Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 21. Sep 2025, 21:57:02
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 20 21 23 24 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Православље  (Pročitano 110967 puta)
Moderator
Krajnje beznadezan


I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak Pisces
Pol
Poruke 14665
Zastava
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.5.6
Posto tvoj skromni umni kolicnik ne moze da shvati poruku, ponovicu je jos jednom!

inzko, idi ubi pa se pistolj! Smile

IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Legenda foruma


Очистимо Србију !

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 42084
Zastava †  Србија 011
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.5,
pa i jesu uzor. ovaj propagira hetero-sexualnost, a ne savremene devijacije.
ako je srednjoskolka, ne mora da znaci da je maloletna. sigurno joj nije trazio licnu kartu.

trebo je, zato ce bit izopcen iz crkve i vjerovatno razmisljat o tome sta je uradio u zatvoru...

nece. nije bila mladja sigurno od 14 god.
IP sačuvana
social share
                                     
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Патријарх Кирил: Недопустиво је освећивање објеката сумњиве намене
   

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ СМАТРА НЕДОПУСТИВИМ ОСВЕЋИВАЊЕ НОЋНИХ КЛУБОВА И РЕСТОРАНА

       Москва. 23. децембар. ИНТЕРФАКС – Патријарх Московски и целе Русије Кирил критиковао је свештенике, који ради материјалне користи прихватају освећивање светских објеката „сумњиве намене“.
 „Апсолутно је недопустиво освећивати места, која могу имати „двоструко назначање“, а такође институције, које директно или индиректно служе греху: ноћне клубове, дискотеке, ресторане и продавнице у којима се продаје сумњива роба“ - изјавио је патријарх Кирил у среду на редовном годишњем епархијском састанку са свештенством града Москве у храму Христа Спаситеља.

Патријарх је рекао да је због „сличног чињења" у протеклој години забрањено свештенослужење једном од престоничких свештеника.

“Човек, који је посветио свој живот Богу и Цркви, дужан је да стави то служење на прво место. Ако он буде потпуно погружен у бриге за сопствено домаћинство, у бригу о томе како да најбоље удеси материјални живот своје породице, онда, највероватније, он неће постићи ништа ни у једном од својих послова“, сматра предстојатељ Руске Цркве.

У исто време патријарх Кирил је подсетио да је обавеза сваког старешине храма да брине о томе да и други свештенослужитељи његове парохије материјално не оскудевају.

http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=33494

Превод са руског:

„Борба за веру“
Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Од мора до гора, олтар до олтара
SUBOTA, 26 DECEMBAR 2009 22:48    САВО ГРЕГОВИЋ-ПОЛИТИКА   

У последње две деценије у Црној Гори обновљено и саграђено око 200 православних храмова. Златни период црквеног градитељства Црне Горе– каже публициста Јован Маркуш.

– У питању је највеће црквено градитељство у историји ове државе – каже за „Политику” Јован Маркуш, публициста из Цетиња, који о овом феномену спрема летопис.

– Прелиставајући црквену и историјску грађу дошао сам до сазнања да је највише православних цркава и манастира обновљено и саграђено у време митрополита Митрофана Бана, који је у владичанској столици Цетињског манастира провео 36 година, крајем 19. и почетком 20 века. Ради се о 239 објеката. Ако се има у виду да је период од 1990. до данашњих дана, који обрађујем, готово двоструко краћи, онда се слободно може рећи да је крај прошлог века и прва деценија трећег миленијума златни период црквеног градитељства Црне Горе– каже Маркуш.

По речима нашег саговорника највише је урађено у Грбљу и Паштровићима, подручјима уз јадранску обалу, где је и иначе било највише сакралних објеката. Само у Доњем Грбљу је обновљено 14, а у Паштровићима десетак цркава. У двадесетак грбаљских села данас одјекују звона у 64 цркве, као и у обновљеном манастиру Подластва, зборном месту Грбљана. Паштровићи имају шездесет сеоских цркава и седам манастира, углавном из немањићког периода, па их зову с правом приморска Света гора. Обновљене су и изграђене нове цркве у Црмници, Бјелопавлићима, никшићком крају, Морачи, у северном делу Црне Горе.

–Посебан подухват представља обнова зетске Свете горе. Реч је о манастирима Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком, Космач и Врањина на Скадарском језеру, које је озбиљно био угрозио зуб времена. И небрига–додајеМаркуш.

Највише времена и новца свакако је утрошено у изградњухрама Христовог васкрсења у Подгорици, најимпресивнијег објекта те врсте не само у Црној Гори. У току је изградња још два велика храма, слична овом, у Беранама и Бару.

–Велика обнова је уследила након враћања народа Црне Горе својој цркви и Митрополији црногорско-приморскојпочетком деведесетих. Градили су мештани, помагали добри људи из дијаспоре, као и општине. Понајвећу заслугу за све што је урађено до сада има архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, господин Амфилохије–наглашава Маркуш.

Јован Маркуш истиче да никада у Црној Гори није било толико монаха и свештенства. Он наводи пример женског манастира у Жупи никшићкој где је од тридесет монахиња њих 80 одсто са факултетском дипломом. Импресионира њихов рад у изради икона и керамичких предмета. Скит манастира Острог у Јован долу код Никшића, где се припремају монаси, представља праву оазу у камену. Маркуш истиче оца Јојила(Булатовића) који је у околини Колашина са добрим људима подигао три манастира.

Поред Митрополије црногорско-приморске у чијем саставу је највећи број црквених објеката, у Црној Гори успешно делују Епископија будимљанско-никшићка, чије је седиште у манастиру Ђурђеви ступови код Берана, као и Епархија милешевска, која је задужена за пљеваљски крај.

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.38
mob
Nokia 
Свети Јован Кронштатски о себи


Свети Јован Кронштатски

На данашњи дан прије 101 годину упокојио се у Господу велики свјетилник, чудотворац и молитвеник Цркве Христове, свети праведни Јован Кронштатски. 1. новембра 1899. године, на дан свог 70-тог рођендана и празник преподобног Јована Рилског, отац Јован је изговорио следеће слово:

Дана година наших (достизаху) собом – седамдесет година,

а ако је у (већој) крепости – осамдесет година (Пс. 89, 10).

Данас сам, Божјом милошћу, напунио седамдесет година живота, а скоро четрдесет четири године благодати свештенства, коју сам примио од Господа. Сматрам да је праведно и да сам дужан да се осврнем на протекло време и да истакнем милост Божију према мени. Велика је милост Божија, што сам доживео до ових лета. Заиста, сила се Божја у немоћи показује (2 Кор. 12, 9). Ко је од оних који су ме познавали у младости, могао и помислити да ћу доживети до осме деценије, која, по пророку, представља крајњу границу човечијег живота, странца на земљи. Растао сам као болешљив и слаб, прележао сам у младости, тешку болест – богиње, које ме умало нису одвукле у гроб, био сам, по нашим људским мерилима, за длаку од смрти. Господ ме је сачувао у животу; опоравио сам се и одрастао. Дошло је време да пођем у школу. Наука ми је била нејасна, јер нисам стекао никакво предзнање код куће; требало је да сам дођем до разумевања и познања; осећао сам и преживљавао своју беспомоћност, љубоморно сам гледао на успех другова и почео тражити помоћ и разумевање од Бога, Који, по речима апостола Јакова, даје свима који траже просто и без прекора (Јак. 1, 5), и Господ ми је отворио разум: озарила ме је светлост Божија; писменост ми је постала јасна, и ја сам успео да сустигнем свој узраст и савладам школско градиво. Но и тада, за време учења, колико сам само тешких болести прележао!

