Mozaik

Andrej se penjao uz brdo za svojim učiteljem. Duvao je blag, prohladan vetrić a retko, visoko drveće bacalo je bogatu senku svojim velikim krošnjama. Išli su u tišini koju je tek ponekad remetilo oglašavanje ptica ili zujanje insekata. Ranije, kada je tek stigao na obuku u manastir mudrih ta tišina u društvu otaca i majki bila mu je nelagodna. Sada, nakon dve godine šegrtovanja navikao je na tu tišinu. Ona je davala vreme da se utone u misli i da se divi malim stvarima. U tišini mogao je da opazi svaki list, cvet, let leptira. I naučio je da govor služi samo da se izreknu misli i osećanja. A ne da se tračari. U manastiru su prilično strogi po pitanju zloupotrebe govora za ništavne stvari.

Sada je predeo po kome su išli postajao kamenitiji, a retko rastinje još ređe. Sunce je zaigralo na Andrejevom licu i on zakloni šakom oči. Crveno stenje puno gvožđa se dronilo pod njegovim koracima. Pre šest meseci stupio je u vezu sa devojkom iz manastira. To nije bilo neuobičajeno. Manastir je veliko gazdinstvo i prometno mesto. Ljudi iz okolnih sela gotovo svakodnevno dolaze da trguju. I on sam je ranije sa ocem dolazio da menja kruške i trešnje ili mleko i vunu za platnenu odeću, glinene ćupove i med. Jednog dana je jednostavno ostao.

Učitelj Mitra je sigurno grabio uz strm uspon. Andreju je trebalo dosta napora da održi korak sa njim. Znojio se pod podnevnim suncem iako je već skinuo debelu tuniku koju je rano jutros obukao. Na ovoj nadmorskoj visini zore su jako hladne a trava je puna rose.

Mara, njegova devojka, već je hodila ovim putem. Devojke su mnogo mlađe mogle da započnu sa učenjem, tako da ona iza sebe ima već dve godine šegrtovanja i godinu ipo saznavanja. Njemu je ovo bio tek drugi mesec iako je nešto stariji od nje. Pitao ju je gde će ga učitelj danas voditi. Odgovorila mu je da ide da vidi kamenje. Njemu je to bilo dovoljno. Nema svrhe pitati šta se tamo radi kada znanje počiva samo na ličnom iskustvu. On je to nikad ne bi pitao, niti bi mu ona odgovorila.

Mora biti da su se približili cilju. Oko njih je bilo samo žbunje, a nebo tu, na dohvat ruke. Pukao je pogled na okolne doline i bregove. Samo se planinski masiv uzdizao na zapadu, star i taman. Staza kojom su išli odavno je prestala da liči na stazu. U stvari jedini put pred njima bilo je Mitrino znanje gde idu. Andrej je smatrao da je to verovatno zato što mudri ljudi ne troše svoju snagu da prave lak i udoban put do znanja. Onom kome je do znanja stalo malo pentranja neće biti problem.

Stigli su. Niko to nije izgovorio, jer je to bilo očigledno, a na očigledne stvari ne troše se reči. Reči služe za metafore. Mitra i Andrej su stajali na zaravljenom platou nakih desetak metara ispod šiljate stene koja je vrh brsa. Stotine godina jakih jesenjih kiša ostavile su samo oštro stenje da kruniše vrh. kameni plato je bio otvoren sa svih strana, a u steni je isečen glatak zid. Na njemu je mozaik. Nije to slika ičeg određenog. Šareno – obično i poludrago kamenje pravi šare, oblike, složene strukture. Boje se prepliću i ukrštaju.
Andrej je stao pred mozaik i dugo ga gledao. Za to vreme je učitelj iz ranca izvadio hranu. Pozvao je Andreja i skrštenih nogu jeli su u tišini. Kada su završili Andrej upita:
' U šta sam ja to gledao ? '
' U ljude i njihove živote. '
Učitelj nikada nije puno govorio ali glas mu je bio prijatan i dubok. Jednostavnost kojom izražava svoje misli nikad ne narušava njihovu dubinu. Ali odgovor nema uvek smisla onome koji ne shvata. Zato Andrej upita:
' Objasni mi '
' Ti si mlad ali si imao dosta kontakta sa raznim ljudima dok si putovao sa ocem. Jesi li nekad primetio da ti neki ljudi liče jedni na druge? I to ne samo fizički? '
' Da, dešavalo mi se to. Postoje neki ljudi koji jako liče po načinu govora, gestovima, ponašanju... I tome kako reaguju na stvari. Ne znam, čudno je to... '
' Pogledaj opet ove šare. Pogledaj boje, svaku za sebe i kako koja gradi oblike. '
Andrej se zagledao u složeno ustrojstvo. Video je sada da po celoj slici boje prave krugove i elipse, da se oni seku među sobom i sa drugim bojama, utiču jedni na druge i menjaju se.
' Da, kao da vidim šemu, samo što je suviše složena da bi je razumeo. '
' Jedan krug je jedan čovek, jedna žena. A boj aje tip. Primetio si da se ljudi bukvalno mogu kategorizovati. Tih kategrija je možda suviše da bi ih živ čovek sve za života naučio ali ima ih konačno mnogo. '
' A njihova ukrštanja simbolizuju odnose među tipovima ? '
' Svaki tip ima svoj način uklapanja u predstavu stvarnosti. Svaki se na svoj način trudi da bude deo celine. I tako on utiče na ljude oko sebe i oni na njega. I međusobno se prepliću, utiču, komplikuju. Ali koliko god šarena slika bila – kad je dovoljno dugo gledaš, kad se potrudiš da vidiš, shvatiš da su to samo sitne varijacije koje se ponavljaju. Svi ti oblici, svi ti odnosi – sve je to dosadno i predvidivo. '
' Onda oni robuju slici? Služe samo da ispune šemu i ništa drugo? '
' Velika većina – da. Žive samo da bi ponavljali obrazac mozaika. Zarobljeni u međusobnoj interakciji. Istorija se ponavlja jer se ljudi ponavljaju. Jednom čoveku život se ponavlja – stalno! Zaljubljuje se, odljubljuje se, stiče, gubi, srećan je pa je nesrećan i onda ponovo. '
' Zar nema načina da se izađe iz kruga? Nemoguće mi je da mislim da smo svi mi samo robovi navike. Da sam ja samo šablon! '
' Oh, ali jesi! ' – reče učitelj i nasmeja se. ' Vidiš, da bi izašao iz šeme moraš je prvo videti, a onda i poželeti da izađeš. Ali izlaskom puno gubiš. Gubiš svu iluziju. I shvatiš da ništa nisi izgubio. '
' A ko je onda to uspeo? '
' Mudri ljudi, ljudi od znanja... '
' Ima li njih na slici? Kako bi oni izgledali? '
Učitelj Mitra se nasmeja. Smeh mu je odzvanjao i gubio se u visini. ' Naravno, Andrej, evo ih! ' reče on veselo i saže se da pokupi nešto sa zemlje. U ruci mu je bilo par kamemčića raznih boja. ' Evo ga jedan mudrac! Ispao je sa slike! Kamenje mu je jedno uz drugo, nije se rasplinuo samo da zadovolji mozaik. ' Prodrmao je kamenje ' Nema tu šeme! Nema tu zezanja! ' Osmehnu se od uveta do uveta. Sada se i Andrej osmehnu. Usta su im bila suva i oni popiše malo kozjeg mleka. Krenuli su nazad.

' Šta si naučio? ' upita ga Mitra kada su stigli do prvog drveća. Sunce je lagano tonulo ka planinskim vrhovima.
' Da gledam oko sebe. Da nađem šemu. '
' Dobro je '
Hodali su još neko vrem u tišini. Andrej je razmišljao o današnjem danu. Prisećao se oblika i šara. Složene ideje koja je utkana u planinski zid. I o kamenu koji mu je upao u cipelu i bode ga dok hoda. Stali su da istrese kamenčić iz cipele.
' Reci mi učitelju još nešto. Zašto je mozaik baš na vrhu ovog brda. Baš ovde? '
Mitra ga pogleda zagonetno i reče - ' Jer je tu mesto velike moći! Velike magije! '
Andrej zatrepta – ' Stvarno!? '
' Ne! ' - Mitra se opet iskezi - ' Jednostavno, put do tamo je predivan većim delom godine , a meni je najdraži ovako, početkom leta, kao sad. A i deca bi povadila još više kamenja iz mozaika da je na pristupačnijem mestu. '

Nastavili su dalje i sad su već zašli u travnate bregove. Manastir je blizu. Andrej je mislio o Mitri, tom čudnom, naizmenično ćutljivom i veselom starcu, čas ozbiljnom, čas nestašnom kao dete. Bio je, pade mu na pamet, kao šareno kamenje u suvoj ruci. Menja se kako se ruka zatrese, kako prilika naiđe. Sunce je obojilo stenovite vrhove u ljubičasto a za njima je već išao mrak. On sve vraćao u zagrljaj Mari i bio je srećan zbog toga.

Kao da je pogodio Mitra se okrenu i reče – ' Uživaj u životu mladiću. Uživaj u malim stvarima. Male stvari su sve što život ima da ti pruži. '
Andrej se osmehnu. Prošli su reku i oranice. Šuma je rasla s leva i pod njom košnice sa pčelama. Devojke su unosile iz dvorišta osušen veš. Poslednja tovarna kola spuštala su se niz drum ka selu. Zemljane i kamene zgrade vrvele su od aktivnosti. Svetiljke se upališe i noć pade nad manastir.

Dejan Nešić

             Ova je malo neobicna, pa bih osetljivim osobama preporucio da je ne citaju.


