A navlace ih vekovima i nikako da ih navuku.
Zivis bre u svom svetu bede i iskvarene mashte.Engleska se od Rusije bogatila, bogati se i bogatice se. I to debelo.

Ех,још увијек шуфтосрби свој шуфтачке,кукавичке и мизерне особине,својствене паразитским сподобама правдају неким окупаторским србима!!!

"Анализа" и "почаст", квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect

Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли, "па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941".

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно. Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Преносим два наслова из актуелног Блица, стоје један до другог, што карикатуру чини потпуном:


Analiza američkog stručnjaka

Server: Srbija da se ne bori za izgubljeno u doba Miloševića

и

Počast Miloševićevoj bankarki

....

Посебну тему захтева и чињеница који локални постсрпски, амбасадорски, режимски и невладини (надвладини) медији крију као змија ноге: деведесете су ПРОШЛЕ свуда у свету, осим у српским медијима. Што је добра вест за свет, али не толико добра за Србију. Осим ако не сматрате нормалним да трезвене и утемељене истраживачке анализе српске и балканске ситуације читате на Huffington Post, a да вам се у Србији простор "легитимног" сузи на "избор" између Блица са својим "стручњацима", злурадог Политикиног ликовања због завршног чина с Косовом, и еволијанског Пешчаника који сада већ варварски дивља са релативизацијама нацистичких злочина (видети језиви опис разговора Биљане Србљановић и немачког амбасадора) и неукусним доскочицама на исту тему. И то је симптом далеко, далеко озбиљније дезоријентације једног друштва, него злосрећни Блицов квислиншки однос према Серверу. Када се "грађанском" сценом прогласе потписници срамног ултиматума косовским Србима за излазак на Тачијеве изборе (или ће их снаћи страшна судбина... тон и аргументација волшебно налик Серверовој), то јесте упозоравајући али сигуран знак да се интелектуална и критичка мисао једне земље налази на апаратима за реанимацију. Грађанска и слободарска традиција су НЕОДВОЈИВЕ од српске нововековне националне идеологије, и чиниле су њен иницијални мотор и замајац, од Карађорђевог устанка, преко Милетића, Светозара Марковића, слободарских српских покрета у западним српским крајевима, Младе Босне и Солуна, па до антифашистичке борбе и данашње борбе за Косово. "Вредности" потписника Тачијевог ултиматума имају своје име, исто су се звале током сваке окупације, исто се зову и данас. Можда можемо, пристојности ради, и да пристанемо на повремени еуфемизам, али оно на шта немамо право, то је да носиоцима уцена и промотерима минулог рада Агима Чекуа допустимо право на моралне придике. А све док медијски језик, и меру прихватљивог и легитимног буду одређивали они (или ће да нас снађе страшна судбина), о промени самомрзитељског дискурса у српском јавном говору нема ни речи. Нити места чуђењу што "апели грађанских интелектуалаца" звуче као да их је писао неки љотићевац у јесен 1941, а телевизијске репортаже на тему догађаја из недавних ратова, као ХРТ 1991.

Пре више од шест деценија, Џорџ Орвел нас је упозорио на деструктивни садржај који је могуће уградити у језик. Студија о редефиницији сопственог језика у циљу успостављања непријатељске слике о самом себи као не само легитимне него и ЈЕДИНЕ допуштене, још није написана. Плашим се да ће је написати управо неки будући српски писац. Кад све ово прође, остаће океани сведочанстава о једном времену које је иза себе оставило само срамоту.
Spomenik Borki Vučić u Komiriću

http://sivisoko.blogspot.com/

Ako novine država proda stranom kapitalu, čije će oni interese zastupati? Normalno je ne srpske. Svakako da je to zabašureno i umotano u celofan, ali to i jeste fazon, novinar  svojim tekstovima  treba da favorizuju onog ko finansira , strani kapital.
Ako se banke prodaju strancima, gde će ići pare? Zašto Italijani , ili Nemci sve svoje medije , ili banke ne prodaju strancima, na primer Kinezima , ili Rusima. Trt Milojka.

Strani kapital, ce ti od jedne Farme napraviti tri Farme, ako vidi da stoka to voli da gleda.
Strani kapital ce ti pisati ode o gluposti ako mu to donosi pare.

Као да не знаш да добро усмерени медији могу да мењају јавно мњење. Уосталом, ко паметно контролише медије, контролише и друштво.

Pa bre, jedan od vas je imao topik ko sev drzi medije, jel tako?
Jel Djilas i Saper? Ko jos beto. To je nauka.
Eno ti tamo: Kosovo vec davno nezavisno, sve sile sveta ukljucujuci i Rusiju su za to.
I tebe setaju: ce gi menjam, necu gi menjam, pasus, ajde povuci, necu da povucem, Truje te i nikad da te otruje.
Cela ujudrma sa MSP.
Pecina ceka raketle, kurate Ruse, oni salju helikopter za pozare: ce gi gasim kad gi palis strnjiku.Al samo do Nishi.
Od Nishi Shiptarsko Srbine.
Sve se to navodi medijima, bez nekakvog ozbiljnog razgovora.
Dere te na onu naftu i gas, pozajmljujes se ko sumanut kod MMF-a, da grejes guzicu, nemas para da platis, zaduzujes potomke, ne gradis nijednu elektranu, za koju deceniju neces imati uglja to nije Rus duzan da ti kaze.
Otvoris novine samo irelevantne stvari.
Sto puta sam napisao da je Djilas baba Julin kadar, niko ne veruje. Kao ni za Voju da se igrao klikera demiokratije u zadnjem dvosristu baba Jule dok je Kundak guzio babu da je i Sloba cuo kako vristi.

Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.

У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе – али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973.

За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе – да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде – јуче црвене, а данас беле или жуте.

Када је Борис Тадић – уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта – склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.

Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”…

Објавио Gray Falcon

јбт...комуњарска другарица 200 лета...никако да се пресели у алеју великана

......преселиће се ускоро а када се пресели коначно ће "процветати" та прелепа "алеја"...што ће бити знак да је ђубриво коначно квалитетног састава.