Ма ми смо можда и могли да понесемо барем нешто, али је мој матори исто био у неком свом свету, само супротно од твоје мајке, он је мислио како ово бежимо само привремено и како ћемо се вратити када прође рат.

Иначе, једна добра ствар у вези целе приче. Имали смо она стаклена врата са дрвеним оквиром на две собе. Једно стакло сам сломио ја (овај... случајно, играли смо се ) а друго мој брат (овај... такође смо се играли... лоптом... тврдом. ). Онда смо имали тапете које сам ја унаказио у две собе са фломастерима и печатима. Све је то тако стајало, мајка је чекала да мало одрастемо па да се све среди (ја 5 година, брат 8 ), али смо онда избегли и није поправљено и јако ми је драго што је барем та стока која нам је заузела стан морала да купује нова врата и мења тапете. Да смо знали па да цео стан запалимо...

Али добро, да не офтопикујем даље, ово није тема.

Keva je iz dva puta odlazila... prvi put sa mnom, pa se vracala jer je tripovala da ce to biti samo jos nedelju-dve... dok joj komsija, Hrvat, policajac... nije rekao da joj on iskreno savetuje da ode sto pre jer Vukovar samo sto nije pao, a stan nije vredan njene glave... I, ne... nije bio zlonameran, cuvao ju je sve vreme, ali je i on morao na front...  Na kraju je ostavila otkljucana vrata, a u stan nam se uselio zapovednik HVO za tu oblast... 

Ali.. da... da ne oftopikujemo... bolje da napravimo temu tipa - During the war... sa Albertom kao maskotom...

Klizista su trenutno najveci problem, Zenica:

http://www.srbijadanas.com/clanak/zenica-kliziste-guta-kuce-u-sekundi-video-19-05-2014

MOROVIĆ, 19. MAJ: Punjenje džakova

Odbrana od poplave >

Beleške jednog dobrovoljca

mirko rudić

Sve je ličilo na organizovani haos. Stvaralo se zajedništvo među strancima koji su pohrlili sa svih strana da prave bedeme od džakova sa peskom. Tvitovima su se širile informacije o najugroženijim područjima. Činilo se da su ljudi u svoj ovoj nesreći pronašli nekakav smisao


15. maj – četvrtak

Prvog dana poplava ekipa "Vremena" se vraćala automobilom iz Leskovca preko Smederevske Palanke. Padala je kiša. U Palanci nismo mogli da obavimo planirani posao: nadležni u opštini su na terenu, počela je evakuacija nekih sela.

Savetuju nam da se preko Mihajlovca uključimo na autoput. Svi drugi putevi su pod vodom, a ovaj pravac je, kažu, siguran – nema odakle da poplavi. Za pola sata savetodavcima šaljemo SMS: "Upravo ulazimo u Mihajilovac. Već na kilometar od ulazne table naselja automobili jedva prolaze. Bujica je prelila put na dva mesta i mislim da taj put uskoro neće biti prohodan." U stvari, situacija je bila mnogo ozbiljnija: pomenuta bujica nam je pomerila automobil.


16. maj – petak

Tokom poslednjih desetak minuta prenosa prve sednice Štaba za vanredne situacije jasno je koliko je situacija ozbiljna. TV Pink je izveštavao da su se hiljade "patriota" već odazvale pozivu premijera Vučića da se brani Šabac. Kroz glavu mi proleću pitanja: šta da obujem, jel’ trebaju pletene čarape, da javljam svojima ili da se iskradem, koga da zovem da ide sa mnom...

Tviter je javljao da tamo vlada potpuna anarhija, da navijači kamenuju zgradu gradske skupštine... Uz dva Marka, nekako upadoh u motorizovanu ekipu koja je sva poletna htela u pomoć poplavljenoj Srbiji. Dogovor: nećemo kod Arene, biće gužva; vidimo se kod Sava centra u devet.


17. maj – subota

Dok tražim ekipu, srećem blede, blatnjave prvoborce: "Iz Šapca?" Klimaju glavom.

Tviter javlja da su svi zaboravili Sremsku Mitrovicu. Na jednom od onoliko kriznih telefona stvarno potvrđuju da u Šapcu ima dosta ljudi:

"Kuda da idemo onda? Ima nas dvadesetak."

"Dajte mi vaš broj pa ćemo vam javiti. Ne krećite nigde za sad."

Kada sam preneo razgovor, zamalo me naoštrena ekipa nije linčovala kao, blago rečeno, kukavicu.

Iz mase kod Arene stigla je poruka da su ih raspustili kućama. Oni koji su uspeli da uđu u autobuse odoše za Mitrovicu, kuda ćemo i mi.

Naoštreni su se izduvali u trkanju po autoputu i napravili polusatnu pauzu na OMV-u posle rampe.

U Mitrovici, na keju kod kružnog toka, kao u košnici. Bezbroj ljudi se vrti po ulici i po bedemu po kome je podignut visok zid od džakova. Penjem se gore i psujem u neverici. Toliku reku sam video samo u Golupcu. Ogromna mutna masa je na pola metra od vrha bedema. Druga obala se jedva vidi. Matica teče brzinom planinskog potoka.

Sa bedema se vidi beskrajan red ljudi koji rade nešto oko zida od džakova. Kamioni i bageri "ultovi" dovoze pesak, petnaestak ljudi stoji, a isto toliko njih čuči ili je pognuto oko peščanih dina na ulici. Tu se peskom pune i vezuju beli džakovi. Čuje se žamor, struganje lopata po betonu, mehanizacija. Ljudi na sebi imaju radna odela, farmerke, neki ozbiljne kabanice, a neki kao da su na fakultet krenuli. Ima i mladih i starih, sa svakakvim žargonima i akcentima. Svi rade.

U tom razgledanju nekako sam se odvojio od Marka i Marka koji su se dohvatili lopata. Ja sam stao u živi lanac.

Brzo sam naučio da je bolje da lanac ide u cik-cak, da nije loša ni "ples varijanta" kad imaš partnera tačno naspram sebe, da su rukavice neophodne jer od džakova strada koža na nenaviknutim prstima, da je najteže na kosini, da je jako bitno ko je pored tebe.

U lancu se brzo upoznaješ i komuniciraš sa drugima: svima su smešne fore o teškim džakovima, tzv. krmačama, svi pomažu slabijem pored sebe, svi savetuju starijeg da se popne sa kosine, svi se izvinjavaju kad nekog zveknu laktom, svi komentarišu one koji nisu u lancu tj. neradnike. S vremenom se oslobodiš pa i sam počneš da vičeš ljudima da ne trpaju više od pet lopata u džak, praviš glupe fazone koji su svima smešni zato što su istina, komanduješ kad vidiš da je negde zapelo...

Postaješ sve veštiji, deliš savete, počinješ da vladaš situacijom oko sebe. Kada primetiš još nekoga takvog ideš ka njemu, a onda džakovi lete niz lanac kao na onim snimcima fabričkih traka. Nema veze da li je kosina ili ne, da li je "krmača" ili "prase", džakovi se kreću takvom brzinom da se čudiš i diviš mašineriji koje si deo. U jednom trenutku shvatiš da pored tebe stoji momak sa majicom supkulture čiji pogled na svet ne deliš i koju izbegavaš, ali on ti pomaže kad naiđe teži džak, ti prvo njemu daješ flašu s vodom, pitaš ga da li je dobro, zajedno se smejete kada nekog obori džak.

Tokom predaha razgovaraš i osluškuješ: "Stiže večeras iz Bijeljine"; "Ako ne izdrži, ode čitav Srem"; "Ma biće sve u redu, gledaj šta je ljudi, gledaj ti šta je energije."

Jeste fraza, ali ta energija se mogla u džak sipati. Deo si roja pčela koji psuje vodu, fanatično zida bedem oko grada u koji je došao tog jutra i zuji sve ujednačenije i sve jače.

