Predpredizborna kampanja za izbore 2012. godine :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Момчило Селић
ПУТ

Рођен 1893, Дража Михаиловић би данас требало да има 119 година – сасвим довољно да доклеца до суда који утврђује основе за његову ‘‘рехабилитацију’‘. Тима, очито, није јасно је ли Ђенерал жив или не, је ли стрељан на Дедињу или Ади Циганлији, или је умро у Совјетији – а можда и на Цејлону, као агент Интелиџенс Сервиса.

‘‘Имам књигу Јована Марјановића’‘, каже ми пријатељица, ‘‘са безброј докумената о Дражиној сарадњи са Немцима и Италијанима’‘. Не питам је ли то од оног Марјановића који је, деведесeтих, уз Вука Драшковића величао Првог герилца Европе, команданта једине легалне југословенске војске после априла 1941.

Мојој драгој пријатељици немам шта рећи. Рођена нешто пред Други светски рат, провевши живот у партијском и државном апарату, очито сматра да би се, признањем ичега мимо новопоретске историје ‘‘народа и народности’‘ са ‘‘ових простора’‘, одрекла сопственог живота, па и живота и смрти својих пријатеља, другова, и породице.

‘‘Нас су преварили!’‘ насупрот тога казао ми је отац, некадашњи високи службеник Брозославије. Изговорио је то недуго пре него је умро, мислећи на себе и мајку, и све оне који, пошавши још јуна 1941. у рат и револуцију, нису рачунали нинашта осим на Прогрес – Пут у Бољи Живот којим ваља ићи макар и у смрт.

‘‘Устајте, презрени на свету!’‘ певали су, док им је било до песме. Оца, међутим, нисам никад чуо да пева, мада су ми сви тврдили да има изузетан глас. Нисам га питао је ли то због изгинулих тројице браће и оца. Да мрзи четнике никада није тајио: и оца и једног од браће стрељали су му они, док је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био у Липову, неколико километара од стратишта при Колашину. И моја бака сведочила је против Драже Михаиловића 1946, на хашком суђењу у Београду.

Размишљам о Прогресу: прво су четници судили ђеду за очинство над четворицом комуниста, па је отац ћутао када је ваљало помиловати једног седамнаестогодишњака, оптуженог због родбинства са Вуком Бећковићем, оцем Матијиним и дедом Ољиним, па сам ја осуђен пошто сам нешто од тога написао док Није Било Време, па је моме пашеногу Слободану Милошевићу суђено, не за одрицања од свога оца, четника, већ због гурања међу Озбиљне Играче – па се цела комунистичко-партизанска, данас олигархијско-тајкунска Нова класа поделила на премоћну већину бранилаца лика и дела што себе и својих, што Броза, што Новог Светског Поретка, и незнатну мањину нас, који бисмо да искупимо грехове и грешке својих претеча.

Намерно не помињем кајање јер, будући рођени у претходни, већ безмало заборављени систем ‘‘без алтернативе’‘ (TINA – There is No Alternative текуће политичке коректности), образовани по болоњском школству ФНРЈ па СФРЈ ми, деца комуниста, до пунолетства нисмо имали много избора, а најчешће ни прилике да будемо вини за оно што су наши најмилији приредили и властитом потомству – до, по српском предању, у девето колено, или у четврто, по Библији.

Но, микрокосмос и макрокосмос будући устројени спрам исте Промисли, опште се да сагледати и кроз појединачно, као и обратно. Стога је судбина породице Селић такође одраз животног – и самртног – Пута Југославије, па и Српства у целини. Као писац, одувек сам осећао да то морам предочити и другима, као битно искуство и озбиљну опасност.

Јер, Драгољуб Дража Михаиловић име је наше последње победе чак и по Добрици Ћосићу, будући да је Републику Српску извојевала народна војска под знамењима крунисаног орла. Да имамо, наиме, ‘‘вишка историје’‘ наругали су нам се Енглези одавно, али су се њихови грађански ратови одвијали између њих самих, а наши с нама као акинџијама туђина закрвљених на крају – или почетку – Ланчанице Света. Зато сам ваљда групице момака под црвеним заставама, који су урлали против могућности да се Ђенералу врати ‘‘грађанска част’‘, и ‘‘Жене у црном’‘ недалеко од њих, доживео као удар на част овога народа.

