Преминуо Момо Капор :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Последња колумна Моме Капора: Похвала новинарима
НИН

Видим да се у свету све више новина гаси; листови се затварају, новинари остају без посла, некадашњи читаоци новина сада их читају преко компјутера. Али то није ни изблиза исто. А и друкчије се постаје новинар.

Не постоје више тајанствене редакцијске јазбине у које дечаци, који ће једнога дана бити новинари, улазе плашљиво међу новинске вукове са првим текстовима у ознојеним шакама. Најпре их нико неће потписивати, а затим ће им испод чланка одштампати почетна слова имена и презимена. Док дођу до пуног потписа мораће да попију много вињака и пива са старијим колегама. Постаће магично повезани са својим листом и бориће се за њега, хватати за гушу, објашњавати да је и поред свега најбољи.

Данас се новинари као у каквом инкубатору рађају неприметно у компјутерима. Свако може да издаје сам своје новине, свако је осамљен изнад тастатуре свог компјутера.

Признајем, припадам оном поколењу које не уме ни да га укључи , а и да ми то пође за руком из екрана ће поврвети гомиле енглеских скраћеница и знакова. Невероватно, нови дечаци и девојчице играју се са њима без муке. За разлику од нас они нису видели свет нити га осетили под ђоновима својих ципела али мање-више сви знају енглески који ми до краја никада нисмо научили.

Како се то догодило? Вероватно оних година када су два магична слова заменила све остало и освојила свет – ОК. Она су отерала у заборав чак и наше прастаро традиционално БРЕ. Данашњи дечаци, може се рећи, су углавном сањари који живе у виртуелном свету. Они знају сваки њујоршки угао улице и авеније, све оркестре и сва места у моди, али само не знају како је то остати тамо без долара у џепу. У њиховим сиротим собичцима расцветава се са екрана и светли велики свет кроз који пролазе, луњају кроз њега, мувају се и као да живе тамо све док не угасе компјутер, а из таме се појави поново мирис киселог купуса и запршке.

Са новинама смо се зближили још од малих ногу. Многи од нас су на новинама које им је куповао отац научили да читају. А када су одрасли научили су и јединствену вештину која је постојала само у социјализму – читање међу редовима. Та вештина је подразумевала истанчано осећање предвиђања међу редовима оног који је говорио сасвим супротне ствари.

Уз то, сваки лист поседује своју посебну боју, мирис и квалитет хартије који се осећа под прстима. Тако је Политика донедавно била сива и озбиљна, а жућкасти је папир Борбе личио на бетонске ступце Правде. Новости су под прстима одувек имале посебну тактилност - ствари које је немогуће осетити на стакластом екрану компјутера. Са њима је престао и ритуал јутарњег читања новина по кафанама, на тротоару. Човек, наиме, прилично глупо изгледа са лаптопом на карираном столњаку покрај кафе зване комплет (џезва, шољица, шећер, ратлук на чачкалици). На компјутеру су све информације исте; стакласте и безличне, као да су писане све у једној редакцији.

„Човек двадесетог века ће блудничити и читати новине” писао је Албер Ками у својим „Свескама”.

Сем тога, новине су саме по себи поетична ствар.
Новине као сиротињски столњак на сандуку молера на којима је векна хлеба која се још пуши, пола киле шваргле и два велика парадајза која кад се једу цуре низ браду а који су најбољи онда кад се Цигани њима гађају.
Савијена Политика у џепу Гвоздена коју је насликао Мића Поповић.
Растворене новине преко лица после ручка као одбрана од насртљивих мува.
Новине сложене у облик наполеоновске капе када се кречи стан.
Фишек од новина са кило младих трешања или букет цвећа на Каленића пијаци где се најлепши букети пакују у новине: „Цвеће за госпођу, Политика за њеног мужа”.
Новине којима се заклањамо од изненадног пљуска док претрчавамо улицу. Новине у десном џепу као знак распознавања на састанку са непознатом девојком.

Нисам приметио да на интернету постоји једна неопходна ствар за новине, то су читуље које ујутру прелистамо потајно се радујући што још увек пијемо кафу и то заслађену са једном од три смрти: со, шећер и брашно. (Заборавили су само кокаин.)
Новине које се подмећу госту који долази са бљузгавице да му се отопи снег са ципела да би спасили ионако дотрајали паркет.
Новине којима се пали ватра у фуруни; њихов благословени пламен угрејаће наше хладне сиротињске собичке.
Раширене новине на столу на којима је бака остављала округласто тесто за ванилице да се просуши.
Новине од којих деца праве цепелине и бацају са терасе на улицу.

Новине у отменим светским кафеима на трсци (којој нико не зна име) када се по ономе шта држе у рукама распознају ко је ко. Последњи такви тршчани оквири за новине виђени су педесетих година у кафеу Руски цар у Кнез Михаиловој и били су окачени на чивилуку. Тада сам у рукама тих часних стараца, генерација која је давно изумрла, први пут у животу видео да постоје и неке друге новине које се зову Монд, Ла Република, Финанциал Тимес, Тиме, а не само Борба и Комунист.
Новине имају своје посебне драгоцене мирисе; и затворених очију разликоваћу једне од других. Вјесник од новосадског Дневника, на пример.

Откада нисам чуо: „Даћу те у новине “! Ко данас каже „ставићу те у компјутер“.
Стриц Арсена Дедића, покојни Крсто Дедић, умировљени столар, имао је пса Џекија кога је изјутра пуштао из авлије у Улици Николе Тесле са врха Шибеника да му донесе Политику са киоска. На шибенском тргу званом Пољана стајала су три киоска: Вјесник, Борба и Политика. Џеки би стао испред киоска Политике и залајао два пута кратко па би му продавац дао смотану Политику у зубе а он би отрчао онако керећи укосо преко трга све до куће, док су му житељи тог лепог града видевши га са Политиком псовали четничку матер. О њему су писале и новине у своје време. Био је то први српски пас националиста у Далмацији.

Не треба заборавити ни пажљиво изрезана средства информисања исечена и набодена на велики ексер у пољском клозету који шкрипи и стење на ветру, где читалац може да се упозна са најзначајнијим догађајима неког дана протекле године.
Не, не нећу да кажем, компјутер је одлична ствар, али још нисам видео никога како лаптопом извлачи високи сјај из стакала на прозорима.

"Похвала новинарима" је последња колумна коју је Момо Капор објавио у недељнику НИН од 18. фебруара 2010..

Пренето са...