Prljavi medijski rat (51)

Misija u Bosni (5)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Morali smo da odemo do istočnog kraja Sarajeva, do stare turske tvrđave, da bismo utvrdili uzrok paljbe i narušavanja prekida vatre. Dok smo se približavali mestu događaja, mogli smo da vidimo tragove metaka i šrapnela po zidovima zgrada i na potpornom zidu na obali reke. Odmah posle potpisivanja sporazuma na sarajevskom aerodromu, 9. februara, rasporedio sam jedan broj britanskih radara „imbelin” za otkrivanje položaja minobacača, sposobnih da prate minu ili granatu od momenta ispaljivanja do mesta eksplozije. Rekao sam i muslimanima i Srbima da ćemo zahvaljujući toj opremi tačno i sigurno utvrditi ko je odgovoran za narušavanje prekida vatre. U stvari, oprema je bila zastarela i trebalo je mnogo vremena i rezervnih delova da se održi u ispravnom stanju.
Bilo je moguće radare uključiti da stalno rade na minimumu, ali je čak i tada mogućnost da se utvrdi tačna lokacija oruđa bila problematična. U najvećem broju slučajeva radar se uključivao samo kada bi se čula paljba iz minobacača. Putanja prve granate ili mine, u tom slučaju, ne može da se odredi. Posle 45 godina hladnog rata, to je bilo najbolje što je britanska armija mogla da ponudi svojim vojnicima. Jordanci i Pakistanci su imali bolje radare, ali oni nisu mogli da budu raspoređeni u centralnoj Bosni, jer Srbi nisu dozvoljavali jedinicama Ujedinjenih nacija iz muslimanskih zemalja da prolaze preko njihove teritorije.

Kada smo stigli do tvrđave videli smo da su britanski poslužioci na radarima ipak obavili svoj deo posla. Oni su uključili radare kada su čuli prvi pucanj minobacača, tako da su mogli da prate let svih mina iz prvog plotuna, što je bilo dovoljno da ustanove da je muslimanska vojska ispalila prve mine. Iza nas, na brdu, mogli smo da uočimo streljački stroj muslimanske pešadije kako nastupa ka srpskim položajima. Srbi su odgovorili vatrom iz teških mitraljeza i raketnih bacača. Pucnjava je bila stravična, a položaj britanskih vojnika, s vremena na vreme, bio je pod teškom vatrom. Na svu sreću, radare smo montirali na oklopne transportere, a poslužioci su mogli da na vreme ojačaju svoje položaje džakovima sa peskom, što su oni i učinili. Čim sam izašao iz „Rendž rovera”, uputio sam se u zaklon napravljen od džakova s peskom, dok se Džejmi Daniel sklonio iza zastora koji je štitio od pogleda i bio načinjen od plastičnih folija koje su ličile na džakove sa peskom. Imao je sreće što nije pogođen, jer je baš u tom momentu ošinuo rafal iz teškog mitraljeza, tačno iznad mesta gde se sakrio. On je hitro pretrčao brisani prostor i sklonio se kod nas iza džakova sa peskom s izrazom uplašene i izgubljene ovce na licu.

U unutrašnjosti radarskog vozila, pod komandom veoma iskusnog artiljerijskog narednika, operateri su mirno pratili granate koje su preletale preko naših glava. Posmatrali smo uživo bitku skoro dva sata, a potom je vatra naglo prestala. Srbi, koje smo jasno mogli da vidimo u njihovim rovovima na padini obrasloj borovim drvećem, potpuno su zaustavili muslimanski napad. Tada su i upotrebili svoju artiljeriju i minobacače da bi odgovorili na vatru muslimana, čiji su minobacači bili razmešteni po gradu, a jedan od njih i u samom krugu bolnice na Koševu (o čemu je govorio još moj prethodnik general Brikmon). Muslimani su otvarali vatru na Srbe u nadi da će oni odgovoriti udarima po naseljenoj četvrti, što bi bio novi povod da međunarodna zajednica osudi Srbe, a njih prigrli.

Istorija će biti najbolji sudija muslimanskim vođama zbog primene takve nehumane taktike. „Istorija će nam suditi, to je jasno” – rekao je jednom Vinston Čerčil – „ali ne zaboravite da ću ja biti jedan od istoričara.” U ovom slučaju je artiljerijski protivminobacački radar „simbelin” igrao ulogu istoričara.

Čim sam se vratio u Rezidenciju, odmah sam poslao protestna pisma vojnim komandantima obeju zaraćenih strana, preteći im vazdušnim napadima NATO, ako se borbe nastave i sutradan. Sledećeg jutra sam primio odgovor od generala Gvera, Mladićevog zamenika, kojim me je obaveštavao da su muslimanske snage napale Srbe duž cele linije fronta, a naročito na dva mesta – u rejonu Trebevića i kod sela Faletići i
Lapišnica. Njegova procena je bila da je muslimanska vojska imala nameru da preseče dva najvažnija puta, severno i južno od Sarajeva, koje su koristili Srbi. General Gvero je izveštaj završio napomenom da Srbi nisu preuzeli oružje smešteno u skladištima pod kontrolom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija i da su zbog toga pretrpeli velike gubitke. U podrugljivom tonu, Gvero je završio da veruje kako su „napadi bili slučajni”. Muslimani, međutim, nisu ni odgovorili na moje pismo.

