Imam 2 prijateljice.
Ili sam ih imala?
Ili ih ustvari NIKAD nisam imala?

Upoznale smo se prije nekoliko godina, izlazile, družile se, ljetovale skupa. Voljela sam ih, unatoč tome što se nikad nisam osjećala u potpunosti blisko s njima. One su ostvarile čvršću međusobnu konekciju.
Nije mi smetalo. Nisam od onih koji se vole previše vezati.

Imam još nekoliko bliskih prijatelja. S godinama je došlo do "udaljavanja". Posao, studiji, život - utječe na svaki odnos. Neke ne vidim po godinu dana, ali odnos i dalje živi. Nađemo se, popijemo kavu, razgovaramo kao nitko nikad.
Nekad ja nestanem na nekoliko mjeseci, nekad oni. Ne zamjeram im što se ne javljaju, niti oni meni. Pa jesmo li drugari ili nismo?

E sad - vraćam se na dvije gore spomenute.
Ali prije ću postaviti jedno pitanje.
Jeste li ikada prekinuli prijateljski vezu?
Jeste li nazvali drugara i rekli - slušaj, ja te moram napustiti? 

Već tjednima razmišljam o tome. Jer mi je dosta. Dosta mi je konstantnog prigovaranja što ne zovem, dosta mi je beskrajnih analiza mene i mog ponašanja, dosta mi je krivih pogleda, dosta mi je spašavanja "prijateljstva".
Dosta mi je te smijurije zvane 6. razred osnovne škole.

Da, promijenila sam se.
Da, udaljila sam se. Sad još i više - jer ne vidim kako se to može riješiti. One ne mogu prihvatiti ono kroz što ja prolazim, a ja ne mogu prihvatiti što one to ne prihvaćaju.
Čiji je ego veći? Moj ili njihov? Ima li ega uopće?

Odluku već znam...
Ali tražim možda... neku drugu stranu?
Neutralno mišljenje. Smjernicu nekakvu - za skretanje na neku, meni trenutno nevidljivu, stazu...

Imam i jednu misao - pravi prijatelji ne spašavaju "prijateljstvo", niti pričaju o "prijateljstvu". Samo se druže 
Što vi mislite o tome?

prijatelji bi trebalo da budu uvek " tu " .Daleko , a na dohvat ruke cak i ako se ne vidite i ne cujete dugo. Ja
nemam naviku da zovem telefon prijatelje ili drugare cisto da pricamo u prazno tel.  mi sluzi za on "gde si, aha ajd' na pice ili svrati na kafu " . isto tako vise volim da neko svrati nego ja da svracam. sad neki od njih prigovore, a i sami znaju da nema efekta.

Vrlo slicne stvari su se meni desavale...
Isto dve drugarice sa kojima sam bila nerazdvojna u osnovnoj i srednjoj, pa posle i na fakultetu (upisale smo sve ri razlicite fakultete) ali to je opstajalo ... medjutim promenila sam se. Neke druge stvari u zivotu postale su mi bitnije od toga da popijem kafu tri puta nedeljno kafu u Silikonskoj dolini ili bilo gde u gradu gde ima zgodnih momaka (uvek se potrefi da neka od njih dve u tom momentu nema decka) , jednostavno sam pokusala da proredim vidjanja. Pocele su da mi prebacuju, da me podbadaju otvoreno kada smo zajedno, pa preko drugih zajednickih prijatelja.
Ponekad mi nedostaju. Volela bih da sa njima popijem kafu ili odem na Adu preko leta, mozda i na letovanje kao nekad sto smo svake godine isle. Medjutim, to je sada neprihvatljivo. Zato jer se smatra da ako si se udaljila, automatski vise nisi prijatelj. Ja ne znam zasto je to tako. Ne branim sebe, imam i ja bubice pa se ne javim po 5 meseci...jednostavno desavaju mi se stvari koje mi skrenu misli od njih. Ali to ne znaci da sam ih otpisala kao prijatelje. Medjutim, ne razmisljamo isto.
Moji pravi prijatelji (njih cetvoro) rekli su mi otvoreno da me prihvataju onakvu kakva jesam, bez obzira da li cemo se vidjati svaki dan ili dva puta godisnje.Ja imam isto misljenje. Pravi prijatelji samo se druze, slazem se sa tobom. Price o prijateljstvu se neminovno desavaju, svaki put kada neko od prijatelja nestane na neki vremenski period, ali one ne treba da budu optuzujuce i ruzne. Uek sam imala razumevenja za svoje prijatelje. Uvek im se isto obradujem i ne mogu da prestanem da ih volim i postujem. Medjutim, eto, ima i ljudi koji smatraju da ako im ne posvetis svog vremena onoliko koliko ONI smatraju da treba, da im vise nisi prijatelj...a to je jako jako ograniceno razmisljanje. I sebicno.

