Јеси ли добро прочитао шта сам написао, или спадаш у острашћене, необјективне људе о којима сам писао?

Лицемерно је прихватати да једног новинара премлаћују, док за се за другог тврди да је жртва. У очима закона оба су жртве. По мени, батинаши треба да иду на робију у оба случаја. Без "али".

еее ... стварно лепо речено

што се мене тиче, Милановић је добио много више него што је заслужио а Теофил ни близу оног што је требало ... ал јбга лајф из а бијаааћ 

Kako Teofil bez ijednog kvalitetnog novinskog članka može biti novinar? On ne ume da informiše javnost ni o čemu. Struja je bio zakon za njega.

Није он новинар већ Колумнистa

Komunista, komunista i titov pionir 

Znaci moj co'ek!

Dokle više s ovom temom?
Svaki put kad je vidim pomislim:"Jel opet?"

Nadamo se ali nikako 

Клинци који су тукли Панчића и „Отпор“
Аутор: Жељко Цвијановић , Објављено: 11. 08. 2010.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Истог дана кад је металном шипком у градском аутобусу напао Теофила Панчића, један од двојице ухапшених клинаца записао је на свом Фејсбук-профилу: „Ако је освета грех, ми у паклу горећемо“. Не бих сад мерио мисаону дубину реченице 19-годишњег Данила Жуже, али не бих је ни отписао као интернетску бесмислицу једног обичног насилника.

Са Фејсбук профила отвара нам се фоторобот Жуже и његовог другара Милоша Младеновића (18): они се сматрају припадницима десничарских организација; пале се на српство и отаџбину; не воле Роме и педере; булазне о раси; воле да попију; свет деле на навијаче и пичкице и бирају ове прве; свој животни избор разумеју као питање између теретане и дроге, где кажу да слабо тело не пружа отпор; не пале се на скупа одела и лепше им је у треши…

И још: Жужа и Младеновић немају криминални досије и кажу да су Панчића напали зато што их је нервирао својим јавним политичким ставовима. О чему нам сведоче њихова годишта? Када су њих двојица рођени, у Србији је почињао пакао; када су видели како убијају НАТО бомбе, већ су ишли у школу; када су почели да разумевају свет, видели су невиђену транзициону пљачку; када су почели да схватају политички језик, разумели су да на сцени нема никога ко би заступао њихове интересе, и да су сви ту само да би њих двојицу издали и продали као јефтину радну снагу.

Када човек у тим годинама то схвати, мора да осети и ону тескобу која га раздире када се нађе између крајњих тачака – ропског пристајања на непоштене услове у којима не може да победи и насиља као језика радикалног непристајања на то. Када су се определили за ово друго, између њих и друштвене маргине није стајало ништа. Када су схватили где су, насиље је, ма колико неприхватљиво, постало једини језик за испољавање њиховог става. И то је генерација клинаца која је израсла у капитулантским двехиљадитим, то нема везе са насилним 90-им, деценијом која се овде пословично проглашава кривом за све.


КАРАЏИЋЕВ ПОУЧАК


Шта кажете, десничари, насилници - идеалан предложак за нову друштвену хистерију? А да има ко је и за то плаћен, указао се ноторни Марко Караџић, државни секретар у Министарству за људска права, и објаснио како би он то решио. Дакле, нема дилеме за Караџића - човека који се пре неки месец јавио као жртва десничара који су му опљачкали стан, па је заћутао кад су ухапшени људи који су, осим његовог, одували још гомилу станова. Дакле, осим што пљачкају станове, десничарске организације су, по Караџићу, легло мржње и највећи проблем овог друштва. Даље каже да је то још један доказ да би те организације требало забранити, што, наравно, неће бити довољно, него би и њихове припаднике требало оштро кажњавати и видети ко су им налогодавци и финансијери (сумња се на опозицију). Просвећени Караџић каже да треба образовати децу да не чине насиље, и то тако што ћемо, каже, ставити у уџбенике Слобину слику и испод ње написати да је то злочинац који је запалио све за шта смо уопште чули да је икада горело.

