Кликери и праћка
самовар и чаша
теглица са пепелом
и Ђурина флаша
Ракијица “Безвољица“
да разгали тмурна лица…
Прича стара, прича нова,
али свима знана
исприча је једног дана
тај Црнчевић Брана

Vecna slava

poslednji pozdrav

U mladim i srednjim godinama je bio jedan od slobodoumnih beogradskih boema u vreme sumornog socijalizma i kažu da su njegove ponajbolje misli i besede otišle u dim iznad kafanskih stolova. Ponešto su od tih govorancija po kafanama ljudi zabeležili ili jednostavno plagijatorski preuzeli.

Pod stare dane se dohvatio nezahvalnog posla da intelektualno podrži i opravda sve Miloševićeve političke poteze, pa se našao u poziciji roditelja djaka ponavljača na roditeljskom sastanku koji bi da kaže nešto u korist svoga deteta.

osoba koja bi sa pravom, sad, na kraju svoga puta, zaslužila zvanje "kontraverzan" jer su ga jedni osudjivali zbog njegovih mladih dana a drugi zbog njegovih starih dana. A mudrosti mu nikada nije zafalilo.

Laka mu Zemlja bila! Slava mu!

Otišao je čovek čiji se glas dobro čuo

Neven Džodan | 19. 04. 2011. - 00:02h | Foto: FoNet |

BEOGRAD - Književnik, aforističar, novinar, scenarista Branislav – Brana Crnčević sahranjen je juče u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Poslednjem ispraćaju prisustvovali su pored članova porodice brojni prijatelji, kulturni i javni radnici i pripadnici Srpske napredne stranke kojoj je Crnčević pripadao. Pre ovog čina održana je komemorativna svečanost u Ateljeu 212.



Članovima porodice, prijateljima i kolegama obratio se na početku glumac Petar Kralj koji je odrecitovao „Opsesiju”, poznatu pesmu pokojnog Crnčevića. Nakon minuta ćutanja govor je održao akademik Dragoslav Mihailović koji je podsetio na njihovo druženje koje traje od 1957. godine.

– Pre nekoliko meseci najavio mi je da će otići, ali nisam znao da li je to jedna od njegovih sprdnji. Ovaj put je, nažalost, bilo ozbiljno – počeo je govor Mihailović, a završio je rečima „Kako si, Brano, ovih dana? Da li ti je tamo dosadno bez nas?” Prisutnima se zatim obratio i Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke.

Književnik Rajko Petrov Nogo je podsetio na umetničko delo pokojnog Crnčevića, te je istakao da je njegovim odlaskom otišao jedan važan čovek i jedan glas koji je imao široku akustiku i taj prostor ne može niko popuniti. Zatim je pomažući se štakom na binu izašao glumac Goran Sultanović koji je nakon kraćeg recitala zahvalio svima koji su došli.

Izvor: Blic

Neka mu je laka zemlja

Вечна му слава! Какав цар људски, необично смирен и паметан човек, Сремац

Нек' му је лака црна земља...

VUČIĆ I ANTIĆ Hrabrost se kaže Brana
3 Društvo | Uredništvo | april 28, 2011 at 14:41

Pišu Aleksandar Vučić i Oliver Antić, prijatelji Brane Crnčevića

Možda će se svet pretvoriti u veliki vojni „kamp“, možda će biti dva svetska vrhovna suda, jedan u Hagu, drugi u Gvantanamu, koji će određivati i koje knjige radi nove istine valja spaliti. Uprkos svemu, Vučić i ja smo čvrsto odlučili da budemo jataci Braninih knjiga, kao i da obavežemo naslednike na nastavak te nekada lepe, a sada tako mrske tradicije

Aleksandar Vučić i Oliver Antić na sahrani Brane Crnčevića, 18. aprila 2011. godine

Nekako u isto vreme Branislav Brana Crnčević je i profesora Antića i mene naterao da pređemo na „ti“. Oliver Antić je bio moj profesor, a pred Branom smo bili kao njegovi đaci, kao da smo ista generacija, u istoj klupi. Cenio nas je „po bistrini“, a njegova posebna osobina bila je da je uvek jasno i neposredno, bez ustezanja pokazivao i kazivao da li nekoga ceni ili ne. Njegovi britki komentari o ljudima iz našeg političkog i kulturnog života, u neke od njih, priznajem, nisam sasvim verovao, pokazali su se potpuno tačnim. Vremenom, moja makar i mala doza sumnje se potpuno izgubila. Sada mogu sa sigurnošću da kažem da nikada nisam sreo čoveka koji u kraćem vremenu i jezgrovitije može nekoga da proceni i oceni. Tu njegovu duhovitu naredbu za odustanak od „Vi“ primili smo, kao kakav lep dar, sa ponosom.