Sweet dreams


Zena Borisa Sestakova umrla je pre cetiri godine. Od tada Boris je prestao da brine o kuci, o poslu, a ponajvise o sebi. Radio je po ceo dan, a onda bi proveo vece uz televizor i gajbu piva. Tako su mu proticali dani. Na poslu umesto da napreduje, on je nazadovao. Kosulje mu skoro nikad nisu bile ispeglane, retko je bio obrijan i dobio je stomak od prevelike kolicine piva. Njegove nekada lepe plave oci izgubile su se u podocnjacima, a koza mu je od duvana postala sivkasta. On to nije primecivao. Nije tugovao za zenom. Pomirio se sa njenom smrcu onog dana kad je trebalo da se rodi njihov prvi sin. Nista nije moglo da se uradi, i majka i dete su tog dana zauvek sklopili svoje oci. Nije mu bilo tesko, shvatio je da je tako moralo biti. Od tog dana je, medutim, izgubio volju za zivotom. Zapustio je i kucu. U sudoperi je uvek bilo prljavih sudova, odeca je bila razbacana svuda po sobi, kao i konzerve, kutije od cigareta i grickalica. Na policama je bio debeo sloj prasine. I on sam je shvatao da tako vise ne moze, ali nije znao sta da uradi da bi to promenio.
»Mozda bi najbolje bilo da i ja umrem.« - pomislio je jedne noci dok je gledao slike sa svog vencanja. Bio je tako mlad i nasmejan. A ona… Nikad vise nece postojati zena takve lepote i dobrote. Uvek je bila puna zivota i energije, sto je i njemu davalo podstreka za zivot. Kada je umrla njegovo sunce se ugasilo i on je polako venuo.
Te veceri je legao kao i obicno, posle filma u 2:00. Kada se probudio i otvorio oci, bio je mrak. Ne obican nocni mrak, kada mesecina obasjava obrise i senke. Senki nije bilo. Nije bilo nicega. Pokusao je da ustane, ali je glavom udario u nesto. Poceo je da pipa rukama oko sebe i napipao kutiju cigareta i pored nje hladan, metalni predmet. Bio je to njegov upaljac.
»Hvala Bogu!« – bila mu je prva pomisao, ali je cim je upalio upaljac vrisnuo i ispustio upaljac iz ruke. Nije mogao da shvati gde je i sta mu se dogodilo. Polako se smirio i ponovo upalio upaljac. Oko njega se nalazio beli saten. Ne, on se nalazio u kutiji oblozenoj belim satenom.
»O moj Boze!« – glasno je uzviknuo – »Pa ja sam mrtav.«
Ta misao ga je pogodila teze od svake druge misli. Ubrzo je resio da to i proveri. Poceo je da se stipa, ali svaki put kad bi njegovi prsti jako pritisli njegovu kozu on je osecao neizdrzivi bol. Poceo je da se znoji.
»Pa ja nisam mrtav. Ja sam ziv. Ja sam ziv sahranjen!« – ova misao ga je osinula kao bic. Poceo je da se gusi. Brzim potezima ruke je odvezao kravatu i poceo kratko i brzo da udise vazduh. U tom trenutku se setio da ce vazduha uskoro nestati i da bi najbolje bilo da pocne da ga stedi, ako zeli jos malo da zivi. Panicio je, ali je ipak racionalno razmisljao. Mogao je da oseti miris vlazne zemlje. Miris koji je tako cesto osecao kada je isao na grob svoje zene. Taj miris je poceo da se uvlaci u sve njegove pore. Skoro da ga je video kako mu ulazi u nos, preplice se u kosi i obavija mu ruke. Bilo mu je muka od tog mirisa i morao je nesto da uradi. Zapalio je cigaretu s dosta muke. Jedan miris je oterao drugi, ali Boris ga je osecao, osecao je kako vreba zajedno sa gomilom malih crvica, svojih pomocnika. Kako ceka da se on preda pa da ga stopi sa sobom i odvede u vecni svet tame i straha. Ispala mu je cigareta iz usta i malo zara mu je palo na vrat. Vrisnuo je. Pocela je da ga hvata nesvestica.
»Smrt. Smrt ce me spasti. Ne mogu vise ovako ni sekunde. Sada cu da zaspim i necu se vise probuditi!« - vikao je u nadi da ce ga neko cuti, mada je i sam znao da je to nemoguce. Vikao je, ali iz grla mu je izlazio sapat i zamirao je jos tu na njegovim usnama. Zaspao je i vise nista nije osecao. Spavao je blazenim snom. Odjednom je nesto zasuskalo i on se probudio. Sada je bilo mnogo svetlije. Pogledao je u kutak iz kog su dopirali sumovi. Kroz pukotinu u kovcegu ulazila je armija crva. Zemlja ga je pobedila.
»Ali ja se jos nisam predao. Ja sam jos ziv.« – pomislio je, ali u tom trenutku crvi su poceli da gamizu niz njegove noge, a on ih nije osecao. Nije osecao ni golicanje, ni gadenje, samo strah, strah od nepoznatog. Tada je uspeo da vidi svoje lice. Oci su mu bile otvorene i svojim svetlucavim sjajem su gledale u poklopac kovcega, kao da zele da izadu napolje. Lice je imalo modro-sivu boju, a usta su mu bila bezivotna, kao da nikad sa njima nije rekao ni jednu rec. I onda je shvatio.
»Mrtav sam i postacu deo zemlje, ali bar moja dusa moze slobodno da luta i da napokon izade iz ovog belog satena.« - pomislio je i pridigao se. »Jos samo malo i bicu napolju, izvan ovog kovcega, gde nema ovog oporog mirisa mrtve zemlje.« Udario je glavom, samo sto ovoga puta nije bilo bola. Pokusavao je iznova i iznova, ali nije uspevao.
»Osuden sam da budem zakopan u ovom kovcegu i da toga budem svestan. Sta sam ti ucinio, Boze? Zasto sam zasluzio ovo?« – zavapio je i pogledao svoje mrtvo telo. Crvi su bas poceli da mu jedu oci.

Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Djordje Balasevic

U nekoj napuštenoj kući, negde iza horizonta, stvarao je čovek bez nogu, čovek bez imena, u tišini ratova, u dubini beznađa, da ga niko ne primeti, stvarao je svoj grad. Nezadovoljan čovečanstvom, činilo mu se da bi mogao da ima svoj grad.
Dizao je kule koje su se rušile, gradio kuće koje su se samospaljivale, postavljao stražare koji bi odmah umirali na zidinama, ređao ciglu do cigle… Ništa nije vredelo.
Jednog dana pogledao je u svoj notes. Dragana, Marina, Svetlana, Tanja, Marija, Olivera, Nataša, Vera… Stvorio je Grad Žena, prepun ljubavi, topline, mora, biljaka, riba…
Svaka žena je jedan grad, a on je imao grad gradova.
One se nisu poznavale, ali su saosećale kao da su bliznakinje. Pitale su jedna za drugu, molile ga da ih međusobno upozna. A on ih je ljubomorno čuvao samo za sebe. Pisao im pesme, erotske priče, ljubavne drame, eseje…
Da. U jednoj zabačenoj kući postoji još uvek Tvorac Grada Žena, najlepšeg grada na svetu.
Ne može ga niko naći jer se u njemu kuće ruše same, stakla se lome, straže umiru, voda se smiruje u reci…
Samo on, Tvorac Grada Žena, može da dopusti da se u njega zaviri. Ali on je ljubomoran, boji se za svoj Grad, ne dopušta da ga iko učvrsti, matrijalizuje, jer sve što se materijalizuje sklono je propadanju.

Soba gde sve prestaje

Otvorila je oči. Nekada bela tavanica sada je na sebi nosila žućkaste fleke od vlage. U uglu vise prljave niti paučine. Pred njenim očima otvaraju se novi horizonti. Prozor – stari, drveni okvir, tamno braon boje, malih prljavih stakala i poluspuštena crvena roletna tkanja propalog od neprestanog izlaganja suncu. Naspram belih snopova svetlosti iz prozorskog okna igrala su se zrnca prašine. Neprekidni usponi i padovi tananih jahača na gotovo nepostojećim vazdušnim strujama. Obične, neugledne čestice uletale bi u svetlost i za trenutak same zasijale kao male zvezde i potom se ugasile kada bi ih ruka sudbine ponovo gurnula u mrak. Sve je to videla jasnije nego ikada ranije. Ležala je u krevetu jeftinog izgleda sa gvozdenim šipkama iznad uglavlja i ispod nogu. Po ledjima je osećala mekanu hlednoću čaršava. Nije se micala. Čekala je na njega da se vrati. Čula je buku spoljnog sveta nekako neodređeno, daleko. Kao da se život nekome drugom dešavao. Zveckanje šerpi kod komšija, škripa kočnica, žamor dece... Sve je to ulazilo zajedno sa vazduhom u tu malu, izolovanu sobu u nasumičnim talasima. Čudno je koliko stvari tada mogla da opazi. Stvari za koje nije imala vremena. Ali sada nije bilo ničeg osim isčekivanja. Stari dvokrilni orman nadnosio se nad postelju. Zarđale šarke i iskrivljeni stari ključ u odvratno prastaroj bravi. Mora da mu je to ostalo od babe – pomislila je. Uglavnom je mislila o potpuno blesavim, luckastim stvarima. Nebitnim, nepovezanim, pa možda i nestvarnim. O zabavi pethodne noći, prijateljima. Kako je malo više popila. Kako je njega srela. Shvatila je kako su čudni putevi sudbine i onda joj to više nije bilo važno. Zabavljala se brojeći šare na tapiseriji koja je visila o zidu do vrata. Ona su bila ružna i neugledna kao, uostalom i sve drugo u sobi. Ipak su nekako odskakala od ostatka. Izgladala su mračnije. Taj prolaz u spoljni svet delovao je preteći spram prazne sigurnosti prostorije. Ma kako sve u njoj bilo staro i ružno videlo se da je dobro održavana. Na stočiću pored kreveta nalazio se samo milje, noćna lampa i staklena čaša. Nije bilo pantalona nemarno prebačenih preko stolice ni odeće nasumično nabacane po podu, prljavih čarapa gurnutih pod natkasnu. Prašina je bila obrisana, prljavština prognana. S izuzetkom paučine u ćošku nameštaj je bio bolesno pedantno obrisan. Zabavljala se neko vreme misleći o tome a onda je videla da besprekorni čistinu podnih daski ipak narušava par malih purpurnih kapljica – njeno delo. Pridigla je malo glavu da ih osmotri a onda se ponovo iscrpljeno sručila na jastuk. Začuli su se tromi koraci po uskom, drvenom stepeništu. Čekanju je kraj. Srce joj je zakucalo brže i dah joj je postao nemiran. Lagano, vrata su se otvorila i u njima je stajao on sa ledenom iskrom u plavim očima. Nije mu ništa rekla, nije se pomerila – nije mogla. Odjednom je osetila strašan umor i bol po celom telu. Prišao joj je i nežno je pomilovao rukom po licu, provukao prste kroz kosu... Šapnuo joj tiho par reči na uvo i osmehnuo se. Vrisak joj je prigušila traka zalepljena na usta a pokrete konopci koji su je vezivali za krevet. Sklopila je oči.

