i ono, samo ne brini tudje brige, život će ti biti lepši

Tema je odlična, rekoh već, čekam nekog psihologa da da pravac temi, ne bih da to budem ja, biću kamenovana