Predrag (Miki) Manojlovic

Filmski, pozorišni i TV-glumac rodio se 5.4.1950. u Beogradu, u porodici pozorišnih glumaca. 1972. diplomira na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi M. Maricica. Clan je Narodnog pozorišta u Beogradu. Narocit uspeh postigao je u komadima von Kleista, Cehova, Tolstoja, Camusa, Šnajdera i Mihailovica. Za pozorišna ostvarenja nagraden je Oktobarskom nagradom grada Beograda 1979. zatim na smotrama MES u Sarajevu 1982. i Sterijino pozorje u Novom Sadu 1985. Filmsku karijeru otpocinje u TV-seriji Otpisani (1974) A. Đordevica, a potom je vrlo zapažen i u TV-seriji Grlom u jagode S.Karanovica. Nadaren i sugestivan glumac širokog dijapazona, izgradio je prepoznatljiv glumacki stil, karakteristican po suptilnom izboru repertoara likova. Iako se sa uspehom oprobao u komedijama, na filmu uglavnom tumaci ozbiljne i slojevite likove tragicnog karaktera, kao u svojim najboljim ostvarenjima - ulogama revolucionara-idealista kojeg kontakt sa sredinom dovodi do sloma u filmu Samo jednom se ljubi (R.Grlic, 1981) za koju je nagraden Grand Prixom u Nišu i na festivalu mediteranskih zemalja u Valensiji, te oca, bivšeg politickog zatvorenika u Ocu na službenom putu (E. Kusturica, 1985), za koju je nagraden Zlatnom arenom u Puli i Carem Konstantinom u Nišu. Najvece uspehe postiže u filmovima režisera svoje generacije, a ugled najistaknutijeg mladeg glumca u SFRJ pocetkom 80-ih godina uspešno održava - vecim i manjim ulogama - i u filmovima Sok od šljiva (B. Baletic, 1981), U raljama života (R. Grlic, 1984), Jagode u grlu (S. Karanovic, 1985), Tajvanska kanasta (G. Markovic, 1985) i Za srecu je potrebno troje (R. Grlic, 1986). I dalje uspešno nastupa i na televiziji (npr. glavni lik u TV-seriji Vuk Karadžic, Đ. Kadijevica). Medju njegovim novijim filmovima jesu i VREME CUDA(1989) Gorana Paskaljevica, EVERY OTHER WEEKEND Nicole Garcie, zatim TITO I JA(1992) Gorana Markovica, TANGO ARGENTINO(1992) Gorana Paskaljevica i u UNDERGROUND-u(1995).

Moj omiljeni domaci glumac. Ako je verovati Dejanu Lucicu, pokojni Tapi je poslao Mikija Manojlovica da kao mason predstavlja Srbe francuskim masonima ali se glumac grdno obrukao.

Kralj  Jedan od naših najboljih glumaca. 

legenda - najvishe ga volim u ranama ..

cuti dok te *ebem 

Ma najveci lik je u filmu Underground kad treba da se bije uvek skida sat i napravi onu njegovu facu uz krik "Jaooooooo"

Predrag Miki Manojlović, glumac, rođen je 5. aprila 1950. godine u Beogradu, u porodici pozorišnih glumaca. Posle završene Akademije glumi u pozorištu u komadima poznatih pisaca. TV karijeru počinje u seriji Otpisani. Veoma je zapažen u kultnoj seriji Grlom u jagode režisera Srđana Karanovića. U filmskoj karijeri sarađuje sa Emirom Kusturicom. Posle filma Underground počinje da snima i u inostranstvu. Neki od poznati filmovi su: Crna mačka, beli mačor, Underground, Tuđa Amerika, Tango argentino, Mi nismo anđeli, Mi nismo anđeli 2...Predrag Manojlović

