Прес: Разговор са хрватским престолонаследником

регионална ексклузива: краљ хрватске

Вељко Миладиновић је у италијанском градићу Арецу пронашао принца Амедеа од Савоје, сина Томислава Другог, којег је Анте Павелић прогласио за хрватског краља током НДХ мада се овај никада није појавио у Загребу. Принц Амедео, иначе велики пријатељ српске династије Карађорђевић, за Недељник говори о свом оцу, Загребу, Србији, Косову, Другом светском рату, Берлусконију, кризи у ЕУ...

Родио се 1943. као хрватски краљевић. Принц Амедео од Савоје и војвода од Аосте на рођењу је добио и име Звонимир Други. Чак су ретки и Хрвати који знају за њега, а Недељник га је пронашао у италијанском градићу Арецу, где се данас бави производњом вина. Пре неколико година се прогласио и главом породице династије Савоја, иако припада бочној династичкој линији, јер се директни потомак краља Виторија Емануела оглушио о породично право - оженио се без краљевске дозволе, чиме је изгубио сва наследна права.

Мало је позната историјска чињеница да је Павелићева НДХ од 1941. до 1943. била монархија, пошто је италијански краљ Виторио Емануеле, на захтев Анте Павелића, „Томиславову круну" доделио Ајмонеу Савоју, војводи од Аосте, чиме је овај италијански племић добио име краљ Томислав Други. Иако је Томислав Други носио хрватску круну, никада није посетио „своју" земљу. Није дошао чак ни на крунисање које му је припремљено у Томиславграду, због тадашњих сукоба Хрватске и Италије око Далмације.

Када се Италија повукла из Другог светског рата, Томислав II је абдицирао са хрватског престола. Али само месец дана пре абдикације родио му се син Звонимир Други, данашњи војвода од Аосте и принц Савоје. После абдикације његовог оца, Немци су ушли у Италију и младог Амедеа Звонимира затворили у сабирни логор у Аустрији.

На почетку разговора, принц Амедео се извињава што на на српском језику зна да каже само „добар дан", „до виђења" и „хвала". Каже нам и да може да прати религијску службу у нашим црквама, пошто је са мајком, грчком принцезом Иреном, често ишао у православну цркву. Без обзира на анимозитете на Балкану и то што му је по рођењу Хрватска додељена као „његова држава", каже да је посебно везан за Србију, пре свега због блиских рођачких веза са Карађорђевићима. Иако је НДХ била међународно непризната држава, у породичним документима се и даље може наћи да је име грофа: Амедео Умберто Костантино Ђорђо Паоло Елена Мариа Фиоренцо - Звонимир.

Онда ми Амедео прича анегдоту која баш показује како је кратко историјско памћење на Балкану:
„Срео сам код мене у Арецу на бензинској пумпи момка који тамо ради и по лошем италијанском акценту сам приметио да је странац. Питао сам дечака одакле је, он је одговорио: 'Из Хрватске'. Рекао сам: 'Јел' знаш ти да сам ја твој краљ'. А био сам обучен за шетњу, па ме је гледао као да сам побегао из луднице. После недељу дана опет сам га срео, зауставио ме је и питао да ли се зовем Амедео. Каже: 'Питао сам оца и стварно ми је рекао да сте краљ.' Поклонио ми је заставу Хрватске, данас се увек поздравимо кад дођем и тако могу да кажем да имам пријатеља Хрвата", смеје се хрватски престолонаследник.

Како, дакле, гледате на питање вашег права на хрватску круну?

Рођен сам 1943. године, а како се рат заоштравао, од тада се више није говорило о Краљевини Хрватској. Мој отац Ајмоне је био проглашен краљем Хрватске, али је увек говорио: „Ја не знам тај језик, не знам унутрашње односе и имам превише поштовања према хрватском народу да бих постао краљ земље коју не познајем." Ипак, морао је да послуша, јер су Хитлер и Мусолини имали ту идеју. Краљ Италије је рекао: „У реду, послаћемо им војводу Ајмонеа и он ће бити краљ Хрватске." У нашој породици се поштују наређења, али мој отац је био против тога. У неким породичним списима за мене стоји име Звонимир, али то ми данас није званично име. И не полажем право ни на шта у Хрватској.

Зашто ваш отац никада није посетио Хрватску?

Требало је да оде, али никада није отишао. Надао се да ће престати да причају о Хрватској као његовој краљевини. Он је био шеф италијанске морнарице и није напуштао команду.

Како објашњавате да је Анте Павелић тражио од Италије да постави хрватског краља, а скоро смо открили да су у исто време италијански војници улазили у сукоб са Усташама и организовали одбрану угрожених српских цивила?

То је заиста контрадикција и један од разлога што мој отац није ишао у Хрватску. То има везе са Мусолинијем, а мого је тога о том човеку што је и данас остало неразјашњено.

А да ли сте ви некад били у Хрватској?

Нисам био никада, а желео сам. Плашио сам се да неки људи не помисле да идем тамо да бих полагао право на престо. Планирам да идем у марту и волео бих да посетим хрватског председника. Већ сам разговарао о томе са италијанским амбасадором у Хрватској. Планирам да са својом супругом посетим Јосиповића и да му одамо поштовање. Надам се да ће то бити у марту.

