da! i to zaboravih! deca su surovo iskrena , dakle okrutna . hendikepirana deca ce patiti , a " normalna" ce od malih nogu uciti o diskriminaciji.

Diskusije radi možeš li da nam preneseš koje su to prednosti inkluzije izneli na savetovanju?

Ajmo redom. Inkluzijom su obuhvacena 3 kategorije djece:

- ona sa fizickim smetnjama koja imaju normalan IQ
- djeca sa lakom mentalnom retardacijom
- djeca koja pate od drugih razvojnih poremecaja: disleksija, disfazija, poremecaji ponasanja, adhd, add ...

Svaka od ove tri kategorije djece zahtjeva poseban pristup i posebna zalaganja i materijalna ulaganja.

1. Mislim da niko od roditelja ne bi imao problem da sa njegovim detetom ide djete sa fizickim hendikepom: djete u kolicima, slabovido djete, djete sa slabijim ostecenjem sluha... - problem ovdje je sto nase skole nisu pravljene za takvu djecu, niti ministarstvo ima namjeru da da i dinar da se tu nesto promjeni, tako da je ovo na papiru.

2. Djeca sa lakom mentalnom retardacijom su svjet za sebe, ali kod nas nema adekvatnog rjesenja ni za nadarenu djecu. U razredu od 30-35 djaka, sa ovim planom i programom, ovakvim udzbenicima, ne moze se napraviti kvalitetna nastava nizakoga. Treba obezbjediti manja odjeljenja, pa ce onda biti i manje razlike u okviru tih odjeljenja ili kao u Americi, omoguciti da djete razlicite predmete pohadja na razlicitim nivoima znanja.

3. Klinci iz trece grupe generalno imaju sljedece zajednicko:
- ne funkcionisu u grupama vecim od 10
- sa njima ne moze da radi ucitelj, koji nije skolovan za tako nesto, nego defektolog
- njima je potrebna podrska citavog tima ljudi: defektologa, logopeda, psihologa, soc. radnika, ...

Ako se to ne ispuni onda inkluzija nije moguca i pretvara se u nocnu moru ili ono sto ce najvjerovatnije biti kod nas - mrtvo slovo na papiru.

Ono sto ja zamjeram svim dosadasnjim sagovornicima je potenciranje socijalne neuklopljivosti:
- djeca su surova
- djeca bi negativno reagovala
- djeca to ne bi mogla da prihvate ...

Djeca su onakva kakvi su im roditelji i kakvo im je okruzenje. Ona se ponasaju onako kako ih mi naucimo i kako im dozvolimo. Djeca su izuzetno prilagodljiva i mislim da bi od svih ucesnika inkluzije (roditelja, profesora, radnika u skoli, psihologa ..) najlakse i najbezbolnije prebrodila nove okolnosti i nove drugare, pod uslovom da imaju podrsku odraslih. Problem je sto mi odrasli u strahu od nepoznatog pravimo problem unaprijed i udaramo klincima mentalne blokade i pravimo im probleme u glavama. Treba dozvoliti djeci koja su "zdrava" da upoznaju i da se druze sa drugom djecom koja su drugacija od njih da bi naucili da nismo svi isti, ali da smo svi podjednako vrijedni.

Inace ovaj bedasti sistem inkluzije koji je kao zapoceo kod nas baziran je na svedskom modelu, jedine razlike su:
- sve skole u Svedskoj su prilagodjene potrebama djece obuhvacene inkluzijom
- razredi su od 10 - 15 ucenika
- sa djecom zavisno od sastava razreda radi ucitelj koji ima svog pomocnika (psiholog, defektolog) ili obrnuto
- drzava daje maksimalnu finansijsku i svaku drugu podrsku porodicama sa ovakvom djecom

Ono sto zagovornici inkluzije kod nas nece da kazu, je da cak i tamo i dalje postoje specijalne skole, jer nikad ne mogu sva djeca biti ubacena u redovni sistem skolovanja, ma kako human bio. Nekad je neophodno da se djetetu posveti potpuna paznja i da ono bude u okruzenju koje mu najvise prija, gdje ce sa njim raditi ljudi koji su obuceni za tako nesto, ovo vazi i za izuzetno nadarenu djecu, djecu sa smetnjama u razvoju, djecu sa autizmom ... podjednako. Nisu specijalne skole samo za one problematicne.

I na kraju ono sto mene licno najvise nervira kod ovog novog zakona je sto je sva moc odlucivanja prepustena roditeljima. Misljenja struke (pedijatar, defektolog, psiholog..) ne vrijede nista, bitno je samo ono sto roditelj zeli. Ako roditelj zeli da mu djete ide u "normalnu" skolu, djete ima da ide u normalnu skolu, bez obzira kakve su realne mogucnosti i potrebe tog djeteta, bez obzira kakve su mogucnosti skole koja to djete zeli da primi.