Gledaš ljude oko sebe: oni tek pristigli u očima imaju malo straha i opreza, oni koji rade već satima se nadmeću sa lokalcima koji se šepure pred Beograđanima, izazivaju ih, čačkaju. "Dođoši" ne ostaju dužni, posebno ako su ekipa, složna, glasna i uvežbana. Sa druge strane bedema iz vode viri košarkaška tabla, krov drvene senice, a oko fudbalske prečke se skupilo plutajuće smeće.

Pored neke garaže, od koje "ultovi" i kamioni nisu mogli dalje, stvara se veliki punkt za punjenje džakova. Nalećem na Marka i Marka i upoznajem ih sa ljudima iz lanca. Ispostavlja se da se znamo sa fakulteta. Prave se dva lanca – u jednom navijači Partizana, u drugom kombinacija Mitrovčana i došljaka. Kreće odmeravanje snaga od čijih urlika se ljudi sa celog keja okreću. Dvojica starijih Sremaca što na vrhu slažu džakove staju i vrte glavom držeći se za kolena od umora: "Šta je, sunce ti kalajisano!?"

Dugo ostajemo kod garaže na čijem zidu je plakat sa likom premijera Vučića sa docrtanim hitlerskim brčićima. Na nizak krov su pobacane jakne: radi se u kratkim rukavima što se ne sviđa starijima – i oni su bili tako jaki, trebamo se čuvati, trebaće još da se vuče, piri ovo, nije za zezanje... Ovi nadmeno odmahuju rukama, sve praveći se da nemaju vremena da razmišljaju o tome, pa još žešće bacaju. Na bedemu se pojavljuju nasmejane žene sa palačinkama sa džemom, uštipcima, slaninom i kobasicama. Kombiji dovoze vodu, kafu, sokove, kutije sa sendvičima i kiflama, u jednoj turi stiže i pet velikih pica...

U nekoj od pauza otvaraju se jedna od vrata garaže. Dedica u plavoj jakni i s kačketom na glavi isparkirao je fiću. "Kuda ćeš, đede, baš sada? Vidiš da radimo. Ne možeš izaći od džakova." On ćuti, zaključava garažu, a onda ga prenu graja: "Op, op, op. Aj, aj... Mora na kant!" Njih desetorica preko džakova i peska odnose fiću na put. Bi još urlika, bi đedovo širenje i sastavljanje ruku kao da gleda čudo, bi smeha, bi aplauza. Kad se dekica vratio, bi i rakija: "Evo, momci... Za fiću."

Ostali smo dugo, ali u trenutku odlaska osećaš se ko govno. Ostavljaš ekipu i Mitrovicu, a voda se ne povlači.

Na autoputu je konačno proradio internet. U medijima samo ljudi od čije pojave, opet, psuješ, izveštaji loši, Tviter se usijao. Mnogo je informacija, mnogo je vesti, ne zna se šta je tačno, ali jasno je da će stanje biti samo gore.

Dočekuje me "zagrljaj za heroja", a posle tuširanja javlja se Mile: "Od 22.20 nema džakova za odbranu Beograda između Gazele i Starog savskog. Neka ide online." Tvitovi odlaze kao kroz ventilator. Pink razbija sa uključenjima i praćenjem situacije.


18. maj – nedelja

Ujutro poruka od Mileta: "Čujem kako barže pucketaju dok ih diže. Haos, brate. Molim te da ih opleteš u Vremenu." Palim kompjuter, a među šumom slova primećujem tvit o lošem stanju u Kupinovu. Okrećem telefone štabova. Ne znaju ništa, upućuju na druge linije. Devojka koja u Kupinovu ima rođake šalje pravi broj. Javlja se ženski glas i viče: "Treba, treba, deco. Dođite!"

Obaveštavam Tviter, Marka i Mileta. Drugi Marko je sinoć branio svoju Ostružnicu. Pridružuje nam se i Doca. Kulturni centar Rex puni mog juga hranom i vodom. Krećemo.

U kolima Doca priča o Šapcu, gde je bio u prvoj turi dobrovoljaca. Potvrđuje glasine o neorganizovanosti koja je potpuno drugačija od onog što smo Marko i ja doživeli u Mitrovici. Neko sa interneta čita da je Šabac ispolitizovan. Psujemo.

Stižemo u Progar, oko nekog bedema je gužva. Policajac vrti prstom – dalje ne može. Svađamo se s njim, a nakon izviđanja krećemo ne gledajući ka policajcu. Ova trojica dižu sa zemlje creva od pumpi, a ja sa jugom prolazim ispod. Ne možemo da verujemo da je ovaj hteo da nas vrati kući samo zbog tih creva.

U nekom sokaku stoji desetak lokalaca sa lopatama. "Jesmo li u Kupinovu? Gde treba pomoć?" Prilazi jedan od njih i objašnjava kako da dođemo do mesne zajednice, a onda mi stavlja ruku na rame: "Svaka čast, momci." Klimamo glavom, a jugo skače napred.

U zgradi mesne zajednice nekoliko ljudi. Upoznajemo predsednicu Zoricu sa kojom sam se čuo. Svi nas gledaju malo čudno, ali nam zahvaljuju i prebiraju po stvarima koje unosimo. Dolazi i Docin rođak Dragan. Kod njega ćemo ostaviti juga, a traktorom njegovog brata idemo na bedem.

Dragan nam objašnjava da se ne junačimo, ne glupiramo i ne trčimo prvi na džakove, da se ne odvajamo od njegovog brata i da nikako – ne okrećemo leđa vodi. Dovozi nas na već izgrađen bedem pored puta za Progar. Tamo sedi desetak lokalaca. Pričaju da su bedem prethodnu noć izgradile hiljade navijača iz Beograda. Posle su se i napili, pa se i pokoškali nešto među sobom. Bedem ipak stoji.

Posle pet minuta molimo nekog dečka da nas odveze na drugo mesto jer ovde nema posla. Završavamo u romskom naselju Dolma. Voda na pola metra od vrha bedema, a džakova nema. Pumpe izbacuju nakupljenu podzemnu vodu. Odmeravamo ljude, sve lokalci, prilično nezainteresovani, ne sviđa nam se to. Stiže traktor sa drvenim krovom koga vozi Če Gevarin rođeni brat.

Gledam svoju ekipu i sebe: svi kao da imamo jednogodišnje iskustvo u borbi protiv poplava. Lica su nam ozbiljna, ponosni smo, stajemo tamo gde je najteže. Izgleda kao da znamo šta radimo, a izgleda da to misle i ostali. Krećemo da raspoređujemo ljude, objašnjavamo da se ovako ne slažu džakovi. Hvatam sebe kako se prepirem sa pedesetogodišnjakom o stvari koju sam prethodnog dana prvi put radio u životu. Nisam siguran jesam li bio u pravu, ali isterujem svoje jer sam u ekipi koja je bila na svim kritičnim mestima.

Posle nekoliko traktorskih tura derem se pitajući gde je voda. Nema. Jedan brže-bolje skače da ode po vodu, ali neće sam, zna da mu neće dati, moli da idem ja. Usput priča kako je sramota što su neki otišli iz sela, kako je on radio prošlu noć iako je njegova kuća na nekom uzvišenju, svraćamo i do njegove radnje da pokupimo paket koka-kole, dao je već, ali daće još, šta da radi. Srećemo grupu momaka iz Pirota. Veseli su.

U mesnoj zajednici, predsednica Zorica je izgubila glas. Moj pratilac traži vodu, ona odgovara da joj to naselje nije prioritet. Dobili smo je tek kad sam ja tražio. U povratku mi objašnjava da je takva jer ovi iz naselja nisu išli prethodnu noć da pomažu na glavnom bedemu. "Kao i svuda, nikog nije briga za Cigane."

Zid u Dolmi raste. Sve više ljudi dolazi, stižu i sendviči, kifle, još vode. U jednom trenutku stadosmo. Nema peska, nema džakova. Sunce upeklo, svi se poskidali, priča krenula o doživljajima iz Šapca, Mitrovice, nagađanjima o Obrenovcu, o odbrani Beograda, o Dunavu. Sami sebe hvalimo kako smo uvežbani, pametujemo kako je bitno imati ekipu u koju imaš poverenje, kako je ovo gubljenje vremena, došli smo da radimo, a sunčamo se. Pojaviše se dvoje-troje u majicama Srpske napredne stranke.