Каква је била улога вашег оца као краља Хрватске током Другог светског рата?

Мој отац и мој стриц Амедео, који је био вицекраљ Источне Африке, упозоравали су на катастрофалан завршетак рата. Моја страна породице није била наклоњена Мусолинију, а он није имао представу да ће на крају Немачка бити поражена не само од Британца, него првенствено због каснијег укључивања Америке у рат. Моја породица је то видела од почетка. Били су против рата, не само зато што су видели крајњи исход, већ су мој отац и стриц образовани у Енглеској и имали су посебно дивљење према тој земљи. Али када су морали да се боре, борили су се. И мој стриц се борио против Енглеза и погинуо у заробљеништву.

Да ли сте били у Србији?

Био сам пре годину дана. Били смо неколико дана за време позоришног фестивала на позив Филипа Цептера. Врло сам добар пријатељ са српским краљем Александром Другим. Као млађи сам добро познавао принца Павла Карађорђевића. Био је шармантан и врло интелигентан човек. И знао је много. Никада нисам упознао краља Петра Другог, али његова супруга, краљица Александра, била је моја прва рођака. Она је ћерка грчког краља Александра, брата моје мајке Ирене. Тако смо Александар и ја заправо рођаци. Посебно ценим Павлову ћерку, принцезу Јелисавету, знам да је увелико прославила 70. рођендан, а изгледа као да има 50. Предивна жена.

Ударио брат на брата
Дворске интриге

Објасните нам природу сукоба у оквиру династије Савоја и прилике које су довеле до вашег проглашења за главу краљевске куће.

Када се мој рођак Виторио Емануеле оженио, није тражио дозволу свог оца, који није био само краљ, већ и глава породице. У нашој краљевској породици постоји правило да је пре брака неопходно добити дозволу главе породице. Тако је и у Шпанији и Енглеској. Не знам да ли би му отац дао дозволу, али он је није тражио. Зато је искључен из права на наследство трона. Ја се нисам прогласио главом породице, ја то јесам. Имам довољно докумената који то доказују, то је наше породично право које траје више од два века. Постоје писма његовог оца која то доказују.

Верујете ли у могућност повратка монархије у земљама које су после Другог светског рата постале републике?

Неки политичари говоре о монархији као држави која није демократског уређења. То није тачно, монархија може да буде гарант демократије. Пријатељ сам и са Симеоном, бугарским престолонаследником који се одрекао круне и на изборима постао премијер. Монархија још има јаке противнике, иако верујем да они нису већина. Народ увек воли своје краљеве. На улици вашег главног града сам чуо да када људи причају о Александру, они причају „о краљу".

Желите, дакле, да вратите монархистичко уређење у Италију...

Монархија се сигурно неће вратити сутра ујутру. Али може да постане алтернатива ако ствари наставе да се развијају у погрешном правцу.

Да ли бисте подржали повратак монархије у Србију?

Наравно. Посебно због мог рођака Александра.

Како као „хрватски престолонаследник" посматрате распад Југославије деведесетих?

Тешко је уопште било окупити толико различитих делова у једну државу. То је нешто што су хтели Британци и још неке земље. Тито је успевао да одржи ту земљу, али не може се рећи да је она била демократска. Мој деда, грчки краљ Константин, увек је говорио да је тешко одржавати такву земљу. Он је говорио само о Србији.

У последње време све чешће говорите о политичким приликама у Италији и Европи. Шта је разлог економске кризе и кризе опстанка ЕУ?

Немогуће је посматрати кризу евра независно од политичких односа, јер је политичко јединство Европе засновано на евру. Забринут сам посебно због Грчке, јер сам по мајци Грк. Не бих могао да кажем да ли бих могао боље да сам ја на челу те државе. То је као да ме питате како на Балкану држати људе заједно.

Како оцењујете период владавине Силвија Берлусконија?

Почео је врло добро. Индустрија је почела да ради. Најважнија тековина његове владавине је што је успео да смањи број партија. Уместо 32 разједињене странке добили смо јаснију слику са једном владајућом, а једном опозиционом партијом. Не бих заузимао позиције против њега. Опозиција је против њега због приватног живота. Приватни живот не треба да има везе са политиком, али он јесте претеривао.

Како гледате на проблем Косова и Метохије?

Чини ми се да је председник Тадић урадио доста тога да унапреди ситуацију. Кфор такође чини добру ствар. Сада је у сваком случају много боље него што је било раније, бар се људи не убијају.

Како мислите да је нормализован живот ако сукоб на северу Косова виси у ваздуху?

Тако ми читамо у новинама, али ако ви то кажете, онда је то само моја пуста жеља. Искрено, не знам довољно о тој ситуацији. Срео сам једног момка, рекао ми је да је из Албаније. Питао сам га да ли је муслиман или православац. Отац му је муслиман, а мајка православка и зато са оцем петком иде у џамију, а са мајком недељом у православну цркву. Та прича, негде, отвара очи.

Вељко Миладиновић

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Nedeljnik/story/201092/Kralj+Hrvatske%3A+%E2%80%9ENe+zanima+me+kruna%22.html