Preminuo Ante Marković :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Osmeh koji je zračio nadom
Piše: Branislav Zukić

Photo: vreme.com

Ante Marković je doživljavan i označavan kao najozbiljnija opasnost po rastuće nacionalne projekte i već u drugoj polovini 1990. godine ka njemu se usmeravaju najpreciznije nišanske sprave ubojite propagandne mašinerije. Njegovo istrajavanje na odbrani multinacionalne i multikonfensionalne zajednice, kakva je bila SFRJ, čak ni protivnike nije ostavljalo ravnodušnim. Umro je samo jedan dan pre najvećeg praznika bivše države, čije je raspadnute temelje pridržavao dok su drugi na njih jurišali iz svih oružja

Zaista je teško razumeti kada neki moji ispisnici danas ispaljuju drvlje i kamenje na „razmaženu dečurliju“, jerbo derlad ne želi da zna za bilo šta sem najskupljih patika i inih komadića garderobe. Sećanje, kao najnepouzdaniji kavgadžija, ume da ispari baš onda kad se očekuje da neizostavno bude prisutno, što ostavlja prostora licemerju da se nesmetano razmaše. Da nije tako, mnogi bi pripadnik generacije na pragu pete decenije života bez problema pročeprkao po moždanim ćelijama i uhvatio sebe kako bolno uzdiše za predmetom nekontrolisanog obožavanja u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka – pantalonama Levi's 501. Bile one „britanske“, „američke“ ili neke treće, kupljene u „Varteksu“ , „Ateksu“ ili ispale iz kamiona na krivini kod Dizeldorfa, jedna im je stvar bila zajednička – da bi se do njih došlo, bilo je neophodno odreći se tačno jedne Klare Šuman. Klara je, setiće se baš svaki žitelj SFRJ, bila i srpska i hrvatska i bošnjačka majka, mnogo pre uspostavljanja nacionalističkih matrijarhata kakvi ni danas do kraja nisu razbucani. E, sad – to što je bilo vrlo pristojnih ( i izdržljivih) čakšira po mnogo nižim cenama, nikoga nije moglo odvratiti od želje da u svoju kolekciju uvrsti jednu od poslednjih SFRJ must have relikvija.

Postojao je samo jedan problem – dogovorna ekonomija je pucala po šavovima i domaća valuta kretala se ka sigurnoj propasti, prduckajući sve energičnije u monetarni čabar. Roditelji su se dovijali kako su umeli, pa se zbog petsto keca ulazilo u minus, žongliralo čekovima i kalkulisalo rastom sve nazadrživije inflacije. Bilo je to, da se razumemo, čudno i teško objašnjivo vreme – SFRJ je, uprkos svim problemima, prirodno bila najupućenija na Evropu, ali su političke elite (naročito one u Srbiji) imale sasvim drugačije planove, najbolje iskazane čuvenom rečenicom potonjeg haškog sužnja – ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Za srednjoškolce je to bilo naročito zbunjujuće – po prirodi stvari, oni bi trebalo da su od politike udaljeni na bezbedno rastojanje, ali im je ona preprečavala put na svakom koraku. U Srbiji se dešavao narod, podmazivane su puške, udaralo se u ratne bubnjeve , lamentovalo se, mitingovalo, oplakivalo, kukalo, pretilo...Mi smo na sve to gledali u čudu, uglavnom nemajući pojma o tome šta se iza brda valja. Sa TV ekrana vabili su nas opskurni, smrtno ozbiljni likovi, politička scena obilovala je namrgođenim komunističkim kadrovščicima u istovetnim konfekcijskim odelima. Predvorje pakla je, u poređenju sa tim, izgledalo kao prokleto dobro uređen enterijer...
Photo: Stock

I onda, pravo niotkuda, 18. decembra 1989. godine za govornicom Savezne skupštine pojavljuje se novi mandatar. U to vreme Rumuni stežu obruč oko diktatorskog para Čaušesku (streljani su 25. decembra) a Berlinski zid je već ozbiljno urušen, ali se naše političke elite ponašaju kao da se ništa od toga nije dogodilo. Nasuprot njima, veseo, nasmejan i srdačan čovek svetlih očiju, svojom pojavom, fizionomijom, svetonazorima i, nije preterano reći – poetikom, toliko odudara od svega što smo tada gledali da preko noći pridobija naklonost normalnog sveta, neinficiranog smrtonosnim virusom nacionalističkog besnila. Ante Marković za skupštinskom govornicom priča o konvertibilnom dinaru, sve vreme zadržavajući dobro raspoloženje, na kraju čak i vadeći, uz širok i blistav osmeh, komad papira na kojem se nalazi faksimil dve buduće novčanice. U doba kada je najpopularnije dokazivati svoju nacionalnu čistotu makar trideset četiri kolena unazad, Ante Marković priča o ekonomiji. Dok su ostali političari prezauzeti pripremanjem terena za neke nove bitke („ni oružane nisu isključene") gospodin blistavog osmeha priča o stabilnom deviznom kursu od sedam jugoslovenskih dinara za jednu zapadnonemačku marku. Pred nama se nalazio jasan izbor – ili ćemo se okrenuti ekonomiji, pokušati da se izvučemo iz problema i pridružimo se Zapadnoj Evropi, ili ćemo posegnuti za dugim cevima, topovima, automatskim oružjem i ostalom džebanom, valjda da bismo dokazali kako je to biti svoj na svome, usput rušeći i uništavajući sve što nam se nađe na putu.

