Prebijene ustase :: Srpski Nacionalisticki forum

Citat: tiger2005 28. Okt 2006, 13:58:54

Najgluplji link do sada! Kako je Srbija izgubila Dubrovnik,oj mili boze,bolje da pise kako da Srbija poboljsa svoju virtualnu realnost!

ЗАШТО СУ ХРВАТИ УЗЕЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК?
Наметање српског језика Хрватима изведено је ради ширења хрватског имена, и самим тим аустријског утицаја, на запад. У наредних сто година похрваћени су практично сви Срби католици у Славонији, Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини. Најпре је њихов језик проглашен хрватским, а онда су они преименовани у Хрвате. Пре овог доба, Хрвати нису имали свој службени језик. Код њих је била ситуација отприлике као сада у Индији: сви образовани Индијци говоре енглески језик, а ко не иде у школу говори само локалне индијске дијалекте. Тако су образовани Хрвати говорили латински, мађарски, италијански или немачки, зависно од историјског периода и територије на којој су живели. И некада, када су имали своју државу, од 900. до 1100. године, Хрвати нису имали сопствени књижевни језик, већ је то био латински. Латински је био службени језик у Хрватском сабору и у првој половини 19. века. Када је 1832. године један посланик затражио увођење хрватског службеног језика, свој предлог је морао да образложи на латинском, јер да је говорио на хрватском нико га не би разумео. Наиме, како нису постојале хрватске школе, књиге, новине, итд, образовани Хрвати су временом и приватно почели да користе стране језике, заборављајући свој матерњи језик. "Право рећи", писао је хрватски историчар Фердо Шишић, пре 1848. године хрватски језик није се користио "ни у кућама". А Антун Мажуранић је писао 1852. године:
"Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком". У Хрватском сабору неко је први пут проговорио на хрватском језику (а заправо на српском) тек 2. маја 1843. године. Био је то Иван Кукуљевић, који је тада дословце рекао: "Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари, мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: мађарски, њемачки и талијански - то су наши тутори".
Наравно, Кукуљевића нико није разумео.
Али, шта се подразумевало под појмом "хрватски језик"? По том питању европски лингвисти нису били сложни. Једни су давали предност чакавском говору, други кајкавском, а трећи су сматрали да оба ова дијалекта припадају Хрватима. Углавном, пре аустријског пројекта "Вукова реформа" ниједан лингвиста није сматрао штокавски говор хрватским - сви су га рачунали у српски језик. Онда је бечки двор одлучио да Хрватима наметне српски штокавски језик ијекавског (херцеговачког) наречја.
"То је испрвце било врло тешко многим хрватским писцима, јер су познавали само кајкавштину, у школи учили латински језик, а у обитељи говорили већином немачки. Многи Илирци почну марљиво учити штокавско наречје", писао је хрватски историчар Рудолф Хорват.
А хрватски историчар, теолог Шиме Љубић, средином 19. века писао је овако:
"Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног пориекла... те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне... до циела у учењу и у јавном животу". (За обиље сличних цитата читаоца упућујемо на књигу др Лазе Костића "Крађа српског језика".)
Илирски покрет је српски језик прогласио за службени језик Хрвата 1836, а Хрватски сабор 1861. године. Била су у оптицају три имена за назив новог језика: илирски, југословенски или хрватски. Сабор се определио за трећу опцију, па је српски језик преименован у хрватски језик. По природи ствари, остављање српског имена није долазило у обзир. Па ипак, током наредних деценија Хрвати нису скривали овај чин, просто зато што то није било могуће. Људевит Гај је, још док процес није био окончан, 1846. године, писао:
"Ну нама још из далека није на ум пало тврдити да то није српски већ (да је) илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо".
И Ватрослав Јагић је касније писао у истом духу:
"Само се по себи разуме да ми је било смешно када се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу г. 1834. до 1848) да су неоправдано себи присвојили српски језик као књижевни - место да се веселе тој концепцији". Срби се, наравно, нису веселили, сем можда загрижених Вуковаца, јер је било јасно да Хрвати крађом језика циљају на многе друге ствари. Тако је француски слависта и филолог Селест Куријер писао 1875. године:
"Срби се револтираше... видећи да Илирци прихватају њихов језик, њихову историју и традиције, и заденуше полемику која и дан-данас траје".
Наиме, Хрвати нису српски језик прогласили хрватским само у том тренутку, већ, на појединим територијама, и уназад кроз векове. Српске народне песме из Босне и Херцеговине почеле су се штампати у Загребу као "Хрватске народне песме", а Иван Гундулић и други дубровачки писци средњег века, који су као Срби писали на српском језику, проглашени су Хрватима. Дубровачка књижевност данас се и на београдском Филолошком факултету проучава као - хрватска. У почетку, међутим, тај процес није текао глатко, јер су европски ауторитети, попут цитираног Куријера, писали у корист Срба. "И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик", писао је Феликс Филип Каниц 1868. године. Тако исто био је прецизан и бечки етнограф Фридрих Самуел Краус почетком 20. века:
"Кад се данас говори о српско-хрватском или хрватско-српском језику одн. литератури, под тим треба разумети словенски дијалект српског племена и књижевност састављену на том дијалекту.