„GOVORI KAOŠTO ĆUT… IŠ“
Nedavno je izašlo drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje, u stvari nastavak stare knjige aforizama Brane Crnčevića. Prvo izdanje bejaše daleke 1966. godine. Naslov prvog i drugog izdanja se bitno razlikuju: u prvom je na koricama stajalo – „Govori kao što ćut…iš“, u drugom pak – „Piši kao što ćutiš“. Razlika, naravno, nije slučajna. Savremeni, posebno mladi čitaoci mogu biti zbunjeni ovom razlikom, u stvari oni ovo ne mogu da shvate. Suština razlike nije u „Govori“ ili „Piši“, ona leži u „…iš“. Prvo izdanje je, naime, nastalo u vreme vrhunca Brozove diktature, kada se za ne baš prejaku reč, pod uslovom da nije hvalospev režimu i naročito njegovom čelniku, išlo izvesno na robiju. Čak i sa današnjeg stanovišta benigni vicevi o vladaru podrazumevali su zatvor. Autocenzura i sveopšti strah stvarali su gotovo groteskne situacije: Broz se jednom prilikom, kasnih šezdesetih godina, u Zrenjaninu obrušio na nacionalizam u „Matici srpskoj“, rečima kako „ima tamo nekih nacionaljista koji ruju…“, a predsednik „Matice srpske“, inače proveren, veran i vrhunski odan partijski kadar M. Hadžić isto veče je legao u krevet i umro. U „Matici srpskoj“ su smenjeni svi, kažu i portir. Ispostavilo se kasnije da je Broz napravio lapsus, mislio je na „Srpsku književni zadrugu“ (povod „Kada su cvetale tikve“). Bila su to, kako kaže veliki pesnik, „Vunena vremena“. Ne samo jača reč, već je i lapsus značio …iš. U toj i takvoj državi, upravo u vreme kada su se otvarale granice i veliki broj naših „gastarbajtera“ je odlazio u inostranstvo, Brana piše: „Telo svakog tiranina potopljeno u narod istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak“. Naravno, u posetu mu dolazi UDB-a, informativni razgovori, inteligentna pitanja islednika – „na koga si ti to mislio“? Brana se brani: „Ni na koga posebno, u pitanju su  diktatori u istoriji“. Islednici, naravno, nisu čitali (zabranjenu) knjigu, već su dobili zadatak da osumnjičenog ispitaju u vezi konkretnog aforizma, ali da su je pročitali, na str. 34 naišli bi na autorovo priznanje – „Zavidim psu, on ne zna na koga laje“, a tek da su videli str. 39 – „Zašto samo crkvu, trebalo je i đavola odvojiti od države!“ Knjiga se, dakako, našla na indeksu zabranjenih.
Igrom slučaja, još kao osnovac, našao sam u jednom skrovitom delu biblioteke „Radovan Dragović“ zabranjenu knjigu! Bibliotekarka me je poznavala, jer ju je lečio moj deda i kada sam pokušao da je uzmem na čitanje, dala mi je knjigu, ali pod uslovom da je ne vratim. Čitao sam knjigu u potaji, čuvao je na tajnom mestu i zamišljao pisca CRNČEVIĆA kao nekog gorostasa, tamne puti i duge brade. Prevario sam se u pogledu puti i brade.

„NE SANJAJ VRH, BUDALO I NA VRHU JE DNO“
Pre nekoliko meseci sedeli smo Vučić i ja sa Branom i tom prilikom sam mu ispričao istoriju mog primerka prvog izdanja knjige, koja još nosi pečat biblioteke i broj 16786. Brana mi je preko pečata napisao posvetu: „Oliveru, za ranije pokazanu svest, Prijatelj Brana Crnčević.“
Knjigu sam čitao mnogo puta i uvek mi je izgledalo kao da je pisac umetnik koji se perom igra kao kičicom. Meni se čini da je Andrić baš njega imao u vidu kada je rekao: „Umetnost je i u tome slična životu: izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar; i utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.“ A Brana je tada pisao (tada, kada je bilo izvesno – iš): „Ko zna u čijem mraku živim? Da sam slep živeo bih makar u svom mraku; Napredan čovek to je danas zanimanje; Samoubistvo je pored tolikih dželata direktno neinteligentno; Osećam da bi mnogi žrtvovali moj život za svoja ubeđenja; I najortodoksniji komunista u šahu brani kralja; Svaka prošlost bila je jednom budućnost; Pre rata moj tata bio je truo i star. Danas je moj tata mlad i zdrav; Ja sam za sunčev sistem, on je ipak najveći; Umesto cveća povremeno bi trebalo položiti račun na oltar otadžbine; Što je državnik kraći pesma je duža; Kada slušam vola kako drži govor uvek pomislim koliko smo zapustili oranje; Mogao bih da živim i bolje, ali me je sramota; Sadite uspehe po novinama, tamo najbrže rastu; Dobar patriota izdaje tuđu otadžbinu; Teško je biti Srbin, ali kasno; Doćiće vreme kada će jedan razbojnik biti raspet između dva Hrista…“ Horacije je savetovao da „ako nekad nešto napišeš, zaključaj spis u sto na devet godina pre no što ga objaviš“. To je rok provere kvaliteta. Brana je mogao da zaključa svoje aforizme na četrdeset godina i ništa ne bi izgubili od kvaliteta i aktuelnosti, naprotiv. Prvo izdanje počinje – „Od svih pogleda na svet najžalosniji je poslednji pogled na svet“, a završava se – „Zašto Luj XIV nije pravio više nameštaja u svom stilu kada ga marksisti toliko traže?“Drugo, pak, počinje – „Naš novi čovek, naši novi putevi, naše nove ideje, naš novi kaput, naš novi cilj, naša nova prošlost, naš novi život, naši novi zakoni. Naša nova budućnost, naši novi odnosi, naš novi izlaz, naša nova sredina. Sve je oko mene novo, a mene hvata naš stari strah“, a završava se baladom o lepoj curi na Plavom mostu, koja se bavi svojim zanatom i, zasigurno, ima i neki svoj san. Brana je savetuje:

