Nikome nista ne objasnjavamo...ako ti se ne svidja, nemoj da citas, nemoj da posecujes. Jednostavno je.

ban the world

Ajde ajde ne patetiziraj ... samo budi dobar decak i pridrzavaj se tema ... 

Off-topic recikliran.
Tema je jako interesantna, nema smisla da joj ovo radimo.

Петре,свака част на овој теми!

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (9)

,,Prljavi medijski rat,, (40)


BORBA REČIMA (LOGOMAHIJA)

Rat u Bosni je izrodio prigodnu borbu rečima, logomahiju. Već smo ukazali na reči "logor, masovna grobnica, etničko čišćenje". Reči "osloboditi" i "okupirati" takođe su mnogo korišćene. Čuli smo mnogo puta da su Krajinu "oslobodili" Hrvati, a Bosnu "okupirali" Srbi, na šta bi se svako ko poznaje istoriju grohotom nasmejao: međutim javnost je ne poznaje, a neznanje odabrane ciljne grupe predstavlja jednu od velikih prednosti dezinformatora. Loša igra reči "serboljševik" (serbolchevique) zasluga je novinara koji ju je izmislio i smatra je smešnom. Postoji i "serbo-valets" (srbo-sluge) koja bar nema pretenzije da bude smešna.

Nalazim da je mnogo zanimljiviji izraz "samoproglašen" koji se koristi u tonu neodobravanja za Republiku Srpsku, kao da se sve republike u svetu, počev od francuske i američke, nisu same proglasile. Značajna je takode i sistematska upotreba izraza "ratni zločinac" za osobe koje su okrivljene kao ratni zločinci, ali nisu ni optužene, niti osuđene i stoga se moraju smatrati nevinim dok se ne dokaže drukcije. Svi su čuli na radiju da su Srbi, za vreme borbe sa hrvatskim ili muslimanskim protivnicima, uvek bili samo "ubijeni", dok su njihovi protivnici uvek "mučki masakrirani ili pobijeni", što svakako ima veću težinu u eri viktimofilije.

POMOĆNA SREDSTVA

Školski priručnici i rečnici su se takođe svrstali u satanizaciji jedne strane, pripisujući operacije takozvanog etničkog čišćenja samo Srbima, iako su ih praktikovali isto tako i Hrvati i muslimani. Želimo da kao primer navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku "Infos junior" od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija namenjena omladini objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime". "Kako je počeo rat?

Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala.Hrvatska 1991, a zatim Bosna 1992. "putem referenduma" izjasnile su se za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju ovim područjem sveta tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje." (Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno se održava.)

Da kao primer navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku "Infos junior" od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija namenjena omladini objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime". "Kako je počeo rat?

Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala.Hrvatska 1991, a zatim Bosna 1992. "putem referenduma" izjasnile su se za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju ovim područjem sveta tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje." (Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno se održava.)

"Šta se dogada u Sarajevu? U aprilu 1992. Srbi počinju sa opsadom i bombardovanjem glavnog grada Bosne. Sarajevo je simbol onoga što "ultranacionalistički" Srbi mrze: to je grad u kojem žive zajedno muslimani, Hrvati i čak Srbi. Oni optužuju muslimane iz Bosne da žele da uspostave "islamsku republiku" po uzoru na Iran. To je pogrešno, jer su oni Evropljani čiji su način života i kultura slični našem životu i kulturi". (Izraz "glavni grad Bosne" podrazumeva da je u pitanju nezavisna država koju su napali stranci, Iako su Srbi koji su napali Sarajevo isto tako Bosanci i "Sarajlije" kao i muslimani. Nije jasno kako mogu da mrze grad koji smatraju svojim glavnim gradom. A, pored toga, dovoljno nam je poznato da postoji "Islamska deklaracija" Alije Izetbegovića, znamo da ono što on zaista želi jeste uspostavljanje "islamske republike". Dovoljno je otputovati u muslimanske krajeve Jugoslavije da bi se utvrdilo da način života i kultura stanovnika, zabarikadiranih iza svojih ograda, ne liči na zapadnjački način života i kulturu.)

"Kako živi dete iz Sarajeva? Vec tri godine male Sarajlije žive u ogromnom zatvoru. Ne mogu ni izići iz grada koji okružuju Srbi. Ne mogu napustiti kvart u kojem stanuju, jer je svako kretanje opasno zbog granata. Vode i električne struje najčešće nema, a škole si zatvorene. O čemu oni sanjaju? O miru, svakako, i o tome da ponovo vide more." ("Ovaj sentimentalni odeljak sračunat je na to da namami suze u oko školske dece. U redu. Međutim, izostavljeno je da se pomene da u Sarajevu isto tako ima Srba kao i da postoji tunel, u rukama muslimana, koji povezuje grad sa spoljnim svetom.

