I on se svuče i zaroni za mrežom i mučaše se oko nje dok je ne iznese na suvo, a kad otvori mrežu, nađe u njoj krčag od žutoga bakra, i grlić na njemu beše zapečaćen olovom, na kojem beše otisak prstena gospodara našega Sulejmana-ibn-Dauda, mir im obojici!

Potom podiže krčag i učini mu se težak i vide da je dobro zatvoren, te reče u sebi:

— Hajde da pogledam šta je u tom krčagu! Otvoriću ga i videti šta je u njemu, a potom ću ga prodati!

I izvuče nož i poče seći olovo dok ga ne skide s krčaga, pa stavi krčag na zemlju, okrenuvši ga na bok, i prodrma ga ne bi li se izlilo ono što beše u njemu, ali otuda ne poteče ništa, i ribar se čudom začudi.

A potom iz krčaga poče izbijati dim koji se podiže do nebeskih oblaka i raširi se po zemljinu licu, a zatim sav dim iziđe i zgusnu se i sagore i zatreperi i pretvori se u ifrita s glavom u oblacima a nogama na zemlji.

I glava mu beše kao kube, ruke kao vile, noge kao katarke, usta prava pećina, zubi kao kamenje, nozdrve kao trube, a oči kao dve buktinje, i beše turoban i gadan.

I kad ribar ugleda tog ifrita, zaklecaše mu kolena, zacvokotaše mu zubi i osuši mu se grlo, i on ne vide puta pred sobom, a ifrit, spazivši ga, uzviknu: — Nema boga sem Alaha, a Sulejman je Alahov prorok.

Potom povika: — O, Alahov proroče, nemoj me ubiti! Neću se više protiviti tvojoj reči ni oglušiti se o tvoju zapovest!

I ribar mu reče: — O, džine, ti kažeš: Sulejman je Alahov prorok, a ima hiljadu i osam stotina godina kako je Sulejman umro, i mi živimo u poslednje doba. Kakva je tvoja povest i šta ti se dogodilo i zašto si ušao u ovaj krčag?

A kad ču ribareve reči, džin uzviknu: — Nema boga sem Alaha! Raduj se, o ribare!

— Čime ćeš me obradovati? — zapita ribar, a ifrit odgovori: — Time što ću te umoriti ovoga časa najgorom smrću.

— Za takvu vest, o, starešino ifrita, zaslužuješ da izgubiš Alahovu zaštitu, — povika ribar. — O, prokletniče, zašto me ubijaš i čemu će ti moja smrt, kad sam te oslobodio iz krčaga i spasao te sa dna morskog i doneo te na suvo?

— Izaberi kakvom smrću želiš da te usmrtim i kakvom mukom da te mučim! — reče ifrit, a ribar uzviknu:

— U čemu je moj greh i zašto me tako nagrađuješ?

— Čuj moju povest, o, ribare, reče ifrit:, i ribar reče:

— Govori i budi kratak u govoru, jer mi je duša već u nosu!

— Znaj, o, ribare, da sam ja jedan od džinava-otpadnika i da sam se odmetnuo od Sulejmana-ibn-Dauda (mir im obojici!).

— Ja sam Sahr, džin. I Sulejman posla svog vezira, Asafa-ibn-Barahiju, i on me silom dovede, ponižavajući me protiv moje volje. On me dovede pred Sulejmana, a Sulejman, ugledavši me, pozva Alaha u pomoć i ponudi mi da primim veru i da potpadnem pod njegovu vlast, ali ja to odbih.

I onda on naredi da donesu ovaj krčag i zatvori me i zapečati olovom, utisnuvši u nj najveće od Alahovih imena, pa me poneše i baciše usred mora. I tamo sam proveo sto godina i kazao u svom srcu:

— Svakoga ko me spase obogatiću za večita vremena, — ali prođe sto godina i niko me ne oslobodi.

I prođe i druga stotina, a ja rekoh: — Svakome ko me oslobodi otkriću riznice zemlje, — no niko me ne oslobodi.

I nada mnom prođe još četiri stotine godina, i ja rekoh — Svakome ko me oslobodi ispuniću tri želje, — no niko me ne oslobodi, i tada se ja razgnevih silnim gnevom i rekoh u duši svojoj: — Svakoga ko me oslobodi ubiću i daću mu da izabere smrt kojom će umreti!

— I eto, ti si me oslobodio, i ja ti nudim da izabereš smrt kojom ćeš umreti.

Kad ču ifritove reči, ribar uzviknu: — O čudo Alahovo! A ja sam tek sada došao da te oslobodim! Izbavi me od smrti, Alah će tebe izbaviti, — reče on ifritu, — ne upropašćuj me. — Alah će dati vlast nad tobom onome koji će tebe pogubiti.