Ser Kalinar je besomucno vitlao svojim teskim macem u polumracnom holu oronulog zamka. Gomile nemrtvih pristizale su iz nekoliko pravaca, pokusavajuci da mu odseku svaku odstupnicu, ali sveti vitez se vesto izmicao, drzeci zive leseve i pozutele skelete na odstojanju,. S vremena na vreme bi se uz bojni poklic zaletao u njihove redove, koseci po nekoliko napadaca jednim mocnim udarcem. Mutna svetlost koja se probijala kroz nekoliko pukotina na zidovima povremeno bi obasjala njegov srebrni oklop, nagoneci jezive napadace da ustuknu. Uprkos njihovoj brojcanoj premoci, nisu mogli da zaustave ratnika cija je vera buktala u tom mracnom mestu poput ognja.

Bitka u holu je brzo bila odlucena. Ser Kalinar je stajao sam, okruzen gomilom leseva koji su konacno nasli vecni spokoj. Razgrnuo je gomilu kostiju i uzeo cudan, izuvijan kljuc za koji je pretpostavio da otvara vrata najvise kule. Spustio se na kolena, stavio svoj mac ispred sebe poput krsta i pomolio se za uklete duse. Potom se ponovo pridize, osvrcuci se oko sebe. Nije bio siguran kuda dalje da se zaputi. Odasvud je dopirao samo miris smrti. Najzad odluci da krene uskim, zavojitim stepenistem za koje se nadao da ce ga odvesti u kulu. Lagano se peo, sklanjajuci paucinu i preskacuci naprsle stepenike koji su pretili da se survaju dole. Nakon par minuta nasao se pred masivnim drvenim vratima. Oprezno je provirio kroz usko prozorce s resetkama. S druge strane vrata nalazila se skromna sobica s jednim jedinim prozorom. Na njegovoj ivici sedela je devojka duge, crne kose, a njena raskosna odora belasala se nestvarno na mesecini. Vitez uze neobicni kljuc, okrenu ga u mesinganoj bravi i udje unutra.

Devojka se okrete ka njemu. Nije znao zasto, ali ucinilo mu se kao da je vreme od tog trenutka pocelo da tece sporije. U njenom pogledu se videlo iznenadjenje. Ser Kalinar vrati mac u korice, skide kacigu s perjanicom, pognu glavu i spusti se na jedno koleno.

- Gospo, dodjoh da Vas oslobodim iz ove grobnice! - rece odsecno.

Ona ustade s ruba prozora. Slusao je kako laka tkanina njene haljine sapuce po podu, klizeci prema njemu, da bi mu na kraju dodirnula lice. Zavukla je prste u njegovu dugu, zlatnu kosu, a potom ga nezno pridigla.

- Dobri moj viteze, beskrajno sam Vam zahvalna - rece, a neka cudna nota zazvoni u njenom glasu. Nije znao zasto, ali po prvi put otkako je krocio na ovo ukleto mesto sveti ratnik je osetio strah.

Devojka u belom potom strasno zagrli coveka u oklopu. Ostali su u tom polozaju par trenutaka, a potom se ona zurno izmace par koraka. Ser Kalinar se s nevericom uhvati za stomak, odakle je izmedju dva dela oklopa strcala lepo izrezbarena drska noza. On se zatetura, zgrci, a zatim ponovo srusi na kolena. Na njegovom licu bio je izraz potpune zbunjenosti.

- ...Ali... Zasto?... Dodjoh da Vam... Pomognem... - prostenja on s mukom.

Izmedju prstiju poce da mu se skuplja purpurna krv, slivajuci se i kapljuci na pod. Glava mu klonu. Borio se za dah. Devojka se nasmesi zaobilazeci ga, savi skute i spusti se na pod iza njega.

- Oh, to je samo da te uspori. Ne volim opiranje - rece gotovo uzgred, stavljajuci mu ruke na ramena.
- ...Ali... Zar ti nisi... Princeza?...

Ona se zvonko nasmeja.

- Naravno da jesam!
- ...Pa... Zasto?... - prozbori on na ivici ocaja, boreci se da ostane pri svesti.

Njene skerletne usne lagano se primakose njegovom uhu. Zacu se sapat u kom se osetila blaga podrugljivost:

- Ah, lepi viteze, nije valjda da verujete da sve bajke imaju srecan zavrsetak?!

Poslednje sto je ser Kalinar ikada osetio bili su devojcini zubi na njegovom vratu.

Gotska Priča

Kartonske kutije vlažne od kiše drobe se i raspadaju kao keks umočen u vrelo mleko. Po prljavoj ulici od crnog asfalta razliva se motorno ulje i ispisuje ljubičasto-plave šare pod slabim žutim svetlom obližnje bandere. Mala crvena fleka i umrljana siva pera su sve što može da se sastruže sa ulice od nekadašnjeg goluba. To je pravi poetski prizor modernog društva.
Petak je. Već treći za redom. Prošlo je pola četiri. Trebalo bi da naiđe. Stajao je naslonjen na zid iza kontejnera, zaklonjen senkama i čekao.Valjda neće opet početi da pada... Vide se zvezde. Oblaci su se razišli... Neće... Zapalio je cigaru. Vreme je sasvim, sasvim lagano proticalo. Ni žive duše u ovoj zabiti. U kućici preko puta još pre dva sata završen je prenos fudbalske utakmice i nestalo je i to svetlo i glas komentatora. Tišina je. Samo se niz oluk još slivaju sitne kapi i padaju u baricu pored njega. Poneka završi i na njegovom ramenu.
Voleo je ovakvo vreme, ovakve noći. Samo on, miris kiše i čekanje. Umeo je on da čeka. Bio je jako dobar u tome. Dok je čekao uočavao je detalje, sitne i nedostižne lepote malih pukotina u fasadi, šare i finu teksturu listova, pad latica sa grana trešnjinog drveta u blato i prljavštinu. Kao pad anđela sa neba. On je cenio lepotu. Obožavao ju je kao niko drugi. I znao je da ništa nije tako lepo kao taj trenutak pada. Da je lepota najveća baš trenutak pre nego što će je unakaziti, da je nevinost najvrednija tren pre nego što će je oduzeti. Da zvezda najjače zasija pre nego što se ugasi i zauvek umre. On je voleo takve momente više nego išta na svetu. On je voleo i da ih stvara.
Začuo je sitne, brze korake po ulici. Ona je. Nije ni morao da gleda. Bacio je pikavac i zgazio ga nogom. Čulo se šuštanje njene haljine. Zavukao je ruku u unutrašnji džep i izvukao bočicu i gazu. Bila je već blizu. Prošla je ispod bandere i njena mlada koža je bljesnula na svetlu pa opet utonula u mrak. Ostale svetiljke u ulici nisu radile. Jednu po jednu razbijao ih je kamenjem iz praćke protekla dva meseca. Sada je bila malo ispred njega, potpuno nesvesna njegovog prisustva. Bila je tako mlada. Tako nežna. Duga kestenjasta kosa, vitak struk i uska ramena. Uvek u crnoj haljini, uvek lepa. Njegova gotičarka. Gotovo da je oklevao. Ali ovaj dan je bio taj. Pošao je da ubere svoju ružu, da uhvati svoju zvezdu. U par koraka bio je pored nje, osetio je kako je zadrhtala, stavio joj je gazu na lice, zgrabio i odvukao do kombija. Bacio je njeno telo na ćebad unutra i zastao da je još jednom pogleda. Osmehnuo se. A onda je zatvorio vrata i nju je prekrio mrak.
Beli, vlažni zidovi. Žuta, prljava duguljasta svetiljka zaštićena rešetkom bacala je svetlost i senke unaokolo. Teška metalna vrata debela barem dvadeset santimetara izazivala su osećaj klaustrofobije čim bi se zatvorila iako je prostorija bila velika. Staro sklonište u staroj zgradi. Samo jedan madrac na podu, pokriven odrpanim jorganom, stolica i na njoj kofer.
I devojka. Na rukama ima kožne lisice povezane lancem koji je provučen preko cevi na plafonu. Njene noge u dubokim martinkama sa debelim đonom samo prstima dodiruju pod. Crna haljina pada joj do pola listova. On sedi na podu i gleda je. Čeka da se osvesti. Samo što nije. Svestan je da mu nikada više neće biti tako lepa kao sada. Kada završi sa njom bice samo senka nakon svetlosti. Ali on će je naterati da zasija. Ustao je i privukao stolicu sa koferom do nje. Otvorio ga je i izvukao kožni kaiš sa gumenom kuglom na sredini. Prebacio joj ga je preko glave, stegao i ugurao kuglu u usta. Otvorila je oči. Video je u njima svoj odraz. Video je u njima strah.
Kružio je oko nje. Predivna. To je reč za nju. Predivna. Nema ničeg lepšeg od krhke lepote, tako očigledno nezaštićene, ranjive. Visila je tu kao noćna leptirica koja čeka da je probodu čiodom i dodaju u kolekciju. Uzeo je velike crne makaze iz kofera. Mnogo je lepše kada je devojka vezana u odeći nego bez nje. Ovako može lagano da seče put kroz slojeve ka njenoj koži. Ali prvo... Odeskao joj je pramen kose. Nežno, sa obožavanjem, protrljao ga je prstima, uvio svilenom trakom i spustio pored još četiri takva u posebnu pregradu kofera. Sada ih je pet. Pet uvojaka za dugih pet godina. Zamumlala je. Prislonio joj je ruku na bok. Pokušavala je da se otme, pobegne. Lagano, uživajući u zvuku koji je tako nastajao, počeo je da joj seče haljinu. Santimetar po santimetar. To je bio poseban ritual. Na kraju je cela spala i otkrila njenu kožu. Kao da joj je majka bila mesečina, a otac šumski vetar. Bela i glatka. Milovao je samim vrhovima prstiju, kao da je sveta, kao da je figura od slonovače neke davne boginje. Hladnim makazama mazio joj je stomak, prelazio po butinama. Provukao jo oštricu ispod njenog brusa i sada je i on bio na zemlji. Uživao je. Koža joj se naježila od hladnoće, bradavice na čvrstim malim grudima su se prkosno ispupčile, a crne suze vukle su maskaru niz njeno lice. Ovaj anđeo samo što nije pao.
Ljubio ju je od glave do pete. Ljubio je njene cipele, ljubio je njene suzne obraze. Učinilo mu se čak da joj je šapnuo “Izvini”. Još pre ove večeri osećao je da će ona biti nešto posebno. Da će ova noć goreti jače od svih. Da je njena krv toplija. Nije mogao više da čeka, Pomerio joj je gaćice u stranu i ušao u nju. Zaječala je i izvila je svoje malo telo. Stajao je ispred nje, držao je njene noge u rukama, imao ju je u šaci, celu pred sobom, na dlanu. Ali ovoga puta nije je uzimao kao druge. Noćas nije bio zver. Sada, u njoj, prisećao se svih trenutaka kada je krišom gledao, svih uzdaha koje je za njom ispustio, svih noći koje je zbog nje probdeo. Video je na tren sebe kako proliva svoju krv na njen oltar, kako se za nju žrtvuje. Ona ga je promenila. Noćas, on više nije bio vladar već potčinjeni. Noćas, zbog nje, on se osećao tako živim. Ona ga razume. U svakom njenom jecaju, u svakoj njenoj suzi video je da ona plače nad njim, da saoseća da shvata. Njemu je trebala ljubav. Ona će mu je dati. Ona jedina to može. Preporodio se jer ga je obasjala. Ovoga puta nije žudeo za bljeskom, već da ga njena svetlost postojano greje, da ima njenu toplinu uvek uz sebe. I tako žudi za njenim zagrljajem, za njenim usnama. Sada. Odmah.
Oslobodio joj je usta i ona je samo tiho uzdahnula. Oslobodio joj je ruke i ona ga je samo jako zagrlila. Stajao je tako, držao je u naručju a ona ga je stiskala i rukama i nogama, glavu mu naslonila na rame i pustila ga duboko u sebe. Njene suze slivale su se niz njegova leđa. Znao je da će biti ovako. Znao je da će sa njom i on zasijati. Njegovo srce bilo je puno.
I osećao je njene usne na svom vratu, taj nežan poljubac, i blagi ugriz, pa sve jači i jači. Osećao je zube kako mu kidaju meso i zavrištao je i pao, i pokušavao je da je skine sa sebe ali ona se držala za njega kao za vrh litice nad ponorom ludila, i mogao je jasno da oseti trenutak u kome mu je artetija pukla. I tako brzo, tako neumitno – on je počeo da se gasi.