Sledećeg dana su još trajale borbe, ali ograničenog intenziteta. Viktor i ja smo otišli na sastanak s Izetbegovićem, kojem je prisustvovao i general Rasim Delić. Pokazao sam Izetbegoviću evidenciju ispaljenih mina i granata koja je dobijena zahvaljujući radaru „simbelin”, prema kojoj je bilo očigledno da je muslimanska vojska prva počela napad gađajući Srbe sa položaja oko bolnice, Predsedništva, čak i iz blizime mog komandnog mesta.

Prljavi medijski rat (52)

Misija u Bosni (6)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Možda prvi put od kada sam se sreo sa njima, muslimani su nepobitno uhvaćeni na delu. Evidencija je bila tačna i van svake sumnje bilo je moguće da se muslimanski potez okvalifikuje kao ratni zločin, a u najmanju ruku kao narušavanje ultimatuma NATO, da i ne govorim o Ženevskom protokolu i zloupotrebi civilnog stanovništva u ratu. Skrenuo sam pažnju Izetbegoviću da Ujedinjene nacije, iako treba da budu neutralni posmatrači, ne mogu da se ponašaju nezainteresovano prema mukama civilnog stanovništva u Bosni, koje sve više trpi. Ujedinjene nacije nisu očekivale takvu akciju muslimanske vojske. Hteo sam da znam da li je reč o politici bosanske vlade koja želi da se vrati na ratnu stazu. Ako je tako, Ujedinjene nacije nemaju drugu mogućnost, nego da se povuku iz Bosne. Rekao sam i da sam u stalnom kontaktu sa NATO, u vezi sa zahtevom za izvršenje vazdušnih napada, i da ću tražiti takve napade protiv muslimanskih tenkova i minobacača. Objasnio sam kako je tragičan kraj doživela devojčica, čija je majka onako beznadežno pokušavala da je dovuče do skloništa. Pokazao sam mu skice koje je napravio kompjuter radara, na kojima su se jasno videle putanje mina i vatreni položaji minobacača. Te skice mogu da dam i novinarima – dodao sam na kraju.

Izetbegović je na početku mog izlaganja delovao mirno, a zatim se sve više preznojavao i bledeo u licu. Ako se štampa dokopa skica sa putanjama mina, to bi moglo potpuno da sroza političku i moralnu podršku koju je očekivao od posete Vašingtonu sledeće nedelje. Nagnuo se nad skice pitajući gde su Koševo i Bolnica u odnosu na vatrene položaje minobacača, dok je Delić dahtao i šmrkao oko nas kao stari pas koji trčkara po plaži. Na kraju sastanka Izetbegović je, ne smislivši ništa bolje, zaključio da je njegova vojska odgovorila na povećan broj snajperskih napada, a da su iz minobacača gađali „pijani vojnici minobacačke baterije”. Kada je osetio da mu ne verujemo, jer je takvo objašnjenje neosnovano, naivno i neubedljivo, dodao je kako želi da Ujedinjene nacije ostanu u Bosni i da poštuje njihovu jedinstvenost. Zatim je izdao naređenje o momentalnom prekidu vatre. Viktor Andrejev je tada saopštio svoj predlog o demilitarizaciji Sarajeva. Očigledno u defanzivi, Izetbegović je rekao da podržava ideju u principu, ali da sumnja da će je Srbi prihvatiti. Viktor mu je na to odgovorio da veruje kako će oni podržati svaki plan koji će doprineti da se ubrza mirovni proces i da će biti zadovoljni ako ga prihvate obe strane. Bilo bi nemoguće da Ujedinjene nacije izvrše svoj zadatak, ako se obe strane ne opredele za mir, umesto za rat.

I tu se završavala naša čvrsta linija, koju smo mogli da držimo prema bosanskoj vladi. Oni su znali, da Amerikanci neskriveno žele da povećaju uticaj NATO i svoju vazdušnu moć, ali da je nikada neće upotrebiti protiv muslimanske vojske, čak i u slučaju da ona prekrši ultimatum NATO, a da se i ne govori o ekonomskim sankcijama. Mogli su muslimani da prekrše sve rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali im međunarodna zajednica ne bi uvela sankcije. U takvim uslovima UNPROFOR nije bio sposoban da deluje, niti da izvršava zadatke koji proističu iz uloge mirovnih snaga.