Јер свако прихватање неистине која годи јесте избор ропства спрам слободе и увреда чојству, а да су демонстранти били бар делимично тога свесни казивао ми је и њихов изглед – суманут у омладинаца, мрачан у жена. И ћутња Жена у црном и галама нових скојеваца говорили су ми о једнаком презиру спрам целокупне наше повести, а нарочито новије.

Да ниподаштавају ‘‘ове просторе’‘ на сваки начин било ми је такође јасно, као и да никада нису чули за ровачку крилатицу да се ‘‘живи за сахрану’‘. А и да јесу, отписали би је као још једну бесмислицу Срба који преминуле процењују целим током властитог ходочашћа кроз Време, убеђени да смираја нема никоме, ни у Вечности.

Меродавно мишљење, стога, ни о Дражи Михаиловићу неће давати они, а још мање Јелко Кацин, ‘‘борац за интерпретацију’‘ још од словеначког атентата на Југославију, и мир у Европи и свету. Јер, и у овоме Времену краткога трајања, како су наши преци називали садашњост, чак и Виши суд у Београду морао би да суди спрам закона, а не ‘‘препоруке’‘ Известиоца Европског парламента за Србију, да је одустајање од рехабилитације Генерала Драгољуба Михаиловића ‘‘као симбола шовинизма и ратних злочина почињених у име стварања Велике Србије’‘ нужно зарад ‘‘афирмације европских вредности’‘. Бар Србе, наиме, не мора нико подсећати да те ‘‘вредности’‘ нису до преименовани фашизам, једнак кацинштини која је 1945. свој поход прекинула само накратко – скудоумнима, сићушнима духом, и ћифтама много тога недостајући, али не и упорности.

Дража Михаиловић је међутим одавно у Вечности док нама – окруженим онима који би и Време да спљоште – остаје не да вичемо, или ћутимо, већ да живимо у складу са свиме што је нашим душманима мрско. Војнике Југословенске војске у отаџбини имао сам, наиме, прилике да упознам и мимо партизанских књига и прича о њима. Тако ми се Божо Вешовић, четник из Васојевића у Лими, пошто сам му се представио као син комесара Владете Селића, само насмешио. Један од око 400 преживелих из колоне од двадесетак хиљада бораца и избеглица које су усташе, партизани, и Британци побили при Одступању – како у Црној Гори зову тај Пут Смрти – гледао ме је у очи, па повео на вечеру.

Док сам, после неколико седмица оскудне исхране, посматрао огромну, аргентинску шницлу пред собом, казао ми је: ‘‘Јео сам свој каиш, изгризао ципеле. У Италију сам стигао бос али насмејан. Не скањерај се, кусај!’‘ Тако сам још 1972. схватио да је и њему – коме су ознаши по Ослобођењу убили оца – Историја, Време дугога трајања, узела много, али не и душу.

‘‘Тражим да се Момчило Селић најстрожије казни!’‘ не заборављам зато ни обраћање државног тужиоца Данила Блажова Јовановића судији Окружног суда у Београду, 1980. Томиславу Шекуларцу, ‘‘јер се у Перуу дружио са четницима, усвојивши и њихову идеологију!’‘ Покушавајући и једном и другом да ухватим поглед одустао сам, у тренутку, да им кажем да су ти људи слободно годинама долазили у посету родбини – по замени фашиста комунистима, ускраћеној и за ‘‘тачкице’‘ за храну – али да ниједан није одговорао за било шта кажњиво чак и по законима СФРЈ.

Но, седамдесетих, ни ја ни избегли четници нисмо ни помишљали да 1955. рођени Јелко Кацин и његови послодавци већ тада спремају погреб земљи коју је, уз моје родитеље и њихове истомишљенике, и Божо Вешовић тако скупо по себе и своје бранио. Од њега, и његових ратних другова које сам 1980-их сретао у сопственом ‘‘одступању’‘ по Северној Америци, наслушао сам се прича мање о Грађанском рату а више о томе да је Дражин ађутант Звонимир Вучковић био Хрват, да је словеначких четничких јединица било до краја рата у Словенији – где су затим у слободи, братству и јединству узгајани кацини – да је четника муслимана имало у Херцеговини, али да су и њих и мобилисане младиће из Шумадије 1945. сатрли британски авиони на Сутјесци, помешавши им тела с костима Срба под црвеном петокраком који су туда прошли 1943, а да су преживеле – њих око 25.000 – партизани побацали у крашке јаме око Калиновика, завичаја Ратка Младића.

