Преминуо Момо Капор


Један од најчитанијих српских писаца Момо Капор преминуо данас на Војно-медицинској академији у Београду у 74. години.

У Београду, на Војно-медицинској академији, данас је преминуо један од најпознатијих и најчитанијих српских писаца, сликар и новинар Момчило Момо Капор, потврдила је његова породица.

Рођен је у Сарајеву 1937. године, а одмах по завршетку Другог светског рата са породицом се преселио у Београд у коме је, уз повремена избивања широм света, остао до краја живота и био његов својеврсни хроничар.

Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности. Од како је 1975. године објавио "Фолиранте" написао је велики број романа и збирки прича.

Капор је и аутор бројних документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево , Џоли џокеј , Крај викенда).

Романи "Уна" и "Књига жалби" су екранизовани. Његова дела превођена су на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик .

Izvor: RTS

slava mu

voleo sam da čitam njegove rane radove, dok je bio pisac gradskih tema.

Велики човек.. слава му

Saucesce porodici!

Slava mu!

Отишао је велики човек...писац,сликар,новинар и патриота нека му је вечна слава

R.I.P

Poslednja kolumna Mome Kapora: Pohvala novinarima

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka

odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.


Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera.


Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.


Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari.

Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.


„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar.
Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju.
Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović.
Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan.
Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”.
Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu.
Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.


Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.


Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.


Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.


Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

 

"Pohvala novinarima" je poslednja kolumna koju je Momo Kapor objavio u nedeljniku NIN od 18. februara 2010..

Vecna mu slava.

RIP.Nek mu je laka zemlja

Njegova dela sam čitao po više puta...
Neka mu je laka zemlja.

Вечна му слава и нек почива у миру.

neka pociva u miru

Polako odlazi sa scene legendarna generacija... Sada Momo na nekom oblacku sa svojim prijateljem Danilom Kisom proslavlja ponovni sastanak...

Slava mu!

Veliki covek,veliki knjizevnik,Umetnik,boem,Srbin..neka njegova dela sam citao i vise puta.
Hvala ti na svemu dragi Momo-covek toliko zivi koliko zive njegova dela a ti ces ziveti zauvek!
Saucesce Porodici

Последња колумна Моме Капора: Похвала новинарима
    НИН 

Видим да се у свету све више новина гаси; листови се затварају, новинари остају без посла, некадашњи читаоци новина сада их читају преко компјутера. Али то није ни изблиза исто. А и друкчије се постаје новинар.

Не постоје више тајанствене редакцијске јазбине у које дечаци, који ће једнога дана бити новинари, улазе плашљиво међу новинске вукове са првим текстовима у ознојеним шакама. Најпре их нико неће потписивати, а затим ће им испод чланка одштампати почетна слова имена и презимена. Док дођу до пуног потписа мораће да попију много вињака и пива са старијим колегама. Постаће магично повезани са својим листом и бориће се за њега, хватати за гушу, објашњавати да је и поред свега најбољи.

Данас се новинари као у каквом инкубатору рађају неприметно у компјутерима. Свако може да издаје сам своје новине, свако је осамљен изнад тастатуре свог компјутера.

Признајем, припадам оном поколењу које не уме ни да га укључи , а и да ми то пође за руком из екрана ће поврвети гомиле енглеских скраћеница и знакова. Невероватно, нови дечаци и девојчице играју се са њима без муке. За разлику од нас они нису видели свет нити га осетили под ђоновима својих ципела али мање-више сви знају енглески који ми до краја никада нисмо научили.

Како се то догодило? Вероватно оних година када су два магична слова заменила све остало и освојила свет – ОК. Она су отерала у заборав чак и наше прастаро традиционално БРЕ. Данашњи дечаци, може се рећи, су углавном сањари који живе у виртуелном свету. Они знају сваки њујоршки угао улице и авеније, све оркестре и сва места у моди, али само не знају како је то остати тамо без долара у џепу. У њиховим сиротим собичцима расцветава се са екрана и светли велики свет кроз који пролазе, луњају кроз њега, мувају се и као да живе тамо све док не угасе компјутер, а из таме се појави поново мирис киселог купуса и запршке.

Са новинама смо се зближили још од малих ногу. Многи од нас су на новинама које им је куповао отац научили да читају. А када су одрасли научили су и јединствену вештину која је постојала само у социјализму – читање међу редовима. Та вештина је подразумевала истанчано осећање предвиђања међу редовима оног који је говорио сасвим супротне ствари.