Иако физички слаб, завршио сам три образовне и васпитне школе: нижу, средњу и вишу, постепено се образујући и развијајући три душевне силе: разум, срце и вољу као троделни образ душе, саздан по образу Свете Живоначалне Тројице. Виша духовна школа, која је названа Духовна академија, извршила је на мене посебно благотворни утицај. Богословске, философске, историјске и разне друге науке, широко и дубоко предаване, осветлиле су и прошириле моје схватање света, и ја сам, благодаћу Божјом, почео да улазим у дубину богословског созерцаwа, познавајући све више и више дубину благости Божије, Који је све премудро створио, предивно, благотворно, потчинивши целу творевину чврстим, животним, хармоничним законима; посебно је очаравао мој ум и срце премудри, дивни план спасења изгубљеног рода људског кроз Божанственог Агнеца Божијег Исуса Христа, који узима на себе грехе света (Јн. 1, 29); у мени се развило и учврстило религиозно осећање, које је у мени било зачето још од мојих благочестивих родитеља. Прочитавши Библију са Јеванђељем и многа дела Златоуста и других древних отаца, такође и руског златоуста, Филарета Московског и друге црквене учене људе, осетио сам посебну привлачност ка звању свештеника и почео сам молити Господа, да ме удостоји благодати свештенства и пастирства словесних оваца Његових. Размишqајући о чудесном, љубвеобилном домостроју Божијем у спасењу рода људског, проливао сам обилне и ватрене сузе, горећи од жеље да учествујем у спасењу изгубљеног човечанства. И Господ је испунио моју жељу. Убрзо по окончању више школе, био сам узведен у достојанство свештеничког чина.

И ево, четрдесет четири године носим то звање, приносећи Богу молитве, мољења, прошења, благодарења за сваког човека, за цара и за све који су на власти (1 Тим. 2,  1, 2) и приносећи готово свакодневно бескрвну жртву, измирујући твар са Творцем, јер је Господ дао свештеницима службу измирења (2 Кор. 5, 18), кроз коју се и сам свакодневно измирујем са Праведним Судијом, Кога и прогневљујем свакодневно, и људе измирујем, одвраћајући Његов праведни гнев, покренут на нас ради грехова наших, одвраћајући их од кривих путева који воде у пропаст и указујући им на праве путеве. Благодарим Господу, који ми је дао могућност и прилику, да кроз честа богослужења, изучим цео круг наших богослужбених књига, да упознам њихову мудру садржину, њихово богатство и начине узвишеног, спасоносног покајања грешних и милосрђа Божијег према онима који се кају, сву дубину богословља, сву сладост славословља Божијег и дивне похвале Мајци Божијој, љубав према Богу и разне подвиге безбројних светитеља.

Благодарим Господу, што ме је удостојио да се родим и да будем васпитан и да будем свештеник у Светој Саборној и Апостолској Цркви и њен члан, макар и недостојан, и да се удостојим њеног заступништва пред Богом, у које се и уздам, да ме оно неће посрамити, јер не уздам се у своја дела, којих немам, већ у заслуге Господа Исуса Христа, Који ме је искупио Својом Крвљу од греха, проклетства и смрти, у молитве Мајке Божије, светих анђела и свих светих. Они ће умолити за мене Господа, и Он ће ме увести у Своје Небесно Царство.

Драга браћо, јереји и сапастири словесног стада Христовог! Нама је поверено од Бога узвишено служење. Ми смо обучени благодаћу свештенства, ми смо овлашћени благодаћу сведејствујућег и свеосвећујућег Духа Божијег да служимо узвишене Тајне Божије у Цркви препорођења и освећења грешног човечанства, обновљења, измирења себе и њега са Богом, ми предстојимо Престолу Сведржитеља лицем к Лицу, разговарамо с Њим, молимо Га, прослављамо и благодаримо Му, непрестано Му се обраћамо, као најближе слуге Његове и служитељи Тајни Његових (1 Кор. 4, 1). Каква вера се тражи од нас, какав страх и трепет, какво непрестано стражење над собом, каква чистота срца, какво бестрашће, какво уздање у Бога, каква љубав према Богу и ближњему, каква смелост, каква мудрост и простота, какво уклањање од свакога зла, какво милосрђе и састрадање према људима погруженим у гресима!

Свештеник, живећи на земљи, треба да буде небески, да мисли о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол. 3, 2), и цео предан Богу и спасењу људи. Где да добијемо све то, одакле да поцрпимо такву обилну благодат? Бог нам је дао сваку благодат. Ми смо дужни да непрестано стражимо над собом, да будимо себе из успаваности, којом се враг труди да нас непрестано поткрада; дужни смо да подгревамо дар благодати Божије (2 Тим. 1, 6), дат нам при рукоположењу, дужни смо да дан и ноћ будемо на стражи и себи и својој пастви. Ми смо обучени благодаћу свештенства, благодаћу заступништва за народ и за цео свет, благодаћу служења великих хришћанских Тајни, које силно могу допринети и нашем спасењу, умудрењу, укрепљењу духа и тела и спасењу наших ближњих. Свети су били људи слични нама, но спасли су се и сами и спасли су много, много људи који су их слушали.

Спашћемо се и ми сами и друге ћемо спасти, ако будемо ревносни, јер Сам Дух Свети заступа за нас уздасима неизрецивим (Рим. 8, 26).

И слава Богу! Пастири су се сада ватрено заузели за своје свето дело пастирства, пробуђени и подстакнути од својих архипастира. Училишта у црквеном духу се умножавају и расту, плодови учитељства су свуда видљиви; народ се просвећује. И то је неопходно. Сада је нестабилно, метежно, бурно време. Секташи и расколници упорно сеју плеву лажних учења, старајући се да отргну од Цркве простодушни народ, но благодат Божија је јача од вражјих смицалица, виши је Онај Који је у нама, то јест Господ, него ли онај, који је у свету, то јест дух лицемерја и злобе (1 Јн. 4, 4).

Господ је положио све непријатење Своје под ноге Своје (1 Кор. 15, 25). А ми ћемо бити Његови усрдни сарадници, како говори апостол: Богу: Јер ми смо Божији срадници (1 Кор. 3, 9).

Четрдесет четири године ја свештенослужим Божјом милошћу, у славу Његову и на спасење људи Његових; и нека Он удостоји и мене и вас да достигнемо могуће савршенство у делу нашег спасења, у меру раста Христова (Еф. 4, 13), желим то од срца сапастирима, желим и свим људима Божјим, да буду непорочни и свети. Амин.

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.38
mob
Nokia 
У сеобама Срби понели и цркву са собом
SRIJEDA, 06 JANUAR 2010 08:22    НОВОСТИ   

На улазу у сеоску фарму у шведском селу Воксторп код вароши Екерљунге од прошле године вијоре се српска и шведска застава. На имању које се простире на прелепој падини изнад језера, где се испод зелених брежуљака, налази гробље из времена викинга, пре неколико месеци Српска православна црква почела је да гради женски православни манастир.



- Ово имање је тешко наћи и уз помоћ навигатора - каже протођакон Велиша Васић, који нас дочекује у дворишту црквеног имања. Он живи овде и нада се да ће ускоро да формира и прво сестринство. - Порта се налази северно од града Хелсингборга. Купили смо је од шведског фармера и почели да градимо манастир Покров свете Богородице са црквом и резиденцијом за владику.