Mecerngenshtajn

Pestim eram vivus — moriens tua mors ero.

Martin Luter

Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i užas. Zašto, onda, davati datum priči koju nameravam da ispričam? Neću. A, pored toga, postoje i drugi razlozi za prikrivanje. Dovoljno je da se kaže da je u Mađarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze. Ne govorim ništa o samim učenjima — o njihovoj netačnosti ili o njihovoj verovatnoći. Tvrdim, međutim, da mnogo naše sumnjičavosti — kao što La Brijer kaže o našim nesrećama — vient de ne pouvoir etre seuls.

No neke stvari u sujeverju Mađara umnogome naginjahu besmislici. Oni — Mađari — u osnovi su se dosta razlikovali od svojih istočnih izvora. Na primer. "Duša" — kazao je prethodni — iznosim reči jednog pronicljivog i inteligentnog Parižanina — "ne demeure qu'une seule fois dans un corps sensible: au reste — un cheval, un chien, un homme meme n'est que la ressemblance peu tangible de ces animaux.

***

Porodice Berlifiding i Mecengerštajn behu vekovima u svađi. Nikad ranije, dve kuće, tako ugledne, ne behu obostrano zagrižene tako strašnim neprijateljstvom. I, zaista, u vreme ove pripovesti, ispijena i zlokobna stara veštica je primetila da se "vatra i voda pre mogu pomešati nego što će se Berlifiding rukovati sa Mecengerštajnom". Izgleda da se poreklo ove mržnje nalazilo u starom proročanstvu — "uzvišeno ime će pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jahač na svom konju, smrtnost Mecengerštajna bude trijumfovala nad besmrtnošću Berlifidinga".

Sigurno da, same za sebe, ove reči imaju malo ili čak nikakvo značenje. Ali su još trivijalniji uzroci — i to od nedavna — doveli do posledica isto tako punih događaja. Pored toga, imanja, koja behu međašnja, dugo su vršila suparnički uticaj na poslove vlade. A, osim toga, bliski susedi su retko prijatelji — a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih, izbočenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengerštajn. A najmanje je, više nego feudalna veličanstvenost, koja je tako sračunato otkrivena, mogla da ublaži razdražena osećanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, onda, ni čudo što su reči proročanstva, ma koliko bile smešne, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i održe u svađi dve porodice već predodređene da se svađaju. Proročanstvo je, izgleda, značilo — ako je bilo šta značilo — krajnju pobedu već snažnije kuće; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana sećala sa gnevnom mržnjom.

***

Vilhelm, grof Berlifiding, mada časnog i uzvišenog roda, bio je, u vreme ove priče, nemoćan i podetinjio starac, ni po čemu osobit, sem po prekomernoj i okoreloj ličnoj odvratnosti prema suparničkoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle sprečiti da svakodnevno učestvuje u opasnostima lova.

S druge strane, Fridrih, baron Mecengerstajn, još nije bio ni punoletan. Njegov otac, ministar G ..., umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pošla za njim. Fridrih je u to vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu — dete još uvek može biti dete u svom trećem lustrumu: ali u divljini — u tako veličanstvenoj divljini, te tako stare kneževine, petnaest godina imaju daleko dublje značenje.

Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? — od tuberkuloze! A to je staza koju moljah da sledim. Želeo bih da svi koje volim umru tom smrću. Tako slavno (!) otići, u radosnom uskliku mlade krvi — sa srcem punim strasti — maštom punom vatre — usred sećanja na srećnije dane — pri kraju godine — i biti tako zauvek zakopan u raskošnom jesenjem lišću!

Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog rođaka pored kovčega svoje mrtve majke. Položio je ruku na njeno bezbrižno čelo. Njegovo nežno telo nije ni uzdrhtalo — niti se čuo uzdah iz njegovih snažnih grudi. Bezdušan, samovoljan i plah od detinjstva, dostigao je godine o kojima govorim bezosećajnom i nepromišljenom raskalašnosti; i odavno se, u potoku svih svetih misli i nežnih osećanja, podigla brana.

***

Čudnim sticajem okolnosti, mladi baron je još za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne posede. Malo je bilo mađarskih plemića kojima je bila podarena takva raskoš. Njegovi zamkovi behu bezbrojni — a po sjaju, lepoti i veličini isticao se "zamak Mecengerštajn". Granična linija njegovih poseda nikad nije bila jasno određena, — ali je njegov glavni park zahvatao krug od pedeset milja.

Pošto je vlasnik tako mlad — sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim bogatstvom — nasledio imanje, počela su da kruže grozničava nagađanja u vezi s njegovim ponašanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponašanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog, poprilično je nadmašilo očekivanja i njegovih najoduševljenijih poštovalaca. Sramne razvratnosti — skandalozna verolomstva — nečuvena zločinstva — ubrzo su, od tada pa nadalje, stavila do znanja njegovim preplašenim vazalima da više nikakva ropska pokornost sa njihove strane — i nikakva trunčica savesti s njegove, nisu obezbeđivale zaštitu od nemilosrdnih i krvavih kandži bednog Kaligule. U toku četvrte noći otkriveno je da su štale zamka Berlifiding u plamenu: susedi su jednodušno dodali ovu paljevinu već gnusnom spisku baronovih zločina i prekršaja.

No za vreme pometnje izazvane ovim događajem, mladi plemić je sam sedeo u ogromnoj i pustoj gornjoj odaji porodične palate Mecengerštajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka. Ovde su papski velikodostojnici i sveštenici u bogatim hermelinskim krznima domaćinski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajući veto na želje kralja, — ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih neprijatelja. Tamo, mračne, visoke statue Mecengerštajnovih prinčeva — njihove mišićave figure, kako neustrašivo nadiru preko leša palog neprijatelja — koje su svojim energičnim izrazom uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz prošlih dana lebdeli, uz zvuke neke zamišljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre.

