Инклузија као појам значи бити укључен, прихваћен, бити са другима. Као друштвени покрет и филозофија утемељена је на заступању и самозаступању људских права особа које су „другачије“. Она наглашава чињеницу да свако припада друштву и на свој начин му доприноси. Циљ инклузије је свеобухватно укључивање особа с различитим развојним и другим „тешкоћама“ (инвалидитетом) у ширу социјалну средину и све садржаје живота у заједници, те изједначавање њихових права с правима „просечне популације“

Инклузивно образовање је систем образовања у коме се сви ученици с посебним образовним потребама уписују у редовну наставу у оближњим школама и обезбеђују им се услуге подршке и школовање засновано на њиховим могућностима и потребама. Инклузија није усмеравање на индивидуу или мању групу ученика за које се прилагођава наставни програм те се односи на асимилацију појединог ученика са идентификованим развојним потешкоћама у редовно школство.

Инклузија је процес, а не стање којим школе настоје одговорити на индивидуалне потребе свих ученика. Инклузивно образовање се не темељи на начину како асимилирати појединог ученика с тешкоћама у развоју у постојећи редовни систем школства, већ се темељи на реструктуирању школа како би оне позитивно одговориле свим ученицима као појединцима.

У једном периоду, са напуштањем медицинског модела у приступу деци са развојним сметњама, и раније често коришћен термин хендикеп је био скоро потпуно напуштен у контексту инклузивног образовања. Сматрало се да је стигматизујући, да носи печат дискриминације и да је и са стручне стране неодговарајући нарочито за децу развојног узраста и за младе. Међутим, од деведесетих година, овај термин је поново у употреби и у социјално-психолошком моделу и инклузивном образовном приступу, али са измењеним значењем које га чини употребљивим не само за децу и младе са развојним сметњама и ометеностима, већ и у односу на друге групе маргинализованих и искључених.

У настајању ситуације хендикепа, средина може да представља препреку или да омогући упражњавање животних навика и остварење животних улога јединке. Овде постоји јасно упућивање на прецизну идентификацију потребне друштвене подршке која за појединца умањује ситуацију хендикепа, омогућујући му да упражњава животне навике и остварује животне улоге. У образовном контексту, хендикеп у овом значењу настаје када постоје срединске препреке да се оствари образовање, а инклузивни приступ је онај који се ослања на постојеће капацитете, отклања срединске препреке за укључивање и учествовање у образовању и који кроз обезбеђивање одговарајуће подршке омогућује стицање животно важних знања и успостављање животно важних навика, вештина и односа.

Preuzeto sa: inkluzija.org

E sada moje misljenje: Pre jedno 10-ak godina u Srbiji se na inkluziju gledalo sa podozrenjem (cak sam cuo da su pojedini lekari preporucivali da je taj proces nemoguce izvesti posto ce deca sa hendikepom "zaraziti" normalnu decu). Danas se na to gleda drugacije pa svako dete sa hendikepom u predskolskom uzrastu ili u uzrastu polaska u skolu se ukljucuje u rad kroz normalne grupe i odeljenja. To ne mora biti losa stvar jer postoje primeri da se dete dobro asimiliralo sa ostalom decom i pokazalo veliki napredak. Medjutim postoji nekoliko problema:

1. Neke od njih je nemoguce dobro asimilirati
2. Da bi se to uradilo pravilno potreban je celokupan tim strucnjaka (asistent, strucni saradnik, vaspitac pa i ukljucenje roditelja deteta) sto je u vecini slucajeva u ovoj nasoj zemlji nemoguce uraditi
3. Poneki put rad sa grupom dece "trpi" zbog te asimilacije

Ne znam, recima Johna Cage-a iz "Ally McBeal": "I 'm conflicted 

Ja nisam u konfliktu, smatram da je inkluzija dece različitog intelektualnog kapaciteta štetna po sve učesnike a evo i zašto:

1. Dete normalnog razvoja neće dobiti dovoljno pažnje jer će dete sa ograničenim razvojem apsorbovati enormno mnogo energije nastave. Zato će većina dece biti frustrirana i svoje frustracije iskazati prema onom ko je ometen

2. Dete posebno visokog stepena razvoja neće dobiti dovoljno stimulacije ni u normalnom odeljenju, a u odeljenju koje je usporeno vučenjem zaostale dece visokointeligentna deca će postati problem i destruktivno će uticati.

3. Nastavnik u odeljenju sa 30 đaka (prosečno naše školsko odeljenje ima 25-35 đaka) mora da se odluči da li će pažnju posvetiti onom ko je već viđen kao neproduktivan član društva samo da bi zadovoljio politikantske aspiracije direktora i ministra, da li će raditi tempom prosečnog učenika čime će zaostalu decu dovesti u frustraciju ili će raditi tempom najboljih u razredu da bi od njih izvukao najbolje.

Moje uverenje je da se i deca osećaju mnogo bolje kad su u odeljenju sa vršnjacima sličnih intelektualnih kapaciteta a da će se u inkluzivnoj nastavi sva deca osećati loše.

Slažem se, profesoru u Srbiji je u prosečnom heterogenom odeljenju već sasvim dovoljno teško da odmeri kojom brzinom i metodama će raditi, jer je sigurno da će tempo biti na uštrb ili natprosečne ili ispodprosečne dece.