Владика Доситеј, епископ британско-скандинавски, прича да су из земље, када су почели да копају темеље за владичин стакленик и за цркву, почели да се помаљају викиншки шлемови, мачеви и прслуци. Он често обилази новоизграђену капелу и контролише припреме за градњу епархијског духовног центра СПЦ у срцу Скандинавије.
Истовремено, на другом крају света, у околини Сиднеја Срби подижу прву богословију СПЦ у Аустралији. Тако се потврђује старо правило да, где год да су се досељавали, Срби су прво градили своје цркве, капеле и потом гробља. Нове сеобе су подстакле градњу богомоља
на свих пет континената, а Српска православна црква је понегде регистрована као удружење грађана, а у неким земљама као верска заједница.

- СПЦ у иностранству данас има 28 епархија и митрополија, толико владика, око две стотине храмова, преко 400 свештеника и монаха. Како у Србији, после распада СФРЈ, данас има само 14 епархија, већина епархија налази се у иностранству. Српска црква има своје храмове на Аљасци, али и на Новом Зеланду, далеко у Украјини на истоку, и на западним обалама све три Америке - каже др Владимир Гречић, експерт за српске сеобе.

У Скандинавији СПЦ има 34.000 парохијана, а у САД 45.000. На простору све три Америке налази се стотину српских цркава и капела. Највреднији су манастир Свети Сава у Либертивилу и манастир Нова Грачаница на Трећем језеру код Чикага, које су власти САД као баштину процениле на преко 20 милиона долара. По историјском значају за очување српског националног идентитета у иностранству др Владимир Гречић издваја четири духовна центра.

- У Хиландару у Грчкој сачували смо православну веру, у Сентандреји у Мађарској развили национални идентитет исељеног народа, у манастиру Свети Сава у Џексону смо крајем 19. века зачели српство у Америци. А у манастиру Хемистер у Немачкој су после Другог светског рата, прво српски политички емигранти, а потом и наши гастарбајтери, спасавали своје душе. У овом манастиру формирано је пет европских епархија СПЦ, које чувају православље на Старом континенту - каже др Владимир Гречић.
Најудаљенија Аустралијско-новозеландска епархија обухвата земље са два континента Аустралију и Јужну Африку. На Петом континенту храм је подигнут 1945. године, а данас их има 15. Међу њима је и храм светог Илије, који је због паклених врућина саграђен испод земље у пустињи Копа Пиди, пуној драгоценог камења опала.

СРПСКО РАСЕЈАЊЕ

Аутокефалност Српске православне цркве проглашена је 1219. године, такође, у иностранству, у Никеји. Црква је на степен патријаршије враћена 1920. године, на Архијерејском сабору у Сремским Карловцима.
- Канонско подручје СПЦ је простор бивше Југославије као и мањи делови суседних земаља попут Румуније. Сви остали простори за СПЦ су српско расејање, где се осећа њено снажно деловање - каже Јован Јањић, аналитичар религије.

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.38
mob
Nokia 
ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ ЗА ЖИВОТ

Објављено од стране svetigora

ВАШИНГТОН,  – Православни Хришћани у Сједињеним Америчким Државама, а посебно они који живе близу Вашингтона, позвани су да посвједоче своју вјеру на овогодишњем Маршу за живот, који ће бити одржан 22. јануара.

Његово Блаженство Архиепископ Вашингтона и Митрополит цијеле Америке и Канаде Јона, Првојерарх Православне Цркве у Америци, објавио је посебан позив, којим охрабрује младе да му се придруже у објављивању живота као дара Божијег.

Вјерни су позвани да се у подне на дан Марша окупе под барјак „Православни хришћани за живот“. Митрополит Јона ће бити један од говорника на програму прије марша, а по завршетку ће се помолити за жртве чедоморства.

У јутро Марша, Митрополит ће са члановима Светог Синода у Вашингтону служити свету Литургију, на којој ће појати студенти богословских факултета – Светог Владимира из Њу Јорка и Светог Тихона из Саут Канана. Да би особље и студенти ова два факултета могли да учествују у Маршу, тога дана неће бити наставе.

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.38
mob
Nokia 
Чуда Казанске иконе Пресвете Богородице
Заштитница Русије
Аутор: пуковник Стевица С. Карапанџин, Број 1024, Рубрика Историја

До обретења Казанске иконе дошло је у Казану 8. јула 1579. године, након страшног пожара у коме је изгорела половина града. Деветогодишња Матрона видела је у сну Пресвету Богородицу, која јој је саопштила да се икона налази у земљи, на месту где је до избијања пожара био девојчицин родитељски дом.



Наредила јој је да то пренесе архиепископу и градским војводама, како би је они узели из земље. Девојчици нико није веровао, чак ни њена мајка. Након што се чудесно јављање поновило још два пута, сада много страшније, мајка је поверовала у ћеркине речи и решила да сама копа на месту свог изгорелог дома. Девојчица је узевши ашов и копајући на месту где је била пећ у њиховом изгорелом дому, на њену велику радост, спазила нешто замотано у парче сукна. Када су га раширили, видели су икону Пресвете Богородице са Младенцем, какву нико раније није видео. Била је савршено нова, као да је тог момента насликана и сва је сијала. Вест о томе раширила се целим градом и мноштво народа дошло је на место јављања.

ЈАВЉАЊА БЛАГОДАТНЕ МИЛОСТИ БОЖИЈЕ

Пре великог Отаџбинског рата и за време његовог трајања, у Русији је било бројних чудесних знакова и сведочења који су говорили о благодатној милости Божијој.

- На дан празника Владимирске иконе Мајке Божје 1395. године, Тамерлан се повукао из Русије. На исти дан 1812. године, догодила се и знаменита Бородинска битка.

- На празник Рождества Пресвете Богородице 1380. године, одиграла се Куликовска битка.

- На Божић 1812. године, последњи Наполеонов војник напустио је територију Русије.

- Двадесетог априла 1941. године, Немци су празновали рођендан свог фирера, а руски народ је празновао Васкрс.

- Подударање почетка великог Отаџбинског рата са празником Сабора руских светитеља, говори о њиховом небеском заступништву пред Господом за браниоце отачаства.

- Почетак противнапада Црвене армије 6. децембра 1941. код Москве, десио се на дан светог Александра Невског – заштитника земље Русије.

- Интронизација митрополита Сергија у патријарха московског и целе Русије на дан светог Александра Невског указивала је, такође, на покровитељство светитеља новоизабраном патријарху и руском народу.

- Kао што је Кутузов на дан празника Казанске иконе Мајке Божије (22. октобра по Јулијанском или 4. новембра по Грегоријанском календару) однео прву победу над Наполеоном, тако је у Другом светском рату на исти дан ослобођен Кијев – мајка руских градова.

- Блокада Лењинграда била је пробијена на дан празника свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије.

- Васкрс се 1942. године прослављао 5. априла, на дан битке на леду коју је Александар Невски водио са Швеђанима. У тој бици Руси су извојевали победу јер су Швеђани, због тежине својих оклопа, пропадали кроз лед.

- Васкрс се 1945. године прослављао на дан светог великомученика и победоносца Георгија, што је био знак скоре победе над фашистичком Немачком. Вест о победи сјединила се са радошћу Светле седмице.

--------------------------

Тадашњи свештеник храма светог Николаја, у који је икона пренесена, и очевидац свих догађаја био је будући руски патријарх Ермоген. Он је описао обретење иконе, њена чуда и састављач је њене службе. У току преноса иконе ка храму, у поворци су исцељена два слепца – Јосиф и Никита. То је био знак да је она пројављена, ради духовног просвећења и прогледања заслепљених неверјем. Много пута касније она је православној војсци показивала пут победе, ка испуњењу светог дуга пред Богом и отаџбином. Препис иконе послали су цару Ивану Васиљевичу Грозном. Сазнавши за обретење, цар је наредио да се на том месту изгради храм и оснује женски манастир, где је Матрона примивши монашки постриг, као његова игуманија окончала задње дане овоземаљског живота. После смрти мужа ту се, у монашком подвигу, упокојила и њена мајка.

