Е, да сам јединац... Имам старијег брата који је пре пола сата изашао са друштвом да блеји у кафићу, кога боли курац што на 10 километара одавде људи губе животе.

http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/466596/Pauk-mu-odneo-automobil-dok-je-predavao-pomoc-za-poplavljene?ref=fbblic

Direktor Parking servisa Marko Janković navodi da im niko nije signalizirao da se ne podižu nepropisano parkirana vozila oko punktova za prikupljanje humanitarne pomoći.

AAaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Треба и кафићи да раде, од кога држава да узме порез?  

Јбг...прописи су прописи.

 

Савски Кеј 14. април 2006. вода је скоро прелила последњи насип. За време студирања ово је било највише што сам видео, а Сава стално плави. Како ли је сада?

Takođe i ove što neće da ostave muškarce.
"Ama nosi se ženo u tri pičke materine, još o tebi treba da mislim."

Evo nemo se bojite, kaze strucnjak da Kolubara ne moz se izlije nikad. 

Nisam vise Cigan
Sad sam Rom
Kakva promena
U zivotu mom

ne znam za bosnu ali u srbiji na svim vecim planinskim vrhovima ima dosta snega,negde pocinje vec od 1200m nmv pa navise

Sad zandarmerija,a kad opale po njima k'o da su Al Kaida.M'rs!



Žandarmerija u Obrenovcu: Uđete po jednog čoveka i nađete masu njih


Blic

Radimo dan-noć. Kad je mrak ili duboka voda, ako ne može vozilima ili čamcima da se priđe i odradi spasavanje, tada idemo mi.

Siđemo u vodu, zagazimo muški, stavimo čoveka na leđa i donesemo ga do vozila. Nekad, kad padne noć, moramo da izgazimo put ispred vozila da bi ono moglo da prođe - priča major Žandarmerije Slaviša Ivanović.

Prilikom spasavanja dešavalo se da idu u obilazak Obrenovca velikim vozilima i da se jedva probijaju.



- Na terasama smo videli građane koji mašu rukama i traže pomoć od nas. Na jedvite jade se probijemo do njih, do ulaza, a onda ne može čamac da priđe. Tada nam ne preostaje ništa drugo nego da uzmemo ljude u ruke i da ih prenesemo. Voda je bila do pojasa, nekad i veća - priča Ivanović.
Slaviša Ivanović: Mi ponekad sami sebi kažemo „hvala“ kada spasemo nekoga. Najvažnije je spasti čoveka.

Gde se nije moglo kroz ulaze, išli su preko balkona ili prozora na drugom spratu.
- Odete po jednog čoveka, tražite ga, a onda nađete masu ljudi. Tu su bili i hendikepirani, nepokretni, nije bilo dovoljno nosila. Tada stavimo čoveka da sedne u stolicu i tako ga prenesemo - objašnjava Ivanović.

Sve što se desi prilikom spasavanja, ostaje duboko urezano u čoveku.
- Kako da se zaboravi kad neko kaže: „Pomozite, žena i deca treba da se izvuku odavde“. Dajemo svoj maksimum - kaže Ivanović.



Kako kaže, nije bilo situacije da nekoga nasilno izvlače. Ukoliko smatraju da ljudi mogu i žele da ostanu tu gde jesu, onda im donesu hranu, vodu i osnovne životne namirnice.

- Nekad su ljudi očajni i, prosto rečeno, ne znaju šta će sami sa sobom, a kamoli da se zahvaljuju. Mi nekad kažemo sami sebi hvala za to što smo spasli nekoga - kaže on.