Лично бих том луцидном денацификаторском ставу додао још само две ствари које Караџић није стигао: свакако би требало на сваког пребијеног припадника ове марионетске елите хапсити и стрељати сто припадника деснице, насумично одабраних, и, кад већ истичемо важност образовања, држим како би било упутно одвајати српску децу од мајки већ у породилишту и образовати их без рђавог родитељског утицаја, где ће лакше разумети кога се има сматрати злочинцем, а кога херојем. Истина, то се некада звало данак у крви, али данас то није исто, данас би томе био адекватнији назив стварање повољних услова за формирање и раст, што би се у пољопривреди звало прскање.

Хајде сада да видимо шта је овој двојици клинаца могло да смета код Панчића. Нешто не верујем да су куповали „Време“ и читали његове колумне. Пре ће бити да је ту радило Панчићево појављивање на телевизијама и плашим се да ће бити како су чак и они разумели да данашњи српски меинстрим, и политички и медијски, сопствени народ све упадљивије гледа очима његових непријатеља и да, кад год Србија има неки спор са странцима, увек непогрешиво бране став странаца.

Е сад, зашто су клинци међу толикима који исповедају сличне ставове тукли Панчића, зашто нису тукли Караџића или, рецимо, Бориса Тадића? Панчића су погодном метом учинила три разлога. Први, човек, рекао бих, пише из уверења, што га прилично одваја од већег дела те елите, који углавном ради из сопственог конформизма. Зато је и сугестивнији и јуродивији од већине из тог меинстрима и самим тим више нервира оне којима се не допада. Друго, као нетипичан представник врсте и човек који не ради само за кинту, Панчић је могао бити мање свестан опасности, па је самим тим био изложенији као један од ретких из те феле који се може срести у градском превозу. И, треће, Панчића ће тешко физички заменити с неким, што га такође чини рањивим. Зато сам прилично сигуран да је Панчић због своје доступности, наравно незаслужено, добио батине у име свих попут њега. Или су то биле батине суштински намењене неком другом, рецимо Борису Тадићу, јер сам убеђен да чак и ови клинци знају да им је Борис више крив што им младост пролази овако него голоруки Теофил.

Када сам ту тезу изнео свом пријатељу наклоњеном Теофиловом погледу на свет, он ми је одговорио: „Али мораш да признаш да батине и претње добијају само људи ове политичке опције“. Потпуно тачно, али зашто? Зашто би, на пример, неко тукао Светлану Васовић, ако се сложимо да је она из друге опције, кад просто можеш да је елегантно отпустиш и не даш јој да пише. Зашто би тукао толике новинаре који не мисле као Теофил кад можеш да их растераш, да им угасиш новине, поделиш отказе, да их оставиш без егзистенције. И кад им све то заиста и радиш. Елем, овом врстом насиља наши медији се углавном не баве јер га сами проводе, али се баве насиљем очајника, које је суштински реактивно.


ОКУПАЦИОНА ЕЛИТА


Конверзијом Томе Николића, пројектованом маргинализацијом Коштунице, неподношљивим терором у медијима и затварањем целог друштвеног и културног простора за све што себе доживљава десно од центра оставило је на маргини један веома широк слој грађана. Зашто је то урађено? Зато што је то слој који поставља питање да ли је ово што се догађа велико национално понижење Србије, њена привредна колонизација и ментално преумљење. Зато што странци, за чији рачун се све то ради, схватају да са тог простора десно од центра долази свако противљење таквој Србији какву замишљају Панчић, Караџић и екипа. Странци, који су потпуно овладали политичком, медијском и друштвеном сценом и који суштински нису заинтересовани за грађане Србије, неће се бавити трицама попут те како је тај чврсто затворени лонац прошиштао на Панчићевој глави. А и када се то деси, они имају решење: убаце 50 центи у Марка Караџића или кога већ и тај каже како је језик насиља неприхватљив и како се све оно што је десно од центра има сматрати друштвено искљученим. Па сад, ко неће тако, нема посла, нема политичког организовања, нема животног простора. Тада наравно, следи тај позив на конверзију који се зове схватањем реланости и образовањем, а за оне који неће да се образују, има и суд и затвор.

Хајде да пристанемо начас да је Караџић у праву и да су, рецимо, Жужа и Младеновић сјајно образовани противници насиља. Рецимо и да им је то образовање дало одређену мекоћу у разумевању света и политике, да нису радикални десничари, него рецимо људи са десног центра, да су евроскептици, да се плаше да је Србија постала страна колонија и да је на рђавом путу. И да су уз то још вични перу. Где би њих двојица могли да испоље свој такав политички став, у којој српској партији, на којој телевизији би могли да говоре, у којим новинама да пишу? Нигде.