Rezultat svega je bio to što su odnosi između Ujedinjenih nacija i bosanskih Srba postali zategnuti, naročito posle muslimanske ofanzive. Na sastanku na Palama 20. septembra opomenuo sam Srbe zbog prekida dovoda električne struje, gasa i vode u Sarajevo, što su oni učinili u znak odgovora na muslimanski napad, a Karadžić se meni i Viktoru obratio pun srdžbe: „Kako možete da mi govorite o uspostavljanju normalnog snabdevanja muslimana u Sarajevu, kada su nas oni upravo napali teškim artiljerijskim oružjem, uprkos sporazumu na aerodromu i ultimatumu NATO? Kako možete da mi govorite o bilo čemu, kada oni sistematski odbijaju da razgovaraju o miru i prestanku neprijateljstava i kada je cela međunarodna zajednica uvela ekonomske sankcije mom narodu, koji živi u gorim uslovima nego stanovnici Sarajeva? Kako se usuđujete da mi govorite u ime rukovodstva koje tako malo brine o sopstvenom stanovništvu?” Viktor, sa kojim su se Srbi ophodili nešto blaže nego sa mnom, bio je očigledno zgranut Karadžićevim nastupom. Spomenuli smo činjenicu, da smo javno osudili akciju muslimanske vlade, ali i da je srpski odgovor na muslimanski napad ponovno u novinskim stupcima oživeo slike grada pod opsadom, što neće pomoći Srbima. Karadžić se onda smirio i rekao, da će odobriti da se ponovo uspostavi snabdevanje Sarajeva životnim potrebama, ali da za uzvrat traži da bosanska vlada osposobi dalekovodne linije koje prelaze preko muslimanske teritorije, radi prenosa električne struje za Banju Luku. To je bila prihvatljiva pogodba. Civilni potkomitet Ujedinjenih nacija bio bi zadužen za uspostavljanje te linije i uopšte za snabdevanje stanovništva životnim potrebama, ali su
razgovori koje je on počeo bili na mrtvoj tački. Kada sam, odmah sutradan, saopštio Izetbegoviću taj novi predlog, njegov stav je već bio izmenjen i on se čak ponašao prijateljski prema meni. Mislim da je počeo da ceni ono što smo uradili da se zaustave borbe bez velikih civilnih žrtava, i da je najzad shvatio kakvu štetu bosanskoj vladi može da nanese njegovo opiranje novim predlozima. Uostalom, on je radi očuvanja svog ugleda zloupotrebljavao i Ujedinjene nacije. Rekao je Viktoru da želi da razvije bliske odnose s Ujedinjenim nacijama i da odobrava sve što Srbi traže da bi se popravili dalekovodi koji idu preko muslimanske teritorije. Takvo ponašanje je obećavalo da će stvari krenuti nabolje, pa smo Viktor i ja završili sastanak u vedrijem raspoloženju. Međutim, bilo je naivno od nas da verujemo, kako će osnovni stavovi zaraćenih strana biti za tako kratko vreme promenjeni nabolje. To popuštanje je bilo samo dobar manevar uoči sastanka u Vašingtonu, da se ne bi narušila slika o muslimanskoj vladi. Izetbegović se prevario kada je mislio da će napad koji su muslimani izveli 18. septembra izazvati utiske koji će mu pomoći. Suočen s onim što smo znali, prisilio je sebe na dramatičan zaokret. Skoro svim muslimanima je bilo jasno da postoji tesna veza između vojnih i civilnih rukovodstava i njihovih aktivnosti. Jedino mi to nismo blagovremeno shvatili. (str. 216-222.)

Prljavi medijski rat (53)

Misija u Bosni (7)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Karadžić je 22. septembra rekao Serđu de Melju da dvojnu politiku Ujedinjenih nacija Srbi neće dugo trpeti... Dodao je da je demilitarizacija Sarajeva primamljiva ideja, koja bi se mogla sprovesti, ali da sve zavisi od muslimanske strane i njene spremnosti da uspostavi prekid vatre na celoj teritoriji Bosne. (str. 228.)

Posle povratka u Sarajevo toplo smo dočekali Glin Evans. Još ranije smo ugovorili tu posetu, jer su joj bile potrebne sveže informacije sa lica mesta. Ona nikada nije pridavala veliki značaj pričama o pogoršanju odnosa između SAD i Velike Britanije zbog Bosne. Ipak, htela je da se uveri da mi ne vodimo misiju prema „mogadiškoj liniji”, odnosno liniji koja razdvaja mirovnu od borbene misije, jer bi to išlo u prilog stavu Alijanse koja je htela da sprovodi ratne metode, a da se ne uvuče u rat, koji bi doveo do mnogo ozbiljnijih podela među saveznicima.

Posle svakog susreta pisala je zanimljiva pisma i izveštaje, pune osećanja za pravdu i istinu. Njeno poslednje pismo s naslovom „Davljenje Sarajeva?” počinjalo je rečima: „Ma ne, nikako ne!” A potom: „Sarajevo je sada mirnije, nego ikada ranije. Kasno noću jedini zvuk koji se čuje je lavež pasa. Grad je osvetljen uličnim osvetljenjem. Građani imaju električnu struju. Sedam od devet pumpi za vodu radi. Išla sam u restoran na večeru: paradajz salata sa belim sirom, uz teleće šnicle sa krompirom, sa mnogo hleba i sve zaliveno vinom. Otvoreni su skoro svi restorani i kafići. Posle nedeljne mise u katedrali, na kojoj sam bila sa generalom Rouzom, prošli smo centrom grada prepunim ljudi. Buketi cveća, sveža jaja, povrće, sportske patike, moderne naočare za sunce, džins Levi Štraus... Tramvaji, koji su nekoliko godina bili u depou, puni su putnika. Snežnobeli mercedes sa sarajevskim registarskim tablicama prošao je pored nas. Sarajlije su žive i zdrave.”