Bavi se svojim snom,
Ali ne sanjaj vrh, budalo
I na vrhu je dno.

Napisao mi je posvetu i na drugom izdanju, nastavak knjige, nastavak posvete. Ko će znati, možda dolazi vreme koje nosi nove zabrane, možda u ime ljudskih prava, zabrane govora mržnje, u ime novogovora, nove budućnosti, nove prošlosti ili ko zna čega. Možda će se svet pretvoriti u veliki vojni „kamp“, možda će biti dva svetska vrhovna suda, jedan u Hagu, drugi u Gvantanamu, koji će određivati i koje knjige radi nove istine valja spaliti. Uprkos svemu, Vučić i ja smo čvrsto odlučili da budemo jataci Braninih knjiga, kao i da obavežemo naslednike na nastavak te nekada lepe, a sada tako mrske tradicije.
Večna slava je našem Brani namenjena, a mi mu zahvaljujemo na svemu, posebno na tome što je bio naš savremenik. Našim naslednicima sa najvećim ponosom kazaćemo: Brana Crnčević bio je naš prijatelj i mi smo sa njim bili na „ti“.

ANA RADMILOVIĆ: MOJ BRANA CRNČEVIĆ (1933-2011)
četvrtak, 14 april 2011 13:39
ana14041articleŠta god da sam ikada čula o njemu, a sa tuđima uglavnom neću ni da pričam o svojima, ja sam imala samo jedan odgovor. Bosonogi i nebo. I ko je za mene bio Brana Crnčević?



Ljudi uglavnom u jednom trenutku uzmu, pa umru, i to je valjda u redu. Umru kad ne treba, a nikad ne treba, umru kad im padne na pamet, ne pitaju te: „Da li se ti slažeš da ja sad umrem?". Ne slažem se. Ako nešto ne podnosim to je ta bahatost da se umre i mrzim ljude kad umru. Pričam o Brani. 

On je, mada neki kažu da nije, bio Zoranov najbolji prijatelj. Neka kažu šta hoće, on jeste bio moj Zoranov najbolji prijatelj, a to se broji. On me branio kad sam bila kriva, i to se broji. Jednom, ili je to bilo više puta, pozajmio mi je svoju moć (da parafraziram rečenicu kojom se u poslednje vreme branio od onih što ga intervjuišu). Ako je to bila moć - ja sam verovala da jeste. Jednom, ili je to bilo puno puta, pustio me je da se sakrijem u toj njegovoj moći, koja je bila pozajmljena, pa je on bio onaj što drugima zajmi zajmljeno. I to se broji - ukrasti, pozajmiti, pokloniti ukradeno, uzajmljeno. Ne tražiti nazad. 

Jednom, ili je to bilo više puta, napravila sam sranje, pa tražila da me se vadi. Nije sudio. Nije pitao „kako si mogla" i nije rekao „nemoj više nikad" i nije rekao „ja ću ti pomoći". Samo je pomogao. I to se broji. Odan. I to se broji. Sve se broji, i sve se oduzima, sve se topi, ljudi nestaju i ljudi odlaze i svet nije lepo mesto, pa je veoma verovatno da je to gde idu bolje.

Ne pišem tekst, i neka niko ne komentariše ovu stvar kao tekst. I neka se uzdrži svaka budala koja ima nešto da kaže na račun Brane, Branine politike, Braninog pisanja, snalaženja i nesnalaženja u jednom odvratnom vremenu, a vreme je uvek odvratno. I sve je teško. 