И зато, када су тукли Теофила, клинци су грешком нашли некога кога су идентификовали са влашћу, са једном заштићеном врстом, што овај није јер га не би нашли у јавном превозу. И то је мени крунски доказ како је Панчић добио батине уместо Бориса ил неког сличног. Али то је и крунски доказ да су Марко Караџић и сва та локална окупациона каста главни проблем Србије, а да су клинци који их јуре по улицама само последица, и то не бих рекао незаслужена.

Дакле овако, кад већ хоћете Тому да тако бедно образујете, ОК, имаћете Тому на својој страни, али ћете онај део клинаца који је некад Томи веровао имати и против себе и против Томе, и то љућих и радикалнијих него што је Тома икад био. Ако хоћете да маргинализујете Воју, свака част, успели сте, и већ знам људе који, захваљујући сатанизацији Војине странке, неће гласати за њега, али ће веровати како су једини пункт отпора страној окупацији навијачи. ОК, ухапсите и навијача који је певао подругљиву песму Бранкици Станковић, још једном примерку те окупационе медијске елите, и срамотно га осудите на 16 месеци, али гомили клинаца то ће само појачати уверење да је бити солидаран с њим демонстрација противљења једној окупационој класи. Осудите и клинце који су тукли Теофила на најстроже казне, и што их оштрије казните, други клинци ће боље знати где да нађу пунктове отпора овоме што их испуњава несрећом и понижењем.

Јер ово није рђава власт, ово је језовита кулминација једног система устројеног 2000. године. Када видим странце, који нам кидају земљу и који се дефинитивно не понашају као наши пријатељи, када их видим колико су дубоко ушли у контролу српске друштвене сцене, када у својим рукама држе и власт и опозицију, када истовремено производе и денацификаторе и нацисте, када под контролу стављају и меинстрим и алтернативу, када утичу на режимске новине и када покрећу опозиционе сајтове, тада се експлозија мора догодити, и тада та експлозија јесте само питање времена и неумитних друштвених законитости. И када тако бедно купите елиту, имаћете против себе маргину, дакле ову децу која су, колико год насилна и неконтролисана, шпиц једног отпора који ће расти у вери да, ако је освета грех, ни пакао му неће тешко пасти.


www.standard.rs

После афере ,,Сателит'' и одлуке Међународног суда правде, коначно је дошла и омиљена тема наших новинара(са и без наводника) на ред, а то је, погађате – десни екстремизам и опасности које он носи. Повод за поновни ,,лов на вештице'' био је хапшење осумњичених за напад на Теофила Панчића. И кренуло је – анализе, експертизе, студије, прозивке партија умешаних у јачање десног екстремизма, да би се на крају списак неподобних завршио на, погађате Српској Православној Цркви и по којем академику. Наравно, добили смо обећања од свих надлежних и ненадлежних министарстава да ће учинити све да никако не будемо угрожени од оних који нарушавају наш уставни поредак и наравно демократичност Србије. Благо нама, сад када смо безбедни, можемо мирно да се посветимо свакодневном животу, у коме ,,нема'' никакве врсте насиља и да хладне главе размишљамо где ћемо на одмор пошто нам визе више нису потребне(новац јесте, али то је мање важно).


Маштовитост или стварност?


Пратећи писане и електронске медије, врло лако се стиче утисак да је сваки чланак само, рачунарским жаргоном речено copy/paste(копирај/налепи) неког већ објављеног. Сваки текст, свака изјава, сваки коментар се може свести на једну основну идеју: ,,десни екстремизам је јако изражен код младе популације, они су врло агресивни, а то све захваљујући томе што су Слободан Милошевић и Војислав Коштуница подстицали такве идеје, на чије ширење је нарочито утицало друштво које их није довољно научило да поштују различитости, иначе би све било у реду''. Занимљив текст се на ову тему може наћи у ,,Блицу'' од 08.08. ове године, који је чак објављен као тема дана. Када би неко ко не живи у нашој земљи прочитао само уводни део чланка у недељном издању поменутих новина, стекао би утисак да је Србија идеална држава, чији је једини проблем постојање групе од чак 20.000(!) десних фанатика(наравно извор за ову информацију није нигде наведен), спремних да у свако доба линчују оне који не мисле као они. Ултрадесничарима је напад на Теофила Панчића ,,само последњи у таласу терора'', јер су ти исти ултрадесничари одговорни за смрт Бриса Татона, претње Бранкици Станковић, позивање на линч хомосексуалаца и руинирање Београда и паљење амбасада. И тако моћни екстремисти имају заштиту у разним круговима(још из милошевићевог периода наравно), али и у правосуђу, па је држава немоћна да се обрачуна са њима и обезбеди нам свима мир и бољи живот. Да нешто није у реду овде, може се наслутити без поседовања неке нарочите моћи опсервације, али ипак, идемо редом.