ПОСЛЕДИЦА ГРЕХОВА

Описујући догађаје из 1612. године, једне од најстрашнијих у историји руске државе и народа, аутор наводи да је као последица неверја, грехова и издајства, наступило велико зло и да је Русија тада била пред уништењем. Цела земља је била у пожарима, разарања су била страшна, на све стране су некажњено вршени бројни злочини, пљачке и убиства. Било је то време безвлашћа, када је свако мислио само на себе и своју корист.

Ужас је завладао народом. Чекано је спасење, а њега није било ниоткуда. Највеће понижење наступило је када су лажни Димитрије и Пољаци окупирали Москву вређајући руске светиње, храмове и све што је руско. Ермоген, тада већ патријарх, велики поштовалац Пресвете Богородице и у то време један од малобројних прегалаца за Русију, тврдо се држао својих убеђења и ишао путем спасоносним за државу и руски народ. У августу 1611. године, у тамници, у коју су га затворили Пољаци, написао је посланицу, којом је позвао руски народ у заштиту отаџбине, престонице и православне вере од странаца, коју они желе да униште.

Тада је из разних крајева Русије ка Москви почела да пристиже народна војска, са кнезом Пожарским и Кузмом Мињином на челу. Казански одред је такође кренуо, поневши са собом Казанску икону. Када су Пољацима наклоњени бољари сазнали за намере Мињина и Пожарског, захтевали су од патријарха да их одврати. Он им је одговорио: „На њима нека буде милост Божја и благослов нашег смирења, а на издајнике нека се излије гнев Божји и да буду проклети за сва времена.“ Патријарха Ермогена су тада уморили глађу.

Руска војска је, немајући снага за напад и сачекавши да прође зима, тек 22. октобра 1612. године заузела Кремљ, уз жесток отпор Пољака. Чудотворна Казанска икона се при опсади налазила у најистуренијим редовима војске. Народ је у знак благодарности за избављење од непријатеља направио свечану молебну литију са иконом. Тада је написан тропар, који су певали сви војници и присутни народ. Људи су падали на колена пред чудотворном иконом, чијим посредовањем је Пресвета Богородица даровала победу над Пољацима. Тиме је дошао крај хаосу и великим разарањима у држави.

ПОКРОВ ЦАРИЦЕ НЕБЕСКЕ

Руску земљу са свих страна ограђују чудотворне иконе Мајке Господа. Тихвинска икона чува и благосиља северне пределе, Иверска благосиља јужне крајеве, а Почаевска и Смоленска ограђују руску земљу са запада.

На истоку, Казанска икона сијајући до краја земље зрацима благодати, ограђује и благосиља Русију. У центру сија Владимирска икона Мајке Божје, насликана руком јеванђелисте Луке, на дасци од стола, за којим се догодила Тајна Вечера – прва Евхаристија, означивши почетак спасења човечанства на Крви нашег Господа и почетак новог живота.

ЕПОХА ПЕТРА ПРВОГ

Приповедање аутора о учешћу Казанске иконе у судбини Русије, даље води ка епохи Петра Првог и новом граду на обалама Неве, граду светог Петра – Санкт Петербургу. Мало је црквених пастира у то време подржавало Петра Првог. Свети Митрофан Вороњешки је у томе био један од ретких. Император је имао Божји благослов за многа дела и није се заустављао пред тешкоћама, већ их је просто брисао са пута. Знао је да је оно што ради нужно и корисно за државу и судбину будућих руских поколења.

Када је 1695. године дошао у Вороњеж са циљем да изгради флоту за напад на Азов, свети Митрофан му је много помогао, убеђујући народ у потребу овог дела. Пред битку са Швеђанима, светитељ је императору предсказао победу над непријатељем и изградњу великог града на северу. Тада му је рекао: „Узми Казанску икону Пресвете Богородице и она ће ти помоћи да победиш. Са Њом се нећеш ничега плашити, ничега. Победићеш многе противнике. Основаћеш нову престоницу, велики град у част светог Петра, јер те је Бог благословио за то. Казанска икона ће бити покров града и твог народа. Све док она буде у престоници и пред њом се буду молили православни, непријатељска нога неће у град крочити“.

Даља руска историја сведочи да су се речи светитеља у потпуности обистиниле. Након упокојења светог Митрофана Вороњешког и подизања Санкт Петербурга, по наређењу Петра Првог, препис Казанске иконе је 1710. године донесен из Москве и постављен у центру нове престонице.

ФРАНЦУСКО-РУСКИ РАТ

Током Отаџбинског рата 1812. године, главнокомандујући руске војске генерал Михаил Иларионович Кутузов, често је одлазио у храм и молио се пред Казанском иконом. Мајка Божја ни тада није оставила своја чеда, него је заштитила Русију од инвазије.

Руска војска је 22. октобра – на дан празновања Казанске иконе, однела прву победу у рату. Непријатељ је тада изгубио седам хиљада људи. Тог дана је пао први снег и почеле су хладноће, које су француски војници тешко подносили. Непријатељска армија почела је да се смањује и нестаје.


Казански саборни храм у Санкт Петербургу постао је храм – споменик руске славе у Отаџбинском рату 1812. године. Пред њим су постављене скулптуре војсковођа Михаила Иларионовича Кутузова и Барклаја де Толија. Није случајно велики руски стратег и војник Кутузов, који је руску армију довео до победе, завештао да га сахране у Казанском саборном храму, посвећеном Казанској икони Пресвете Богородице, оној коју је тако поштовао цео свој живот. И сада изнад гробнице војсковође непрекидно гори кандило пред Казанском иконом Мајке Божје.

БЛАГОСЛОВ БЕОГРАДУ

Казанска икона Пресвете Богородице, са благословом патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог, донета је у Београд 1. априла 1999. године. Икону су, током бомбардовања од стране НАТО пакта, донели монаси манастира св. Сергејеве лавре, а путовање по Србији започела је од Саборне цркве.

Након Саборне цркве, икона је пренета у некадашњу војну цркву Ружицу на Калемегдану, да би коначно стигла и на плато храма светог Саве, где ју је дочекало више од 3.000 људи. Ради целивања, икона је била изложена у малој цркви светог Саве, а касније тог дана у храму светог Саве служен је и акатист чувеној Казанској икони.

После целивања, икона наставља своје путовање до цркве Александра Невског, Богословског факултета, а литија је прешла и Панчевачки мост. Икона је потом однета и на врх Београђанке, одакле је благосиљана српска престоница, а после три дана враћена је у цркву светог Саве. Иако су постојале жеље да се са иконом оде и на Косово и Метохију, патријарх српски господин Павле није дао благослов за то.

На врачарском платоу служен је молебан за спас српског народа уз помоћ Мајке Божје, а Казанска икона Пресвете Богородице, уз икону Пресвете Богородице Тројеручице, још један је поклон Српској православној цркви, који је по обиласку Србије нашао свој нови дом у цркви светог Саве на Врачару.

