Totalno bezvezna priča kao i svaka Nova godina ili zašto nisam postao pisac i pored najbolje volje

Jebem ti ovu Novu godinu; dođe, bude, prođe… i šta s tim?
Svake Nove godine započnem novi roman i ni jedan ne dovršim. Pune mi fijoke Novih godina. Započnem priču ispadne roman, započnem roman ispadne novela, započnem novelu ispadne esej, započnem esej ispadne pesma… Skupim sve to ispadne roman koji niko ne čita.
- Možda ne znaš da se izraziš? - Kaže mi prijatelj.
- Ma, znam ja šta hoću da kažem, ali kako da nateram čitaoca da BAŠ TO i pročita; uvek me naopako protumače. Napišem, pa idem od čitaoca do čitaoca da, svakom ponaosob, objašnjavam to što napisah. Evo slušaj za ovu Novu godinu kako počinje moj novi roman:
- Posle devetomesečne suše, mravi su užurbano ulazili u svoje mravinjake, pečurke su nicale na sve strane, dok su gusti crni oblaci najavljivali kišu; na drugoj strani, usamljeni jahač išao je prema zalezećem suncu koje se jasno ocrtavalo na tamnom horizontu…
Gleda me prijatelj, pipa mi čelo, ne može da veruje šta sam mu sad pročitao.
- Zar nisam sve lepo sročio? Aorist, prezent, futur… Hiperbola, metafora, metonimija… sve kako smo učili u školi. I šta mu sad fali, majke mu ga… aj, neću da psujem.
Pošto stanujem u prizemlju, pažnju nam je privukla neka gužva ispod prozora.
- Šta se to događa sa Krečkovićem? Čudno se ponaša u poslednje vreme.
- Pa, eto… Izgleda da je dobio rak…
- Rak?! Nije valjda?!
- Da. I to na nervnoj bazi?!
- Na nervnoj bazi!?
- Tako nekako. Ona šašava Daca mu uvalila neku Čečenku…
- Pa šta?
- Pa ništa. U međuvremenu je saznao da ona nije Čečenka već…
- Eto kakvi ste vi muškarci. Kad vam dođe da rokate, ne birate. Uzimate šta vam padne pod ruku.
- Nemoj tako… on je dobar čovek…
- Pa kad je dobar što je uzimao tu… Čečenku. Ima ženu i petoro dece, a ovamo ’oće još i ljubavnicu! Ako, tako mu i treba. Da se ja pitam svakom takvom muškarcu bih dala po jednu Čečenku.
- A je l' može Čačanku, bliže su? - dobacujem sa prozora, tek da skupim još materijala za roman.
- O, pa to naš vrli komšija opet počinje novi roman? - Već su svi znali za taj moj nagon da napišem roman baš za Novu godinu.
Prijatelj do mene joj dobacuje: - Što ona gospođa tamo plače?
- Ništa, komšo. Juče je sa’ranila muža, pa sad, kao…
- Pa kako ništa?
- I, bogati! Sa’ranila muža! Bože zdravlja, da sa’rani još desetoricu! Da je sreće da sam i ja ovog mog sa’ranila na vreme, pa da me bog vidi!
- Nemoj tako. Ipak, muž joj je… - dobacuje jedna debeljuca.
- Šta, nemoj! Ne plače ona znog muža, nego zbog nas! Da joj mi ne bi prigovorili kako je bez duše! ’Ajde, bogati! Sa’ranila muža… nije-nego! Nek’ je ona nama živa i zdrava, a za muža ćemo lako! Pogle’ šta je muževa okolo! Ima tih badavadžija kol’ko ‘oćeš! Može da sa’ranjuje svake nedelje po jednog!
Smeškam se i zatvaram prozor. Nije da sam znatiželjan, ali sam ga ipak držao još par minuta odškrinutog.
- Ma, jebeš muža! Gledaj od čega živiš! K’o da će onaj tvoj da zaplače za tobom, ili ovaj moj zamnom! ’Oće, kurac! Kad moram da lajem!
- Bre, kakva si, Stanojka. Nemaš duše nimalo.
- Šta vi je, što se dernjate! - Čuje se treći (ili ko zna koji poredu) ženski glas. - Znate li da ima neka zemlja tamo… ne znam kako se zove… gde žena može da proda muža?
- Pa šta?
- Pa to. Šta mislite da i kod nas ima neki taki zakon…?
- Šta bi ti? Da prodaš onog tvog?
- Pravo da ti kažem, bi. D’ uznem neki dinar kad je već takoreći nizašta. Pa će se udam ponovo, koj' gi jebe!
- E, to ne bi bilo pošteno!