1974 - Košava
1974 - Otpisani kao Paja
1978 - Poslednji podvig diverzanta Oblaka
1981 - Piknik u Topoli
1981 - Samo jednom se ljubi kao Tomislav
1981 - Sezona mira u Parizu
1981 - Sok od šljiva
1982 - 13. jul
1982 - Nešto između kao Janko
1984 - U raljama života kao šofer
1985 - Jagode u grlu
1985 - Otac na službenom putu
1985 - Tajvanska kanasta
1985 - Za sreću je potrebno troje
1989 - Vreme čuda
1992 - Mi nismo anđeli kao zet
1992 - Tango argentino kao otac
1992 - Tito i ja kao otac
1994 - Seobe
1995 - Podzemlje kao Marko
1995 - Tuđa Amerika
1997 - Ciganska magija kao Taip
1998 - Bure baruta kao Majkl, povratnik
1998 - Crna mačka beli mačor kao matičar
1998 - Rane kao Stojan
1999 - Emporte-moi (Oslobodi me)
1999 - Les Amants criminels
2000 - Voci kao Nando Pepi
2000 - Épouse-moi
2000 - Sans plomb kao Salomon
2001 - Mortel transfert
2001 - Jeu de cons kao Peron
2002 - Kako loš son
2003 - Druga ponoć kao agent
2003 - Les Marins perdus kao Abdul Aziz
2003 - Mali svet kao Dr. Filip Kostić
2004 - Sto minuta slave
2005 - Mi nismo anđeli 2
2005 - Ze film kao Sergej
2005 - Enfer, L' kao otac

Izvor: Wikipedia

Miki Manojlović: Društveni rad nije u modi

Slavni glumac Predrag Miki Manojlović, koji je u petak u Dvorani kulturnog centra otvorio festival angažovanih filmova "Slobodna zona", i spada u red onih koji se bave društveno odgovorim radom, izjavio je da javne ličnosti svojim angažmanom mogu mnogo da doprinesu promeni stanja u društvu.



Manojlović je rekao da društveno odgovoran rad predstavlja njegovo osećanje sveta. "Danas se kaže društveno odgovoran rad, a nekada se govorilo društveno koristan rad. Ništa me ne tera na to, to se ne radi za novac, to je moja priroda i moje osećanje sveta uopšte, pa i grada u kome živim i države", rekao je Manojlović.

Na pitanje koliko javne ličnosti svojim angažmanom mogu da doprinesu promeni stanja u društvu, odgovorio je da mogu mnogo. "Nažalost, nema previše ličnosti koje to rade, a da to nije fešn, odnosno moda", primetio je on.

Manojlović je već duže vreme angažovan u inkluzivnoj "Radionici integracije", koja u kulturne programe uključuje slepe i slabovide osobe. "To mi ostavlja vrlo malo vremena, ali donosi mi veliku radost. Ne donosi nikakav novac, naravno, ni meni ni svima nama koji se time bavimo", izjavio je on.

Što se tiče glumačkih planova, rekao je da trenutno završava film u Španiji, a da će možda u međuvremenu početi ovde jednu pozorišnu predstavu.

Izvor: Glas Javnosti

Miki Manojlović: Umem da nosim sebe

Velikim priznanjima koja već ima, Predrag - Miki Manojlović dodao je nedavno nagradu na festivalu u Leskovcu za afirmaciju srpskog filma u svetu, i Specijalnu nagradu na festivalu u Bitolju, “Zlatna kamera 300”. Glumac koji se u pauzama između snimanja u stranim produkcijama uglavnom bavi društveno korisnim radom u Radionici integracije čiji je osnivač (za tri godine imala je više od 250 događaja inspirisanih osobama sa hendikepom, putovanja po regionu...), učinio je nedavno ekskluzivnim i početak ovogodišnjeg festivala angažovanog filma.



* Otvarajući “Slobodnu zonu” istakli ste koliko je teško praviti filmove koji ne odgovaraju establišmentima. Zbog čega je važno dati podršku produkciji koja ne pripada “mejn strimu”?

- Zbog toga što je industrija nametnula način odrastanja, način filmskog ljudskog zrenja, i dolaska do toga da se čovek izražava kroz pokretne slike, i to na način kompatibilan sa pravilima koja vladaju u industriji. Industrija je, zapravo, nametnula teror producenata, a on se ogleda u tome što su autori prinuđeni da se ponašaju po njenim pravilima, jer ne ulažu svoj novac, nego skupljaju tuđi. Raznim načinima - putem kredita, banaka, fondova, prijavljuju scenarija za te fondove, banke, kredite koji će najlakše proći. Tu se već gubi trag autorstvu, te tako kad je čovek mlad, mora da prati producente, jer nema druge šanse. I tu počinje taj kvarež - mladi ljudi ne prave filmove za kojima zaista imaju potrebu, nego one za koje će, eventualno, dobiti neka sredstva.