Ozbiljniji ekonomski analitičari sa pravom će upozoriti da je i Markovićev plan imao značajnih problema i neke slabe tačke, ali je, kada se sve uzme u obzir, bio neuporedivo najbolje rešenje. Zato se i danas, posle više od dvadeset godina, o hiljadu devetsto devedesetoj ne može govoriti drugačije nego o „Markovićevoj godini“. Savezni premijer, onako neformalan, prirodan i srdačan, postaje sve popularniji, na šta se sa neskrivenom odbojnošću gleda i u Beogradu i u Zagrebu, pa se ulažu ogromni napori da što više klipova završi u točkovima predsednika SIV-a. Običan svet, pak, živi bolje nego ikad (makar to bio i privid) , ne sluteći da ga tako malo deli od ponora koji će progutati sve pred sobom.

U slučaju srednjoškolaca (onih u završnim razredima), to je, leta 1990. godine, izgledalo, manje-više ovako: čim se završi škola, pravac njiva, fabrika, butik, kiosk...Tamo lepo odradiš jedno dvadesetak do mesec dana, zaradiš dovoljno za nedosanjanog petsto keca, neke dobre patike, jaknicu i još malo garderobe, a ono što pretekne (a pretekne!) ostaje na raspolaganju za jednu tada neobično popularnu disciplinu – stopiranje diljem Evrope. Crveni pasoš otvarao je sva vrata, viza je bila potrebna samo za Veliku Britaniju, ali se i tamo dobijala na graničnom prelazu za dvadesetak sekundi... Čudesni kurs od 1:7 drži se neobično uspešno i prvi put, posle mnogo godina, još uvek postojeća i žilava srednja klasa ponovo počinje sa zaboravljenom aktivnošću – planiranjem. Čak se i kupovina deviza (famozne Klare pre svih) obavljala na mestu koje je do 1. januara 1990. godine bilo potpuno nezamislivo – u banci. Izgledalo je, nama naivnim i loše obaveštenim, da su dobra vremena tek ispred nas.

Imali smo jasan izbor: Ekonomija i Zapadna Evropa ili duge cevi i džebana

Nije se, avaj, zabušavalo ni u proizvodnji nacionalne histerije, pa je atmosfera na političkom planu postajala sve zategnutija. U Beogradu nisu želeli „još jednog Tita“ u narednih devadesetak godina, a zvaničnom Zagrebu nije bio potreban „još jedan Hrvat na vladajućoj poziciji“. Ante Marković je doživljavan i označavan kao najozbiljnija opasnost po rastuće nacionalne projekte i već u drugoj polovini 1990. godine ka njemu se usmeravaju najpreciznije nišanske sprave ubojite propagandne mašinerije. Marković osniva Savez reformskih snaga, političku partiju čiji je cilj očuvanje Jugoslavije uz nastavak ozbiljnih i korenitih ekonomskih i političkih reformi, pobudivši, valjda poslednji put, nadu da se sve ipak može završiti dobro. Ta nada ubijena je i dokrajčena rezultatima izbora u republikama nekadašnje SFRJ, koji se se pretvorili u najpreciznije moguće popise stanovništva. Naš izbor bio je nedvosmislen, a posledice takvoga čina trpimo i danas. Ante Marković je odgurnut u stranu, skrajnut i zaboravljen. Ostavljen od svih, bez saveznika, poražen strašnim sukobima i ratom koji se tek zahuktavao, on podnosi ostavku na mesto predsednika SIV-a 20. decembra 1991. godine. Mandat je vratio „građanima Jugoslavije“.

Na vest o smrti Ante Markovića, 28. novembra 2011, niko nije ostao ravnodušan. Mnogo je razloga za to. Pamtićemo ga kao čoveka koji je liberalizovao uvoz, pa smo za njegovog mandata prvi put u životu na rafovima gledali robu zbog koje smo pre toga odlazili u inostranstvo (masovno zurenje u ogromne količine neshvatljivo jeftinih banana, nemački lakovi za kosu, kontigenti korejske bele tehnike) . Uvek će simbolizovati poslednju zaista dobru godinu, ispunjenu nadom i velikim očekivanjima -1990. Njegovo istrajavanje na odbrani multinacionalne i multikonfensionalne zajednice, kakva je bila SFRJ, čak ni protivnike nije ostavljalo ravnodušnim. Umro je samo jedan dan pre najvećeg praznika bivše države, čije je raspadnute temelje pridržavao dok su drugi na njih jurišali iz svih oružja.

Najviše od svega pamtićemo – osmeh. Možda je on posledica nekih naših naknadnih projekcija i svega što smo preživeli u poslednjih dvadesetak godina. Sigurno je da smo u tu fizionomiju dragog lica danas učitali i neke lepe stvari za koje Ante nije bio direktno zaslužan. Tako to ide. Fizičkim nestankom Ante Markovića izgubili smo mogućnost da makar još jednom vidimo taj čuveni osmeh na licu čoveka sede kose i neponovljivo toplih svetlih očiju. Da nas podseti da smo i mi nekada živeli kao sav normalan svet, bez obzira na to što se odnos dobrih i loših dana u našim životima opasno približio čuvenoj Antinoj proporciji 1:7.

Izvor: e-novine