"Je li bre, jesi li ti zbog te majice glavni, a?", zadirkuje ga neko. Ovaj ga odmeri pa se iskezi. Drugi nam objašnjava: "Ma delili za džabe, kupovali glasove, ne znaš ti..." Drugi se ubacuju: "Čekaj, čekaj. Da nije bilo Lukija, to nam je tu jedan lokalni gazda koji zapošljava mnogo ljudi, ne bismo ništa uradili prva dva dana. Sve je dao iz svojih prodavnica. Sve osim piva!"

Stiže vest preko Fejsbuka da je Mitrovica odbranjena. Do kraja dana odrađujemo još jednu veliku turu. Smejali smo se kad je jednom kovrdžavom ispao sav pesak iz lošeg džaka kad ga je digao da ga zaveže: "Majstore, da ga nisi zavezao na pogrešnoj strani?"

U povratku sednemo kod Dragana na kafu i sremsko suvo meso. Pričaju da im je nestao rođak u Obrenovcu. Nema ga nigde. Puštam na Tviter i na sajtu za nestale. Sa zalaskom sunca krećemo nazad.

Opet zagrljaj za heroja, opet televizor, opet psovke kada sam shvatio da Pink od svega pravi rialiti šou u kome će pobednik biti oni zbog kojih psujem. Prijavljujem za spam DJV-a, prebacujem na RTS i vrtim Tviter. Ne mogu da zaspim.


19. maj – ponedaljak

Stevan predlaže da idemo u treću smenu negde gde treba. Preko Tvitera pronalazimo zapadni front Srema. U Bosutu je kritično. Opet okrećem telefone, opet uzimaju kontakt. Kažu da ne treba nigde pomoć.

Za dva sata okupljam skoro dvadeset ljudi, od kojih se trojica prijavljuju preko Tvitera. Opet pomaže Rex, ali ovog puta samo sa pijećom vodom. Hrane nema nigde.

Na pola puta, Tviter javlja da idemo u Morović, Bosut je u redu. Stižemo kao konvoj specijalaca u mračno selo. Centar pun ljudi, mnogi od njih pijani. Jedva nalazimo dva kamiona peska. Pretovarujemo to u džakove za sat i po, a kako smo ostali bez posla, opet poče priča o gubljenju vremena, o tome kako ovi ovde piju dok mi radimo. Neko skreće pažnju da je došao zbog sebe i da ga je baš briga šta ovi rade, treći kaže da je došao jer nije kukavica i jer treba pomoći Srbiji.

Stiže vest da sledeća tura dolazi tek za sat i po. Slažemo se da je to prekasno i krećemo nazad. Hranu i vodu nismo ostavili. Neko je video da u centru okreću na ražnju neku životinju, pa zaključujemo da sigurno ima ugroženijih od njih.

Negde pred Beogradom neko se setio Smederevske Palanke, za koju Tviter kaže da nema vode već četri dana. Tviter još kaže da je i to ispolitizovana priča. Stevan predlaže da im odvezemo ovo što imamo.

Usput menjamo hranu u Opštini Novi Beograd za skoro 400 litara vode, natovarujemo Ćebinu ladu i mog juga i krećemo u Palanku.

Na naplatnoj rampi čovek nam je dao da ponesemo 100 grama kafe. U tri ujutro radnica Hitne pomoći u Palanci gleda nas potpuno zbunjeno.

"Pa jel’ vam treba voda?", ponavlja Ćeba sa osmehom.

Sedeli smo posle još pola sata kod njih i pili kafu. Gledali smo RTS i čudili se zašto se ne objavljuje pravi broj poginulih u Obrenovcu. Rekli su nam da smo druga ekipa koja je došla posle poplava. Nisu nas pitali odakle smo, ko nas šalje i zašto smo došli. Svima nam je bilo zanimljivo što na jednoj kesi u kojoj su bila dva soka piše da je od ambasade Mjanmara.

Povratak je bio dug. Sunce je izlazilo, a ja sam se borio sa umorom i traženjem smisla u svemu ovom, zabrinut zbog čudnog kloparanja desnog točka.

Zalupio sam vrata, slikao prašnjavog juga na čijim vratima je neko napisao SMS 1003.

Nisam mogao da zaspim.

 
Vreme

PALA JE TEŠKA KIŠA: Stanovnici Obrenovca u poplavi...

Svedočanstvo >

Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

aleksandra đerić

Aleksandra Đerić, profesorka engleskog jezika iz Obrenovca, danima je bila zarobljena u poplavljenom gradu, čekajući evakuaciju. Specijalno za "Vreme", ustupila je izvode svog dnevnika, pisanog u danima katastrofe


Ponedeljak, 12. maj

Moj status na Fejsbuku: ‘Što ja umem da izaberem film za laku noć... Sve me boli, suza suzu stiže.’ U pitanju je film Nemoguće sa Naomi Vots i Evanom Mekgregorom o danu kada je cunami pogodio, između ostalog, i Tajland 2004.


Sreda, 14. maj

Pljušti, dobro sam opremljena za to, ali ono đaka što je uspelo da dođe u školu, bilo je mokro. Razmišljam kako mi odgovara ovakvo vreme da me drži u kući jer imam mnogo da radim. Pripremila testove za pet odeljenja planirane za četvrtak. Uveče saznajem da nema nastave za đake, ali da mi, nastavnici, radimo. Ne znam kako ću i kada sve to da nadoknadim, pogotovo kod maturanata.


Četvrtak, 15. maj

Jedva se budim, jedva se odvlačim do posla, pritislo me nešto... Na poslu sam kratko, tek da zaštitimo neke prostorije koje prokišnjavaju. Po stanu se razvlačim, jedva se dižem iz kreveta oko 16 sati, idem kolima do roditelja da im odnesem vodu. Kiša pljušti. Plašim se za Kolubarski most na ulasku u Obrenovac iz sebičnih razloga, društveni život mi je tamo – u petak i ceo vikend planiram da budem tamo. Moja majka gleda vesti o poplavljenim mestima i plače. Ne zadržavam se, razmišljam da se u povratku kući odvezem do izletničke šume Zabran da vidim šta je sa Savom. Znam da je već bila došla do vrha dolme (bedema), ali odustajem, jak je pljusak, magle mi stakla. Ko o čemu prethodnih dana, mi o dolmi. Osećamo se bezbednim jer su nasipi pravljeni u dobro vreme, posle velike poplave 1981. koja se sada ispostavila kao ne baš tako velika. Dopisujem se sa bratom od strica, pitam jesu li pogođeni poplavama njegovi u Lazarevcu. Nisu, sve je OK. Zovem sestru od tetke, pitam da li su pogođeni poplavom njeni u Koceljevoj. Isti odgovor.


Petak, 16. maj

Stiže mi poruka od druga iz Beograda: ‘Hej samo da proverim jesi OK? Jer poplave, jer Obrenovac, jer vesti.’

‘Hej, OK sam, hvala ti . U gradu je sve u redu. Samo da izdrži most na Kolubari na ulazu u Obrenovac. Od poplave 1981. imamo dobre nasipe. Ugrožena su sela.’ Poslednju poruku razmenjujemo oko dva ujutru, odlazim na spavanje.

U pet ujutru, budi me zvuk sirene. Ne tako jak, iako je Vatrogasni dom skoro preko puta moje zgrade. Ne ustaje mi se iz kreveta, nikako da se naspavam. Ali počinju da stižu poruke od sestre od tetke Goce sa prvog sprata. Već su ona i komšinica do mene sišle u prodavnicu u zgradi. Tada ostajemo i bez struje. Silazim i ja, dole su sve komšije, kupuju hleb, vodu, sveće. Voda boje blata teče niz ulicu, trotoari suvi. Prodavnicu zatvaraju brzo, spuštaju gvozdenu rešetku. Stojimo i gledamo kako se voda preliva na trotoare velikom brzinom, korak po korak povlačimo se u prolaz zgrade ka ulazu. Sirena se ponovo čuje. Budim roditelje koji žive na Zabrežju, tri kilometra od centra. Kod njih se ne čuje sirena. Na zabrežju je suvo, kažem im da ne brinu za nas. U zgradi do moje žive moja rođena sestra Andrijana i njen muž, sa Vukom koji ima dve godine i Ognjenom od dva meseca.