СЛОВЕНИЈА - ДО ЗЕМУНА!
У свему овоме лежали су разлози Копитаревог одустајања од пројекта "Вукова реформа". Као Словенац, Јернеј Копитар је кајкавски говор сматрао делом словеначког језика. Тражио је подршку Беча да се Кајкавци прогласе Словенцима и да се на тај начин Словенија територијално прошири на исток. Наравно, он је знао да бечки двор занима много даљи продор на исток, па је имао план за ширење Словеније све до Земуна. Реч је о једној од класичних манипулација историјском науком - као што данас на пример слушамо да су Грачаницу саградили Албанци а не Срби, или да су "Бошњаци" некада били богумили - а не Срби. Копитарева теорија састојала се у следећем. Када су Ћирило и Методије крајем 9. века кренули пут Моравије, нису створили глагољицу у Солуну, нити су тамо превели прве књиге на неки словенски језик, него су то учинили тек негде у Срему или Славонији. А тада су на овим подручјима, до ушћа Саве у Дунав, живели Словенци, па је тако први словенски књижевни језик био - словеначки. Зато сада, сматрао је Копитар, католичке Србе који живе низ Саву не треба похрватити, већ пословенчити и направити "Велику Словенију"...
Међутим, у том супарништву Љубљане и Загреба, Беч се определио за Хрвате, на што је Копитар одговорио бојкотом пројекта "Вукова реформа". Сматрао је да ће Хрватска, ако се прошири на исток, једнога дана имати апетита и према словеначким територијама. А у изгледу је стајало не мало проширење. Почетком 19. века, према аустријским изворима, било је по око 750.000 Хрвата и Словенаца, који су живели на територијама приближно исте величине, насупрот бројци од пет милиона Срба.
(Иначе, до пројекта "Вукова реформа" европски лингвисти сматрали су да је први словенски књижевни језик био српски, јер су једина словенска племена у околини Солуна, од којих су Ћирило и Методије научили језик, била српска. Данас се у Македонији тај језик сматра македонским, у Бугарској бугарским, а у Србији - старословенским.)

ХРВАТСКО ПИСМО ПРВИ ПУТ У СРБИЈИ
Елем, када је 1868. године кнез Михаило Обреновић усвојио "Вукову реформу", "Вукова ћирилица" је лагано почела да мења српску ћирилицу у државним и научним установама, школама, итд. Хрватска латиница је још била далеко од Србије, али је пропаганда о једном народу и једном језику са два имена лагано чинила своје. Она ће довести до једног од најтрагичнијих догађаја у читавој српској историји - до проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.
Па ипак, хрватска латиница није дошла у Србију тог 1. децембра, већ три године раније, иза аустроугарских топова. Наиме, када су крајем 1915. године окупирали Краљевину Србију, Аустроугари су за службено писмо у нашој земљи прогласили - хрватску латиницу. По ослобођењу и уједињењу са "браћом" ступио је на снагу "Бечки договор" из 1850. године. У службену употребу уведена су два писма. "Вукова ћирилица", која је сада сматрана српским писмом, а не полулатиницом, била је прво српско а друго хрватско писмо, док је хрватска латиница важила као прво хрватско и друго српско писмо. На српској страни, и у најзабаченијим местима натписи на железничким станицама исписани су на оба писма. Следећи Вука Караџића и његове прве присталице, Срби су у односима са Хрватима користили хрватско писмо, док су Хрвати и даље користили само своје писмо. У Београду се по први пут појављују књиге на хрватском писму. :ак је и књига Драгише Васића "Деветсто трећа" објављена - на хрватском.
Неприметно, ђаво је долазио по своје.