To sigurno nije bilo ono što su ratni huškači u Bosni ili bilo gde u svetu voleli da čuju. Nijedne novine nisu pisale o poboljšanju uslova života u Sarajevu. Bilo je interesantnije govoriti o stradanju grada ili se skoncentrisati na opis sporadičnih borbi između Srba i ostalih negde u drugim mestima u Bosni. Mir nije bio nikakva vest za novine, ali je bosanska vlada davala štampi ono što ona traži.

Na planini Igman je utvrđena demilitarizovana zona u avgustu 1993. godine, kada su se muslimanske snage u rasulu povukle pred navalom srpske vojske. U to vreme su Srbi držali i sam vrh planine i pretili da potpuno zatvore obruč oko grada. Posledice toga bi bile strašne, pad Sarajeva neminovan, a ujedno i pad i propast bosanske države. U beznađu, Izetbegović je zakukao pred celim svetom da mu pomogne, a postupajući po ultimatumu NATO, Srbi su se povukli sa planine Igman, što je potvrđeno i dogovorom između generala Mladića i Rasima Delića 14. avgusta 1993. godine, dok je general Brikmon nadgledao povlačenje srpske vojske. Brigadir Ver Hajers, Brikmonov načelnik štaba, izradio je kartu na kojoj su jasno označene granice te novostvorene demilitarizovane zone. Nikakve snage zaraćenih strana nisu smele da ulaze u zonu pod pretnjom izvršenja vazdušnih napada avijacijom NATO.

Od proleća 1994. godine muslimanske jedinice su počele pokrete prema bivšim srpskim
položajima na planini Igman, što su uočile francuske i švedske snage koje su kontrolisale taj prostor. Bilo je jasno da bosanska vlada ima nameru, doduše računajući na to da će međunarodna zajednica zažmuriti na njihovu provokaciju, da ponovno uspostavi svoje vojne položaje na toj planini. Prirodno pravo i simpatije bi tada mogli da im posluže kao izgovor i opravdanje pred međunarodnom zajednicom za kršenje postignutog sporazuma. Bilo je nezamislivo da NATO preduzme bilo kakvu akciju bombardovanja „države-žrtve”. (...)

Još od ranog proleća insistirao sam na tome da se muslimanska vojska povuče dalje od te zone. Da bi kontrola bila bolja, pojačao sam francuski bataljon sa jednom četom mehanizovane pešadije britanske vojske sa „voriorima”, a zatim u periodu od oktobra do maja, i švedskom jedinicom, specijalizovanom za dejstva po planinskom zemljištu. U jednom ili u dva slučaja, posle upozorenja, švedske snage su otvarale vatru na novozaposednute muslimanske položaje, prisiljavajući muslimane na povlačenje. Ipak, muslimani su stalno iznova pokušavali isto.

Izetbegović je poricao prisustvo muslimanske vojske u demilitarizovanoj zoni, mada je jednom rekao da nema ništa protiv, shodno ultimatumu NATO, da pozovemo avijaciju da dejstvuje protiv bilo koje vojne formacije koja se nađe na tom mestu. Rekao mi je još kako je izdao neopozivo naređenje da muslimanske trupe napuste zonu. Bez obzira na to što je francusku jedinicu, pod komandom novog sektorskog komandanta generala Erve Gobijara, unutar zone napala jedna muslimanska jedinica, Izetbegović je protestovao: „Ja sam vam jasno rekao da u zoni nema muslimanskih snaga!” Početkom oktobra muslimanska vojska je lukavije postupala. Ubacivala se u zonu noću, koristeći nova sredstva i tehniku za noćno osmatranje, koju je dobila sa raznih strana, da bi napadala srpske snage na obodu demilitarizovane zone.

Na sastanku na Palama 5. oktobra, kojem smo prisustvovali Akaši, De Laprel i ja, Karadžić je protestovao zbog tih napada, jer su pale i mnoge srpske žrtve. Tražio je da mu se kaže zbog čega Ujedinjene nacije uvek koriste silu protiv Srba kada prekrše ultimatum NATO, a nikada protiv muslimana u sličnim situacijama. Dramatizujući stvar, rekao je da ima mnogo više udovica i siročadi posle napada NATO i mnogo više žrtava među civilima. Šta on njima da kaže, ako ga pitaju o nepravdi koja se čini Srbima? Dok je govorio, zapazio sam da general Mladić ćuteći steže pesnice i da mu niz obraz liju suze. Karadžić je rekao da bi bilo bolje da Ujedinjene nacije odu iz Bosne i da puste Srbe da završe posao koji su počeli a koji su morali da prekinu posle dolaska Ujedinjenih nacija. Završio je upozorenjem da će, ako ubuduće vazdušni napadi NATO budu usmereni na njegove snage, smatrati da je u ratu sa Ujedinjenim nacijama i da će dozvoliti da srpska artiljerija tuče položaje UNPROFOR-a. U tom trenutku Mladić je naglo ustao i izgovorio jednu od svojih najluđih priča koju sam ikada čuo o tome šta će učiniti onome ko povredi Srbe.