Sat vremena od oglašavanja prve sirene, zgrada nam je okružena vodom. Ne osećam ništa, ne plašim se, nestvarno mi je. Šalimo se sa tim što ja od hrane u kući imam samo ananas koji tek treba da sazri, dva grejpa, tri banane, sardinu koju ne volim, šargarepu i cveklu od ko zna kad... Ugledam mog učenika kako sa majkom i bratom gaca po vodi koja je već do kolena, znam da su iz glavne ulice, koja je paralelna sa mojom. Njima je voda već ušla u kuću, a tek je šest sati. Nemaju kud, pozivam ih u zgradu, ali oni odbijaju. Nivo vode raste, jedan po jedan stepenik na ulazu u zgradu nestaju. Sestra mi se ne javlja na telefon, tačnije nikog u Obrenovcu ne možemo da dobijemo telefonom. Fotkamo, stavljamo slike na Tviter i Fejsbuk, trošim bateriju. U mraku zgrade na prvom spratu nalećem na neke ljude, ne prepoznajem ih odmah. Ispostavlja se da su to muž, žena i dete sa prizemlja, ali i njena majka, bolesna i jedva pokretna, sestra i još neki čovek. Iznose dvosed i fotelju, žene i dete su tu, sede u mraku, muškarci na ulazu posmatraju nadiranje vode. Donosim im sveću i vodu. Sa terase vidimo kako prolazi bager sa logom Sloboda Metal i nosi nekoliko ljudi koje je pokupio sa ulice. Dozivam komšiju iz zgrade da dovede moju sestru do njegove terase da popričam sa njom.

Oko osam sati vidimo kamion sa dvadesetak pripadnika žandarmerije. To je sve što smo videli od uniformisanih lica za ta dva dana. Dozivamo ih. Polako se kreću, šta se dešava, ima li koga u prizemlju, žene, deca? Zaustavljamo ih, govorimo da ima, već su bili prošli našu zgradu. Oni stoje u kamionu, niko da uskoči u vodu. Naravno, nemaju čizme, ne zameram im. Molimo ih da dođu do ulaza u zgradu, jedan dolazi, uzima dete, žene gaze kroz vodu do kamiona, ali starija žena ima bajpas, slabo je pokretna, govorimo im da izađe još neki iz kamiona da je prenesu. Jedva, ali ubaciše ih u kamion. Iz nekog razloga nam je laknulo kad su otišle. E, onda pomislim na moje sestriće, da Ognjen pije bebi formulu, da živimo blizu velikog broja apoteka, pa Andrijana ne pravi zalihe, a treba joj i topla voda. Goca joj daje kućnu plinsku bocu.

Dobro nam je u stanovima, toplo, imamo vode, hrane, dobre smo komšije, delimo sve. Mislimo i na ljude koji žive u prizemnim kućama kojih ima mnogo u ove tri paralelne ulice u centru grada. Nije ni podne, voda ulazi u prizemlje zgrade. Prolazi po koji čamac i odvozi ljude iz stanova u prizemlju ili prizemnih kuća.

Gledamo sa terasa kako bujica nosi kontejnere, pomera automobile, kako se frižider ispred prodavnice oslobađa, plovi i udara u automobil. Opet počinje kiša. Odjekivanje alarma automobila u gradu koji je iznenada utihnuo postaje nepodnošljivo. Ne osećamo strah, i to nam je čudno.

Doziva me komšija da izađem na terasu, hoće sestra da mi kaže nešto. Ostali bez antibiotika, a Vuk ima temperaturu, moraju da idu. Nailazi dobar gumeni čamac sa momcima i jednom devojkom u ronilačkim odelima, dozivamo ih, hoće da izbave žene i decu. Obilazimo stanove u našoj zgradi, govorimo im da se spuste u prizemlje. Gledamo kao ovi sjajni momci i devojka ulaze u sestrinu zgradu, unose nju u čamac, dodaju joj Vuka, zet može da pođe, jer nijedno dete ne može samo da sedi u čamcu. Šale se, zabavljaju decu, u čamcu su još tri komšinice sa po dvoje male dece. Odvoze ih u pravcu hotela "Obrenovac", ali posle 20 minuta se vraćaju ka Vatrogasnom domu, ostali bez benzina. Nekoliko sati kasnije sestra javlja da su na Umci, da je po njih došao zetov brat. Ponovo olakšanje. Ali onda mi kaže da su roditelji na njen nagovor pristali na evakuaciju u Osnovnu školu "Jefimija", iako njihova kuća na Zabrežju nije poplavljena.

U međuvremenu, moja prva komšinica i prijateljica kaže da joj sin od 12 godina povraća. Niko ne zna šta je bezbednije, da li da se ostane u stanovima ili da se vozi kojekakvim čamcima po vodenoj bujici. Na potkrovlju Gocina sestričina Ana (, razdvojena od oba roditelja (majka u bolnici sa bebom od dva meseca, otac u Zvečkoj gde je suvo, ima vode i struje) u stanu druge tetke i teče koji imaju bebu od devet meseci i dečaka od osam godina. Anin otac pošto-poto hoće da dođe po njih. Pokušava prvo sa čovekom koji ima neki moćan John Deer traktor, ali nivo vode je već previsok i ne uspevaju. Mi navijamo da ostanu, jer voda deluje jako opasno. Okupljamo se u njihovom stanu u potkrovlju odakle jedino imamo dobar signal i možemo da dobijemo nekog na telefon. Pridružuju nam se komšije sa dvoje dece, saznajem da čekaju i treće.

Hrabrimo jedni druge, govorimo da smo bezbedni, međutim, nije lako umiriti ženu kod koje je još i ‘tuđe’ dete. Hoće da se izbave iz zgrade. Silazimo na ‘osmatračnicu’, terasu u stanu na prvom spratu sa pogledom na ulicu. Zaustavljamo čamce, govorimo da u zgradi ima dece, pitamo gde ih voze, naravno ne mogu da taksiraju, niti da voze gde ko želi. Slabijim čamcima prevoze ljude 20 metara niz ulicu u Vatrogasni dom odakle bi u nekom trenutku bili konačno evakuisani do hotela gde je suvo i odakle autobusi voze u Beograd ili jačim čamcima direktno do hotela. Kriza je rešena kad se predveče Anin otac pojavio pred zgradom u čamcu sa dva ronioca, pa su evakuisani Ana, njeni tetka i teča sa dvoje dece i još jedna porodica sa četiri člana i petim na putu. Ostavljaju nam hranu, vodu i ključ od stana na potkrovlju jer jedino odatle možemo da telefoniramo, kao i mobilni sa punom baterijom i laptop na kom dopunjavamo svoje prazne telefone.

Voda je preplavila prizemlje, neki od nas se spuštaju sa kantom dole, zahvataju vodu i prosipaju u WC šolje. Goca pravi sendviče. Četvoročlana porodica Babić sa prvog sprata već ima "izbeglice" iz glavne ulice. Njima je dvorište poplavljeno i pre nego što su se oglasile sirene. Saznajemo da su u zgradi u dva stana bake koje žive same i koje ceo dan nisu uspele da stupe u kontakt sa svojima jer fiksni telefoni ne rade. Jedna od njih bi da ide, druga da ostane. Porodica sa dvoje dece sa mog sprata uspela je da se ukrca u čamac, kao i žena sa dvoje dece sa drugog sprata. Muž je uspeo da ode samo do Vatrogasnog doma gde je bilo oko 100 evakuisanih. Uveče pobegao nazad u zgradu glavom bez obzira govoreći u kako se strašnim uslovima nalaze ljudi tamo.

Nakon što su se evakuisale žene sa decom, u zgradi nas je ostalo 39. ‘Visimo’ na terasama, prenosimo jedni drugima sa kim smo uspeli da stupimo u kontakt iz Obrenovca, šta nam javljaju ljudi iz Beograda. Ne moramo da vičemo, jer je u gradu potpuna tišina.