ИЗВОР СВЕТЕ ВОДЕ

У фебруару 1917. године, на дан уочи абдикације императора Николаја Другог и краја самодржавља у Русији, Московском саборном храму, у Коломенском, подигнутом у част Казанске иконе, јавила се икона Мајке Божје названа Државна. И сада на месту јављања постоји извор са светом водом и до њега други извор светог великомученика Георгија. То је био јасан знак да, ни у тим страшним данима рушења државе која је влашћу царева – самодржаца опстајала вековима, када су се бездани греха отворили у људима, када је све рушено у пламену страшног братоубилачког рата и понижење свега светог и људског достигло последње границе, Мајка Божја није оставила Русију, већ је била са руским народом. Целом свету је показала да је од тада она државна управитељица Русије и да држи судбину државе и руског народа у својим рукама. Каква год да буде власт на земљи то неће бити толико важно, јер је од фебруара 1917. године цела Русија под заштитом Пресвете Богородице. Каква је то потресна чињеница била и важно знамење?! Која су још сведочанства била потребна? Аутор наглашава да се у том догађају крије и одговор на питање шта уствари означава Дивјејево, детаљно описујући његов значај у последњим временима. Да су тих година схватили шта значи знамење – јављање Државне иконе, колико страшних дела не би било учињено.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

У књизи затим следи опис догађаја из Другог светског рата, у коме је Хитлер имао за циљ уништење свете Русије, њеног народа и брисање са лица земље свега што је руско. Тада се десило нешто од изузетног значаја за судбину Русије и целог света. Била је зима 1941. године. Немци су наступали ка Москви. Земља је била на ивици катастрофе. Тих дана нико није веровао у победу и сви су видели само смрт. Свуда су владали паника, страх и очајање.

Промислом Божјим изабран је пријатељ и молитвеник за Русију из једне братске цркве – митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је решио да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије на који начин је могуће помоћи Русији. Спустио се у катакомбу, где није допирао ниједан звук са земље и где није било ничега, осим иконе Мајке Божје са кандилом. Након тродневног бдења јавила му се у огњеном стубу сама Пресвета Богородица и објавила му да је он изабран да пренесе опредељење Божје за државу и руски народ. Ако све то што је објављено не буде испуњено, Русија ће пропасти.


„Морају се у целој земљи отворити храмови, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из логора и почети са богослужењима. У току је припрема за предају Лењинграда, а он се не сме предати. Нека се изнесе, рекла је Она, чудотворна Казанска икона и у литији пронесе око града. Тада ни један непријатељски војник неће ступити на његово тло, јер је то изабрани град. Пред Казанском иконом мора се и у Москви служити молебан. Затим икону треба однети у Стаљинград, који се такође не сме предати непријатељу. Икона се мора носити са војском све до граница Русије. Када се рат заврши митрополит Илија треба да отпутује у Русију и исприча на који начин је она спасена.“

Владика је успоставио везу са представницима Руске цркве и са совјетском владом и пренео им све што му је наложено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми које је митрополит Илија слао у Москву. Не видећи било какву могућност да се ситуација поправи, Стаљин је одлучио да испуни оно што је пренео митрополит Илија.

Све се десило онако како је и проречено. Из Владимирског храма изнели су Казанску икону Пресвете Богородице и обишли Лењинград у литији. Град је спасен. Многима је и дан-данас остало непознато како се он одржао, када му практично није било помоћи. До сада су многи истраживачи Великог отаџбинског рата узалудно тражили одговор на питање: „Зашто Немци у јесен 1941. године нису заузели Лењинград, када су већ били на његовој периферији?“ Народно предање каже да то није било могуће, јер су наишли на непремостиву препреку, на круг који је по карти прстом нацртао митрополит лењинградски Алексеј, а затим облетео по том кругу авионом, покропивши га светом водом. Када су дошли до те линије, немачки тенкови су стали као да су се укопали. Иако им је пут био скоро потпуно отворен, ни метар више нису могли да се помере напред. Опет су се потврдиле речи светитеља Митрофана Вороњешког које је изрекао Петру Првом, да је град светог апостола Петра изабран од саме Пресвете Богородице и док је Казанске иконе и молитвеника у њему, непријатељска нога неће у град крочити.

После Лењинграда, Казанска икона почела је свој поход по Русији. И немачки пораз код Москве био је велико чудо, пројављено молитвама и заступништвом Мајке Божје, чија Тихвинска икона је такође пронесена авионом око Москве. Немци су у паници бежали гоњени страхом. По путу је била бачена техника и нико од немачких и совјетских генерала није могао да схвати како и због чега се то десило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није спречавало Немце да уђу у Москву.

СЛУЧАЈ АЛФРЕДА КРАСУЦКОГ

У току припреме овог текста, у Бечу је преминуо Алфред Красуцки, бивши немачки војник и стаљинградски ветеран. Његова удовица каже да је рођен у Бечу и да потиче из римокатоличке породице, која се није одликовала неком нарочитом побожношћу. У време извођења операције руских снага „Уран“, након које се у „стаљинградском прстену“ нашла безмало цела немачка 6. Армија на челу са командантом фелдмаршалом фон Паулусом, Красуцки је успео да дезертира и дође до родног краја. Све време рата скривао се у околини Беча. До краја живота био је велики поштовалац Пресвете Богородице. За свој педесети рођендан тражио да му на платну извезу Њен лик да би му, како је рекао, „душа нашла мир“. Нажалост, супруга никад није сазнала разлоге Алфредових изјава да пред Казанском иконом треба да клекне сваки човек на свету, јер је приликом одласка са овог света, са собом однео оно што је доживео у Стаљинграду.

МАЛА ЗЕМЉА

Затим су Казанску икону пренели у Стаљинград где су пред њом вршени непрекидни молебани и панихиде. Налазила се у средини руске војске, на десној обали Волге и колико год да су напора улагали, Немци нису могли да пређу реку. Било је тренутака када су браниоци држали само мали педаљ десне обале, али нападач није успео да их потисне, јер је на том месту била Казанска икона (то место се сада зове „Мала земља“). Икону су носили на делове фронта где је ситуација била најкритичнија и на местима где су вршене припреме за напад. Свештеници су служили молебане и војнике кропили светом водом. Са каквим су само умиљењем и радошћу сви то прихватали. Целом свету постала је позната „Павловљева кућа“ благодарећи подвигу старијег водника Јакова Павлова. Он је предводио јуришну групу, која је у почетку битке избацила Немце из куће, а затим, претворивши је у неосвојиву тврђаву, држала је неколико месеци све до ликвидације стаљинградског „котла“. Ратници са стаљинградског фронта говорили су да је Павлов, иначе син свештеника, пре армије био монах. Благослов Господњи му је и помогао да опстане.

У то време у немачким рукама налазио се знатан део града (80%), усред чијих рушевина је од свих здања, једини потпуно неоштећен остао храм подигнут у част Казанске иконе Мајке Божје. Легендарни командант одбране Стаљинграда, генерал Василиј Иванович Чујков, често је ту долазио, ћутећи стајао и палећи свеће пред светим иконама, молио се за спасење града.

Током херојске борбе за одбрану града, 62. Армија генерала Чујкова нашла се расечена на три дела. У најкритичнијем тренутку битке, 11. новембра 1942. године, док су се фашисти спремали за одлучујући напад, борци једног од одсечених делова прослављене Армије, видели су на јесењем и ноћном стаљинградском небу нешто, што је одагнало њихов страх. У Државном архиву Руске федерације и данас постоји документ – извештај опуномоћеника Савета СССР-а за послове Руске православне цркве Ходченка, који је он упутио председнику Савета Карпову. Нажалост, извештају се не наводи шта су Руси конкретно видели, већ се само спомиње Знамење „које је указивало на спасење града, Армије и скору победу совјетских снага“. Може се претпоставити да су виђење на небу и присуство Казанске иконе Мајке Божје у међусобној вези. Одмах након тога, тај део 62. Армије извучен је из Стаљинграда и предислоциран у Украјину. Ипак, постоји на десетине сведочанстава о томе шта су Руси видели. Тако су официру за везу Ивану Иљичу Голубјову, приликом преласка са леве на десну обале Волге ради преноса поште, војници рекли: „Иљичу, шта сте пропустили. Ми смо Мајку Божију видели на небу“. Супруга генерала, касније маршала Чујкова, причала је да је он видео на небу Казанску икону Пресвете Богородице. Познато је да је након тога Василиј Иванович Чујков, отворено и редовно почео да одлази на богослужења.

УДЕЛИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Швец у тексту подсећа шта о уделима Пресвете Богородице каже црквено предање. Апостоли, који су се скупили у Јерусалиму, жребом су одлучили коме и у који крај ваља ићи, ради проповедања. Пресвета Богородица је учествовала, такође, у том догађају и била призвана промислом Божјим за служење на Светој гори атонској. То је било прво место (удео) под Њеним покровитељством. Даље се каже да је други удео Мајке Божје била Иверија (Грузија) или Георгија, како су је у старини називали Грузини, јер су као небеског покровитеља и заштитника земље празновали светог великомученика и победоносца Георгија. Пресвета Богородица је за просвећење земље изабрала свету Нину, сродницу светог великомученика Георгија, која је у Грузију дошла 319. године и у току које је цар Грузијски необично брзо, са целим народом примио свето Крштење. Трећи удео Мајке Божје је Кијев, мајка руских градова. Ту је крст подигао свети апостол Андреј првозвани и прорекао да ће једном у том крају настати велика земља и велики народ, који ће бити ослонац вере и наде хришћана целог света. Кијев је срце и љубав Русије. Ту је настала и узрастала света Русија. Готово трећина моштију свих канонизованих светитеља у Руској православној цркви, чува се у Кијевско – Печерској Лаври. У Кијеву је благослов за монашки подвиг примио и свети Серафим Саровски, зачетник зидања четвртог удела Пресвете Богородице – манастира Дивјејево, места од изузетне важности за судбину Русије и целог света.

У то време је у Русији било отворено 20.000 храмова Руске православне цркве. Цела Русија се тада молила. Молио се чак и Стаљин, о чему такође постоје сведочанства. Борис Шапошњиков, царски генерал, није скривао своја религиозна убеђења. Сате и сате проводио је у разговорима са Стаљином и сви његови предлози (међу многобројним и онај о облачењу руске војске у старе униформе са царским еполетама) били су усвојени.


Александар Василевски, који је на предлогу Бориса Шапошњикова постављен за начелника Генералштаба, био је свештеников син, а његов отац је тада био још жив. Црква је благословила Велики отаџбински рат руског народа и тај благослов је био утврђен на небу. Од Престола Свевишњег разгорео се дух Русије...! Колико се само високих официра, о војницима да и не говоримо, сатима молило пре бојева. Многи команданти, па и сам маршал Георгиј Константинович Жуков, говорили су пред битку: „С Богом!“ Један официр који је за време борбених летова одржавао везу са пилотима, говорио је како је често у слушалицама могао да чује да пилоти запаљених авиона вичу: „Господе! Прими с миром дух мој....”.

Вратило се време славне прошлости Русије. Какви су тада молитвеници били на руској земљи! Мајка Божја је њиховим молитвама прогонила непријатеље, уносећи ужас у њих.

ЈУРИШ НА КЕНИНГСБЕРГ

Приче о чудесним случајевима Казанске иконе у Великом отаџбинском рату могле су да се чују од многих ратника са фронта, чак и од неверујућих. Наводимо једно такво сведочанство. Било је то у време јуриша на Кенингсберг 1944. године. Ево шта говори официр који је у бици за тај град тврђаву, био у самом средишту догађаја:

„Наша војска је била пред поразом, а Немци све надмоћнији. Губици су били огромни, исход неизвестан. Одједном видимо да је дошао командант фронта са много официра и са њима свештеници са иконом. Многи су почели да збијају шале: „Ево довели су попове, сада ће нам они помоћи...“ Но, командант је енергично пресекао све шале наредивши да се сви построје и скину капе. Свештеници су одслужили молебан и носећи икону пошли према првој борбеној линији. Ми смо са неверицом посматрали: куда иду потпуно усправљени? Све ће их побити! Са немачке стране је била страховита паљба, прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. Одједном је паљба са немачке стране престала, као пресечена. Тада је дат сигнал и наша војска је са копна и са мора отпочела општи јуриш на Кенингсберг.

Десило се нешто невероватно. На хиљаде Немаца је гинуло и на хиљаде их се предавало. Заробљеници су после у један глас говорили да се пред сам руски јуриш „на небу појавила Мадона“ (тако они зову Богородицу), која је била видљива свој немачкој армији и код које је потпуно отказало сво оружје. Нису могли да испале ни један метак. Тада је Руска војска, савладавши препреке и наневши непријатељу велике губитке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неосвојив. У време Богородичиног јављања, Немци су падали на колена и заиста су тада многи међу њима схватили о чему се ради и ко помаже Русима“.




Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна...''.

Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.38
mob
Nokia 
Црква и политика
Православље без Цркве је као киша без воде
      
Миодраг М. Поповић      
субота, 09. јануар 2010.

Главни и одговорни уредник „Православља” протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић говори о односу медија и духовности, значају молитве, духовном стању српског народа, односу Цркве према политичарима.

На који начин се трудите да одржите и подигнете углед часописа ,,Православље”, и шта вама лично значи та позиција?

– Место уредника „Православља”, као и уопште све што је везано за писану реч, представља ми велико задовољство. Послушања такве врсте сигурно ми никада неће тешко пасти. А захваљујући претходним уредницима, стварање ових новина је наставак зидања на добрим, солидним темељима. У редакцији се, колико год можемо, трудимо да избегнемо замку склизнућа у билтен са протоколарним саопштењима, а настојимо да од „Православља” направимо живи лист живе Цркве. Лично, при уређивању највише ми је на уму онај профил читаоца који „Православље” узима у руке без икакве претходне представе шта унутра може да затекне. Ако такве успемо да заинтересујемо садржајем „Православља”, онда могу скромно да се сложим са похвалама да смо на правом путу.

Како оцењујете начин на који медији прате теме везане за духовност и да ли би требало да имамо више часописа који се баве овом темом?

– Није ствар у количини таквих часописа, него у њиховој природи. Сходно савременом поимању духовности, на киосцима своје место имају и часописи који све такве теме трпају у исти кош, а написи о православљу им служе само као средство да читалац лакше „прогута” и остале садржаје који су често не само неутрални у односу на нашу веру, него и директно супротстављени њој.

Када је реч о информацијама и коментарима којима се у медијима прати живот наше Цркве, ту видимо један осиромашен, дводимензионални приступ, сведен на дневне спекулације самозваних „верских” и „црквених аналитичара”, част врло ретким изузецима. Ето, последњих година, када је блаженопочивши патријарх Павле почео да побољева, пред сваки Архијерејски сабор били смо просто бомбардовани „сто посто поузданим” информацијама о његовој смени и истим таквим прогнозама о његовом наследнику. И шта се од свега тога остварило? Мучно ми је када помислим да нас иста таква медијска тортура чека и сада, поводом избора новог патријарха, али шта да се ради? Ентузијазам „црквених аналитичара” је толики да их не може поколебати ни хронична неуспешност њихових предвиђања, за коју се на крају увек испостави да безнадежно тежи нули.

Какво је духовно стање нашег народа?