Što bi ma šta Srbi poptlaćivali, istina je na našoj strani, kao i ova najnovija vest o hrvatskoj "dobrodošlici" Srbima:

U OMIŠU PODMETNUTA EKSPLOZIVNA NAPRAVA POD SRPSKI „Be-Em-Ve”

OMIŠ – Na parkingu tržnog centra „Studenac” u Omišu pokraj Splita u eksploziji je oštećen automobil srpskih registarskih tablica, objavljeno je jutros na internet sajtu „Net.hr”.

„Net.hr” je preneo, pozivajući se na informaciju objavljenu na lokalnoj radio stanici „Radio Dalmacija”, da je noćas u 1.30 sati u eksploziji oštećen automobil marke „BMW-X5” u vlasništvu 49-godišnjeg muškarca iz Srbije.

Automobil sa srpskim tablicama nalazio se na parkingu između tržnog centra i stambene zgrade.

Policija na terenu istražuje slučaj, a za sada nema podataka da li je neko povređen, ali je, kako se navodi, materijalna šteta veoma velika.

Prema tvrdnjama „Radio Dalmacije”, u eksploziji je oštećen prednji deo luksuznog automobila, kao i jedan automobil holandskih registarskih tablica, koji je bio parkiran pored.
 
Beta

Prljavi medijski rat (54)

Misija u Bosni (

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Istoga dana nam je stigao ljutiti Ganićev telefonski protest, koji se žalio Akašiju na etničko čišćenje koje se nastavlja u okolini Banje Luke, zatim na srpsku blokadu humanitarnih konvoja i na blokadu aerodroma. „Da se japanski avion sruši” – rekao je melodramatično – „japanski ministar za transport bi odmah dao ostavku.” (...)

Sledeće noći, 6. oktobra, kada su dobili tražene zatvorenike, muslimanske diverzantske jedinice su prodrle u demilitarizovanu zonu i ubile 20 srpskih vojnika i medicinskih sestara, smeštenih u sanitetskoj stanici komandnog mesta. Prošavši kroz zonu, oni su iznenada napali Srbe, a većinu pobili u vrećama za spavanje. Francuski lekar, koji je video tu užasnu scenu, zabeležio je da je osam Srba zaklano noževima i da je većina ubijena iz blizine, metkom u potiljak. Nekoliko tela je izgorelo. Ubijene su i četiri bolničarke. Tog popodneva, u otvorenom kamionu, kroz Sarajevo su paradirali muslimanski vojnici obučeni u crne uniforme sa crnim trakama oko glave, mašući svojim oružjem i uzvikujuć: „Alahu akbar!” Rekli su nam, da je to naročito uvežbana jedinica koja je upravo proslavljala pobedu na planini Igman.

Ovo je nesumnjivo bio jedan od većih ratnih zločina, što je Akaši hrabro i rekao kvalifikujući taj potez muslimanske vojske kao hladnokrvno ubistvo i divljaštvo. Bosanska vlada je tu akciju nazvala legitimnom vojnom operacijom. „Naši momci su ih upravo isterali izvan zone” – brbljao je Ganić, dok je Izetbegović optužio Akašija da vređa njegovu vojsku.

General Milovanović je 8. oktobra poslao ljutito pismo Brinkmonu i meni u vezi s tim napadom optužujući UNPROFOR za saučesništvo. „Vašom greškom ili zaslugom, 37 mojih vojnika je ubijeno a 34 je ranjeno... Niste učinili ništa, da se spreči ubijanje mojih vojnika. Nisu vojnici koji su pucali krivi već vi, generali, koji ih vodite. Ako bude osvete, jasno je protiv koga će ona biti usmerena. Obećali ste juče da bi taj napad muslimana na Igman mogao danas da bude kažnjen vazdušnim napadom NATO. I šta se desilo? Kao i obično, vi niste programirani da tučete muslimane.” Apsolutno tačno! Taj čovek je bio potpuno u pravu, ali me to nije sprečilo da Karadžiću napišem protestno pismo i da ga opomenem zbog snajperskog incidenta, pozivajući ga da kazni izvršioca. Kao mirovnjaci, nismo bili zaduženi da vodimo računa o moralnoj osudi bilo koje strane u ratu. Mi smo samo mogli da konstatujemo da je u pitanju ratni zločin, a Ujedinjene nacije nisu imale ovlašćenje da vode istragu niti da sude.

Razgovarao sam telefonom sa generalom Korvoom, načelnikom štaba admirala Lejtona Smita, da bismo razjasnili poziciju NATO kada je reč o izvršenju vazdušnih napada na muslimansku vojsku, koja stalno krši ultimatum NATO i upada u demilitarizovanu zonu na planini Igman. Sva moja nastojanja da ubedim muslimanske snage da napuste zonu nisu imala uspeha. Ostalo mi je samo da se pouzdam u vojnu silu, jer u protivnom, snage Ujedinjenih nacija neće biti u stanju da kontrolišu situaciju. Ako ne reagujemo na te „izlete” muslimanskih snaga, srušićemo mit o neutralnosti Ujedinjenih nacija, ali će i ugled NATO biti znatno umanjen.