Kad naiđe čamac, obavezno pitam: ‘Ko vas šalje?’ ‘Niko, dobrovoljci.’ ‘Ko vam je nadređeni, ko vas organizuje?’ ‘Mi sami došli da pomognemo.’ Ponekad iz čamca pitaju gde je neka adresa, javljeno im je da tu ima dece.

Polako pada mrak. Računam da su moji roditelji bezbedni u OŠ "Jefimija". Komšije u susednoj zgradi kriziraju za cigaretama, razapinjemo konopac između moje i njihove terase i šaljemo im u kesici jednu paklicu. Konopac koristimo i da nam te komšije pošalju čarapu natopljenu mokraćom svojih pasa, za komšijinu maltezerku Neli, koja od kad smo poplavljeni nije ni jela ni piškila. Nije pomoglo. Tek sutradan, kada je osetila tlo pod šapama, Neli se dugo olakšavala.

Pala je noć. Čujemo neke udarce, shvatamo da neko pokušava da provali u prodavnicu u zgradi. Izlazimo na terasu, osvetljavamo svećama. Shvatamo da dva spasioca u čamcu pokušavaju da nađu vodu za 130 ljudi smeštenih u Vatrogasnom domu, pa razbijaju staklo prodavnice u kojoj se prodaje voće, ali ima i vode i sokova. Bacaju i nama na terasu, mi delimo među sobom.

Voda se penje ka prvom spratu, brojimo do kog stepenika je stigla. Nema šta više da se radi, noću nema čamaca. Goca sa prvog sprata i ja smirene odlazimo za svaki slučaj kod mene u stan na trećem, oblačimo pidžame i odlazimo na spavanje.


Subota, 17. maj

Od 3 ujutru, bude me SMS poruke. Panika me hvata od sadržaja istih: ‘postoji mogućnost potpune evakuacije grada, ali još ništa nije odlučeno, javljam.’ Odgovaram: ‘Kakva potpuna evakuacija sa dva čamca po mrklom mraku?!’ Stiže poruka od sestre evakuisane u Beograd koja je u kontaktu sa roditeljima u OŠ "Jefimija", jer mi ne možemo da dobijemo ljude u Obrenovcu: ‘Počinje evakuacija škole.’ U tri ujutro!!! Dakle, poplavljeni su. Ustajem, izlazim u pidžami do prvog sprata, brojim stepenike, voda nije porasla u poslednja tri sata. Idem nazad, drhtim, da li od zime ili panike.

Vraćam se u krevet, teško dišem, povraća mi se, Goca me smiruje. Šaljem SMS: ‘Pa gde vode mamu i tatu?’, ali poruka neće da ode. Ustajem drhteći, odlazim u dnevnu sobu do prozora, možda bude dometa. Konačno, posle pet minuta poruka je poslata. Sad iščekujem odgovor. Hladno mi je, vraćam se u krevet, ali tamo nema mreže. Ponovo do prozora. Jecam. Odgovor: ‘Rekla sam da mi jave pa ću ti javiti. Rekla sam da idu u Beograd, ovde su najsigurniji.’ Ne mogu da se smirim. Sestra: ‘Čula se sa tatom, nemoj ga ti zvati da ne troši bateriju. Odvezli su prvu turu od 80 ljudi, pa će se vraćati i razvoziti ih. Potrajaće, ima ih oko 600. Javiću ti ja.’ Kasnije sam saznala da je ta brojka mnogo, mnogo veća, ali da ne nagađamo, moći će to da se proveri jednog dana.

Poruka: ‘Nivo vode opada, javljaju sad u vestima, ali evakuacija se nastavlja tokom jutra i dana sve dok poslednji čovek ne bude evakuisan iz Obrenovca.’ Ne znam da li sam tad zaspala ili sam se onesvestila.

U deset me budi komšijsko dovikivanje. Govore nam da spakujemo po ranac, da se prebrojimo, da moramo obavezno kod Goce u stanu da dežuramo sa terase i probamo da nađemo neki čamac ili dođemo do nekih informacija. Iz stana u potkrovlju ćemo telefonirati. Požuruju me, nemam snage, odlučujem da ću sve polako, natenane. Spakovala sam se i spustila ranac i gumene čizme na prvi sprat. Ponovo sam smirena. Primećujemo da se voda povukla u odnosu na nivo od sinoć. Dakle, ne moramo da žurimo da se evakuišemo. Nema dovoljno čamaca za sve, znamo da još ima beba i dece u okolnim zgradama, ne želimo preko reda. U jednom trenutku ugledam u čamcu sestru od tetke (još jednu, imam ih mnogo) sa četvorogodišnjom ćerkom. U istom čamcu je i Gocina jetrva sa jednogodišnjom ćerkom. Posle više pokušaja, jer se dvogodišnja Jana jako uplašila vode i ulaska u čamac, odlazi i moja sestra od strica iz zgrade iza moje. Sa njom smo kontaktirali dovikujući se sa terase komšiničinog stana, pa onda obaveštavajući njenu tetku i babu u susednoj zgradi. Čuju se ljudi koji dozivaju u pomoć. Nemaju svi našu sreću da imaju izlaz na ulicu, gde može da naiđe čamac.

Onda kreće ludilo. Odlučujemo da, kad odu sva deca sa majkama, mi ostanemo jer imamo gde da se popnemo u slučaju da Sava poplavi. Znamo da ćemo morati van grada kad-tad, jer nema osnovnih uslova za život, ali imamo vode i hrane za još dan-dva. Ulicama prolaze kanuisti i dele vodu, prođe poneki čamac sa hlebom. Pitamo ih da li znaju nešto, postoji li opasnost od Save. Većina nam govori da ostanemo, da smo bezbedniji ovde, a jasno je i nama da nije bezbedno sa bilo kim ući u čamac, čuli smo za prevrtanja. Međutim, počinjemo da paničimo nakon što se čujemo sa ljudima koji gledaju vesti. Javljaju da evakuišu Barič. Ni u desetom satu od početka evakuacije OŠ "Jefimija" moji roditelji nisu izašli odande. Struje nema više od dan i po, pa vadimo hranu iz frižidera i stavljamo na terasu jer je napolju hladno. Kad ogreje sunce, sklanjam hranu u stan. Zaustavljamo čamce da pitamo gde voze. Za nas je prihvatljivo samo do hotela pa pravac Beograd jer nemamo razloga da prolazimo kroz strahote evakuisanja na punktove iz kojih ponovo evakuišu. Ostalo je samo jedno dete u zgradi, ali njih osmoro iz stana ne želi da se razdvaja, što nekako razumem. Odlazim u potkrovlje da telefoniram čoveku za koga mislim da nije sklon panici, da bi me umirio i učvrstio moju odluku da ostanem u Obrenovcu. Međutim, desilo se potpuno suprotno, plakala sam tražeći podršku i govoreći mu da smo bezbedni za sada, da nije lako naći slobodan čamac, naročito onaj koji vozi direktno do hotela, a on je insistirao da se evakuišemo čim nam se pruži prilika.

Sišla sam dole uznemirena, i malo kroz šalu, a malo kroz zbilju, počela da ispitujem komšije ko ima dušek na naduvavanje, da li da skupimo prazne flaše i sastavimo ih trakom, ima li neko dečje šlaufe i mišiće za plivanje... Kad prođe neki čamac pitam šta nude. Voda ne treba, hrana ne treba, treba nam ili prevoz do hotela ili da javite našoj vladi da nam obezbedi pojaseve za spasavanje ili nešto da možemo da plutamo po ledenoj vodi. Svi u čamcima su u fazonu "ne pominji nam vladu". Roditelji već 12 sati čekaju na evakuaciju, iako je prošlo već tri sata otkako im je policajac obećao da su sledeći, nakon što mu je doktorka rekla od čega se moj otac lečio.