– Хвала Богу, све више је Срба који су на правом путу. Ипак, ниједног тренутка не треба сметнути са ума да у нашем народу, под видом традиције, жилаво опстају нехришћански и антихришћански елементи, па се често деси да људима форма (у виду обичаја) буде важнија од суштине. Баш као што је, читамо то у Старом завету, свети Илија упитао свој израиљски народ: „Докле ћете храмати на обе ноге?”, тако и код нас има приличан број оних који не разлучују одлазак у цркву од читања астролошких списа или посете локалној гатари и врачари. То неразликовање, које можда даје привид квалитетног духовног живота, заправо је погубна самообмана, јер збиља се не може седети на две столице а да се не падне.

Свети владика Николај Жички је рекао да је свака несрећа која задеси један народ последица духовне и моралне кризе. Какав је ваш коментар на те речи?

– „Криза”, заправо, значи „суд”. А суд никога не прави зликовцем, него само констатује да је тај и тај учинио нешто рђаво. Исто тако је и са несрећама, оне увек дођу као последица лошег чињења и као констатација тога. Дакле, када природа науди човеку, никада не треба кривити природу, јер она не уме другачије него да се покорава своме Творцу. Уместо тога, треба се запитати чиме смо ми сами узроковали да нам природа покаже зубе. Јер, како каже свети владика Николај: „Природа није ни знала да има зубе, док јој човек није показао своје”.

Како подстаћи људе да се више баве духовном страном своје личности?

– Сталним говорењем и подсећањем на оно што сам малопре рекао, да има духовности и духовности, али да правом духовном узрастању не води баш све што има ознаку „духовно”.

Зашто интелектуалци тако често бирају несигуран пут самосталног духовног, селективног самоуздизања?

– Зато што прецењују моћ интелекта и приписују му многе сврхе које му заправо не припадају. У свакодневном животу сматрали бисмо лудошћу ако би нам неко предложио да кренемо на пут у неко недовољно познато подручје без потребне опреме, адекватне одеће и обуће и свега осталог што је за тај пут неопходно. Међутим, истовремено се многи без премишљања одлучују да на „путовања” по непознатим областима духовног крену наги и беспомоћни као бебе, и то још сматрају за мудро поступање.

Интелект је само једна од компоненти човека, не чак ни основна, јер, подсетимо се, основне су: дух, душа и тело. Дакле, посматрати човека само на основу његове „homo sapiens” компоненте, а занемарити све остале аспекте тог сложеног бића, значи радикално свођење човека на ниво много нижи него што му, као боголиком бићу, припада.

У чему је значај молитве?

– У томе што је она, уз пост, једино средство које човека чини стварно моћним у духовном свету. Молитва није само мољење Бога да нам учини то и то, молитва је свако обраћање Богу, сваки разговор са Њим. Зато је идеал молити се непрестано – као што дишемо. Наравно, не молитва као мантрање у неким многобожачким религијама, јер мантре су текстуалне формуле сачињене у сврху да путем нужности покрену некакве слепе космичке силе. А православље не познаје Бога као слепу космичку силу, већ као врховно свесно Биће, те стога ми успостављамо контакт са нашим Богом онако како и приличи свесним бићима – дијалогом, у виду молитве.

Шта значи Благодат Божја и како она све уме да делује у људима?

– Универзалног „рецепта” нема, јер нема ни два иста човека. Свако људско биће је једно, јединствено и непоновљиво. Зато у Светом писму и пише: „Чудни су путеви Господњи”, јер Бог једини зна, па сам и бира како и када ће свакога од нас обдарити својом благодаћу. Наше је да те божанске дарове препознамо и даље развијамо у себи, на добро самих себе и својих ближњих, а Богу на радост.

Дивно је стање душе која сва блиста када је благодат Божја прожима као што огањ прожима железо. То стање би свако пожелео. Ипак, сама жеља није довољна. Шта је још потребно?

– „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе”, каже Исус, „ући у Царство небеско; него онај који твори вољу Оца Мојега који је на небесима”. У лепим речима, у лепим жељама и бомбастим најавама „ми ћемо ово, ми ћемо оно!” не оскудевамо. Проблем настаје када са речи треба прећи на дела. Само жеља, без рада на њеном испуњењу, остаје на нивоу неоствареног потенцијала, крња и непотпуна.

Али зар није сам Бог казао: „Без мене не можете чинити ништа”? Шта онда човек може да учини да би жеља постала дело?

– Ако се потрудимо да учинимо оно што је до нас, Бог ће дати да се доврши оно што ми не можемо. А ако остајемо само на нивоу жеље, без икаквог предузимања, онда се жељено неће остваривати само од себе. Бог се ником не намеће, ми смо ти који треба да уложимо почетни напор, на који Он онда са радошћу одговара.

Посета цркви није тешка обавеза, већ дивна привилегија. Ипак, често од људи који себе сматрају верницима се може чути: „Зашто да идем у цркву, када ми је Бог у срцу?” Ако нам путир са причешћем Христос даје кроз Царске двери храма, можемо ли надмено да тврдимо: „Бог ми је и без тога у срцу”? И зашто треба одлазити у цркву?

– Наш славни глумац Миодраг Петровић Чкаља једном приликом је рекао: „Посматрајте људе када улазе у позориште; њихова су лица озарена. А посматрајте људе када излазе из цркве; њихова су лица озарена”. Ово није никаква пропаганда против позоришта и уопште културног уздизања, само констатација једног проницљивог човека над којом се ваља замислити. Не умем речима да одговорим на питање зашто треба ићи у цркву. Само могу да кажем да ту озареност духовно испуњеног човека видим на лицима верника и своје браће свештеника како узраста током сваке молитве, поготово Свете литургије, па претпостављам да се то може у тим тренуцима приметити и на мом лицу.

Што се тиче „ношења Бога у срцу”, сам Господ Исус је казао да ако не једемо хлеб, који је Његово свето Тело, и не пијемо из светог путира, које је сама Његова света Крв – немамо живота у себи. При сусрету са неким ко прича о некаквом свом „аранжману са Богом”, имам обичај да питам да ми да неку конкретну потврду тог „аранжмана” од оне друге „уговорне стране”. Одговор, претпостављате, до сада нисам добио.

Шта је православље без Цркве?

– Та комбинација превазилази моје моћи логичког поимања. Теоретски, могу да појмим и могућност да се права Црква сведе на шачицу људи, а да већина живи у заблуди да припада Цркви, док заправо пребива у јереси (нешто слично се, уосталом, и дешавало, нпр. у 7. веку, па се касније испоставило да су свети Максим Исповедник и неколико људи око њега заправо били права Црква, а њихови опоненти, одевени у раскошне царске и архијерејске одоре заправо јеретици). Али православље без Цркве – као киша без воде.

Да ли је и у коликој мери православље данас угрожено? Ако јесте, чиме највише?

– Православље није нешто апстрактно и само себи довољно. Оно постоји због људи. Оно се, дакле, не може ни угрозити на неком апстрактном нивоу, али је зато врло конкретно угрожено сваки пут када се угрози оно боголико у човеку, сваки пут када се човек, под утиском лажних чари и лажних мерила овога света, удаљи од свог призива да буде господар читаве васељене, и када се спусти на ниво прашине од које се та васељена састоји. Православље је угрожено онолико колико има људи који сматрају да душа не постоји, да смо заправо само прашина и да зато треба грабити од живота док се може.

Данашњи политичари користе контакте са Црквом само да би добили поене, а не ради своје духовне моћи. Нити јој враћају оно што јој је припадало, нити јој дају простор у друштву, образовању... Мислите ли да би Црква по том питању требало да заузме критичкији став?