Iskreno mislim, da prije nego sto se ubacite u tabor (za ili protiv) inkluzije, probate da sagledate i drugu stranu.
U Srbiji postoji mnogo skola pred zatvaranjem, recimo da se one renoviraju tako da se prilagode i deci obuhvacenoj inkluzijom, recimo da u takvoj skoli razredi budu od 10-15 ucenika, da sa njima rade 2 ucitelja ili defektolog i ucitelj, da se plan i program prilagodjava svakom djetetu ponaosob, da u skoli postoji psiholog, logoped, defektolog, fizijatar, soc. radnik koji bi svi zajedno zaista radili sa tom djecom i ucestvovali u rjesavanju svih problema u ucenju, odrastanju, ponasanju... Zaista vjerujem da niko ne bi imao problem da posalje svoje "normalno" dijete da ide u skolu sa "onom drugom djecom". Stvarajuci negativne emocije na sam pomen inkluzije mi svu negativnu energiju usmjeravamo na "tu djecu", umjesto da je usmjerimo na pravo mjesto na drzavu, ministarstvo prosvete i zdravstva, i drustvo koje bi moralo da obezbjedi da ovakve skole postanu stvarnost.

Ako mislite da je ovo skupo, stavite na papir koliko kosta da vam jedno djete koje ima ADHD, a koje obicno ima nadprosjecan IQ ne ide u skolu. Prvo drzava ce morati da ga izdrzava citav njegov zivot. Drugo porodica koja ima takvo djete, a koja ne moze da mu pruzi nadu, trpi ogroman materijalni i psiholoski pritisak. Trece takva djeca / odrasli pate od viska energije i frustracije izazvane nemogucnoscu da se izbore sa sopstvenim problemima - obicno postaju teski destruktivci: psihicki bolesnici, visestruki pokusaji suicida, narkomani... ili se okrecu kriminalu, skloni su nasilnim ispadima, lose funkcionisu u soc. okruzenju i sl.

Koliko god obrazovanje djece obuhvacene inkluzijom bilo, ako se radi kvalitetno, ono je isplativo. Danas specijalne skole u Srbiji ne rade svoj posao. Djeca koja ih zavrse nisu osposobljena da samostalno obavljaju bilo koji posao ili se snalaze u svakodnevnom zivotu. Zato je potpuno normalan pritisak roditelja da se takva djeca, makar i na silu ukljuce u redovno obrazovanje. Skole, profesori i roditelji "normalne" djece niti su realno u mogucnosti da ih prihvate na pravi nacin, niti zele da probaju. Na kraju cu po obicaju da ispastaju oni najslabiji - djeca - i nasa i njihova podjednako.

Patka, vrlo informativno.  Dakle, reč je o ''inkluziji na srpski način''. Prepisati dobar strani recept i primeniti ga u divljini gde za to apsolutno nema sredstava. Kao bolonjski sistem...

Mislis na seminaru  

Pa upravo ono sto sam rekao pre: mozes pomoci nekome da se asimilira u drustvo i da u vecini slucajeva pomaze vise da dete ide u skolu nego sto bi pomoglo da dete ide u specijalizovanu ustanovu ili da ostane kod kuce sa roditeljima. Sami su rekli da sve zavisi od slucaja do slucaja i da nije moguce asimilirati svakoga. Rekose da su problemi mnogi: od pogresnih dijagnoza lekara preko nestrucnosti vaspitaca da radi sa takvim slucajevima pa do roditelja i njihovog rada tj vaspitanja. Oni kazu da je moguce kroz ceo jedan sistem da se inkluzija obavi uspesno. Taj sistem podrazumeva timski rad kako asistenta (koji moze biti i volonter kao i specijalizovano lice i on jedno vreme radi sa detetom i pomaze mu dok se dete malo ne osamostali) tako i strucnih saradnika, vaspitaca i roditelja. Nisu se toliko osvrtali na boljitak rada predskolske grupe ili skolskog odeljenja nego na boljitak rada te individue. Svaki slucaj je drugaciji, neko je blago mentalno zaostao, mozda ima samo neki fizicki defomitet ili je pak nadaren (posto kao sto rekoh i oni spadaju u tu grupu) a ima i mnoooogo tezih slucajeva