Nailazi gumeni čamac sa četiri momka u ronilačkoj opremi. Opet kroz šalu pitam šta nude. Prilaze zgradi: ‘Šta biste želeli?" Mi: ‘Prevoz do hotela.’ Sve je zvučalo kao da se šalimo. Jedan od ronilaca prepoznaje mog komšiju, znaju se sa nekog raftinga, pa pristaju da nas voze do hotela. Momci su jako zabavni, pa ne mislimo na muku niti nas je strah. Spremne za pet minuta, pozdravljamo se sa komšijama, ostavljamo im hranu i vodu, ali zaboravljam da ostavim ključ od stana u potkrovlju i grize me savest. Silazimo do poslednjeg suvog stepenika, momci ulaze u zgradu, nose nas na leđima i unose u čamac nas tri žene i maltezera. Neprijatno mi je, ali momak koji me nosi kaže da sam laka kao perce i zove me Mršavica.

Plovimo kroz ulicu Vojvode Mišića, zaobilazimo prepreke, naši spasioci dele vodu kome treba, ljudi vise na terasama i prozorima. Iznad stare robne kuće je kineska radnja, na prozoru stoje Kinezi: mama, tata i dečak od možda tri godine. Naši heroji se vraćaju do njih, stavljaju im vodu u kantu koju su spustili sa sprata. Veseli Kinezi, kažu, ne treba hrana, hvala, kuvaju pirinač. Ne treba ni evakuacija.

Čujemo da je bolje da skrenemo u glavnu ulicu kod pijace, usput nailazimo na mali čamac sa četvoricom Obrenovčana koji se sami izvlače, veslaju daskama, mole naše spasioce da ih povuku na mestima gde je jaka struja. Glavna ulica stradala, lokali uništeni, na jednom mestu previše plitko za motor, momci izlaze da nas vuku, nama glupo, pa izlazimo i mi. Meni je lako, imam gumenjake, ali moja Goca kaže da joj je došlo da vrišti koliko je ledena voda.

Prolazimo pored crkve, kao da u more uplovljavamo iz reke. Ničeg nema oko nas, samo vodeno prostranstvo. Dolazimo do mostića kod hotela, dočekuje nas deset vojnika i pružaju nam ruku. U šoku sam: ‘Pa šta ćete vi tu, možemo sami da izađemo, gde ste u gradu?!’ Nastavljamo dalje, ne verujem svojim očima, koliko uniformisanih lica. Što u plavom, što u maskirnim uniformama. ‘Šta radite ovde, nema vas u centru grada, gde su čamci, znate li koliko ljudi je zarobljeno u gradu? Gde su vam nadređeni, zanima li nekog situacija na terenu?’ Upućuju me na hotel, odlazim tamo, ispred hotela vojnici zavaljeni u stolice se nešto zavitlavaju, gledaju me belo, pokazuju u pravcu mostića. Jurim nekog sa činom, kad vidim da neko ima malo bolju uniformu pričam im, oni ozbiljnih lica slušaju, ne progovaraju. Jedan u vojnoj uniformi mi kaže da je njima prioritet da sačuvaju svoje ljudstvo. Drugi kaže da nema šanse da je ostalo više od 10.000 ljudi u gradu. Onda nailazimo na razna nabudžena vozila, jedan helikopter, kao na filmu, tu su TV ekipe. Besni, prilazimo autobusima koji nas čekaju, ljudi se guraju, iako nema potrebe, jer autobusi stižu jedan za drugim, što je prvi znak nekakve organizacije. Ulazimo u treći autobus i voze nas u FMP Železnik, jedno od prihvatilišta.

Odlična organizacija Crvenog krsta i volontera. Prijavljujemo se, dezinfikuju nam ruke, svako dobija paket pomoći, sendviče i vodu. Ali ja nemam vremena za to, žurim do perionice pored FMP- -a da zamolim da napunim telefon kod njih, prazna mi baterija, naravno dozvoljavaju. Odmah zovem sestru, a ona mi kaže da su i roditelji oko 18h, u isto vreme kad i ja, stigli u FMP. Ne mogu da verujem, kakva slučajnost, čujem se sa njima, ostavljam telefon u perionici i trčim nazad da ih nađem. Usput srećem mnoge prijatelje, poznanike, grlimo se. Moji roditelji kao iz logora da su došli posle dužeg vremena. Otac siv u licu. Sutradan sam čula kroz kakav užas su prošli u OŠ "Jefimija", u koju su prvo evakuisani, da bi ih posle odatle izvlačili.

Imamo mnogo prijatelja, svi nam pomažu. Neki nisu te sreće, ali ganuta sam ponašanjem ljudi, i time koliko je pomoći prikupljeno, kako je sve fantastično organizovano, kako su volonteri i medicinsko osoblje divni. Moji roditelji su išli kod lekara, sestra sa bebom u Tiršovu, jer je beba dobila temperaturu. Bolnica zvala taksi da ode po njih, taksista Beotaksija ih sačekao i vratio na Banovo brdo besplatno. Hematolog iz Tiršove Petar Ivanovski naručio hranu za njih, otišao do bankomata i dao im 30.000 dinara. Ljudi su neverovatni, svi spremni da pomognu. Veliko hvala.


vreme

KRETANJE BUJICE KA OBRENOVCU: Valjevo

Valjevo >

Pozvani i nepozvani

dragan todorović

Direktor brane Stubo – Rovni, koja iznad Valjeva, tvrdi, da su spustili zatvarače, za koje prošle godine nisu dobili pare, "u Valjevu ne bi bilo poplave, ni u Lajkovcu, gotovo na potezu do Obrenovca"

Sve je, ako se tako može reći, počelo u Valjevu. U sredu, 14. maja, u prepodnevnim satima, videlo se da Kolubara, u kojoj leti, pa i za normalnog vodostaja, takoreći nema vode, nenormalno raste. Grad je formirao Krizni štab, proglašena vanredna situacija, ljudi, i službe, su radili šta treba da rade. Ali, Kolubara je tako ubrzano rasla da je prvo korito, regulisano kamenom, ispunjeno, voda je nadirala drugim, širim koritom, takođe oivičenim kamenom, ispunjavala ga, dolazila do mostova. U večernjim satima snažna i mutna bujica se izlila posle parka Pećina, uprkos nešto nanetoj zemlji i džakovima, prelila most Kod Jadra, gde je početak užeg jezgra grada. Voda se, do kolena, izlila ka centru grada. Krenula je evakuacija i spasavanje najugroženijih.

To veče, na lice mesta je, sa pratnjom, stigao ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Ministar je dao podršku i produžio ka Osečini, gde se izlio Jadar, koji je napravio čuda i u Loznici. Ministar nije lako savladao put, naišao je i na oboreno drveće, ali izborio se sa tom nedaćom, pokazao krosfit veštine, ima slika kako drži granu dok žandarmerija vuče drvo sa puta, i uspešno stigao u Osečinu. Tu video da je Osečina poplavljena, rekao da je doneo najneophodnije, uverio se da su mu deda i baba, po majci, kod kojih proveo srećno detinjstvo, čija kuća do opštine, zdravo i živo, i otišao u nove izazove.

U četvrtak, 15. maj, Kolubara je i dalje divljala i udarala u mostove. Nije rasla. Izlile se i Jablanica i Obnica, od kojih takoreći u gradu nastaje Kolubara. Kazneno-popravni zavod za maloletnike poplavila Obnica, srušila prilazni most, evakuisana 24 pritvorenika iz dela koji služi kao istražni zatvor. Preko 200 štićenika Doma, zajedno sa zaposlenima, ostalo unutar zidina zatvora, popeli ih na spratove zgrada. Uprkos kiši, koja je i dalje padala, Kolubara, koja je udarala u mostove, ipak je stagnirala. Po podne je počela blago da opada, voda da se povlači iz ulica koje su gravitirale mostu Kod Jadra. Javljaju da je Lajkovac, 30-ak kilometara nizvodno, poplavljen, da ima dve žrtve. Valjevo obišli Vučićev ministar odbrane Gašić i general Diković. Ministar izjavio da je Valjevo, pored Čačka, najviše ugroženo, i sa general produžio za Ub.