Videti ponovo more?... Sentimentalna vizija jednog grada koji je dugo i nemilosrdno opsednut. Međutim ključni detalj tek dolazi: huškanje na krvoproliće, karakteristično za intelektualce koji nikada nisu bili u ratu.) "Šta treba učiniti da bi se mir vratio? Bombardovanje iz aviona NATO i Snage za brzo reagovanje koji napadaju srpske pozicije oko Sarajeva, Goražda i Tuzle, mogu svakako dovesti do napretka ka miru. Ustvari, Srbi su prvi put "kažnjeni" i nesumnjivo će morati da sednu za pregovarački sto ukoliko ne žele da se izlože novim odmazdama." Od jednog teksta namenjenog da pouči i vaspita omladinu mogli bismo očekivati više nepristrasnosti ili bar umerenosti, ali tu bismo se prevarili. Dezinformacija prodire do svih slojeva, zahvata sve oblasti, ona nije ništa ako nije sveopšta.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (10)

,,Prljavi medijski rat,, (41)

RAT POMOĆU SLIKA

Slika se mnogo koristila za vreme operacije "Bosna". Ako su se na fotografiji ili na televiziji videli vojnici kako pucaju, bilo je gotovo sigurno da su to Srbi ili će bar biti predstavljeni kao Srbi. Ako su se videla deca kako plaču ili porodice u žalosti, bilo je sigurno da su to hrvatska ili muslimanska deca i porodice. Ako bi se i pokazala srpska deca, ona bi se pokazala kako se igraju rata, "dok im starija braća vec zasipaju vatrom muslimanske i hrvatske delove grada" - preciziralo bi se u tekstu uz sliku. Neke fotografije su bile nameštene, druge bukvalno falsifikovane: na primer, dodavanjem osmatračnica nad logorom sa Fikretom Alićem. Karikaturisti su se isto tako inspirisali na račun Srba. Reč Serbia pisala se sa S u obliku kukastog krsta. Radovan Karadžić je prikazivan sa repom i trozupcem. Srbi su uvek otvoreno predstavljani kao majmuni.

Pošto je trebalo navesti javno mnjenje da poveruje da su Srbi započeli rat i izbrisati, dakle, sve što je prethodilo najnovijim događajima, na jednoj karikaturi je predstavljeno troje Srba krvoločnog izgleda od kojih je jedno bilo dete, a ispod karikature su stajale reči: "Vojnik koji sveti svog šuraka ubijenog 1917; vojnik koji sveti svoju malu rođaku silovanu 1944; beba koja razmišlja kako da osveti svog oca 2023." Kada se dovede do krajnosti, kampanja dezinformisanja nužno poprima oblik ludila, o čemu svedoči jedna druga karikatura koja prikazuje "Božić u Sarajevu". Dva srpska vojnika su upravo razapela jedno dete i jedan drugome kaže: "Nismo čak ni morali čekati čak 33 godine da bismo obavili posao." Situaciju na jezgrovit način odslikava karikatura koja pokazuje specijalistu za odnose sa javnošću koji na telefonu kaže: "I can do zou a dead baby on a cross or I've got some nice gouged eyes!" ("Mogu da vam upriličim mrtvu bebu na krstu, al'imam i zgodne iskopane oči!") Kako bi ih nabavio? Našli bismo već načina. Ako ih ne bi pronašao, dao bi da se naprave. Ako se ne bi nikako snašli, napravili bismo foto-montaže. U najgorem slučaju, rasturili bismo glasine koje bi nekoga svakako ubedile. Ne zaboravimo: ako je tržište povoljno, nije uopšte potrebno da potpora bude realna.

PSIHOZA

Evo nekih izraza koji će svakako predočiti psihozu u koju su mediji uslužno tonuli kad je o Bosni bilo rec."Svakodnevni užas... Zločinacko ludilo srpskih vođa... Zverstva, zločini, koji nemaju premca u Evropi već više od pola stoleća... Silovanja sa posebnom bestijalnošću... Na srpskoj strani ima ratnih zločinaca... Užasna ispovest o krvavim zločinima koje je počinio jedan mladi Srbin... Tamna strana koja postoji u svakom ljudskom biću (...) tu je, u punom krvavom užasu... Silovanje je svakako zločin protiv čovečnosti... Sramota Bosne... Kamen na srcu, beba u trbuhu, pričaju pojedine jecajući... Sve pokazuje da je postojala otvorena namera i volja za ponižavanjem, za uništenjem bića, u čemu su Srbi bili glavni protagonisti... Srbi su stvorili pravi pakao... Običan četnik: stalna silovanja i ubijanja... Srbi su prekoračili novi stepen ratnih užasa... Prokletnici Evrope... Do dna mržnje... Tišina, ubija se... Povratak u pakao... Logori srama... Mladićevi kasapi... Ludi psihijatar... Srpska soldateska... Najužasnija akcija u kojoj su ikada Ujedinjene nacije učestvovale... Najveća izdaja za koju su OUN odgovorne... Najviši, poslednji stadijum sulude, bezumne politike koju proždire njena vlastita logika... Sam đavo ne bi mogao zamisliti tako okrutno nasilje... Monstrum iz filma jeze i strave za koga se verovalo da je mrtav i raskomadan, a svaki njegov pipak je narastao i počeo samostalno da živi." Atmosfera postaje takva da se šire najbesmislenije priče i, što je još gore, u njih se veruje.