– Црква не располаже никаквим механизмима принуде, нити има амбиција за тако нечим. Цркви није својствено ни уцењивање, али зато неодступно подсећа на свако почињено недело, не само према њој самој, него уопште. Баш као што је и свети Јован Крститељ, без страха и за сам сопствени живот, неодступно подсећао цара Ирода на његов грех родоскврнућа. А оних који настоје да Цркву, богочовечанску установу, искористе за своје дневне циљеве, таквих је било и биће. Знамо за безброј таквих случајева из црквене историје, за позиве Цркви да се „рационализује”, „прилагоди времену” и слично. Црква, ево, постоји већ скоро два миленијума, и тако ће бити до краја света. А историја је све те „авангардисте” сместила на место које им припада, па ће тако сигурно бити и убудуће.

Шта тренутно читате?

– Жељан сам читања, жељан сам времена за читање! Сећам се једног предавања на Богословском факултету, када су студенти питали владику бачког Иринеја да им препоручи неку богословску литературу, а он, не трепнувши, рече: „Читајте Пролог владике Николаја”. Да сте видели то разочарање оних који су очекивали да ће владика Иринеј да нам препоручи некакво „дубокомисаоно” и „високотеолошко” штиво! Са годинама, све ми је више јасно да је владика Иринеј тада мислио најозбиљније, пошто је „Пролог” књига за свакога без разлике, само ако јој се приступи без предрасуда, са чистом, искреном жељом да се нешто сазна. Наравно, „Пролог” не треба читати одједном, „од корица до корица”, већ помало, за сваки дан у години, јер га је свети владика управо тако и „уоброчио”.

Недавно сам поново „открио” „Тихи глас” од блаженопочившег владике браничевског Хризостома, књигу којој се такође вреди враћати увек изнова. То је збирка текстова на разне теме, са богословским тумачењима, путописима и неким личним размишљањима, и просто фасцинира начин на који се њен аутор, учени богослов и даровити беседник и писац, у тим својим текстовима преображава у добронамерног знатижељника који се детињом радошћу радује сваком новом открићу.

(Разговарала Лела Мирковић)
Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.38
mob
Nokia 
Нова година


Стари је обичај да се на Нову годину – док сат откуцава поноћ – замишљају жеље, да се машта о будућности и испуњењу најинтимнијих жеља.

И ево опет Нове године. Шта ћемо данас пожелети себи, другима, свакоме и свима? Чему се, на ову Нову годину, надамо? Надамо се ономе што изражава реч која никада неће умрети у људском језику, а та реч јесте – срећа. „Срећна Нова година!“, тако једни другима честитамо Нову годину. Свако од нас жели да у Новој години доживи неку личну срећу. Али, сама вера у то да је срећа могућа, да је могуће чезнути за срећом, да је могуће надати се срећи јесте општа вера. Међутим, поставља се питање – када је човек стварно срећан?

Данас, после толико векова људског искуства, после свега тога што смо сазнали о човеку, јасно је да се срећа не може поистоветити ни са чим спољашњим: ни са новцем, ни са здрављем, ни са успехом, ни са чим за шта поуздано знамо да се не подудара са оним увек тајанственим и неухвативим појмом среће.

Јасно је да је физичко задовољство нека срећа. Али, не пуна и потпуна срећа. Јасно је да је и новац нека срећа, истовремено и мучење. Јасно је да је и успех нека срећа, али успех је – у исти мах – најуже везан са страхом. И што је спољашња срећа већа, то је она изнутра крхкија, то је већи страх човеков да је не изгуби, да неће успети да је сачува, да ће је испустити из својих руку. Можда баш зато на новогодишњу поноћ говоримо о новој срећи, будући да се увек испостави да она „стара“ срећа баш и није била стварна срећа, јер јој увек нешто недостајало. И ми смо сваке новогодишње ноћи поново загледани у будућност са чежњом, жељама и надом у нашем срцима…

Боже мој, како су давно биле изговорене јеванђлске речи о човеку који се обогатио и изградио нове амбаре за своју летину и који је себи рекао да је срећан човек, јер је имао све што му је, по његовом мишљењу, било потребно за срећу. Међутим, те ноћи му је било речено: „Безумниче, ове ноћи ће узети душу твоју од тебе, коме ће припасти то што си себи припремио?“.

И, управо се у том подсвесном знању да нећемо ништа успети да сачувамо, да је пред нама само крај и распадање налази тај отров што непрестано трује сваку нашу малу и ограничену срећу. По свој прилици је због тога је и настао обичај да се на Нову годину – док сат откуцава поноћ – бучно весели и виче, да се намерно прави ларма и бука. А то је све чињено из страха – из страха – из страха човековог да у тишини и самоћи не зачује откуцавање сата и времена, тај неумољиви глас судбине. Први откуцај, други, трећи… и све тако, неумољиво, једнолично, страшно – до краја. И ништа се променити неће, и све ће нестати.

И то су та два истински дубока и неуништива пола људскога сазнања: страх и срећа, ужас и маштање. Та нова срећа о којој маштамо у новогодишњој ноћи јесте у ствари срећа која би нас у потпуности успокојила, која би у нама победила и уништила исконски страх. То је срећа у којој више никада не би било оног ужаса што се стално гнезди у дубинама наше свести и кога све време покушавамо да побегенемо кроз забаву, бриге, буку свакодневног живота, али чија страшна глухота надвладава сваки наш покушај.

„Безумниче!“. Да, безумно је – по својој суштини – непрестано људско маштарење о срећи у свету поробљеном страхом и смрћу. И човек на врхунцима своје културе то признаје. Каквом само потресном истинитошћу и тугом звуче стихови великог животољупца А. С. Пушкина: „На свету среће нема!“. Каквом је само узвишеном тугом прожета свака истинска уметност! А тамо доле, у низини свакодневног живота, људски мравињак хучи и бучи и мисли да ће му од буке и вештачког весеља доћи некаква срећа.

Не, срећа долази искључиво онда када се човек истинољубиво, храбро и дубински загледа у свој живот, када са тог живота скине све копрене лажи и самообмане, када погледа очи у очи страху, и – коначно – када схвати да је истинска, непролазна и бесмртна срећа увек и искључиво у сусрету са Истином, Љубављу, са оним бескрајно узвишеним и пречистим што је човек одувек називао и назива – Богом.

„У Њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе“, говори апостол Јован за Христа. А то значи: да ту светлост не обузима ни страх ни ужас, да та светлост надвладава и тугу и очај.

О, када би људи у својој сујетној трци за краткотрајном срећом смогли снаге да се зауставе, замисле и загледају у дубине живота! О, када би хтели да чују глас Божији који им се обраћа у тим дубинама! О, када би људи знали шта је истинска срећа!

„И радост вашу нико неће узети од вас!“, каже се у Јеванђељу. Па, зар ми, док откуцава поноћ на Нову годину, размишљамо управо о таквој срећи коју више нико неће моћи да  узме од нас? Али, како ретко достижемо такву дубину живота! Као да је се због нечега прибојавамо, те је стално одлажемо: нећу се данас, већ сутра, или прекосутра бавити оним најважнијим и вечним. Данас немам времена. Уосталом, има још времена… међутим времена је тако мало! Још мало и сат живота ће откуцати посљедњи час. Чему онда одлагати сусрет са оним вечним и најважнијим?

Јер близу је Онај Који говори: „Ево, стојим пред вратима и куцам“. И када се само не бисмо бојали да Га погледамо, видели бисмо у Њему истинску светлост, истинску радост и истинску лепоту, те бисмо одмах схватили шта заиста значи та тајанствена и неухватива реч – срећа.

Протојереј Александар Шмеман

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 20 21 23 24 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 21. Sep 2025, 21:57:02
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.147 sec za 15 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.