Istog dana, pravo i prvo, u obližnju Koceljevu, koja prema Šapcu, gologlav i po kiši, helikopterom sleteo premijer Vučić. Lično iz helikoptera, koji sleteo na put, izneo ćebad, pakete vode, hleb. Dočekao ga lično predsednik opštine Veroljub Matić, koji jesenas, sa svoju komplet Grupu građana, preš’o u SNS. Premijer Vučić rek’o da ga Veran zvao i plak’o, jerbo Tamnava, kolubarski sliv, sve poplavila, pre odlaska obeć’o da će "sutra doneti još vode", i od svi prisutni dobio aplauz. Sutradan je Premijer, gologlav i u čamcu, bio u Obrenovcu. Tamnava napravila čuda tek na Ubu, sem varošice, stotine hektara pod vodom. U crkvi, zadužbini Cana Subotića, održan moleban za prestanak kiše!

Kolubara je u Valjevu nastavila blago da opada, Krizni štab saopštio da je grad odbranjen i da "ovo bila najveća nepogoda posle bombardovanja", za dva dana palo preko 160 litara kiše po metru kvadratnom, drugačije rečeno, da je u dva dana kiša padala tri meseca... Direktor brane Stubo – Rovni (gradi se preko 20 godina, do sada uloženo 80 miliona dolara), koja na reci Jablanici, Miodrag Marković, izjavio, mediji nisu preneli, da je brana, sa protokom od 65 litara u sekundi, zaustavila preko 2,5 miliona kubika vode. Otvore na brani je prirodnim putem zatvorila bujica, a da je, kako je rekao, država prošle godine dala pare, spustili bi zatvarače i poplave u Valjevu ne bi bilo. Direktor je rekao da su pare tražili prošle godine, dobili ih tek ove, sad idu tenderi, i ponovio, da su uspeli da spuste zatvarače, za šta su prošle godine tražili pare, u Valjevu ne bi bilo poplave, i ne samo u Valjevu nego ni u Lajkovcu, gotovo na potezu do Obrenovca!

U petak, subotu, Kolubara je i dalje opadala, toliko da su se i na izvaljenim delovima keja videle posledice bujice, iz korita su takoreći ostrugani i zemlja i kamen. U petak stala kiša, krenula klizišta, u danima koji su usledili izbrojano preko sto klizišta, deo sela Rebelj, podno Medvednika, načisto devastiran, ukupna šteta procenjena na pet miliona evra. Počela da stiže humanitarna pomoć. Valjevci skupljaju i za druge, Narodni muzej Valjevo, zahvaljujući grupi entuzijasta, među prvima, poslao pomoć u Krupanj, gde se desila katastrofa, i gde ministar Selaković doživeo "neprijatnosti". Gradska uprava poslala poziv za "Radnu akciju čišćenja grada". U pozivu se građani mole da "ponesu osnovni alat, lopate, ašove, krampove, kose, rukavice, gumene čizme".

Kolubara se povukla, voda je otišla nizvodno, u Lajkovac, Lazarevac, da napravi čudo u Obrenovcu. Sagovornik iz Lazarevca kaže da bi čudo u Obrenovcu bilo još veće da Kolubara nije probila bedeme i poplavila kopove Tamnava – Zapadno polje i Veliki Crljeni, gde se stvorilo jezero dužine 17 kilometara, dubine i do 70 metara. To je potvrdio i generalni direktor "Kolubare" Milorad Grčić, inače Obrenovčanin, koji je za RTS rek’o da se na kopovima zadržalo 210 miliona kubika vode.

Za kraj izveštaj sa antologijske konferencije za štampu GO SNS-a Valjevo, partije koja se krajem godine povukla, pa odstranjena, iz lokalne vlasti. Šef Pravnog tima SNS-a Mihailo Milutinović izjavio da se u Valjevu reagovalo kasno, i bez koncepcije, te da je SPS gradonačelnik sedeo i čuvao kancelariju, dok su ministri dolazili u Valjevo. Kako rek’o, bog nas je pogledao, jer se Brana začepila prirodnim putem. Milutinović je protestovao što se niko nije setio da uključi ljude i stručnjake iz SNS-a, koji bili spremni da ponesu deo odgovornosti, ali ih nisu zvali. Dodao još da u ovakvim situacijama ne treba da bude politike, a pitan, što se nisu priključili dobrovoljno, pravno odgovorio: Nisu nas zvali, a nigde se ne ide nepozvan!


vreme

Bosna i Hercegovina >

Opustošena zemlja

tanja topić

Da svaka nesreća nosi i nešto dobro pokazuje visoka solidarnost među građanima Bosne i Hercegovine, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Decenijama stanovnici ove zemlje nisu bili u nečem ujedinjeni kao što je to bilo u ovom slučaju

Bosna i Hercegovina žali za najmanje 24 žrtve poplava, koje ovom zemljom haraju gotovo sedam dana – za sada je u Federaciji BiH sedam žrtava, u Republici Srpskoj sedamnaest. Preko 950 hiljada ljudi napustilo je domove, mnogi od njih po ko zna koji put, 20 hiljada ljudi je evakuisano, oko 100 hiljada kuća je uništeno ili oštećeno. Brojne zgrade i objekti su sravnjeni sa zemljom. Stočni fond je devastiran.

Nakon što je voda poharala gotovo trećinu zemlje, u pojedinim dijelovima su aktivirana brojna klizišta (nekoliko hiljada) i pomjerena minska polja. Direktno ili indirektno ugrožena je trećina stanovništva, najmanje milion i po ljudi.

Nabrajanja gdje je najteže sežu unedogled: "najteže je u Maglaju, dramatično u Orašju. Voda nadire u Šamac. U Doboju, gradu ‘stradalniku’, broje mrtve, Željezno Polje pod vodom, tuzlanski region je odsječen i ispresijecan. Posavina je opet stradala. Kao i Semberija, Bijeljina je još uvijek pod vodom". Tako je Bosna i Hercegovina opet predmet svjetske pažnje, za nju se opet skuplja humanitarna pomoć.

Iako su meteorolozi upozoravali na protekli i prokleti crveni četvrtak, mnogi ovim upozorenjima nisu pridali neophodnu važnost, i u vrlo kratkom vremenu su se sa ovom pošasti suočili gotovo nespremni. Brzina kojom je voda nosila sve pred sobom nije dopustila da se pripremaju u hodu. Kad su mnogi shvatili šta je zemlju snašlo, bilo je kasno, spašavali su se goli životi. Djelovanju prirode doprinio je i ljudski faktor. Na naplatu su stigle sve prethodne godine političkog nečinjenja i ljudskog nemara.

U siromašnoj zemlji vozni park svakog ministarstva "teži" je od cjelokupne državne imovine namijenjene borbi protiv požara, poplava i drugih elementarnih nepogoda. Zato su nedostajali čamci, ćebad, uniforme, vreće za pijesak, lopate, pumpe za ispumpavanje vode, gumene čizme. Jedan stariji Dobojlija je, prvi dan nakon kakve-takve "normalizacije grada", novinaru banjalučke Alternativne televizije Igoru Požgaju rekao kako su mu, zapravo, najpotrebnije gumene čizme i da bi mu baš dobro došle te koje novinar ima na nogama. Požgaj ih je skinuo i dao iznenađenom čovjeku.

Podaci iz budžeta Republike Srpske govore da je za rad Civilne zaštite RS u periodu od 2011. do 2014. godine izdvojeno nešto više od 18 miliona i 225 hiljada maraka, od čega je za nabavku postrojenja i opreme utrošeno svega 2,84 odsto. Ostatak je otišao na plate zaposlenika. Republika Srpska bila je zahvaćena poplavama i 2010, u godini poslije te katastrofe za nabavku opreme i postrojenja nije utrošena niti jedna marka.

Ali da svaka nesreća nosi i nešto dobro pokazuje visoka solidarnost među građanima Bosne i Hercegovine, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Decenijama stanovnici ove zemlje nisu bili u nečem ujedinjeni kao što je to bilo u ovom slučaju. Momci iz Bihaća pohitali su u Doboj i tamo odradili veliki posao spašavanja ljudi. Građane Doboja spasile su susjedne opštine Tešanj i Jelah. Među prvima u pomoć su priskočili susjedi iz Hrvatske. Ovog puta crvena krvna zrnca se nisu prebrojavala, uz poneki izuzetak, što je za BiH uspjeh vrijedan podviga spašenih života.