* Da li ste optimista da javni gest i društveno koristan rad poznatih ličnosti zaista mogu da utiču na pozitivnu promenu stavova drugih ljudi?

- Globalno, ne znam koliko može da utiče. Ali, ako govorimo o nama ovde, mislim da je društveno koristan rad i te kako potreban, i umereni sam optimista da takav angažman može da opomene, dotakne, promeni, da navede na razmišljanje. Ne može se, naravno, pobeći od činjenica da su ljudi ovde, zbog strašne ekonomske situacije i ugrožene egzistencije na razne načine, postali licemeri, da se povlače, i da gotovo više niko ne govori glasno ono što zaista misli. Ali, i sloboda je potpuno intimna stvar, kao i promena mišljenja - čovek mora sam da prođe kroz takve procese i da, eventualno, osvoji svoj deo slobode.

* Prošle godine nagrađeni ste u Njujorku, a postali ste i počasni doktor Evropske filmske akademije ESRA Pariz - Skoplje - Njujork, kao umetnik koji povezuje ovaj prostor. Šta je ono što nagrade danas čini važnim za vas?

- Ne volim kada postoji inercija u dodeli nagrada, a nekada pomalo ima i toga. Na domaćem terenu najčešće se uđe u seriju nagrada, pa se to završi. Priznanja u inostranstvu su ipak nešto drugo. Nikada se, međutim, nisam toliko radovao, kao Oktobarskoj nagradi grada Beograda kada sam je dobio prvi put. Nosila je ogromnu veru u moj talenat, i moj mogući život u pozorištu, tadašnji i budući. Samo obrazloženje za nagradu govorilo je o pristupu pozorištu, i sve što je posle dolazilo nije se moglo porediti sa tim priznanjem. U to vreme, domaća priznanja nisu bila devalvirana brojem dobitnika, Oktobarsku nagradu stvaraoci su mogli da dobiju samo jednom u karijeri, i ovo pravilo prekršeno je samo u nekoliko slučajeva. Obradovao me je i taj Njujork, a priznanje u Skoplju ima širi društveni okvir - ima značenje tangente koja u sebi ipak spaja ovaj prostor i ljude, i činjenice da je neko to prepoznao u mojim aktivnostima.

* Da li je gluma zaista “četvrta dimenzija sna”, može li gluma da se objasni?

- Mislim da, zapravo, nikada neće do kraja biti istražena i objašnjena, a meni se čini da ona predstavlja veliko bogatstvo - obogatite se kad se susretnete sa toliko različitih, nepoznatih, uzbudljivih, neobičnih likova, sudbina, karaktera, i samo vam se čini da u sebi nemate nešto od toga. Imate sve, u većoj ili manjoj meri, i upravo je to ono bogatstvo ljudsko, ona raznolikost jedinke, svega onoga što čoveka čini čovekom. Dok god budem nalazio zadovoljstvo, ja ću se time baviti.

* Da li je to možda i najvažnija satisfakcija - što između vaše velike karijere i privatne ličnosti stoji znak jednakosti?

- Postoji neki amalgam, neka mešavina svega toga, a nikada mi to nije bio cilj, zaista. Jednostavno sam želeo, od početka, kad sam bio dete, pa mladić, i shvatio da želim da budem glumac, da pozorište može da bude moćna stvar, strahovito moćna, i da je zaista u vlasti onih koji ga čine. Pozorište je negde vrlo pošteno, nije samo predstavljačka umetnost, zato što može biti ozbiljan eksperiment na samom sebi. Ali, takvi eksperimenti, ta vrsta ispitivanja ljudskog duha, ne mogu biti dublji, ako ih nismo na samom sebi činili.

* “Samo jednom se ljubi” i sada se doživljava kao domaća “verzija “Poslednjeg tanga u Parizu”?