Pretpostavljam da bi dobro obučen i vrstan pedagog i psiholog koji vodi odeljenje uspeo da postigne cilj inkluzije, ukoliko bi hendikepirano dete bilo od samog početka školovanja u odeljenju sa prosečnom, da ne kažem normalnom decom, i ako bi za njega važili drugačiji sistemi ocenjivanja. Ali gde kod nas postoje takvi profesori? Naravno, čast izuzecima...

zao mi je zbog ovog sto cu napisati ali smatram da deca sa manje intluktualnog kapaciteta ne mogu da pohadjaju skolu sa " normalnom " decom .
zasto ? zato sto profesori nisu kvalifikovani da rade sa decom koja su hendikepirana , ipak za to treba posebno skolovanje.
drugo , tom jadnom detetu u "normalnoj" ce sve biti veliki napor . pri tome podrazumevam da ta deca nikako ne mogu da isprate nacin ucenja normalne dece, ni brzinu usvajanja gradiva .
a ako se kojim slucajem sve podredi deci koja su hendikepirana ona " normalna " ce zaostajati u skolovanju .
jednostavno , opet jako mi je zao , ali da bi se postigao efekat sto se ucenja tice citav razred mora , kao jedna celina , da ima priblizan intelektualni kapacitet.


strasno mi je to sto nasa drzava nema sredstava za hendikepiranu decu , sto sve ipak , ostaje na roditeljima , sto nemamo kapaciteta da ih sve osposobimo za kakav takav zivot i nadjemo im posao kako bi i oni imali svoje porodice i prijatelje.

u novom sadu ima skola Sveti Sava koja je vise tipa dnevnog boravka . pohadjaju ga deca blago i jace mentalno zaostala . imala sam prilike da vidim kako ta skola izgleda. zali boze na cega lice prostorije , kako ti nastavnici rade pomocu stapa i kanapa .

ima i Dr Milan Petrovic , osnovna skola , koja se pretvorila u skolu za problematicnu decu koja nisu mentalno zaostala nego nevaspitana, nezbrinuta i nasilna .

mozda gresim , ali oba puta kad sam bila trudna isla sam na amniocintezu , sve u cilju detektovana Daunovog sindroma prvenstveno , jer znam da za takvo dete nemam ni vremena ni novaca , ni mogucnosti da ga skolujem . nikad ne bih mogla na miru da umrem a da ne znam sta ce sutra samo .

divim se roditeljima koji se sa ovim problemom bore svakodnevno . to su za mene heroji i heroine.

Slažem se, deca sa posebnim potrebama trebaju pohađati specijalna odeljenja u školama.
Tužno jeste, ali tako je najbolje za sve, jer nemoguće je prilagoditi nastavni program jednima i drugima. Postavlja se pitanje kako bi ih drugari prihvatili. Poznato je da deca baš i nemaju razumevanja za drugačije.

Slažem se sa većinom onoga što je do sada rečeno. Ne radi se ni o kakvoj diskriminaciji, već o prostom poštovanju razlika u intelektualnom i svakom drugom funkcionisanju, a u svrhe izvlačenja maksimuma iz svakog. To je makar neki ideal kom bi se trebalo težiti, ali ovim potezom se od njega radikalno udaljava.

Pošto se za takvu odluku morala dobiti saglasnost vrlo (makar bi trebalo da je tako) ozbiljnog stručnog tima, ne razumem kako je moguće da ja ne vidim tu ''širu sliku'', da toliko mojih kolega ima različito viđenje ove stvari, a neke stvari su kristalno jasne.

Ovo je loš potez za nastavnike - biće dodatno opterećeni i u nemogućoj misiji da se posvete svim kategorijama dece u razredu.
Loš potez za decu koja su sporija ili ometena u razvoju - osećaće se manje vrednim jer ne mogu da prate drugu decu u razredu.
Loše je i za napredne - oni će se dosađivati na času i motivacija će im vremenom bivati sve slabija.
Loše je i za prosečnu - jer će se u ovakvoj gunguli njima zapravo najmanje pažnje posvećivati.
I to su samo neki najopštiji faktori; o međusobnim odnosima te dece u razredu i njihovim socijalnim veštinama ne smem ni da mislim. Da li je to možda sistem - svet je okrutno mesto, pokažimo deci to što ranije?!

Dakle - ne razumem onda gde su te silne dobrobiti inkluzije? Zaista bih volela da mi neko to potanko objasni i da pobije argumente koje smo svi naveli. Ovaj tekst gore ne daje nijednu konkretnu informaciju. Jer imam osećaj da svi mi vidimo jednu stvar, a donosioci ove odluke drugu.

Necu pobijati nista jer se slazem sa svima vama ali zaista postoje slucajevi gde je inkluzija donela rezultate. Pomoci nekome takvom i doprineti njegovom boljem funkcionisanju u okviru drustva je uspeh i dovoljna satisfakcija bilo kome ko to radi ali to je cisto jedan + naspram dosta vise -

Napredna deca takodje spadaju u kategoriju "deca sa posebnim potrebama", tako da i njima treba individualni rad

Kao sto rekoh, slazem se sa svima vama i ne pobijam nista posto ne vidim globalnu dobrobit u tome. Pomoci ces mozda jednoj individui ali "unazadices" njih nekoliko kojima neces posvetiti paznju. Da ne pominjem "prihvatanje"  te dece od strane druge dece i koliko sa njima(drugom decom) treba da se radi da bi to uopste bilo moguce

Sad ce Patka da doleti i objasni vam zasto je inkluzija za odredjene kategorije dece glupost... Na real-life primeru...

Nisam tebi uputila pitanje, nego onako... filozofski... ka nebu... 

Retorički, manje-više.

Cisto kazem, post se nije odnosio na tebe (osim dela o naprednima) koliko na sve