Jednom je, opet se braneći od onih što intervjuišu, rekao da ne razmišlja o moralu. I ja kažem, samo pošten lopov će vam reći tako nešto. Zašto lopov? Lopov je, krao je vreme od sebe i Boga, varao je jer je dobio dar pesnika a odmetnuo se u političare, pa se odmetnuo od političara i otišao u one što brane izgubljene stvari, pa se umorio i prestao da brani izgubljene stvari, decu i ljude i onda je živeo samo da bi sedeo, pisao, pio i pušio „sobranje" - dostojanstven. 

Jednom, takođe u nekom intervjuu, nije mogao da se seti neke svoje davne pesme. Ja je izvlačim iz fundusa, kao napola zapamćenu melodiju i tražim je, čitam, ona kaže ovako: 

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto.
Trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo, a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

To je o tom pozajmljivanju. Neki kažu politika ga pokvarila. Mislim da nije, ne može neka grozna stvar da te pokvari, ti moraš da je vidiš izbliza i mora da ti bude ponuđeno da bi mogao da uzmeš, odbiješ, pokaješ se, kažeš „baš me briga", moraš da prođeš ceo jedan veliki put da bi znao ko si - jer ako ti nije nuđeno, kako onda možeš da znaš šta je loše, i da sudiš, i kako mogu ti silni dušebrižnici, fariseji, moralisti da po vas dan nekome nešto sude, a nikad nisu bili u prilici da vide to što s lažnim gnušanjem u svom lažnom moralu odbacuju, baš kao da su prošli sva iskušenja ovog sveta. Treba ćutati o drugima. 

Jednom, ili je to bilo nekoliko puta, pozajmio mi je sebe da mi bude tata. Ne znam koliko je bio sličan onom pravom, ali, eto, recimo da je, pošto je saznao da ima „raka", odlučio da ne umre pre smrti i da se ne leči besmisleno i mučno držeći se za taj život kao da je jedini (Bog kaže da nije jedini, i ja mislim da nije, možda i nažalost, poslednji) nego je uzeo da pije i puši, i radi sve ono što bi inače radio svaki pametni osuđenik. I otvarao vrata nekima što nisu znali kuda da krenu, kad im je bilo teško. Ili im nije bilo teško nego su se zajebavali, ali ih je on, ozbiljan, slušao i, kao da ne zna da su krivi ko crna zemlja i da se zajebavaju, gledao šta s njima da uradi. Da se reši problem. 

Ne mogu da pišem o njegovim knjigama, sećaću ga se do kraja života kako stoji visok na davnom pragu moje davne kuće i ćutljiv je naspram mog ludog oca i raznih što se ulizuju, pa mnogo galame da privuku pažnju. Mogu da pričam samo o par ljubavnih pesama („Pesme za M.") jer sam saučestvovala u bolu jedne kojoj se našao u nevolji, pa otišao kada je nevolja prošla, jer on jeste bio taj (šta god pričali oni koji nemaju pojma) koji dolazi da bude na pomoći kada je nevolja. Ideja da on postoji za mene je bila kao malo mira kada znaš da negde, ma gde ti bio, imaš delić neke svoje stare kuće pa se vraćaš kad te sve ono nepoznato i tuđe umori, jer više ne može ni da te uplaši - toliko je to jedan dosadan život kada su sve neki stranci oko tebe, a nigde kuće. 

Jednom sam ga i izdala. U svom nekad sasvim nepromišljenom pisanju (a Brana mi je jednom lepo rekao da pazim šta pišem i da će me moja laka ruka što brzo piše dovesti u neprilike - to je bilo kada sam otkrivala novi kontinent na Kosovu) hvalila sam knjigu u kojoj na njegov račun ima mnogo ružnih reči. Pozvao me je, nedavno je to bilo, i pitao me samo jedno pitanje: „Da li me mnogo pljuje u toj knjizi?". Lagala sam da ne znam i da sam čitala samo fragmente. Nije mi poverovao, ali me je pustio da se osetim malo bolje, na trenutak olakšana svojom laži. Eto, to je ono o moralu. Ima ljudi koji te teraju da te svaki čas zbog nečega grize savest. To su trgovci. Ima onih sa kojima je sve lako. To su pošteni ljudi koji kažu da ne razmišljaju o moralu. 

Šta god da sam ikada čula o njemu, a sa tuđima uglavnom neću ni da pričam o svojima, ja sam imala samo jedan odgovor. Bosonogi i nebo. I ko je za mene bio Brana Crnčević? Bio je bosonogi, bio je neko ko nije imao ništa, ali je imao ozbiljnu nameru i hteo je da dohvati nebo, lagao neke dečake, sve da bi dobio malo pažnje i taj svoj nedosanjani jer nemogući san - da se nekakvim starim štapom dohvati jedno veliko i nedohvatljivo nebo. 

Hoću da umrem koliko me je pogodila ova, da parafraziram sad nekog drugog, glasina o smrti.