Korvo je odgovorio da, ako muslimanska vojska otvori vatru na snage Ujedinjenih nacija, NATO će odmah priteći u pomoć francuskim vojnicima koji su se tamo nalazili. Inače, NATO nije spreman da dejstvuje protiv jedinica muslimanske armije koja se uklinila u demilitarizovanu zonu, uprkos ultimatuma NATO. Prvi put sam zvanično čuo da se NATO svrstao uz jednu od zaraćenih strana. Moja briga je bila kako da UNPROFOR izbegne takvu situaciju. U stvari, odbijanje NATO da dejstvuje protiv muslimanskih
snaga bilo je jasan znak da se mirovna misija Ujedinjenih nacija u Bosni bliži kraju. (str. 233-237.)

Neretko sam pomišljao da i Izetbegović učestvuje u podeli dobiti od kontrole podzemnog tunela između Dobrinje i Butmira. Moje prvobitno mišljenje kako je reč o čoveku ograničenih umnih sposobnosti potisnuto je njegovom idejom o multikulturnoj i multietničkoj državi Bosni. Iako su se stravične stvari dešavale na teritoriji pod kontrolom bosanske vlade, smatrao sam da Izetbegović nije obavešten ili bar ne na pravi način, naročito o aktivnostima i zlodelima vojske i policije. Međutim, sada sam već verovao da je lično odgovoran za plansko i organizovano kršenje svih dogovora i da je u pozadini svega njegova odluka da zadrži svoje snage unutar demilitarizovane zone na planini Igman. (str. 238.)

Prljavi medijski rat (55)

Misija u Bosni (9)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Istovremeno Robert Foks i Patrik Bišop, pišući za Dejli telegraf, komentarisali su neke vesti koje su stizale od neimenovanih zvaničnika Ujedinjenih nacija koji su radili u UNPROFOR-u, što je značilo da je neko od zvaničnih ljudi iz našeg sastava želeo da saopšti vest sa kojom se ostali nisu saglasili ili da podmetne svoje informacije kao istinite. Mnogo opasnije od toga – pisali su – bile su prljave igre pripremane s druge strane Atlantika, odakle su ohrabrivali bosanske muslimane da istraju na bojnom polju, jer će im u tome pomoći NATO svojom avijacijom i bombardovanjem protivnika. Najveće zlo u velikom broju tih besmislenih informacija bilo je u neistinitim tvrdnjama da ja kao mirovnjak držim stranu Srbima i da sam najodgovorniji za jednostranost UNPROFOR-a, budući da se nalazim na komandnom položaju. Moj zadatak kao mirovnjaka – isticali su oni – jeste da se borim za bolje uslove koji pogoduju uspostavljanju mira, što znači da moram da otkrijem sve koji rade protiv mira, makar za to morao da optužim i bosansko rukovodstvo. (str. 229.)

Ubrzo sam primio telegram od Forin ofisa, u kojem su me obaveštavali da je Muhamed Šaćirbej, bosanski predstavnik u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, uručio protest protiv mog zahteva da se muslimanska vojska povuče iz demilitarizovane zone na planini Igman. Tvrdio je, da je moj zahtev u suprotnosti s odredbama Rezolucije Saveta bezbednosti broj 836, prema kojoj se muslimanima dozvoljava da ostanu unutar demilitarizovane zone na Igmanu. Njegov protest je bio čista besmislica i ja sam se odmah javio Kofi Ananu u Njujork da ga podsetim kako je avgusta 1993. godine postignut sporazum koji je važio za obe strane u sukobu. Demilitarizovana zona nije isto što i zaštićena zona, i bila je predmet drugog ultimatuma NATO. Ali, uprkos tome, Ganić je u Sarajevu uporno ponavljao tu izjavu, očigledno se služeći starim propagandnim iskustvom da često ponavljana laž s vremenom postaje istina.

Nedugo potom pozvali smo jednog prijatelja iz muslimanske vojske, majora Sisaka, da večera sa nama. Taj inteligentni oficir bio je Delićev pomoćnik i odavao je utisak čoveka koji razume napore Ujedinjenih nacija da, uz dobro organizovane aktivnosti, pomognu stanovništvu u Bosni. Nedavno je završio vojno štabno usavršavanje u Americi. Sada je bio zadužen kao oficir za vezu s američkom ambasadom, pa smo se ređe viđali. Sa žaljenjem je odbio poziv rekavši da nije u mogućnosti da nas poseti bez pratnje jednog američkog zvaničnog lica iz ambasade. Dakle, nije više bio slobodan špijun. Džejmi
Daniel je to prokomentarisao rečima kako je on sada pod zaštitom ambasade velike zemlje kakva je Amerika, koja je sazdana na principima slobode govora i pojedinačnih prava čoveka, što se očigledno vidi na ovom primeru.

Te noći je Erve Gobijar odlučio da istera sve muslimanske vojnike iz demilitarizovane zone na planini Igman, pa makar morao sam da predvodi napad svojih vojnika. Francuska jedinica je krenula prema položajima muslimanske vojske sa oklopnim buldožerima u nameri da sruši njihove rovove. Muslimani su bacili bombe na Francuze, a ovi su odgovorili vatrom iz raketnih bacača sa svojih vozila, na svu sreću bez težih posledica. Do zore je Gobijar izbacio muslimanske vojnike iz zone, osim jedne male izolovane i dobro utvrđene grupe.