— Tvoja je smrt neizbežna, pa izberi kakvom ćeš smrću umreti, — reče džin, — a kad se uveri u to, ribar se ponovo obrati ifritu i reče mu:

— Smiluj se na mene u znak zahvalnosti što sam te oslobodio!

— Ali ja ću te ubiti baš zato što si me oslobodio! — uzviknu ifrit, a ribar reče:

— O šeiče ifrita, ja ti činim dobro, a ti mi uzvraćaš zlim. Ne laže izreka pokazana u ovim stihovima:

Mi dobri za njih besmo, a zlim nam uzvratiše:
— To dela su bestidnih, tako mi života mog!

Učini l' kogod dobro čoveku nedostojnu,
Uzvratiće mu kao da hijeni dade krov.

Kad ču ribareve reči, ifrit uzviknu:

— Ne odugovlači, tvoja je smrt neizbežna! — i ribar pomisli:

— To je džin, a ja sam čovek, i Alah mi je dao savršeni um. Eto, ja ću smisliti kako da ga ubijem svojim lukavstvom i umom, dok on to smišlja svojom podmuklošću i nevaljalstvom.

Potom reče ifritu: — Je li moja smrt neizbežna? — a ifrit odgovori:

— Jeste, — i onda ribar uzviknu:

— Zaklinjem te najvišim imenom što je urezano na prstenu Sulejmana-ibn-Dauda — mir im obojici! — pitaću te o jednoj stvari, pa mi reci istinu.

— Dobro, — reče ifrit, — pitaj me i budi kratak!

I on zadrhta i zatrese se od samog pomena najvišeg imena, a ribar reče:

— Ti si bio u ovome krčagu, a u krčagu se ne mogu smestiti tvoje ruke i tvoje noge. Pa kako si mogao ceo u nj ući?

— Šta, ti ne veruješ da sam bio u njemu? — povika ifrit.

— Nikada neću verovati dok te ne vidim u njemu svojim rođenim očima, — odgovori ribar

... i Šahrazadu zastade jutro, te ona prekide priču koju je započela po carevu odobrenju,

A KAD NASTADE ČETVRTA NOĆ

Sestra joj reče:

— Završi nam priču, ako ti se ne spava,

i Šahrazada nastavi:

— Doprlo mi je do ušiju, o srećni care, da je ribar rekao ifritu:

— Nikako ti neću poverovati dok te ne vidim u njemu svojim očima.

I onda se ifrit strese i postade dim nad morem i zgusnu se i malo pomalo poče ulaziti u krčag, dok sav dim ne uđe u krčag, a ribar odjednom brzo uze olovni zapušač s pečatom i zatvori otvor na krčagu, pa viknu na ifrita i reče:

— Izberi kakvom ćeš smrću umreti! Tako mi Alaha, baciću te u more i sagradiću ovde kuću, pa ako ko bude došao ovamo, ja mu neću dati da lovi ribu i reći ću: tu je ifrit, i on svakome ko ga izvadi predlaže da izabere kako želi da umre i kako da ga ubije!

Čuvši ribareve reči i videvši da je zatvoren, ifrit htede da iziđe, ali ne mogade, jer mu ne dade Sulejmanov pečat. I on shvati da ga je ribar nadmudrio, pa reče:

— Šalio sam se s tobom!

ali ribar uzviknu:

— Lažeš, o, najprezreniji među ifritima i najprljaviji i najništavniji među njima!

a potom ponese krčag ka morskoj obali, i ifrit vikaše:

— Ne! Ne!

a ribar govoraše:

— Da!

I ifrit ublaži svoje reči i postade smiren i reče:

— Šta hoćeš da učiniš sa mnom, o ribare?

i ribar odgovori:

— Baciću te u more; kad si u njemu proveo hiljadu i osam stotina godina, ostaviću te da u njemu boraviš do sudnjega časa. Ne govorah li ti: — poštedi me, poštedeće te Alah, ne ubij me, ubiće te Alah! — ali ti ne usliši moju molbu i htede samo da me prevariš, a Alah te dade meni u ruke, te ja tebe prevarih.

— Otvori mi, pa ću te obasuti dobročinstvima, — reče ifrit, ali ribar uzviknu:

— Lažeš, prokletniče! Ja i ti slični smo veziru cara Junana i lekaru Dubanu.

— A ko je taj vezir cara Junana i ko je lekar Duban, i kakva je njihova povest? — zapita ifrit.

POVEST O VEZIRU CARA JUNANA

ZNAJ, o ifrite, — reče ribar, — da je u stara vremena i u toku minulih vekova i stoleća bio u gradu Persijanaca i u zemlji Rumana car po imenu Junan.