Почетком Антисрпског рата Младић је пак Крајишнике терао да скидају кокарде које су, сећајући се Војводе Момчила Ђујића, носили на титовкама. Јер, Ђујића, свештеника који је на вести о клању Срба скинуо мантију, узео пушку и уз помоћ Италијана, згрожених усташким схватањем хришћанства, спасао Србе Крајине, умировљени припадници Удбе и Коса, те веран им пород и настављачи – уз потомке одрођених Срба – зову чудовиштем због неколико стотина Хрвата, побијених у освету за сву поклану децу, жене и старце, те безбројне јаме и Јасеновац, који такође прећуткују или ниподаштавају.

Но, такво једначење неминовно долази по своје: и Младића су попут Драже ухватили ‘‘наши’‘, а суде му они којима ће судити виши и праведнији суд од њиховог. Али, невоља је што грађански рат међу нама и даље продужавају не четници, већ они које он није коштао готово ништа, осим нешто образа. Међу читаоцима наших патриотских сајтова има их, тако, који би и даље да стрељају, непрежални смртоносне јасноће доба када су све што им је требало сазнавали на партијским курсевима. Пошто им је ‘‘интерактивност’‘ интернета омогућила да се доскочицама, затрпавањем и међусобицама обрачунавају са прилозима које не ‘‘лајкују’‘, својом кибернетском бинарношћу они српску јавност све чешће претварају у римску арену где, из публике, одлучују о свему чему већ ни личношћу нису дорасли.

Да је Божо Вешовић жив, такве би прећутао, познајући им острвљеност. Јер, још нисам срео неког од победника из 1945. ко ми је за противнике из рата за српску душу казао што и Божо, када ми је благо и смирено рекао да је ‘‘борба партизана била натчовечанска’‘. Мене су наиме неки моји романи и написи, о безмилосном покушају да се и српска свест уподоби Новом светском поретку (у нас у зачетку званом комунизам и самоуправни социјализам) готово одвојили од родбине, а колеге мога оца су, чух, један другог свађајући се проклињали: ‘‘Дабогда имао сина као Владета!’‘ Док се, наиме, посмртни остаци не само Ђенерала достојно не сахране, нема нама Пута до у ‘‘Светлу будућност’‘ какву нам обећавају већ преко сто година. Неправда тишти и горе од крви: ‘‘углед’‘ Јова Капичића или Јосипа Броза не би смео бити пресуднији од имена и презимена њихових жртава, нити од осећања и добробити њихових потомака.

Антисрпском легендом о четничким злотворима, као пљувачком, залепљено је данашње ‘‘добросуседство’‘ и ‘‘еуропејство’‘ колико својевремено Брозославија. Признати, наиме, противнику врлину полицајцима ума остаје незамисливо – шта онда они да чине? Другима зато препуштам да пишу по задатку, или чиме би да ‘‘засене простоту’‘. Бране ли такви, рецимо, Добрицу Ћосића што је својим Деобама четнике приказао као психопате – насупрот писаца који нам и лудаке предочавају као људе – или да би спречили појаву неподобника које систем не може да контролише, и није тако битно. Попут лица многих надзорника да с Титовог пута не скренемо, и Добричино се стога све више стиска у песницу, ‘‘иконицу’‘ угњетавања Срба.

И тако поново долазимо до Чиче. Јер Добрици би мало ко тако тепао – година има, али не и милости. Дража је и њему остао лакмус, као и онима који се још поносе његовим хватањем помоћу кнојеваца, маскираних да их ни обавештајац Михаиловић није препознао. За подухвате под лажним знамењима (false flag operations) знамо, нажалост, још од када су Американци Шпанцима отели Кубу, Порторико и Филипине, набедивши их за потапање бојног брода Мејн. Лажју је и Хитлер напао Пољску, као и Словенци, Хрвати, муслимани и Шиптари Србе. Бесрамљем и Јово Капичић слави свој живот, док ни Милован Ђилас четницима није никад опростио зло којим их је задужио. Око четничког имена свила се сва лаж која нас трује у последњих две деценије, пуни су хрватски и муслимански блогови ретушираних фотографија из Другога рата, или истинских с лажним потписима, попут снимка Михаиловића и америчког пуковника Макдауела с муслиманским четницима, за ту прилику проглашеним ‘‘усташама’‘.