Sledećeg dana je Gobijar mirno došao kod predsednika Izetbegovića i objasnio njemu i njegovom vojnom komandantu detalje operacije. General Delić je bio ljut i namrgođen, a Izetbegović je samo ćutao. Gobijar je uvek išao napred i bio je izvanredan primer svojim vojnicima. Uvek pun duha, ispunjavao je vedrinom ljude oko sebe.

Muslimani su žestoko reagovali na tu akciju UNPROFOR-a i potegli su sve svoje veze kako bi me smenili i na moje mesto doveli nekog drugog, sa kim bi mogli da rade šta hoće. Akaši je bio izvan sebe, a kada sam mu rekao da ću kopiju knjige službenih objava iz XIV veka, koju sam od njih dobio na poklon, okačiti u svom klozetu, on me je zaustavio pokretom ruke i šeretski rekao: „Ne, Majkl. Pre nego što dođe do toga, iskoristi, pa povuci vodu!”

Narednog dana je major Inđić, oficir za vezu srpske vojske i jedan od Mladićevih obaveštajaca, upitao Majka Stenlija šta će se desiti ako me muslimani ubiju. Kada sam to rekao svom pratiocu Gusu, on me je čudno pogledao. Od kada smo zajedno prvi put sam ga video zamišljenog i zabrinutog. (str. 241-242.)

Prljavi medijski rat (56)

Misija u Bosni (10)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Da li je Dejtonski sporazum mogao da bude postignut još 1994. godine. Prema mom mišljenju, bilo je moguće da se to tada učini, da su Amerikanci ranije shvatili političku stvarnost u Bosni. Međutim, postavlja se pitanje da li je bilo moralno da američka administracija u 1994. godini objavi da „agresor mora biti kažnjen”, iako to nije vodilo jačanju političkih odnosa na kojima bi se gradio sporazum, već je podrazumevalo samo i jedino vojnu akciju. Da bi se postigao politički sporazum, i volja tog „agresora koji mora biti kažnjen” trebalo je da se usmerava na razmišljanje o mirovnom i političkom rešenju. Prva prilika za mir je stvorena Vens-Ovenovim planom 1993. godine i nastojanjima UNPROFOR-a da se mir postigne. Nažalost, sve je to bilo potisnuto u drugi plan stalnim smicalicama bosanske vlade, iza koje su stajale SAD, da bi se stiglo do plana Kontakt-grupe, koji je bio uperen protiv Srba, jer je počivao na principu „uzmi ili ostavi”. Kada je takav prilaz rešenju sukoba 1995. godine napušten, razmena teritorija koja je prihvaćena u Dejtonu nije se bitno razlikovala od onog što je Karadžić predlagao 1994. godine, što su čak i muslimani prihvatili tokom leta te iste godine. (str. 300.)

Kontakt-grupa, nespretna družina

Početkom novembra pridružio sam se Akašiju i De Laprelu radi sastanka sa Kontakt-
grupom. To je bilo prvi put da ih predstavnik UNPROFOR-a formalno susreće od kada su javnosti izložili svoj plan „uzmi ili ostavi” sa mapama. To je bila nespretna družina. Američki ambasador Čarls Tomas ličio je na junaka iz nekog komada Tenesi Vilijemsa, sa bledim plavim očima, sivkastom kosom i nekom neodređenom grimasom stalno prisutnom na licu, što mu je davalo polunamrgođen i polunasmejan izraz. Kasnije sam primetio da je bio izuzetno zabavan. Nemački ambasador Mihael Štajner bio je razapet između želje NATO da bombarduje Srbe, čak i za vreme pregovora, i uzdržanosti Francuza. Bio je najiskusniji u grupi i imao je veliki uticaj na ostale.

Zotov, ruski član Kontakt-grupe, bio je stari sovjetski diplomata staljinističkog tipa. Govorio je malo o situaciji u Bosni, ali je stalno skretao pažnju na to da se nova demokratska Rusija protivi namerama NATO da bombarduje Srbe. Pošto sam često bio na meti američke i muslimanske štampe kao pobornik ideje da bi NATO samo pogoršao situaciju i smetao mirovnoj misiji ako bi intenzivirao bombardovanja, smatrao je da smo saveznici i često mi je upućivao ohrabrujuće osmehe. Pozicija francuskog i britanskog ambasadora bila je nešto između ruskih i američkih stavova. Oni su shvatili potrebu da se podrži mirovna misija Ujedinjenih nacija, ali su se zalagali i za čvršću povezanost u okviru Kontakt grupe, iako ne i na strani Amerikanaca. Zbog toga je Kontakt grupa pretrpela neuspeh, najpre zato što se nije konsultovala s Akašijem u vezi sa svojim planom i mapama, što je, naravno, izazvalo ledenu atmosferu od početka sastanka.

Akaši je počeo sastanak ljubaznim govorom i izvinjenjem da nije „previše raspoložen” za razgovor, jer ga u toku rada niko iz Kontakt-grupe nije ni o čemu pitao, a naročito uoči predstavljanja Srbima njihovog plana „uzmi ili ostavi”. Postojanje nekog drugog međunarodnog tela u pregovaračkom procesu, u kojem učestvuju Ujedinjene nacije, ne bi smelo da prođe bez razgovora sa predstavnicima Ujedinjenih nacija, niti da prouzrokuje teškoće pregovaračima mirovnih snaga, što se događalo poslednjih šest meseci. Ni Ujedinjene nacije, ni Kontakt-grupa, nisu učinili nikakav napredak, jer je očigledno, da su zaraćene strane izabrale rat kao „najbolje rešenje” da završe sukob.