Znači, smatraš da drug može "nestati" na nekoliko mjeseca a da ga i dalje smatraš drugarom?

sto da ne. to je jos i dobro , mnogo vise tema za razgovor , novosti , a i uzelis se brate ( pardon sestro )
Koliko sam puta ja nestajao

Ženo, o tome pričam! To je to 
Samo mi reci - jesi li prekinula, ili ste se samo prestale viđati?
Gdje su one sada? U kakvim ste odnosima?

Znam točno na što misliš pod ovim "pričama o prijateljstvu". I da, ne moraju nužno biti optužujuće. Imam nekoliko normalnih prijatelja koji su mi otvoreno priznali da sam se udaljila i da su bili tužni zbog toga, no da prihvaćaju moj izbor i razumiju da mi je udaljavanje bilo potrebno.

No, kako imam malo zrnce samokritike - povremeno se zapitam koliko je to u redu od mene? Dakle - ako ja tražim ove dvije spomenute prihvate mene kakvu jesam - trebam li i ja prihvatiti njih? Jesam li ustvari ista kao one?

Iako - to su temelji na kojima odnos ne može funkcionirati, i ako su takvi kao u mom slučaju - nema smisla forsirati i zaključila sam da je odnos najbolje prekinuti. Jer se to NIKAD neće promijeniti.

Koliko istomišljenika, pa to je divno 

Iako, voljela bih čuti i predstavnike "druge strane" 

samo mi je malo,dok sam čitala šta pišete na ovoj temi,zaparalo uši riječ "prekinuti".

nema šta da se prekida.prekida se veza,prekida se poslovni odnos sa nekom firmom,recimo.prekida se sa lošom navikom.
u prijateljstvu tu riječ ne upotrebljavam.

postoje ljudi koji prolaze kroz naš život.kao i mi kroz njihov.prođemo.
damo i uzmemo šta treba i nastavljamo dalje.
prevaziđemo jedni druge.
udaljimo se.
odlaze iz našeg života da bi ušli neki novi.

ja to gledam ovako.tačnije,ovakva zakonitost vlada u mom životu.
osim blagoslova prisustva ljudi koji su tu postojano i dugo,sa nadom da će tako biti i dalje,postoje i ljudi koji,iz opravdanih razloga,nisu ostali uz mene,ali nisu bili ništa manje prijatelji to vrijeme koliko jesmo bili zajedno.i ništa manje vrijeme sa njima nije dragocijeno i kvalitetno.ali smo se udaljavali postepeno i bezbolno,nošeni okolnostima životnim odlukama vlastitim koje su nas nosila dalje....ali nije bilo ni bolno ni radikalno.niti velike priče.imali smo svrhu dok smo bili zajedno,svrha se vremenom izgubila,ali i to je neka zakonitost.nema mjesta ogorčenosti.

prijateljstvo se ne forsira,kada želimo da traje....
i nije to patološka vezanost...
to je sloboda koju daješ drugima i da odu...i imaju i druge prijatelje.

imam sreću da poznajem ljude koji prijateljstvo ne smatraju ni obavezom ni patološkom vezanošću.

mišljenja sam da ne treba da se baviš time,niti da se preispituješ previše.
dakle,ne raskidaj,jer niste ni potpisale nikakav ugovor...
vjerovatno je vrijeme za nove ljude u tvom životu.
tačnije,novu ekipu za ljetovanje,bješe?

Samo smo prestale da se vidjamo. Ja sam prestala da se javljam, one su prestale da zovu. NIkada o tome nismo otvoreno pricale,jednostavno je prestalo. Sretnem ponekad neku od njih u gradu i kao sve je super, sta ima novo, javi se obavezno kazu da se vidimo na kafi...ja ne zovem ,one ne zovu i to je to. U gradu su i dalje, ponekad mi je tesko sto ne znam da li je jedna diplomirala, (poslednji put kad smo se cule izlazila je na poslednji ispit), ali eto, jednostavno nije se desilo vidjanje.Meni je tesko da sedim i da slusam stalno iste tinejdzerske price, pogotovo mi je bilo zlo da to slusam u momentima kada mi nije bilo ni do cega, a kamoli kafa po kafanama i klubovima...  E sad , ko je tu kriv, i da li je uopshte neko kriv ja ne znam. Ponekad se pitam odakle tolika razlika medju nama odjednom? Jesam li ja sazrela ili sam bandoglava ,ona koja zaboravlja ljude... Nekad mislim jedno, nekad drugo.
Ako imas utisak, vidis da ste se udaljile, da ste preterano razlicite, da se vise ne uklapate (kao sto je kod mene bio slucaj), nemas zasto da se osecas krivom i da se preispitujes. Ti imas pravo na izbor. Ako ne mozes da sa njima ostvaris vidjanje na mesec, ili dva ili 5, dobra prica uz kafu i nedostajanje, iscekivanej da cujes sta se u medjuvremenu izdesavalo, onda bolje batali sve to, jer sto vise odugovlacis, to ces se gore osecati.

Нема места љутњи.

Живот вас је одвео сваку на своју страну. Када год се сретнете, лепо је да седнете, попричате.