И, пошто се српски дух последњи пут пројавио кроз четништво, усред Требиња је 1998. устрељен Војвода Раде Радовић, који је од 1991. до 1996. с Хрватима и муслиманима ратовао чувајући им образ, а нама и себи част. Његовом убици дозвољено је да побегне у Немачку, а Биљана Плавшић – којој је тај служио у непрекинутом нашем братоубилаштву – кажњена је у Хагу за у рату испољено српство. Јер, војна против четништва и данас обједињује све који Време виде као безобалну бујицу а не Океан Овостраног, чије брегове Људи попут Војводе Радовића, Божа Вешовића или Вука Бећковића назиру вером и љубављу.

Лаж трује, зато, дух и душу не само Капичићеве, Ђиласове, Селићеве или Бећковићеве деце и унука, пошто ни потурице, ни лацмани, ни еуропејци не опраштају никоме ко својим постојањем твори огледало спрам њих. Јер, Божо Вешовић, Вук Бећковић и за генерацију млађи од њих Раде Радовић ратовали су да сачувају људе каквим их Бог и Време дугога трајања беху створили, а они да их утерају у Нови светски поредак коме се данас противе и многи њихови потомци, разочарани што Откровењем све излази на видело.

Сви се живи мртваци користе, наиме, истим подвалама, поругом, увредом, мучким ударцима и клеветама. Но Пут Мртвих одређују живи: када сам оца замолио да из Колашина понесемо нешто зимнице за београдске Бећковиће, не беше му право али је ипак – ћутке, можда понајвише због мене – примио тих неколико тегли. Он и Зорка, удова Вукова, беху се погледали: Вук и стрељани младић бродили су Временима вођени мноме и оцем, Матијом и Зорком, чак и Ољом.

Јер, све се дешава баш у породици: Матији је још у Ваљевској гимназији дозвољено да се прослави Вером Павладољском, која се у Ваљеву нашла као ћерка белогардејца а он као четнички син, да би му ћерка у Колашину од бабе тражила паризер мимо ровачке пршуте. Рат Светова очит је и без позивања на Хантингтона и сукоб цивилизација. Нису наиме оне, те ни националне или расне културе ни изазивачи ни окидачи тих титанских гушања сујета. Одијум међу групним и појединачним личностима неизбежан је на Путу Земљом – па и керови се миришу или не, камоли ми, бића посрамљена и животињама и анђелима.

Посматрајући колоне српских избеглица од Европе, отац ми је умро 15. септембра 1995, мада предодређен да буде ратни друг Матијином, и да заједно дочекају стоту. Преживео је смртну рану на Купресу, Неретву и Сутјеску, напад на конзулат у Чикагу 1963, не знајући да га нису извршили његови противници из Грађанског рата, већ новокомпоновани националисти, под вођством бившег Брозовог официра. Да та шема и даље важи сведоче Вук Драшковић и слични. Стога, и хашком страдалнику Шешељу поштовање али, какве су везе имала самаштенија с ножем у зубима на скуповима 1991, са уредним Дражиним војницима, чије сам фотографије гледао по домовима очевих вршњака у Северној и Јужној Америци?

Коме су, заиста, требали ‘‘четници’‘ попут момка из Беле Паланке, спремног да за њему непоћудну реч скочи на саговорника? Деци ‘‘народних непријатеља’‘ није било лако, морала су се доказивати бар колико јаничари или потурчењаци, али су многа остала што су им били и очеви – Срби обречени чувању Божијега лика у себи, а не Игри све новијих маски.

Јер, Запад је смеша злотвора и жртава, победника и побеђених којима је прво одузимано име, па сопство. Шта друго осим подло може стога бити краљевство подјармљених Брита, или кочоперна република поништених Гала, или бездушна држава понемчених Пруса, Лужичана, Љутића и Бајувара? На Западу није било четника, те је пад у иност остао да их тишти – да би, завидни, измислили како је и национализам производ њиховог 19. века, те и данас ратовали против народа који су знали шта су и ко су још у антици.

Покрадени идентитет и убилачка, препаднута верност улогама које су и насилници и њихове жртве себи умислили узрок је свих грађанских, па и многих других ратова. Наш, који поспешују и одроди и многи ‘‘националисти’‘ зашао је у недоличну старост. Наша судбина очита је свуда око нас, и у нама: у Матији, његовом оцу и мајци и ћерци, моме оцу, мајци, мени и деци. Наши престарели, расејани четници, остаци покланог, пострељеног и прогнаног народа, уз свој понајчешће однарођен пород и исељене, ‘‘плахе и лакоме’‘ новосрбе, такође ужаснути посматрају Време краткога трајања, којим се простиру сви неосмишљени животи.