Nije bilo baš diplomatski, ali me je Akaši pozvao da predstavim stanje u Bosni. Objasnio sam Kontakt-grupi, da njihova politika izolacije Srba nema izgleda na uspeh, jer se oni u takvim situacijama još više povlače u sebe. Njihovi predlozi bi trebalo da budu neka vrsta psihološkog pritiska na Srbe, u okviru posebnih taktičkih postupaka koji mogu da daju rezultate samo ako se i sa srpskom stranom održava veza. Strategija Kontakt-grupe je samo još više izolovala Srbe, što je moglo da ima mnogo teže posledice. Mirovna misija bi u takvom stanju zapala u ćorsokak, jer bi borci, pošto nema izgleda na mir, potegli oružje.

Objasnio sam da bi mnogi politički i vojni sporazumi koje su Ujedinjene nacije sklopile sa Srbima i muslimanima – koji su doprineli da se položaj stanovništva poboljša – bili poštovani da bosanska vlada nije negirala i potcenjivala postignute uspehe i da se nije opredelila za rat. Ako bi se vojna situacija i dalje pogoršavala, preporučio bih da nacije koje daju jedinice za mirovne snage povuku svoje ljudstvo iz Bosne. Nije bilo svrhe dalje rizikovati život vojnika, ako nije bilo nade da se postigne mir. Povlačenje misije Ujedinjenih nacija iz Bosne moglo bi da dovede do vojnog poraza muslimanske vojske i
do kraha bosanske države, osim ako NATO ne bi rasporedio svoje snage. Posle mog izlaganja je nastao tajac. (str. 246-248.)

Tema je jako interesantna i puna korisnih informacija.
Jos bi bilo vredno spomenuti knjigu "To Kill a Nation,the Attack on Yugoslavia" Majkl Parentija,kao i knjigu "Masakriranje istine" Mise Vujovica u kojoj su jasno i detaljno opisane sve lazi, dezinformacije i medijska satanizacija Srba.

Taj medijski rat i dalje traje u nekim EU zemljama, načitah se svega i svačega u zadnjih 15 godina

Srbin silovao i pretukao svoju devojku Srpkinju, a u stvari taj Srbin ima šiptarsko ime i to mu nije bila devojka

Dvojica Srbina trkali se ukradenim kolima u malom naseljenom mestu, jedan slučajni prolaznik poginuo a drugi povređen, život mu u opasnosti, ista stvar, navedena dvojica su šiptari ali namerno se kaže da su srbi, kako će drugačije navući bes i mržnju na nas Srbe

droga, krađe, provale u kuću, u većini slučajeva gde su akteri stranci to su šiptari ili neki drugi, ali uglavnom u vestima se kaže da su srbi, ili kad prenose vest da su počinioci(stranci) nepoznati kažu to su najverovatnije Slavi što se opet odnosi na srbe, a kad je politika u pitanju onda znaju da napišu Kosovari i razlikuju ih od nas Srba

skoro je neki pijani ciga musliman sa korenima iz bosne vozeći kombi pregazio 5 devojčica i 4 od njih na mestu usmrtio, i njega odmah proglasiše Srbinom, a čim su saznali da je jedan od onih što živi u ciganskim kampovima odmah su brže bolje javljali na sva zvona gde se takvi mogu naći, što je uzrokovalo masovno paljenje ciganskih kampova po celoj Italiji, ma ti novinari su govna od ljudi kao i oni što ih plaćaju

sećam se dok je trajalo bombardovanje, danima su prenosili izjave onog majmuna Vesli Klarka koji je u svakoj izjavi napominjao da se Milošević sprema da napadne Crnu Goru

Poznato mi je da su neki Albanci poreklom sa Kosova,koji se nalaze na poternicama oznaceni kao Srbi,ali nisam znala da to ide bas toliko daleko.Ti primeri koje si ti naveo su stvarno sokantni.  Mogu samo da zamislim kako je nasim ljudima u inostranstvu koji su primorani da skoro svaki dan slusaju raznorazne neistinite price koje sve vise navlace gnev i gadjenje stranaca.

Prosle godine sam cak procitala neki clanak o muslimanskom teroristi koji je planirao da digne u vazduh ambasadu u Sarajevu.On je svedski drzavljanin srpskog porekla,saradjuje sa Bin Ladenom,a ime mu je Mirsad Bektasevic (cisto "srpsko").Taj clanak je,naravno,jos uvek dostupan i evo najzanimljivijeg odlomka:

His code name was Maximus, and he held secret meetings in a shabby room at the Banana City Hotel on the outskirts of Sarajevo.
Bosnian police put him under surveillance, and in a raid last fall on his apartment, authorities seized explosives, a suicide bomber belt and a videotape of men begging Allah's forgiveness for what they were about to do.
What they planned, investigators believe, was to blow up a European embassy. But compounding their concern, they say, was the ringleader's background: Maximus was Mirsad Bektasevic, a 19-year- old Swedish citizen of Serbian origin with ties to a senior al- Qaida operative.