Najviše su zakomplikovale strukture vlasti na državnom nivou, jer Ministarstvo vanjskih poslova BiH još uvijek nije našlo načina da mogućim donatorima iz inostranstva omogući da na brz i jednostavan način pomognu ugroženima. I u organizovanju i distribuciji humanitarne pomoći došle su do izražaja sva složenost zemlje i tromost u donošenju odluka. Mali ljudi koji žele pomoći onima koji se bore za život moraju se boriti sa komplikovanim SWIFTO-vima i IBAN-ima, dok dragocjeno vrijeme curi. Barem je Uprava za indirektno oporezivanje pripremila Odluku o oslobađanju od plaćanja uvoznih dažbina i inspekcijskog nadzora za sve pošiljke humanitarne pomoći, a sve one moraju biti prijavljene Ministarstvu sigurnosti BiH. Naredbom Štaba Republike Srpske za vanredne situacije naređeno je da lokalne zajednice ne mogu imati svoje račune za prikupljanje pomoći ugroženima u poplavi. Prema toj odluci, bankama se zabranjuje da otvaraju račune za posebne namjene na ime pomoći za poplavljena područja. Te uplate se mogu vršiti isključivo preko računa Ministarstva finansija Republike Srpske.

Protiv iste pobunili su se neki od gradskih otaca, poput gradonačelnika Prijedora Marka Pavića, koji smatra da su ovakve odluke destimulativne i za građane i za lokalne zajednice u RS. "Vladina odluka pravi, kao što je to rekao ministar finansija RS Zoran Tegeltija, lopove od načelnika opština, a poštene ljude na nivou Vlade, što je nezamislivo i neprihvatljivo." Očito da je voda sem mulja, smeća, uginulih životinja, svih naših starih i znanih slabosti, iznijela dva lica iste patnje: solidarnost i bezgraničnu požrtvovanost jednih i hladnu i potpunu indiferentnost drugih, te i prve probleme u raspoređivanju i upravljanju novcem. Republičke vlasti ne vjeruju lokalnim, a dobar dio građana nikome od političara. Za to vrijeme traži se razumijevanje građana.


vreme

Odlican tekst ove devojke,odnosno dnevnik koji samo potvrdjuje mnoge stvari,teoreticari zavere obavezno da ga procitaju...

Sto se tice ovog iz Valjeva,brana,sve da ima cepove se moze zatvoriti do odredjenog nivoa vode,dok nema rizika,a onda mora da se otvori pa neka plavi koliko hoce,jer kad bi pukla pod pritskom danas bi mogao da prica o Valjevu gradu koji je nekad postojao...ali bitno je da je u prici o poplavi ispljuvao SNS,mission completed

Paraćin posle poplava: Goli zidovi života

Paraćinci uklanjaju posledice nedavne katastrofe koja ih je zadesila. Dok mnogi pomažu, neki šetaju sa rukama na leđima. Samo tehnička voda, u toku detaljna dezinfekcija



PARAĆIN - Marljivi Paraćinci su na svojim plećima osetili kako izgleda imati pa nemati. Bilans katastrofalne poplave, koja je grad zapljusnula pre sedam dana, kada je Crnica podivljala kao nikad u istoriji, polako se svodi.

Već sada se, međutim, vidi da je šteta ogromna, naročito u delovima grada kao što je Elmosovo naselje, gde je voda dosegla do krovova. Mnogima su, na primer u Čegarskoj ulici, od života ostali goli zidovi, a dojučerašnji nameštaj i drugo pokućstvo iz 1.200 sada već bivših domova, izbacuje se na ulice, jer je neupotrebljiv. Iako je grad u velikoj meri doveden u red zalaganjem građana i stručnih službi, tragovi crvenkastog mulja su vidljivi po ulicama, trgovima, na zidovima pojedinih zgrada. Lepi se za obuću, a uveče, kažu neki građani, čestice koje vetar okolo raznosi, nadražuju grlo.

O posledicama nezapamćene poplave za „Novosti“ govori gradonačelnik Paraćina, Saša Paunović.

- Pod vodom se, delimično ili potpuno, našlo 5.000 domaćinstava, 1.200 kuća je bilo poplavljeno više dana, pa su sada potpuno neupotrebljive. Evakuisano je oko 300 ljudi, uz pomoć vojske i policije, a prva pomoć koju smo dobili u grad je pristigla sutradan, od pokrajinske vlade, čiji su aktivisti išli od kuće do kuće i delili građanima vodu, hranu i sve potrepštine. Budući da je jako stradalo gradsko jezgro, šteta je zaista ogromna. Razumljivo je da u ovim danima kod nekih ljudi postoje nestrpljivost i nerazumevanje, ali mi smo dužni najpre da pomognemo onima čiji su domovi ostali prazni, a garaže i podrume ćemo čistiti kasnije - kaže Paunović.

U nekadašnjoj prestonici srpskog štofarstva sa poplavom su se borili i 1968. godine, ali je ovaj put stihija bila mnogo veća i razornija. Neki građani smatraju da je pomoć mogla da stigne brže, a ima i onih koji kažu da je izostala solidarnost samih Paraćinaca koji su nastanjeni u višim delovima grada.

- Svakome je svoja muka najteža. Ima i onih koji su stradali teže od nas, ali i onih koje voda nije ni dotakla. Dok mnogi pomažu, neki naši sugrađani, čiji su domovi čitavi, obilaze potopljene delove grada s rukama na leđima. Istini za volju, u samom gradu ima više stotina mladih volontera, koji su osvetlali obraz i onima što ne mare za tuđu muku - smatra Marina Nikolić.

Mukotrpan posao Paraćincima olakšava bar činjenica da imaju tehničku vodu, i činjenica da komunalci odnose otpad danonoćno. U gradu rade i ekipe za dezinfekciju, pripadnici ABHO grupe iz Kruševca i znamenite 63. padobranske brigade.


MEDIJI ZATAJILI

MNOGI Paraćinci su ogorčeni na medije, jer smatraju da u prvih par dana, kada im je bilo najteže, nisu bili dovoljno zastupljeni u medijskom prostoru, iako su pljuštali pozivi za pomoć na „Tviteru“ i drugim društvenim mrežama, koje su odigrale izuzetno važnu ulogu. Gradonačelnik Paunović pojašnjava da je to zbog činjenice da grad nije imao nikakve kanale komunikacije, jer je već prvog dana poplave ostao bez struje, telefonije, internet-mreže.

Izvor

______________________________________________________________________________

Inace, bunio nam se vajni predsednik opstine, kaze za ministra sporta "Dosao manekencic da se slika" .

Inace, inace u pravu je za medije. Ko nas hebe kad dopisnistva u Jagodini pa im tesko da dodju. 

Tanjug | nedelja, 25.05.2014. | 13:59

Kiša koja je u subotu padala na severoistoku BiH uzrokovala je nove poplave, pri čemu su poplavljena naselja Orahovica i Donja Orahovica kod Gračanice, u Tuzlanskom kantonu

U samo 15 minuta ova dva naselja je poplavila Moranjacka reka, koja na to područje dolazi iz pravca grada Srebrenika kao pritoka reke Spreče, prenosi Dnevni avaz.

Meštani Orahovice navode da je, kako navodi sarajevski list, brdski deo pogodio prolom oblaka i da se sva voda slila prema ravnicarskom delu naselja.

Za samo 15 minuta voda je potopila prve spratove domaćinstava, a nivo vode je iznosio i do 120 cm, javlja BHlive.info.

Taj deo Gračanice bio je potopljen 15. i 16. maja ove godine izlivanjem reke Spreče.

Štete današnjom poplavom za stanovnike ovog kraja su još veće i nenadoknadive, jer vecina stanovništva živi od poljoprivrede, podseća Avaz.

(Akter)