Из Зла, научио сам, не израста Добро; пуке жеље безвредне су без сагледавања сопствених стрампутица, нити има искупљења без одбацивања греха, макар на самрти. Сој су Путници који своје промашаје плаћају немаштином, болом или животом радије него чашћу. Наредбу ‘‘Европе’‘, да се одрекнемо наших четника док Хрвати злотворне заточнике свога изрођавања дарују пензијама, а муслимани и туђе муџахиде земљом отетом од српских сељака, Срби не смеју прихватити. Нећемо, дао Бог, заборавити ни мађарске крвнике које данас приказују као невине жртве ‘‘србокомунистичких’‘ прогона, нити легионаре СС дивизије Принц Еуген који траже повраћај имовине у Срему, Бачкој и Банату, а понајмање Шиптаре које ‘‘међународна заједница’‘ не гони због касапљења живих Срба, зарад здравља Западњака убеђених да је и смрт само болест.

Тоталитарцима је, наиме, увек неопходан непријатељ, и Запад га је кукавички нашао у нама. Где су се, наиме, витезови некад хвалили својим ранама и жртвама, не би ли своју победу увеличали или пораз оправдали, данас се у НАТО-у прсе да нису изгубили ниједног тешко оклопљеног, електронски и сателитски вођеног и надгледаног солдата. Да није нас, та би се светска жандармерија распустила још 1990, јер за њу није било оправдања после Горбачова. Јер, као свака империја и ова се гради на жртви – али у овим временима, искључиво туђој. Ритуал ‘‘црне мисе’‘ из западњачких филмова страве постао је део беспућа које никакво накнадно сагледавање неће преиначити ни у какве ‘‘Стазе славе’‘.

Подсећам се, коначно, да је четник био и мој деда Љубомир Јевтић, кога су Бугари 1917. два пута водили на клање а он им оба пута везан побегао, да би ми мајка објашњавала да јој је отац, заправо, био ‘‘комита’‘. Али то су били Бугари, тако названи по својим револуционарним комитетима, док су Срби одвајкада четовали – на извору Цетине, на пример, презиме Четник будући старо бар три столећа. Јер наша самоомраза, с осећања кривице спрам властитог соја, уз делање непријатеља, довели су до тога да једино за нас сме свако рећи или написати шта му се прохте – што би, макар само натукнуто за неког другог, повлачило затвор због ‘‘позивања на расну, полну, верску, националну дискриминацију’‘. Јер, ово што нам се дешава већ век и по јесте заправо геноцид и етноцид, културцид бивајући безмало окончан.

Нема наиме, у Новом светском поретку, места за народ који није стокупљевина увезана једино истим, биометријским пасошем. Ликторске фашине нису случајно преузете као амблем Црних кошуља, а двосеклу секиру међу њима превиђају и највеће ‘‘демократе’‘. Неће нас, стога, из свега овога избавити никакви избори, пошто би, победи ли истинска српска опција, били поништени или поновљени као приликом разних референдума у неколико европских држава. Да ће наша борба за сопство бити тешка а можда и крвава, а да јој је алтернатива нестанак, или претапање у руљу безочника, постаје јасно и ‘‘обичним’‘ људима, иначе склоним да се руководе надом да ће пострадати други, али не и они.

Победу стога можемо извојевати једино ванинституционалним делањем, јер су времена Милошевог прегањања са ослабелим Турцима прошла. Пут Животом, зарад Пута Смрћу који ће нам одређивати наши наследници, и остатак света по окончању овог националног и појединачног Вађења мазије, остварићемо једино паралелном, самосвојном културом, сивом и црном привредом, самопомоћу и мобом, непрекидном побуном противу манипулатора и угњетача, и, надасве, пуним животом на маргини, у гету, по логорима и затворима – сваки други одавно будући срамотан. Јер, мимо свих лажи, готово да нема тих извиканих величина који својим, осведоченим личним особинама неће тежити да у недоглед одрже све оно што је од њих створило елиту, али никада сој.

И коначно, када њихови покровитељи укину или потпуно сапну и интернет – буду ли сигурни у своју ‘‘победу’‘ или се уплашили пораза – неће нам нико моћи забранити храброст, поштење, самопрегор, живу реч, и поуздање у људе са којима смо учили школу, дружили се по крају и завичају или, у сретнијим случајевима, ратовали.

Тај Пут нам не може нико ускратити, до ми самима себи.

http://www.srpskilist.net/gledista/put