Primeri:

-   Srpski specijalci dobijaju po tri centa za svako ubijeno dete.

- "Pripadnici srpske zajednice iz Švajcarske optuženi su da provode plaćeni odmor učestvujući u pokoljima bivših sunarodnika u Bosni, pucajući, ubijajući, koljući, silujući. Ti ljudi radosno se pridružuju krvavoj mitologiji Plavobradog, Landrija i drugih Džek-Trboseka" (24 Heures de Lausanne, La Tribune de Geneve, 12. jun 1993. u tekstu sa lepim naslovom "Užas u papucama...").

- "Jedno lice je svedočilo pred bosanskom komisijom za ratne zločine u Brčkom da je videlo kamione kako odvoze ljudska tela prema fabrici mesa u tom gradu. Jedan drugi svedok, izbeglica u Hrvatskoj, pričao je da je video u unutrašnjosti fabrike kako su se Srbi oslobađali izmrcvarenih tela koja su im smetala." (Obratiti pažnju da "Mond" od 11. maja 1994. ne formuliše svoju optužbu: on je samo citira.)

-   Vrhunac u toj aferi dostiže, čini mi se, kanadski list "Weekly World News" koji je javio pod naslovom "Vampire hunted as war criminal in Bosnia" ("Lovili vampira u Bosni kao ratnog zločinaca"), u stvari, bila je to potraga za Srbinom iz Bosne po imenu Stanislav Bajić koji je navodno sisao krv 5.000 svojih žrtava. Kao izvor informacije navode se funkcioneri OUN, a tekst je ilustrovan divnim foto-robotom "demona koji siše krv" sa vampirskim očnjacima.

- I laka literatura sa kioska našla je tu sebi mesta. Nedavno smo pročitali roman čija se radnja odvija u Bosni i u kojem su svi mučitelji, stručni za odsecanje ženskih dojki, imali oko vrata veliki pravoslavni krst. Istovremeno se u jednom stripu otvoreno hvali "nova čvrsta politika izolacije koja će konačno naterati Srbe da poštuju sporazume o prekidu vatre koje već dugo gaze izvrgavajući ih ruglu".

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (11)

,,Prljavi medijski rat,, (42)

POZIV NA KRVOPROLIĆE

Psihoza, naravno, izaziva poziv na krvoproliće. Može se pretpostaviti da je to upravo i bio traženi cilj. Mediji prebacuju NATO-u što "pušku drži k nozi". Američki listovi u naslovu ističu da je "Vreme da se upotrebi sila" ("Time to use force"), a zatim sami sebi čestitaju: "Najzad postaju odlučni" ("Getting tough at last"). U nedeljniku "Poen" (Le Point) neko piskaralo prebacuje zapadnjacima što Srbe samo "napadaju umesto da ih unište". U nedeljniku "Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi") grme: "Krajnje je vreme da se Srbiji zada serija vazdušnih udara". U istom listu neki treći ističe da su Srbi "gomila zlikovaca, podlaca i kukavica, pijanaca i soldateska" i dosledno tome treba "uništiti zemlju (sic), bombardovati i Pale, i Beograd". Vrlo hrišćanski "Prezan" (Present) razmišlja o staljinističkom rešenju: "Srbi bi trebalo da hvataju maglu, treba im dati ćušku i pljusku koju je bagra i zaslužila." I "Mond" je takode uzbuđen: "Šta činiti, do urlati od besa?... Nije se čak pokušalo ni sa jednim jedinim malim bombardovanjem." U takvoj atmosferi nije iznenadujuće što je ministar unutrašnjih poslova u vreme napada na pariški metro pokušao da uveri publiku da je postojao "srpski trag" u izvršenim masakrima i da, uprkos mišljenju vojnih stručnjaka najvišeg ranga koji su se nalazili na licu mesta i neprestano ponavljali da ne postoji vojno rešenje za bosanski problem, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju ("Le Monde", 1. januar 1993) da je 76% Francuza za upotrebu oružane sile u Bosni. Bilo je to, istina, "radi humanitarne zaštite", ali se dobro zna da upotreba sile ne može biti usko ograničena. Kad se udara, udara se. I, kada je konačno sila upotrebljena, to ni u kom slučaju nije bilo radi "humanitarne zaštite", već protiv Srba sa Pala, a to je naišlo, što je posebno zanimljivo, na opšte zadovoljstvo.