- Zato što su erotske scene snimane s razlogom. Ta linija progresa fizičkog, psihičkog i svakog drugog napredovanja u ljubavi glavnih junaka, jedna je od važnih niti tokom filma, jer će na kraju biti prekinuta i postati nebitna. Za tog čoveka, za Tomislava, čak će i to postati nevažno. Branko Šemen jako je dobro napisao poslednju repliku koja se izgovara u crvenom baru - “Ništa, ništa se nije dogodilo, počinje naš internacionalni program”! I trajaće taj program. Događalo mi se, i to često, u raznim delovima naših novonastalih država, da kad uđem u neku salu gde ima muzike, odmah počnu da sviraju “Samo jednom se ljubi”. Sviraju mi i Vlatka Stefanovskog iz filma “Džipsi medžik”, “Mesečinu” iz “Andergraunda”, i naročito, “O, mladosti” Arsena Dedića, iz mračnog filma “Jagode u grlu”, koji veoma volim.

* Koliko zaista traje glumački vek - Brando je, na primer, i danas “fora”?

- To su najređi glumci - koji su živi zaista. Oni negde, u suštini, ostaju deca koja nisu naivna, ali i dalje ništa ne znaju, iako su možda sve saznali. Brando je i “otac i mama”, on je roditelj filmske glume, jer je uhvatio vreme. Bio je vlasnik vremena, vremena koje trči.

* Tokom leta, obeleženo je trideset godina kultnog filma “Samo jednom se ljubi”. Da li bi danas mogao da se pravi njegov rimejk?

- Mislim da je nemoguće praviti njegov rimejk. Ta priča ne može da bude u današnjem vremenu, zato što ne živimo u doba kada je novi moral došao da zameni stari, kada su novi ljudi došli i uselili se u stare, tuđe kuće nekih prethodnih vlasnika. Ono što se ovde događalo devedesetih godina, ipak je nešto drugo, to je bio kriminal. Prve godine posle pobede komunista i partizana bile su potpuni obrt - početak kraja iluzije o stvaranju novog morala i novog čoveka. Postavlja se pitanje koji bi to čovek danas bio razočaran svetom koji ga okružuje do te mere, i kome je sve oduzeto, samo zato što je govorio istinu. Takvi kakav je Tomislav, koji bi možda stvorili nov moral, postali su nepotrebni čim se Drugi svetski rat završio, a nova pravila odmah zavladala, danas više ne postoje. Takvo vreme nikada više nećemo doživeti. Jer, šta su nam doneli ovdašnji ratovi? Nisu nam doneli “novog čoveka”, samo su učvrstili i legalizovali prethodnog, i dodali mu nešto od morala kriminalca.

* Rekli ste da je reditelj Piter Bruk najznačajniji čovek koga ste upoznali. Postoji li ženski “pandan” Bruku?

- To se ne odnosi samo na muški deo sveta. Kad kažem čovek, ne mislim na pol. To je ličnost koja je osvojila sve vrednosti koje čovek može da osvoji u sebi - ogromnu inteligenciju, ogroman talenat, ogromnu kulturu. Sada ima osamdeset šest godina, i prosto je žalosno što neki ljudi nisu besmrtni.

* Privatno - šta vi činite da opstane vaša porodična harmonija sa najznačajnijom ženom u vašem životu?

- Imate razne odgovore, koji moju suprugu Tamaru, kao i mnoge žene, mogu da iznerviraju - kada se kaže najznačajnija žena, onda je to moja majka. Sinovi jedinci obično to misle, ali retko izgovaraju. Više puta sam rekao da bi moj život bez Tamare zaista izgledao sasvim drugačije, zapravo, svoj život ne mogu ni da zamislim bez nje. Ali, ne zato što sam navikao, ima raznih zavisnika od svojih supruga, ja nisam takav. Ne, a pri tom, ništa ne činim smišljeno za tu vrstu našeg odnosa.

* Igrate sa raznim uzbudljivim partnerkama u inostranstvu. Koliko su velika iskušenja?

- Jesu velika iskušenja. Ali, to su opšta mesta - iskušenja su svuda ista, ne samo u glumačkoj profesiji, samo ljudi misle da se tu nešto više događa nego, recimo, u osnovnoj školi među profesorima, ili u bilo kojoj firmi. Ne verujem da je u nekoj medicinskoj ustanovi seks kao sport manje zastupljen nego, recimo, u filmskom svetu. Slutim da je čak i više. Lično, uvek sam umeo da nosim sopstvenog sebe do linije koju nikada nisam prešao. Ako se pređe ta linija, ubijete samog sebe, i glumački, i svakako.

Izvor: Novosti

Jedan od najboljih srpskih glumaca!