   врлети            

   Кад год сакријем речи иза својих стопала, оне ме гоне до краја света, до најдивљијих празнина и најсуровијих неиспричаних прича које чак убијају и језик који их изговара, до свих оних врлети и безнађа и натраг. Терају ме да трчим, падам, саплићем се, гутам степенике и купам се песком пустиње, ломим стакло и љуштим малтер са зидова, све то да бих успео да побегнем, да се стопим и затворим. Али оно што ме следи јесте покрет који ми предстоји , сада или ко зна када, али предстоји. Па онда, зашто било шта кријем?
   У устима ми је језик дивљак, који се тешко припитоми и спреми за дресиран покрет у правом тренутку, који је лабилан на лажи и беспуће људске глупости па напада, брије и пере оно смешно и тужно. То је једна од оних животиња у мени која плени брзином и агресивношћу, што је у неку руку похвално, али иако сама мрзи глупост та звер не може, мада перспективна, да се похвали мудрошћу и ширином. Зато моје речи поред осталих, онако сакривене, убијају и свог творца, а и мене, да се не би чуле у својој гласноћи и сјају.
   Тако сам и тада, тог дана, крио речи. Изгледала је лепо и тужно, весело и црно, а опет своје. Помислио сам: ако она може себе да сакрије тиме што ће све показати, и оно што јесте и оно што није, зашто ја не би своје речи залио пићем које смо пили, зашто не би пустио језик у страх и мозак на тишину и наду. Јер ипак, она је изгледала. За разлику од мене, људи које знам и не знам, она је имала.
Али говор је страх био, страх од опуштености и вере, па је она брбљала и сањала шта ће бити за пет, десет година. Зато ми се свидела. Имала је начин да сакрије себе иза свега што она јесте. Можда је она заправо знала шта хоће, али сумњам да би ме икада у то и убедила. Овде где јесам, овде где стојим и где су стајали многи пре мене, смешно је када неко зна да нешто жели. Ја у то не верујем и ту смо се ја и моја звер сложили, па сам морао да се поштено угризем за језик, да не покварим оно што је свакако још увек непознато, а то је оно најбоље кад упознајем неког новог. Да не кварим тренутак, да слушам и поредим се.
   Док су други ходали, ми смо се руку под руку довукли овде, промрзли и слепи од снега, и сада седимо. Заправо ја седим а она прича више него што седи. Мозак ми је био зелена ливада, простран и чист, али толико раван да је то страшно. То ме плашило и ужасавало. Смејао сам се себи стално, био сам смех и себи сам се дивио, али ово је било нешто посебно. Први смех који сам могао и требао да сачувам за себе, и где сам то и успео. Био је то начин да кажем себи колико сам одвратан и грозан поред некога ко постоји, ко је поред. Начина да схватим да је неко тело, неко живо месо поред мене, вероватно је било много, али ја их нисам налазио. Само сам гајио и и понекад косио ону зелену ливаду и ништа више. И наравно, пожелео да на њој седим бесконачно, миришем травке и њима чачкам зубе. Зато сам и седео док је она возила своје речи разним путевима, прашњавим и оним бољим али суровијим, кроз тунеле и брда па онда натраг. Шта ми је све причала? Било би добро да кажем за себе да ме није занимало, али то није било тачно. Мислим да сам чак имао довољно стрпљења. Нешто је свакако хвалило што ја нисам могао да пребродим. Све сам изгубио. Сваку њену мисао сам изгубио и пре него што сам је регистровао, па сам морао повремено да устанем са оне ливаде и да је питам да ли хоће још неко пиће, да ли јој се допада музика и тако то. Кад год би она застала, очекујући реакцију, ја сам је запиткивао о неким уобичајеним стварима. И тако је наше време текло. Течност се сливала низ ждрела, низ моје јер нисам знао шта друго да радим, а низ њено јер су јој се усне ужасно сушиле. А како и не би? Попили смо много, превише, а изгледа ништа. Ја сам своју звер запаковао, па звер, без гласа, онако полуудављена у алкохолу ћути да не ремети. Слуша ме. А она је била драга, мала, мајушна у мојим очима и ја сам је гледао. Понекад сам се дивио што не трепћем. Али морао сам да се похвалим на труду да схватим да је неко ту.
   Љубав је лаж. То је једина лаж коју требам да откријем у животу, али што касније. Ту сам се са собом сложио и себе окривио да сам ужасно искрен према себи, што није добро.
Била је зелена од трава и тиркизна од мора које је сањала. Дивио сам се вољи и убеђењу да ће то њено мало, кошћчато дупенце да остави отисак на некој од далеких плажа и то је било све. Није имала онај изглед, није имала дугачке прсте, није имала онај ток мисли који би ја хтео и требао да пратим. Једноставно, шта ме је то привлачило? Ако нешто мрзим код жена, онда је то брбљање, стално и опширно. О свему. Е па, мала госпођица не да се трудила, него се буквално давила док је причала јер вероватно није стизала да регуларно узима ваздух. Било је тренутака кад сам се уплашио за њу, али се она увек некако, рекао бих уз дивљење и мудро, извлачила из приче и давежа и настављала опет све поново.
   Човече! Помислио сам да је можда касно, да сам можда уморан, да сам можда умро, али пошто у ситуацијама попут ове обично ствари иду по шаблону, ја сам наставио да седим на оној својој ливади и трудим се да чујем понешто, али никако све. И ето, није било краја. Како да смислим крај, питао сам се, како бих написао крај, ако краја нема.

Oskar za najbolju ulogu

Prosed covek, kasnih pedesetih, sedeo je za stolom na izdignutom podijumu, dok je nesto nize petnaestak novinara suskalo svojim papirima. Medju njima se osecala napetost, iako je covek koga su intervjuisali bio sasvim obicnog izgleda osim, mozda, a i to se tesko dalo primetiti, ostrih bora koje su obrazovale trougao na njegovom celu.

- Dakle, Vi sebe smatrate ‘glumcem’?
- Poceo sam da glumim vrlo mlad, sa nekih 14, 15 godina. S pocetka nije lako islo. Ali, proucavajuci knjizevnost, ljude, psihologiju, ucio sam polako i svakim danom se sve vise usavrsavao. A, kada sam dostigao savrsenstvo, nije bilo drugog do da u potpunosti uzivam u njemu.
- Koju ulogu smatrate najuspesnijom? – cinicno je upitao novinar.
- Pa, kako koju? Dok su se svi ostali bezuspesno trudili da budu nesto posebno, ja sam se, istina tesko, trudio da ostvarim prosecnost i ociglednu normalnost.

Tada su prisla dva cuvara i starca odvela na pogubljenje dok je napolju gorelo stotinjak sveca u spomen njegovim zrtvama.

Ка светлости

   На столу су били остаци хране. На кревету сам био ја загледан у нешто што је заправо ништа. Крај мене до кревета је била чаша пуна бабиног сока од вишње на растварање. Овом моменту није било потребно додати ништа јер би пореметило равнотежу у мом простору дуго грађену.
   Унутра је било све равно. Био сам сређен. Био сам ја одувек и заувек и био сам задовољан. Године су бирале темпо, ја се нисам мешао.
   *
   Једном је неко помињао лењост. Једном сам му ја рекао да су неки људи заборавили, да су неки људи олињали, да су уморни. Успут сам филмски склопио очи, видео мрак, сетио се Џемса Дина и потом му разбио зубе. Нисмо се више дружили.
   Са друге стане, бивао сам виђан са прозора неког далеког света у моментима када месец обрне таман толико дана да то буде опасно. И у том споју, где нисам могао да верујем ни да вреднујем поделу и ред, већ само да пратим радњу, видео сам светлост. Нисам се бунио. Само сам се чудио том сазнању. Потом сам годинама седео у углу свог прозора, желећи да гледам доле или горе, али ништа нисам видео. Нити је мене ико видео. Било је узалуд. Зенит који сам досегао звао ме је увек на вечну захвалност и нисам имао право да тражим назад оно што је моје. Нисам имао право, али сам то радио. Ко ми је сада крив? Шта ми остаје? Годинама после гледам себе одозго негде, из угла плаве собе како ме не дотиче ништа.
   Понекад се сетим па променим лице, променим смех и само чекам да прође онај моменат кад месец буде у оном опасном дану.
   Дешавало се да одерем дан као крпу, да забавим его и своје снове иживим усиљено, као под седативима. Да одем на ону клупу и гледам вековима виђано, да ми се укочи врат од зевања негде горе,да ми прилази веверица и да је ја не констатујем. А она жали. Дешавало се да се узверем уз онај бршљен и да ништа не добијем, иако успем да уберем исти онакав дивљи цвет. Дешавало се да пред зору питам неке људе а они ми упорно говоре да је нерешено. Зачуђен одлазим кући.
   У налету беса мој бес је био смешан. Ломио сам само предрасуде и долазио до реалних открића, ставова и смерница. Није ми ишло лоше колико сам ја био скептик. Мада, нисам се више радовао и то ми је сметало. Купио сам тамне наочаре од друга са пијаце и малко се сакрио. Покрети су ми били спори а мисли бритке. Бојао сам се да се не надмудрим. Са таквим страхом напредак је био спор али пријатан. Свака врста ризика је била искључена.
*

   Позвала ме је, или сам њено име видео читајући електронску пошту, или сам је нашао како се купа у мојој кади пуној пене, или како заједно пластимо сено код мог деде на селу, или како спретно спрема ужину клинцима пред школу, или како славимо осамнесте рођендане, како заједно примамо пензије.
   Поремећена равнотежа. Пакао или педрасуда. Љубав или усуд.
   Испио сам сок скроз. Крв је била врела.

A philosophy professor stood before his class and had some items in front of him. When class began, wordlessly he picked up a large empty mayonnaise jar and proceeded to fill it with rocks, rocks about 2" in diameter. He then asked the students if the jar was full? They agreed that it was.

So the professor then picked up a box of pebbles and poured them into the jar. He shook the jar lightly. The pebbles, of course, rolled into the open areas between the rocks.  He then asked the student again if the jar was full. They agreed it was. The students laughed. The professor picked up a box of sand and poured it into the jar. Of course, the sand filled up everything else.

"Now," said the professor, "I want you to recognize that this is your life. The rocks are the important things - your family, your partner, your health, your children - anything that is so important to you that if it were lost, you would be nearly destroyed. The pebbles are the other things that matter like your job, your house, your car. The sand is everything else. The small stuff."

"If you put the sand into the jar first, there is no room for the pebbles or the rocks. The same goes for your life. If you spend all your energy and time on the small stuff, you will never have room for the things that are important to you. Pay attention to the things that are critical to your happiness. Play with your children. Take time to get medical checkups. Take your partner out dancing. There will always be time to go to work, clean the house, give a dinner party and fix the disposal."