Уз то, сваки лист поседује своју посебну боју, мирис и квалитет хартије који се осећа под прстима. Тако је Политика донедавно била сива и озбиљна, а жућкасти је папир Борбе личио на бетонске ступце Правде. Новости су под прстима одувек имале посебну тактилност - ствари које је немогуће осетити на стакластом екрану компјутера. Са њима је престао и ритуал јутарњег читања новина по кафанама, на тротоару. Човек, наиме, прилично глупо изгледа са лаптопом на карираном столњаку покрај кафе зване комплет (џезва, шољица, шећер, ратлук на чачкалици). На компјутеру су све информације исте; стакласте и безличне, као да су писане све у једној редакцији.

„Човек двадесетог века ће блудничити и читати новине” писао је Албер Ками у својим „Свескама”.

Сем тога, новине су саме по себи поетична ствар.
Новине као сиротињски столњак на сандуку молера на којима је векна хлеба која се још пуши, пола киле шваргле и два велика парадајза која кад се једу цуре низ браду а који су најбољи онда кад се Цигани њима гађају.
Савијена Политика у џепу Гвоздена коју је насликао Мића Поповић.
Растворене новине преко лица после ручка као одбрана од насртљивих мува.
Новине сложене у облик наполеоновске капе када се кречи стан.
Фишек од новина са кило младих трешања или букет цвећа на Каленића пијаци где се најлепши букети пакују у новине: „Цвеће за госпођу, Политика за њеног мужа”.
Новине којима се заклањамо од изненадног пљуска док претрчавамо улицу. Новине у десном џепу као знак распознавања на састанку са непознатом девојком.

Нисам приметио да на интернету постоји једна неопходна ствар за новине, то су читуље које ујутру прелистамо потајно се радујући што још увек пијемо кафу и то заслађену са једном од три смрти: со, шећер и брашно. (Заборавили су само кокаин.)
Новине које се подмећу госту који долази са бљузгавице да му се отопи снег са ципела да би спасили ионако дотрајали паркет.
Новине којима се пали ватра у фуруни; њихов благословени пламен угрејаће наше хладне сиротињске собичке.
Раширене новине на столу на којима је бака остављала округласто тесто за ванилице да се просуши.
Новине од којих деца праве цепелине и бацају са терасе на улицу.

Новине у отменим светским кафеима на трсци (којој нико не зна име) када се по ономе шта држе у рукама распознају ко је ко. Последњи такви тршчани оквири за новине виђени су педесетих година у кафеу Руски цар у Кнез Михаиловој и били су окачени на чивилуку. Тада сам у рукама тих часних стараца, генерација која је давно изумрла, први пут у животу видео да постоје и неке друге новине које се зову Монд, Ла Република, Финанциал Тимес, Тиме, а не само Борба и Комунист.
Новине имају своје посебне драгоцене мирисе; и затворених очију разликоваћу једне од других. Вјесник од новосадског Дневника, на пример.

Откада нисам чуо: „Даћу те у новине “! Ко данас каже „ставићу те у компјутер“.
Стриц Арсена Дедића, покојни Крсто Дедић, умировљени столар, имао је пса Џекија кога је изјутра пуштао из авлије у Улици Николе Тесле са врха Шибеника да му донесе Политику са киоска. На шибенском тргу званом Пољана стајала су три киоска: Вјесник, Борба и Политика. Џеки би стао испред киоска Политике и залајао два пута кратко па би му продавац дао смотану Политику у зубе а он би отрчао онако керећи укосо преко трга све до куће, док су му житељи тог лепог града видевши га са Политиком псовали четничку матер. О њему су писале и новине у своје време. Био је то први српски пас националиста у Далмацији.

Не треба заборавити ни пажљиво изрезана средства информисања исечена и набодена на велики ексер у пољском клозету који шкрипи и стење на ветру, где читалац може да се упозна са најзначајнијим догађајима неког дана протекле године.
Не, не нећу да кажем, компјутер је одлична ствар, али још нисам видео никога како лаптопом извлачи високи сјај из стакала на прозорима.

"Похвала новинарима" је последња колумна коју је Момо Капор објавио у недељнику НИН од 18. фебруара 2010..

Пренето са...

Saučešće porodici i prijateljima. Neka mu je večna slava i hvala. Amin.

Нека му је вечна слава и хвала!