Пре свега, ту је покушај да се инциденти које су изазвали националисти прикажу као изузетно бројни, иако их и они који пишу о њима могу побројати на прсте једне руке. Црне хронике су пуне у свим већим дневним листовима, а из дана у дан наслови су све шокантнији: убиства најближих чланова породице, изузетно брутална убиства, силовања(чак и серијска), педофилија, чедоморство и још много тога из сценарија америчких филмова. Дневно се у Србији догоди више кривичних дела, судећи само по штампи, него што су инцидената изазвали десничари за протеклих десет година. Треба имати на уму чињеницу да кривична дела чине припадници и других политичких опција, али нико ниједног убицу до сада није означио као члана неке од странака(осим у пар случајева, али и то је неким чудом ,,заборављено'', као нпр. трговина наркотицима једног истакнутог члана новопазарског ЛДП-а). Зар је немогуће да нико ко је протеклих година извршио убиство није припадао ниједној политичкој странци? Тешко, али медијима непознато. Међутим, медијима је свакако познато да су и за смрт Бриса Татона одговорни српски националисти, иако ниједан од нападача никада није доведен у везу са било којом националном организацијом, те да природа напада на Татона није била његова национална или верска припадност, већ навијачка. Но, лицемерје иде и даље, па се случајно или намерно заборавља да је Београд 5. октобра 2000. био у далеко горем стању него у фебруару 2008, као и чињеницу да се нај геј сајтовима могу прочитати изјаве које садрже говор мржње према нечему што је већини данашњих Срба извор поштовања и ауторитета. Закон је, ако се добро сећате ,,исти за све'', али демократија ипак има легитимитет.


Једно од многих дела ,,слободне уметности''


Занимљивији део свих поменутих анализа чине узроци који су довели до оваквог јачања ,,екстремних организација''. Ту су неизоставне деведесете године минулог века, нееманциповано становништво(супротно од онога када хоће да вас туку а ви им одговарате правним средствима), постојање ,,једне истине''(наравно то није она демократска), ''филозофија паланке''(уместо отворености и то буквалне према свима), обожавање ,,ратних злочинаца''(иако је већина још увек неосуђена, те правно невина), али што је најзанимљивије, по писању ,,Блица'' и услед опште медијске сцене и актуелних ријалити шоу програма. Е ту смо, нису ријалити шоу програми, разне музичке продукцијске куће навеле младе људе да трагају за својом нацијом, већ управо супротно – отпор према њима. Турбо-фолк је постојао и пре владавине Слободана Милошевића, а ,,Фарма'' и ,,Велики брат'' нам стижу управо из оних земаља на које се наша несрећна политика угледа. Млади и нешто старији људи, који виде да је у том и таквом систему ствари нешто лажно, траже себе и друге на потпуно супротној страни. На интернету се, као једином истински слободном медију, могу појавити и документарни филмови који приказују и нашу верзију приче, електронске књиге које политику виде даље и изван реалполитике која нам се данас сервира као врхунска. Једноставно, како би рекао Мигуел де Унамуно: ,,Можете победити, али не можете убедити''. Управо је силом власт преузета 1945, после исто тако силног етноцида над Србима. Силом су прогањани неподобни на начине којих би се и дотадашњи окупатори Немци постидели, силом су стваране нације, силом цртане неприродне границе и силом, због ,,вербалног деликта'' прогоњени они који су заступали и страну народа коме су припадали. Но како се на муци других срећа никако не може стећи, тако ни поредак створен силом и на крви других не може трајати вечно и бранити се увек сличним аргументима. Јер, некада ,,великосрбска хегемонија'', а данас ,,десни екстремизам'' имају истог аутора, подељеног прво у ,,милошевићевце'' и ,,стамболићевце'' да би се једни и други на крају поново ујединили да наставе оно, што им, надајмо се, нећемо дозволити.