"Take care of the rocks first- the things that really matter. Set your priorities. The rest is just sand."

                                                            Zima




Hladno i pusto u sumračnoj prostoriji bez prozora koju zovu »kuća«, a koja je u isto vreme i kuhinja i trpezarija i ostava i spavaonica za ostarele članove porodice. Na ognjištu više pepela nego vatre. Slaba svetlost zimskog popodneva pada odozgo, kroz badžu. Ne zna se tačno koje je doba. Neka studena, ujednačeno mrka večnost. Izgleda da nema živa stvora. A tu su ded i baba, Vitomir i Jedva, povučeni u mračne uglove prostorije, tako da se ne primećuju dok se jedno od njih ne makne ili ne oglasi. Snaje su sa decom po sobama. Oba sina u šumi; izvlače nekakvo drvo, pre velikog snega.

Jedva je bolesna. »Pokvarila se« ima dve godine i gotovo stalno leži, a kad se malo digne, vuče se kao prebijena. Vitomir je dobro preko ostalog dela godine, i obilazi posao sa sinovima i u Višegrad slazi na konju, ali kad nastupe vlažni zimski meseci, i on sedi nepomičan kraj ognjišta. (»Srce zdravo, ali noge ne mogu.«)

Tridesetak godina su živeli obično, gotovo dobro, kako se živi ovde na Dikavama. Osmoro dece su izrodili. Troje umrlo. Dva sina, oženjena, žive tu sa njima. Kćeri su se poudavale po okolnim selima. Imaju unučad već na udaju i za ženidbu. Sve obično. Ali u poslednje vreme, otkako »ne valja«, žena je promenila narav. Preko godine dok je lepo, Vitomir i ona se malo i susreću, a još manje govore. Ali zimi, kad ostanu ovako vezani za kuću i sami, oni ćute kao dva stranca. A kad se desi da progovore, pregone se kao dva nemoćna a nepomirljiva neprijatelja.

Ćutanja su duga, studena i potpuna, a kad se prekinu, biva to nekako naglo i neprirodno. Prvo jekne ili uzdahne žena, muklo a upadljivo, kao da izaziva.

— Eh... eh!

Kad se to nekoliko puta ponovi, makne se čovek u polumračnom kutu, stane nešto da čeprka oko svoje lule, i uzgred kaže:

— Opet ne valjaš.

— Nije — odgovara žena tiho i nejasno, kao da je zevnula.

— Kako nije? Sva si se razobručila i samo nešto šišti i otpuhuje iz tebe.

Tišina koja izgleda bezdana i vreme koje se čini beskrajno. Bez šuma i vidljiva pokreta, Vitomir je zapalio lulu koja ne svetli. Dim se ne vidi i duvan ne oseća.

— Eh — kaže žena — eh!

— Ja . .. ja!

Ne gledaju se i ne vide se, jedva se čuju, a svako ipak zna i shvata šta se sve krije u teškim skraćenjima tih slogova kojima se gađaju.

Posle duge stanke, ali kao da nastavlja razgovor, žena kaže nešto nejasno, pominjući »lijepu smrt«.

Izgovarajući reči preko kamiša, potpuno za sebe, čovek gunđa sa prizvukom studene šale:

— Eh, smrti! Ama nije lako umrijeti, valja se napatiti. A ako si baš nakastila umirati, a ti umri što prije, da ostanem udovac dok sam još koliko-toliko u snazi, a ne pod starost, kad posve gronem i kad me više nijedna neće htjeti.

Jedva koja se inače preko cele godine, u razgovoru sa snajama i sinovima, stalno žali na svoju slabost i predviđa blisku smrt, odjednom uzjogunjeno, ali tiho i kao uzgred, kaže:

— Nigdje ne piše ko će ostat udovac, a ko udovica, ni ko će koga nadživiti.

— Ah, piše, kako ne piše? — kaže Vitomir isto tako mirno, usturivši se malko na drvenom stocu. — I to piše ovako: koliko god ti uzživiš, ja ću te nadživiti. Makar godinu!

— Nadživi, kad si tako lakom na život. Nadživi, brate! Dabogda sto godina živio, i više, i ostario k'o niko tvoj! Ostario, pa ti vrapci hljeb iz ruku kljuvali, a ti se ne mogo braniti! Eto, brate, nadživi!

Ali Vitomir i ne sluša njene reči, koje ne čuje prvi put i koje on svrstava sve pod opšti pojam: ženska kuknjava. On se ustura jače na stolici:

— Makar godinu dana!

— Pa i da bude tako, šta ćeš biti bolji?

— Aa, biću, kako neću! Nego, tebi takvoj ne bi ništa vrijedilo. Šta će ti život? I šta bi da me nadživiš?

— Znam ja šta bih. Nedelju dana da Bog veliki da! Samo da jednom pare u mene budu.

— E, to nećeš doživiti! Nisu pare za ženskog džepa. To ni Bog neće. To se zna.

Razgovor staje. Ali u vazduhu lebdi poslednja reč zamrle prepirke, i žena uspeva da je uhvati:

— Šta se zna? Zna se ovdje u Dikavama.

— E, to jeste. Ovo su Dikave a nisu tvoji Đurovići u kojima može svašta biti, pa zar i to da žene pare drže.

Tišina. Uzdah:

— Eeeh, dragi moji Đurovići! Lijepo selo moje!

— I jeste vam lijepo selo! U svijetu ga nema.

— Jeste, bogme, lijepo i uljudno.

— I ne bilo uljudno! U vas je žandarska kasarna usred sela, pa vam žandari šetaju serbez po kućama i uče vas boljoj pameti i uljudnosti. Zato u vas i biva da krmad, rijući žir po šumi, iskopaju udavljeno kopile.

— Nisam ja u očevoj kući nikad žandara vidila. Ubrani bože! A jesam ovdje, za trideset i jednu godinu, i vidila i čula svašta, što se nigdje čuti ni vidjeti ne može; svašta, samo nikakva dobra nisam.

— De, de, nije tebi na ovijem Dikavama rđavo bilo. I u nas se i jelo i pilo i pjevalo i igralo. Nego, prošlo ti vrijeme, pa si zaboravila.

— Duše vi nemate! — kaže žena, rastavljajući reč od reči.

— Šta će nam duša? A ako nam baš zatreba, možemo u svako doba stići u Đuroviće pa uzeti malo u zajam.

— Ništa vam to pomoglo ne bi, jer ta se travka ne prima i ne raste na ovoj strmeni.

Vitomir ne odgovara. Ni dosada se oni nisu pravo i neposredno obraćali jedno drugom, nego nekako čudno i zaobilazno, kao da govore preko posrednika i tumača: svako izgovori polako i razgovetno to što ima da kaže, a zatim čeka, u tišini, što će mu otporučiti onaj sa druge strane prostorije, ispod svog ćebeta, kao iza busije. Zato je njihova prepirka tako avetinjski mirna, hladna i spora, i zato se diže i pada potpuno neočekivano, bez veze sa predmetom razgovora. Sad je odjednom stala, i to potpuno i beznadno, kao pokvaren mehanizam. Na jednoj i na drugoj strani ostaje samo misao na daleko, nedogledno proleće, kad će sve biti bolje i drukčije, kad će Jevda prohodati bar oko kuće, a Vitomir stati opet na noge i poći slobodno među ljude, za poslom, za rakijom i razgovorom, kad nikom neće padati na pamet svađa ni dolaziti ovakve reči na usta.

Tišina, koju ne remete ni jedno ni drugo, kao da čekaju hoće li se išta desiti, hoće li se iko javiti otkud. Ali ništa se ne dešava i nikog nema da se javi. Vreme izgleda neprelazno i ćutanje doživotno. Pa onda opet dva glasa pokušavaju da se dignu, samo za trenutak.

— Eh — kaže žena — eh!

— Ja... ja!

Očigledno, oboje bi želeli da produže spor, ali ti iskidani slogovi nemaju u sebi snage za to i, ne nalazeći odziva, gube se i padaju, i gasnu u tišini koja je gora i teža od svega.


Ivo Andric

The most selfish 1 letter word - I - avoid it.
The most satisfying 2 letter word - We - use it.
The most poisonous 3 letter word - Ego - kill it.
The most used 4 letter word - Love - value it.
The most pleasing 5 letter word - Smile - keep it.
The fastest spreading 6 letter word - Rumour - ignore it.
The hardest working 7 letter word - Success - achieve it.
The most enviable 8 letter word - Jealousy - distance it.
The most powerful 9 letter word - Knowledge - acquire it.
The most essential 10 letter word - Confidence - trust it.

This is a story of four people named Everybody, Somebody, Anbody and Nobody. There was an important job to be done and everybody was sure somebody would do it. Anybody could have done it but Nobody did it. Somebody got angry with that because it was Everybodys job. Everybody thought Anybody could do it but Nobody realised that Everybody wouldnt do it. It ended that Everybody blamed Somebody when Nobody did what Anbody could have done.

Sometimes all you can give is love
Sometimes all you have is not enough

Sometimes life is like a dream
Sometimes dreams aren't what they seem

Sometimes laughter can heal your heart
Sometimes it's laughter that breaks it apart

Sometimes the world goes faster than you can go
Sometimes even fast is still too slow

Sometimes going home is the only thing on your mind
Sometimes home is the only place you can't find

Sometimes you are too tired to sleep
Sometimes you are too sad to weep

Sometimes freedom holds you back
Sometimes a wedding dress is black

Sometimes loneliness is what you need
Sometimes there's a harvest without a seed

Sometimes darkness can be too bright
Sometimes rain gives you delight

Sometimes you think you understand
Sometimes you know you really can't

Sometimes what sets you free are restrictions
Sometimes what makes most sense are contradictions

Pobeda

...Heroj se s mukom ispeo na malo uzvisenje odakle je mogao da ima kakav-takav pregled bojista. A ispod njega dve ogromne armije sukobljavale su se u odsudnom boju, mitskom Armagedonu.. Svetlo protiv Tame, andjeli protiv demona, Red protiv Haosa... Stotine ratnika uhvacenih u kostac, boreci se do poslednjeg atoma snage...Ili dok ne padnu pokoseni oruzjem svojih dusmana. A vec hiljade balroga, paladina, impova i mnogih drugih lezalo je u krvavom blatu Poslednje Bitke. Osetio je teskobu. Bio je star eonima, i sve sto se desilo do sada mogao je da predvidi. Jedino niko, pa ni njegov Protivnik nije mogao da zna ishod ovoga...