Zbog svega toga sam i rekao da je tesko proceniti. Pomoci ces mozda individui ali mozda ces time unazaditi celu grupu dece i zato je vrlo nezgodna tema. Niko ti ne garantuje da ce grupa dece ostvariti bolje rezultate ukoliko u toj grupi nemaju dete sa hendikepom ali rece mi koleginica da joj takva grupa brze "napreduje" od grupe u kojoj imaju jedno takvo dete (doduse ona nema ceo "tim" iza nje vec se bazira na njenom individualnom radu ali tako je u vecini slucajeva u Srbiji )

Kao sto rekoh, ja sam misljenja da to nije toliko dobro i da bi mozda bilo bolje da je sve to ostalo na nivou specijalizovanovih ustanova ali po onome sto sam video to je neminovost posto ih sada normalno stavljaju u "generalnu populaciju" dece u predskolskim ustanovama i skolama tako da ce morati da se poradi na "inkluzijskom obrazovanju" u skorijoj buducnosti (mislim i na sebe kao i na sve ucesnike u vaspitno-obrazovnom radu) kako bi se sve to izvelo kako treba i kako niko od ucesnika u vaspitno-obrazovnom radu ne bi "zaostajao"

Patka 

Bambina, sta je smesno 

Ništa, ništa, iz nehata si ispao duhovit. 

---------->
Vidiš, sad je ispalo kao da mene ubrajaš u napredne, iako je smisao rečenice ustvari potpuno drugačiji. 

Dobro

Marko vidiš ja sam išla u OŠ koja je bila inkluzivna (zamislite to je još u brozovo vreme bilo aktuelno) i imala sam u istom odeljenju nižih razreda osnovne dvoje dece koja su mucala i imala problem jer su bili deca prostitutki, devojčicu vrlo visoke inteligencije koja je nosila aparat za kičmu, dečaka niske inteligencije koji je imao napade besa i u tim napadima više dece opasno povredio, troje teško zapuštene romske dece koja nisu bila glupa ali su bila potpuno nezainteresovana za obrazovanje.  S druge strane u istom odeljenju bilo je petoro visokointeligentne dece. I znam kako to u praksi izgleda.

Devojčicu sa miderom smo svi pazili i stvarno nije imala problem odbacivanja, ali se uprkos tome osećala jako ranjivo jer nije mogla da učestvuje u normalnim fizičkim aktivnostima kao što je igranje lastiša ili lopte.

Deca koja su mucala su išla na neke dopunske sastanke sa psihologom i logopedom a u razredu su se prosto krili od nas ostalih. Niko nije izvrgavao njihovo mucanje ruglu, ali oni jednostavno nisu mogli da se uklope.

Dečak koji je bio jako agresivan i niskointeligentan često je dobijao napade besa. Udarao je bezobzirno koga stigne i čime stigne. Jednom je svog para izbo šestarom u butinu više puta. Na kraju je morao da napusti školu jer niko nije hteo više da ga trpi, počeo je i on da dobija nasilne odgovore na svoje ponašanje.

Romi su se stalno tukli, pljuvali i pravili razne druge ekscese jer ih je iritirao osećaj inferiornosti u razredu, učiteljica je sa njima stalno imala probleme i čim su mogli prekinuli su školovanje svo troje.

Srećom moja učiteljica je odabrala da investira u one koji su inteligentni a ne u propalu investiciju, pa je tako visokointeligentnoj deci stalno zadavala neke dodatne sadržaje i izazove dok su prosečna deca imala vrlo kvalitetan rad.

Iz svih tih iskustava mogu da zaključim samo jedno, nikom od dece sa niskom inteligencijom inkluzija nije pružila podršku i socijalizaciju.

Inače pre nekoliko dana sam u Blicu videla intervju sa sadašnjom direktorkom i ondašnjim školskim pedagogom koja podržava inkluziju i deklariše da je ta OŠ spremna za inkluzivna odeljenja, a u pitanju je škola na tri sprata bez lifta i bez prilagođenih WC

Bump...

Da dignemo ovu temu... posebno sto cemo se i sami sve vise i vise susretati sa ovim problemom...

Ja nisam za to, u neposrednoj okolini imam devojčicu koja je autista, zapravo, duboko je u autizmu. Išla je u normalnu školu, veze su radile, i kako su deca obično surovo iskrena, bila su jako gruba prema toj devojčici. Takvo ponašanje dece se ne može izbeći, ma koliko roditelji radili na tome, deca prosto lupaju čvrge i nekom ko nosi naočare, a tek većem defektu. Što se tiče ove devojčice, ona je navukla duboke traume i sada su prognoze lekara da ona nikada neće moći to da prevaziđe i uvek će joj trebati nadzor. Da je od starta išla u specijalnu školu, stvari bi bile drugačije.