- Što, mori? - Akcentom "vuče" na "južnu prugu".
- Kako što? Pogle koliki je onaj tvoj, ima ga dvesta kila. Šta mogu ja za onog mog žgoljavka da dobijem?
- Pa što gi ne ‘raniš? Koj ti je kriv! A osim toga, ne mora na kilo, može i na komad!
- Tebi je opet lako. Ti si se četiri puta udavala.
- Što se i ti nisi udavala? Ene ti gi sva četiri, što se mene tiče!
- More, skloni mi se s očiju! Samo gledaš svojoj guzici da udovoljiš!
- Vas dve prestanite da jedete govna! - Još jednan lik ulazi u roman bez najave. - Da smo išta valjale ne bismo se ni udavale.
- E, to ti je pametno, sestro slatka.
Sad sam zatvorio prozor do kraja. Prijatelj me nagovorio da mu čitam dalje šta sam napisao:
- Gutao je ostrige, svoje omiljeno jelo, u velikim količinama. Ostrige imaju tu sposobnost da nekoliko puta godišnje menjaju pol, a on je bio toliki baksuz da su one menjale pol još u njegovom grlu, pa je bio prinuđen da ih zaliva jabukovačom, sirćetom, ponekad i metil-alkoholom, ne bi li ih nekako obuzdao u tom procesu. Svaka promena pola ostrige izaziva, neznatnu i jedva primetnu, promenu magnetnog pola zemlje, a u njegovom hipersenzibilnom organizmu izazivaju burnu reakciju: porastu mu sise pa se povuku, smenjuju mu se erekcija i orgazam, naraste mu brada pa opadne… i sve to bez njegove volje. Ponekad ih pomeša sa bisernim školjkama, pa one koje su trenutno ženskog pola precrknu od ljubomore i lakše se vare, dok one koje su trenutno muškog pola prepušta zloj sudbini – da za kratko vreme postanu žensko.
Imao je ženu - crnkinju sa belim sisama i belom glavom ili belkinju sa crnim sisama i crnom glavom, zavisi šta se prvo gleda – koja je ostrige gajila u svojoj bujnoj kosi. Svrbele su je kao čirevi, opadale posle svakog češljanja, i opet nicale. Žena je toliko “taljigala” za svog proždrljivog muža, da je ovaj zapustio sve obaveze mužjaka. No, ona je ipak rađala svake godine po par blizanaca – “crnče” sa belom glavom i “belče” sa crnom glavom.
Prijatelj mi se ubacuje u priču:
- Kad o ovakvim stvarima opet budeš pisao, nemoj da piješ kamilicu pomešanu kamiljim mlekom ili hladnu nanu, već koristi isključivo “šumadijski čaj”, on će ti zgusnuti mastilo u peru. - Smejao se prigušeno dok je ovo pričao. A ja sam nastavio da čitam, ne shvatajući njegovu aluziju:
- Da bi zlosrećna žena “doakala” svom mužu, odgajila bi par ostriga na stidnici, ništa manje bujnoj od kose. Kada je oboleo mislio je da je to kinokokus, jer je bio veliki obožavalac pasa, ali se ispostavilo da je uzročnik njegovih nevolja ginekokokus. Naime, dlaka žene koju je, jedući ostrige, progutao (a možda je i nije progutao – žena je to, provuče se i kroz najmanji otvor), rascvetala mu se u želucu u toj meri da je morao da ispije desetak litara nafte, ne bi li je nekako uništio. A onda je, kao logična posledica te terapije, oboleo od pirofobije; samo da neko ne kresne šibicu u njegovoj blizini. Žena, za koju je dokazano da je glavni krivac, bila je žrtvovana bogovima. Ubio ju je. Ali avaj! Ni to nije pomoglo. Ko bi se nadao da će jedna stidna dlačica, tako bestidno, da prevali toliki put kroz muškarca. Bilo kako bilo tek, čim se vratio kući, povukao se u sebe. Mokrio je naftu, mrzeo žene i milovao svoje lajave ljubimce…
- E, znaš šta? Mnogo sereš. Ajmo negde da se opustimo i prepustimo slavlju. Pogle' šta je sveta a ti kenjaš s tim glupostima!
Eto vidite!
I kako sad čovek da postane pisac?
Žene, prijatelji, alkohol…
Pa još i ta Nova godina…

Nenad Živković

Ovo sve me podseca na Carlsa Bukovskog, dobra je, zanimljiva