Kako je vreme odmicalo, veliki ratnik je sve vise i vise bio van sebe. Zeleo je da bude uz svoje saborce, da se vrati u prve redove, ali rana koju je zadobio bila je suvise ozbiljna. Morao je da se povuce u pozadinu i odatle komanduje. Nije to ucinio iz straha za sopstveni zivot - prosto, znao je da bi, ako on pogine, poraz bio neminovan. A to nije smeo da dozvoli.

Njegove oci preletale su s kraja na kraj krvavog meteza. A ono sto je posmatrao polako se pretvaralo u poraz njegove vojske. Svako malo stizao bi poneki glasnik sa levog ili desnog krila, javljajuci da mu je ovaj ili onaj general pao usmrcen plamenim macevima neprijateljskih krilatih ratnika koji su vukli svoje cete napred. Jedino sto je njegove odrede jos drzalo na okupu bilo je vesto taktiziranje, kojim bi na trenutak uspevao da zaustavi prodiranje protivnika. No, sve je bilo uzalud...

Video je kako njegove snage pocinju da se osipaju, a malobrojni hrabri pokusavali su da se okupe oko velikih barjaka, odlucni da ih brane do smrti. A onda je na bojiste dosao vodja neprijatelja. Sama njegova pojava izazvala je zgrazavanje i strah u srcima boraca velikog ratnika. Klonuli su, uzmakli, a pojedinci cak pocese da bacaju oruzje i padaju na kolena moleci za milost.

Ratnik vise nije imao sta da izgubi. Svi njegovi zamenici su izginuli, vojska je bila u rasulu... A neprijateljski vodja kretao je da uzme njegov barjak i prelomi bitku.

Isukao je svoj drevni mac, urliknuo uzasnu kletvu i poslednjim snagama jurnuo na protivnika, koseci usput njegove sledbenike.

Sudar njihov uzdrmao je same temelje Sveta. Okolna brda pocese da se ruse, a obe vojske popadase nicice. Generali Dobra i Zla nasrnuse jedan na drugoga, zadajuci i primajuci strahovite udarce. Rascepljeno, ranjeno tle treslo se pod njihovim koracima...

Niko ne zna koliko je trajao taj sukob: sekundu ili vecnost. Tek, na kraju obojica padose, smrtno ranjeni.

Klonuvsi preko umiruceg tela svog najljuceg neprijatelja, heroj se po poslednji put osvrnuo po bojistu. Njegove trupe su se, iako i same uplasene njegovim padom, lagano konsolidovale i pocele da odnose sigurnu prevagu nad vojskom koja je, izgubivsi svog vodju, sada bila potpuno obezglavljena. Po prvi put u svom zivotu se osmehnuo: pobeda ce ipak biti njegova...

Djavo je mogao da umre srecan.

"Medju izabranima spadaju oni,koji u lepim stvarima vide samo lepotu."

Jesenje blago jutro,tihi povetarac milovao je ogoljene
grančice trešnje , na kojima se tek po koji list
poigravao sa svojim dželatom nedajući mu da ga
ponese u zaborav.Sve je izgledalo kao u nekoj bajci
koju mi je majka jednom davno ispričala baš onako
kako je i njoj njena , tiho i s`ljubavlju ,
želeći da utonem u san.
Prispavalo mi se.Zalegla sam ; a kroz koji tren i
zaspala.Na jednom je zazvonio telefon.Trgla sam se kao
pokošena rafalom i umalo ne opsova.
»Ko je sad?» pomislih i podigoh slušalicu.
»Molim»,rekoh.
»Dobar dan mi smo iz kviza «Prilika života»«, izgovori
glas koji je imao ton nekako čudan i nepojmljiv ,
«dobili ste nagradni put...».I zastade
«Kakav put?»,a i šta čovek drugo da pita.
«Onakav kakav Vi poželite , i ne brinite se ništa.Mi
smo već sve sredili,samo mirno spavajte.A
da,izvinite nisam se predstavio.Ja sam Života ,
čestitam i prijatno!» Ushićenje sagovornika
mogla sam očekivati,ali takav finiš
nikako.Zalupio mi je slušalicu bez ikakvog
objašnjena.»Ma, mora da je to neka
zafrkancija»,pomislih u sebi i vratih se na spavanje.
Bum,bum,trasss!!!Iskočih iz kreveta,ali to i nije
više bio krevet već neka klupa u parku.Bubnjar
zastade,okrete se i pogleda me svojim nebesko plavim
okicama.Osmehnu se i ode. Protrljah oči da dodjem
sebi i pokušam da razjasnim ovu čudnu
situaciju.Ono što sam ugledala samo me je još više
zaprepastilo:hiljadu metara besprekorne zelene trave
čijom se sredinom prostirala fontana , i na
čijem se suprotnom kraju nalazilo stepenište
popločano mermeno belim pločama.»Šta li je
posle tih stepeništa?»,pomislih onako zbunjena i
pomalo uplašena od veličine tog »andjeoskog»
parka.Ustadoh sa klupe i krenuh ka njima.»Sigurno je
neki dvorac,a ja ovo sanjam»,izgovorih na glas kao da
tražim odgovor od same sebe,»baš kao u Alisi iz zemlje
čuda.I onda ću se probuditi pre nego što
dodjem do vrha stepeništa, i neću videti cilj tog
mog pentranja.»
Dok sam tako raspravljala sa svojim već uzdrmanim
egom,nisam ni primetila da su stepenice prošle i da
koračam ka...
Noge su mi bile teške kao da sam na njima nosila
metalne okove.Umor od prelaska kroz park,ma koliko taj
park bio bozanstven,lagano me je stizao.Oči su mi
se sklapale,ali morala sam da izdrzim i vidim gde je
ovom snu kraj.»Hoću da vidim dvorac»,rekla sam
sebi.Uzdigla sam pogled dokle je to bilo moguće i
imala šta da vidim:»Nema ničega!».
Pogledah ka zemlji i zapazih malu kućicu za
psa.»Pa zar onoliki park,za jedno
kuče?»,izgovorih,»kako ih nije sramota.»Sagnuh se
da vidim kako to kuče izgleda i čuh pucanj
tik iznad moje glave.Počela sam da bežim.Sva
zadihana spotakla sam se i pala.
Ne znam koliko sam spavala,kad je telefon opet
zazvonio.Otvorih oči i pospano se
javih:»Da,koje?».
«Dobar dan,Života ovde,kako Vam se svidela nagrada?»
«Prekimite više da me zezate»,iznervirano mu
odgovorih.
«Kako?»,začudi se on,»A
park,stepenište,livada,kućica za
psa,bubnjar,pucanj?».
Ostadoh bez daha:»Kako je on to mogao da zna ako sam
sanjala?»»Ko ste bre vi?»,upitah preplašena odgovorom.
«Ne brini se i slušaj me šta ću ti
reći.Prvo:Ja sam tvoj život i vreme je da se
sprijateljimo,znamo se ,ali nismo bili baš u najboljim
odnosima.Od danas ćemo to preokrenuti.Drugo:Ono
putovanje na koje sam te poslao treba da te nauči
nečem.»
«Čemu?»,upitah nestrpljivo.
«Polako,rekao sam ti da me saslušaš,»,mirnim mi glasom
odgovori .»Bubnjar koji te je probudio u parku bio je
tvoje srce - lupa jako jer je mlado i veselo.Slušaj i
prati njegovu muziku.Park je tvoja okolina - prelepa i
strašna u isto vreme .Prošetaj njome i prihvati da
živiš u istoj.Fontana je tvoj odnos sa tom božanskom
okolinom - neka teče i neka mu se dive , a
stepenište su prepreke do cilja kojeg želiš
stići,i ako mermerne i lepe umaraju zar
ne?Kućica je ono najbitnije.»
«Zašto,a pucanj?»
«Kućica je tvoj cilj.Dok si se mukom pela ka
njemu izgledao je velik i nedostižan,a kad si ga
ugledala mali i nebitan.Pucanj je želja,ili volja.Ti
odluči.Tu je da te trgne od cilja i tera dalje ka
novim parkovima,stepeništima,kućicama.Istražuj
svoj smisao života.To je poenta nagrade koju si
dobila.Jesi zadovoljna?».
«Ustaj sine večera»,trgnu me mama.
«Dobro.Znaš li šta sam sanjala?»,upitah je.
«Šta sine?».
«Sanjala sam da mi je život uručio nagradu. «
«Omladino,ko će vas da razume?»,izgovori majka
klimajući glavom kao da se lažno muči i ode
u kuhinju[size=10pt][/size].

Neki seljak, kad je kosio na svojoj livadi travu, spazi jedno leglo (gnijezdo) lasice. U leglu spavahu goli mali lasići, ali sami bez svoje majke. Seljak se sagne i uzme leglo te ga prenese na drugo mjesto, da ga ne bi sa nepažnjom kakogođ kosom utamanio. Seljak nastavi opet svoj rad sa kosom. Najedanput spazi, gdje ide lasica i približuje se svome mjestu, na kome je ostavila leglo sa mladijem. Seljak stane posmatrati, šta će lasica raditi kad ne nađe svoje leglo. Lasica došavši na ono mjesto, na kome je ostavila svoje mlade, vidje da joj je neko digao njezine drage lasiće. Uzvrti se i počne tražiti tamo amo svoje mlade, ali joj bi uzaludu traženje. Onda počne gledati na svaku stranu stojeći na jednom mjestu; dok najedanput poleti i uspuže se uz jedno drvo o kome je bio ovješen istog seljaka jedan kabao (vedro) pun mlijeka. Stane na kabao te otruje sve mlijeko nekom travom. Dok je to ona činila, seljak brzo uzme leglo sa lasićima i stavi ga na ono mjesto, odaklen ga je digao. Lasica kad siđe s drveta ode opet tražiti svoje drage lasiće, i na radost njezinu nađe svoje male, gole lasiće. Omiluje ih i nahrani. Sad se lasica opet odvoji od mladijeh. Uspuže se ponovo na isto drvo, gdje visaše kabao pun mlijeka, i grizući zubima duže vremena kanavu (konopac), kojom je bio privezan kabao, prekine je a kabao pane na zemlju iz koga se proli sve mlijeko.
     Seljak, kad je vidio ovu mudrost ovako male životinje, reče: "Čini dobro ne samo ljudstvu, nego i životinji, pa će ti biti dobro". "Zlo čini, zlo će te i snaći". Životinja, pa i ona zna šta je "osveta".