I bio je bogat i velik i imao je vojsku i telesnu stražu svake vrste, ali je na telu imao gubu, a znaoci i lekari nisu je mogli izlečiti. I car je pio lekove i praškove i mazao se melemima, ali mu to nimalo nije pomoglo, i nijedan lekar ne mogade ga izlečiti.

A u grad cara Junana dođe lekar, čovek u dubokoj starosti, koji se zvao lekar Duban. On je pročitao grčke, persiske, vizantiske, arapske i siriske knjige, i znao je lekarstvo i zvezdarstvo i usvojio njihova pravila i načela i njihovu korisnost i štetnost, a poznavao je i sve biljke i trave, sveže i suve, korisne i štetne, i izučio je filozofiju i savladao ove nauke, lekarske i druge.

I kad dođe u grad i proboravi u njemu malo dana, lekar ču o caru i o tome da mu je telo obolelo od gube kojom ga kušaše Alah, i o tome da je znaoci i lekari nisu mogli izlečiti. I kad to dođe do lekarevih ušiju, on provede noć u poslu, a kad nastade jutro i zasja svetlošću i zablista, on obuče svoje najlepše odelo i ode caru Junanu.

I poljubivši pred njim zemlju, lekar mu požele večnu slavu i sreću, i to iskaza ne može biti lepše, a potom upoznade cara sa sobom i reče:

— O, care, saznao sam da te je zadesilo ono što imaš na telu i da mnogi lekari ne znaju kako da te izleče. Ali ja ću te izlečiti, a, care, i neću te pojiti lekovima ni mazati melemima.

Kad ču te reči, car Junan se začudi i uzviknu:

— A kako ćeš to učiniti? Alaha mi, ako me izlečiš, obogatiću i tebe i decu tvoje dece i obasuću te dobročinstvima, i sve što budeš zahteo biće tvoje, i posadiću te za svoju trpezu i bićeš moj ljubimac!

Potom car Junan dade lekaru počasno odelo i beše milostiv prema njemu i zapita ga:

— Izlečićeš me od te bolesti bez lekova i melema, je li?

a lekar odgovori:

— Da, izlečiću te.

I car se čudom začudi, a zatim upita:

— O, lekaru, koga dana i u koje vreme će biti to što mi reče? Požuri, sine moj!

— Slušam i pokoravam se, — odgovori lekar, — biće to sutra.

A zatim on siđe u grad i najmi kuću i smesti u njoj svoje knjige i lekove i lekovito bilje, a potom izvadi lekovite biljke i začine i načini od njih jedan čekić koji izdubi pa u nj uglavi držalicu i pored čekića vešto načini jedno đule.

A kad sve to načini i završi, lekar ode caru sutradan izjutra i, kad dođe, poljubi pred njim zemlju i naredi mu da ode na trkalište jašući i da se igra đuletom i čekićem.

A sa carem behu emiri, dvorani i veziri i velikaši carstva, i car još i ne stiže na trkalište, kad mu priđe lekar Duban i dade mu čekić i reče:

— Uzmi ovaj čekić i uhvati ovako držalicu i juri po trkalištu i dobro izmahuj i udaraj po đuletu, dok ti se ruka i telo ne preznoje i dok ti lek ne pređe iz ruke u telo i ne razlije se po njemu. A kad to svršiš i kad lek počne dejstvovati u tebi, vrati se u dvor i idi u kupatilo da se okupaš, pa lezi da spavaš. I tako ćeš se izlečiti.

I onda car Junan uze od lekara čekić i uhvati ga rukom i sede na konja i baci đule preda se, pa pojuri za njim i stiže ga i snažno udari, stegnuvši rukom držalicu čekića. I dotle je udarao po đuletu i jurio za njim dok mu se ruka i sve telo ne obliše znojem i dok lek ne isteče iz držalice.

I lekar Duban vide da se lek razlio po carevu telu, te preporuči caru da se vrati u dvor i da istoga časa ode u kupatilo. I car Junan se odmah vrati i naredi slugama da mu očiste kupatilo, te ga oni očistiše, i posteljničari požuriše, i robovi dotrčaše caru, prestižući jedan drugoga, i pripremiše rublje za nj.

I car uđe u kupatilo i dobro se okupa i obuče odelo u kupatilu, a zatim iziđe i pođe u dvor i leže da spava.

Eto šta je bilo s carem Junanom. Što se tiče lekara Dubana, on se vrati kući i prespava noć, a kad nastade jutro, dođe caru i zamoli ga da mu dopusti da uđe. I car mu naredi da uđe, te lekar uđe i poljubi zemlju pred njim i izreče pevajući, ciljajući na cara, ove stihove:

Sve vrline veće su još kad im se nazivaš
Ocem ti, a drugi se tako zvati ne može.