NEKOLIKO PROMAŠAJA

Sjajno izvedena operacija dezinformacije "Bosna", ma kako zadivljujuće usklađena bila, imala je ipak nekoliko "kikseva". Nadležni vojni stručnjaci, koji su zapovedali na licu mesta, priznali su nekoliko promašaja. Licnosti kao što su Žan Ditur (Jean Dutourd), iz francuske Akademije, Žak Loran (Jacques Laurent), takođe iz francuske Akademije, zatim general Pjer-Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois), otac francuskih nuklearnih snaga, Alen Griotre (Alain Griotteray), odbili su da u horu duvaju u istu tikvu sa "jastrebovima". Listovi "Le point", "Le Canard enchaine", "L'Evenement du jeudi" nalazili su, tu i tamo, ponekad nepristrasne reči. "Le Courrier international" je povodom "tragedije u Goraždu" isticao da su "bosanske vlasti držale u Goraždu fabriku oružja, kršeći tako sam pojam zone bezbednosti" kao i da su "brojke o gubicima u Goraždu svesno preterivane, namerno naduvavane, u izveštajima radio amatera, koji su, kako se verovalo, emitovani iz samog grada, iako su, ustvari, dolazili spolja".

Neki razboritiji bili su bar delimično svesni da su podvrgnuti operaciji dezinformisanja.Takav je bio "Nju Stejtsmen" ("New Statesman", 31. jul 1992), koji, razotkrivajući primanja agencije Ruder Fin (18.000 dolara mesečno, što je sasvim razumno, s obzirom na ostvarene rezultate), ističe da to što Hrvatskoj, čak i kada joj je isporučeno oružje, nije zaveden nikakav embargo koji je ranije Srbima uveden, verovatno bio rezultat delovanja "bolje agencije za odnose sa javnošću" ("Due to better PR").

List "Poen" (Le Point) nije 13. marta 1993. bio daleko od istine kada je zabeležio: "Sve se dešava kao da je medijima - posebno televiziji - potrebno da imaju što teži bilans kako bi sa sigurnošću dostigli prag buđenja emocija i razbuktali strasti televizijskih gledalaca ili čitalaca." I Maks Klo (Max Clos) u dnevniku "Figaro" 30. aprila 1994. zaključuje bez okolišenja: "Opšte uzevši, zapadni mediji su pasivno dozvolili da budu zatrovani i zatruju korisnike ne pitajući se nikada, ni u jednom trenutku, da li je verzija događaja koja im je dostavljena bila bar verovatna ako ne istinita. Zbog čega? Zbog toga što je u ovom sukobu "politički korektno" svrstati se na stranu bosanskih muslimana, a protiv pravoslavnih Srba." Savršeno sročeno. Međutim, trebalo je mnogo više da bi se otvorile oči dezinformisanima koji su postali i sami postali dezinformatori. Za njih je sve što je bilo suprotno ljušturi koju su sebi nametnuli, predstavljalo "srpsku dezinformaciju", iako su se Srbi pokazali nesposobnim ne samo da dezinformišu već i da ikoga informišu. Kada je general Morijon (Morillon) davao izjave koje su bile protiv vladajuće struje mišljenja, govorilo se o "čudnoj predusretljivosti i čudnim simpatijama generala Moriona"; kada ni general Rouz(Rose) nije više sledio opštevažeće mišljenje, proglašen je za "naivnog (ili glupavog) poput jagnjeta koje se tek priprema da dode na svet". Šta? On se usudio da prizna da "Srbi iz Bosne imaju dobru volju" koju su dokazali u svakodnevnim susretima koje je imao sa Radovanom Karadžićem? "S pravom su se uznemirili duhovi, komentariše na fin način jedan novinar. Dobra volja psihopate Karadžića? Čak je i dobri general Morion na kraju shvatio". I tako dalje: ako Srbi raspravljaju o ultimatumu, oni su zločinci, ako su ga prihvatili, oni su kukavice i podlaci, a ako lord Karington načini kakav pomirljiv gest, "on opet počinje maskaradu sa prekidima vatre i primirjima koja se krše čim se potpišu." Javnost je prihvatala tu manihejsku simfoniju uprkos falš notama. Može se dakle reći da je, ukupno uzevši, operacija "Bosna" izvedena majstorski. Svaka čast.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

 

Добро је, бар признајеш да смо најстарији  То је први корак. Сад идемо даље.

jel mi se cini ili hrvat napisao: bre