Ne znam da li je u duhu pravila ovog foruma, ali voleo bih, pošto sam autor ove priče da bude naglašeno ime priče
Grad Žena
potpis: Nenad Živković
Hvala unapred

Totalno bezvezna priča kao i svaka Nova godina ili zašto nisam postao pisac i pored najbolje volje

Jebem ti ovu Novu godinu; dođe, bude, prođe… i šta s tim?
Svake Nove godine započnem novi roman i ni jedan ne dovršim. Pune mi fijoke Novih godina. Započnem priču ispadne roman, započnem roman ispadne novela, započnem novelu ispadne esej, započnem esej ispadne pesma… Skupim sve to ispadne roman koji niko ne čita.
- Možda ne znaš da se izraziš? - Kaže mi prijatelj.
- Ma, znam ja šta hoću da kažem, ali kako da nateram čitaoca da BAŠ TO i pročita; uvek me naopako protumače. Napišem, pa idem od čitaoca do čitaoca da, svakom ponaosob, objašnjavam to što napisah. Evo slušaj za ovu Novu godinu kako počinje moj novi roman:
- Posle devetomesečne suše, mravi su užurbano ulazili u svoje mravinjake, pečurke su nicale na sve strane, dok su gusti crni oblaci najavljivali kišu; na drugoj strani, usamljeni jahač išao je prema zalezećem suncu koje se jasno ocrtavalo na tamnom horizontu…
Gleda me prijatelj, pipa mi čelo, ne može da veruje šta sam mu sad pročitao.
- Zar nisam sve lepo sročio? Aorist, prezent, futur… Hiperbola, metafora, metonimija… sve kako smo učili u školi. I šta mu sad fali, majke mu ga… aj, neću da psujem.
Pošto stanujem u prizemlju, pažnju nam je privukla neka gužva ispod prozora.
- Šta se to događa sa Krečkovićem? Čudno se ponaša u poslednje vreme.
- Pa, eto… Izgleda da je dobio rak…
- Rak?! Nije valjda?!
- Da. I to na nervnoj bazi?!
- Na nervnoj bazi!?
- Tako nekako. Ona šašava Daca mu uvalila neku Čečenku…
- Pa šta?
- Pa ništa. U međuvremenu je saznao da ona nije Čečenka već…
- Eto kakvi ste vi muškarci. Kad vam dođe da rokate, ne birate. Uzimate šta vam padne pod ruku.
- Nemoj tako… on je dobar čovek…
- Pa kad je dobar što je uzimao tu… Čečenku. Ima ženu i petoro dece, a ovamo ’oće još i ljubavnicu! Ako, tako mu i treba. Da se ja pitam svakom takvom muškarcu bih dala po jednu Čečenku.
- A je l' može Čačanku, bliže su? - dobacujem sa prozora, tek da skupim još materijala za roman.
- O, pa to naš vrli komšija opet počinje novi roman? - Već su svi znali za taj moj nagon da napišem roman baš za Novu godinu.
Prijatelj do mene joj dobacuje: - Što ona gospođa tamo plače?
- Ništa, komšo. Juče je sa’ranila muža, pa sad, kao…
- Pa kako ništa?
- I, bogati! Sa’ranila muža! Bože zdravlja, da sa’rani još desetoricu! Da je sreće da sam i ja ovog mog sa’ranila na vreme, pa da me bog vidi!
- Nemoj tako. Ipak, muž joj je… - dobacuje jedna debeljuca.
- Šta, nemoj! Ne plače ona znog muža, nego zbog nas! Da joj mi ne bi prigovorili kako je bez duše! ’Ajde, bogati! Sa’ranila muža… nije-nego! Nek’ je ona nama živa i zdrava, a za muža ćemo lako! Pogle’ šta je muževa okolo! Ima tih badavadžija kol’ko ‘oćeš! Može da sa’ranjuje svake nedelje po jednog!
Smeškam se i zatvaram prozor. Nije da sam znatiželjan, ali sam ga ipak držao još par minuta odškrinutog.
- Ma, jebeš muža! Gledaj od čega živiš! K’o da će onaj tvoj da zaplače za tobom, ili ovaj moj zamnom! ’Oće, kurac! Kad moram da lajem!
- Bre, kakva si, Stanojka. Nemaš duše nimalo.
- Šta vi je, što se dernjate! - Čuje se treći (ili ko zna koji poredu) ženski glas. - Znate li da ima neka zemlja tamo… ne znam kako se zove… gde žena može da proda muža?
- Pa šta?
- Pa to. Šta mislite da i kod nas ima neki taki zakon…?
- Šta bi ti? Da prodaš onog tvog?
- Pravo da ti kažem, bi. D’ uznem neki dinar kad je već takoreći nizašta. Pa će se udam ponovo, koj' gi jebe!
- E, to ne bi bilo pošteno!
- Što, mori? - Akcentom "vuče" na "južnu prugu".
- Kako što? Pogle koliki je onaj tvoj, ima ga dvesta kila. Šta mogu ja za onog mog žgoljavka da dobijem?
- Pa što gi ne ‘raniš? Koj ti je kriv! A osim toga, ne mora na kilo, može i na komad!
- Tebi je opet lako. Ti si se četiri puta udavala.
- Što se i ti nisi udavala? Ene ti gi sva četiri, što se mene tiče!
- More, skloni mi se s očiju! Samo gledaš svojoj guzici da udovoljiš!
- Vas dve prestanite da jedete govna! - Još jednan lik ulazi u roman bez najave. - Da smo išta valjale ne bismo se ni udavale.
- E, to ti je pametno, sestro slatka.
Sad sam zatvorio prozor do kraja. Prijatelj me nagovorio da mu čitam dalje šta sam napisao:
- Gutao je ostrige, svoje omiljeno jelo, u velikim količinama. Ostrige imaju tu sposobnost da nekoliko puta godišnje menjaju pol, a on je bio toliki baksuz da su one menjale pol još u njegovom grlu, pa je bio prinuđen da ih zaliva jabukovačom, sirćetom, ponekad i metil-alkoholom, ne bi li ih nekako obuzdao u tom procesu. Svaka promena pola ostrige izaziva, neznatnu i jedva primetnu, promenu magnetnog pola zemlje, a u njegovom hipersenzibilnom organizmu izazivaju burnu reakciju: porastu mu sise pa se povuku, smenjuju mu se erekcija i orgazam, naraste mu brada pa opadne… i sve to bez njegove volje. Ponekad ih pomeša sa bisernim školjkama, pa one koje su trenutno ženskog pola precrknu od ljubomore i lakše se vare, dok one koje su trenutno muškog pola prepušta zloj sudbini – da za kratko vreme postanu žensko.
Imao je ženu - crnkinju sa belim sisama i belom glavom ili belkinju sa crnim sisama i crnom glavom, zavisi šta se prvo gleda – koja je ostrige gajila u svojoj bujnoj kosi. Svrbele su je kao čirevi, opadale posle svakog češljanja, i opet nicale. Žena je toliko “taljigala” za svog proždrljivog muža, da je ovaj zapustio sve obaveze mužjaka. No, ona je ipak rađala svake godine po par blizanaca – “crnče” sa belom glavom i “belče” sa crnom glavom.
Prijatelj mi se ubacuje u priču:
- Kad o ovakvim stvarima opet budeš pisao, nemoj da piješ kamilicu pomešanu kamiljim mlekom ili hladnu nanu, već koristi isključivo “šumadijski čaj”, on će ti zgusnuti mastilo u peru. - Smejao se prigušeno dok je ovo pričao. A ja sam nastavio da čitam, ne shvatajući njegovu aluziju:
- Da bi zlosrećna žena “doakala” svom mužu, odgajila bi par ostriga na stidnici, ništa manje bujnoj od kose. Kada je oboleo mislio je da je to kinokokus, jer je bio veliki obožavalac pasa, ali se ispostavilo da je uzročnik njegovih nevolja ginekokokus. Naime, dlaka žene koju je, jedući ostrige, progutao (a možda je i nije progutao – žena je to, provuče se i kroz najmanji otvor), rascvetala mu se u želucu u toj meri da je morao da ispije desetak litara nafte, ne bi li je nekako uništio. A onda je, kao logična posledica te terapije, oboleo od pirofobije; samo da neko ne kresne šibicu u njegovoj blizini. Žena, za koju je dokazano da je glavni krivac, bila je žrtvovana bogovima. Ubio ju je. Ali avaj! Ni to nije pomoglo. Ko bi se nadao da će jedna stidna dlačica, tako bestidno, da prevali toliki put kroz muškarca. Bilo kako bilo tek, čim se vratio kući, povukao se u sebe. Mokrio je naftu, mrzeo žene i milovao svoje lajave ljubimce…
- E, znaš šta? Mnogo sereš. Ajmo negde da se opustimo i prepustimo slavlju. Pogle' šta je sveta a ti kenjaš s tim glupostima!
Eto vidite!
I kako sad čovek da postane pisac?
Žene, prijatelji, alkohol…
Pa još i ta Nova godina…

Nenad Živković

Ovo sve me podseca na Carlsa Bukovskog, dobra je, zanimljiva