O ti, što lik ti sjajem svojih ognjeva
Mrak zloga dela sa čela sudbine razgoni,

Nek blista i nek sija lik tvoj večito,
Ma lik vremena bio gnevan i tmuran doveka!

Orosio si me dobrom svakim i milošću,
I osvežio si me ko oblak kišni bregove.

U pučinu si štedro blaga bacao
I tako se uzdig'o u visine željene.

I kad on izgovori te stihove, car ustade na noge i zagrli ga i posadi pored sebe i pokloni mu skupoceno odelo. (A car je, izišavši iz kupatila, pogledao svoje telo i na njemu nije našao ni traga gube, i ono beše postalo čisto kao belo srebro, i car se tome neizmerno obradova, a njegove se grudi ispraviše i raširiše).

A kad nastade jutro, car dođe u divan i sede na carski presto, a dvorani i velikaši njegova carstva ustadoše pred njim, i dođe lekar Duban, a car, ugledavši ga, žurno ustade i posadi ga pored sebe. I gle, postaviše raskošne stolove i doneše jela, i car jeđaše zajedno s Dubanom, i ne prestade razgovarati s njim celoga toga dana.

A kad nastade noć, car dade Dubanu dve hiljade dinara, sem počasnih odela i darova, i posadi ga na svoga konja, pa Duban ode svojoj kući. A car Junan se neprestano divljaše njegovoj veštini i govoraše:

— Ovaj me izleči, lečeći me spolja, i ne mažući me nikakvim melemom! Alaha mi, to je prava mudrost, i ja treba da ukažem tom čoveku poštovanje i ljubav i da od njega načinim svoga sabesednika i svoga sadruga za trpezom za večna vremena!

I car Junan provede noć zadovoljan, radujući se zdravlju svoga tela i oslobođenju od bolesti, a kad nastade jutro, on iziđe i sede na presto, i velikaši njegova carstva ustadoše pred njim, a veziri i emiri sedoše levo i desno od njega.

Potom car Junan zatraži da mu dovedu lekara Dubana, i ovaj uđe i pred njim poljubi zemlju, a car ustade pred lekarem i posadi ga pored sebe. On se prihvati jela s njim i požele mu dug život i predade mu darove i odela i razgovaraše s njim sve dok ne nastade noć, a onda car naredi da mu dadu još pet počasnih odela i još hiljadu dinara, pa lekar ode kući, zahvalivši caru. A kad nastade jutro, car uđe u divan, okružen dvoranima, vezirima i emirima.

A car je imao jednoga vezira odvratna izgleda, rđava i poročna, škrta i zavidljiva, sazdana od zavisti. I kad taj vezir vide da se car zbližio s lekarom Dubanom i da mu je odavao onakve počasti, on mu pozavide i prikri svoju zlobu prema njemu. A zna se da se o tome veli: — Ničije telo nije pošteđeno zavisti — i rečeno je: — Nepravda tinja u srcu; njena se snaga ispoljava, a njena slabost skriva.

I eto, taj vezir dođe caru Junanu, pa, poljubivši zemlju pred njim, reče:

— O, care našega veka i vremena, ti si car u čijoj sam milosti odrastao, a ja imam za tebe veliki savet. I ako ga sakrijem od tebe, biću sin preljube; ako pak narediš da ti ga kažem, ja ću ti ga reći.

I cara uzbudiše vezirove reči, te zapita:

— Kakav je taj savet?

A vezir odgovori:

— O, čestiti care, stari su kazali: onome koji ne misli na posledice, sudba nije prijatelj. A ja vidim da car ne čini kako valja darujući svoga lekara i onoga koji gleda da mu uništi carstvo. A car je bio milostiv prema njemu i ukazao mu najveće poštovanje i suviše se sprijateljio s njim, te se bojim za cara.

I car, uznemirivši se i promenivši se u licu, zapita vezira:

— O kome govoriš i na koga ciljaš?

A vezir reče:

— Ako spavaš, probudi se! Ja ciljam na lekara Dubana.

— Teško tebi, — reče car, — ta to je moj prijatelj, i on mi je draži od svih ljudi, jer me je izlečio nečim što sam uzeo u ruku, i iscelio me je od bolesti s kojom lekari nisu mogli izići na kraj. Takvoga kao što je on nećeš naći u naše vreme nigde na svetu, ni na istoku ni na zapadu, a ti tako govoriš o njemu. Od današnjega dana ću mu davati nagradu i platu i određujem mu hiljadu dinara mesečno, ali, i kad bih podelio s njim svoje carstvo, bilo bi doista malo. I mislim da ti to govoriš samo iz zavisti, i da to liči na ono što sam saznao o caru as-Sindbadu...

I Šahrazadu zastade jutro, te ona prekide priču koju je započela po carevu odobrenju,