Verovatno je ovo za ovu temu,ako niste pogledali,pogledajte sada,ja sam bio iznenađen:

Свештеномученик Филумен – новопрослављени светитељ Јерусалимске Цркве

Његова Светост Теофил, патријарх Јерусалимски, уз присуство огромног броја поклоника, служио је у недељу 29. новембра свету Литургију у храму свете Фотине Самарјанке у Сихему. Поглавару Јерусалимске Цркве саслуживали су бројни архијереји Јерусалимске Патријаршије, као и гости из Кипра и Грчке. Присуствовали су и представници дипломатског кора Грчке и Кипра.

   

У току службе патријарх Теофил је прочитао одлуку Светог Синода Јерусалимске Патријаршије о прослављењу светог новомученика Филумена.

Архимандрит Филумен био је настојатељ манастира Јаковљевог кладенца, гдје је и мученички скончао 16/ 29. новембра 1979. године.

Мало прије убиства оца Филумена, група Јевреја је дошла у манастир захтијевајући да уклони иконе и крстове, наводећи да им хришћански символи сметају да се моле на том, и за њих, светом мјесту. Настојатељ је то одбио да уради, подсјетивши да је Јаковљев кладенац вјековима био православна светиња, као што је то и данас. Одговорили су му пријетњом да ако не оде одатле, нека се спреми за најгоре. Узвикујући хуле, псовке и пријетње упућене хришћанима, отишли су.

На празник светог апостола Матеја, убице су упале у манастир. Оцу Филумену су сјекиром нанијели двије крстообразне ране на лицу, ископали му очи и одсјекли три прста десне руке. Међутим, убиство кротког свештенослужитеља није им било довољно, оскрнавили су цркву, посјекли распеће, побацали и оскрнавили свете сасуде и учинили друга богохулна дјела.

30. новембра 1983, тадашњи поглавар Јерусалимске Цркве, патријарх Диодор, у пратњи епископа, архимандрита, свештенства и монаха открио је мошти архимандрита Филумена. Његов ковчег је извађен из гроба на гробљу Братства гроба Господњег на гори Сион. Остаци оца Фулумена били су нетрулежни. Омивени су, прекривени новим покровом и положени у храм Свете Тројице при грчкој богословији на Сиону, гдје су боравили неколико мјесеци, а затим су поново сахрањени на Новом сионском гробљу. 8. јануара 1985. године, мошти светог Филумена поново су извађене из гроба и положене у гробницу храма Свете Тројице на Сиону.

29. августа 2008, уочи освећења дограђеног храма свете Фотине Самарјанке у грчком манастиру над Јаковљевим кладенцем у Самарији, мошти су свечано пренијете у Сихем.

Свети новомученик Филумен (у свијету Софоклис Хасапис) рођен је у престоници Кипра, Никозији, 15. октобра 1913. године. 1927. је, са својим братом Александром, ступио у манастир Ставровуни. 1934. браћа су отишла у Јерусалим гдје су похађали гимназију Јерусалимске Православне Цркве. Ту су се након три године замонашили, добивши имена Филумен и Елпидије. Исте године монах Филумен је рукоположен у ђаконски чин. Јеромонах Елпидије је касније прешао у Александријску Патријаршију. Након завршетка богословије 1939. године, отац Филумен је имао различита послушања у Патријаршији, а неколико година се подвизавао и у Лаври светог Саве. 1944. године је рукоположен у свештенички чин. До 8. маја 1979. године, када је свештеномученик Филумен назаначен за игумана манастира Јаковљевог кладенца у Самарији, он је био настојатељ разних грчких храмова и манастира Свете Земље – у Јерусалиму, Јафи, Рамали.

Пренето са...

О смрти мог мужа – порука матушке Јулије, супруге оца Данила Сисојева


Драги моји, хвала вам на подршци и молитвама. Ово је бол који се не може изразити ријечима. То је бол оних који су стајали под Крстом Спаситеља. Али, то је и радост коју говор не може пренијети… то је радост оних који су дошли пред празну гробницу.

Смрти, гдје ти је жалац?

Отац Данило је неколико година унапријед предсказао своју смрт. Увијек је желио да буде достојан мучеништва, и Господ га је удостојио тог вијенца. Они који су га убили хтјели су да пљуну Цркви у лице, као што су некада пљунули у Христово лице, али нису успјели, јер је пљунути у лице Цркве немогуће. Отац Данило се успео на своју Голготу у истој цркви коју је подигао, цркви којој је посветио сво своје вријеме и сву своју снагу. Убили су га као древне пророке – између олтара и жртвеника, и удостојио се мученичког звања.

Умро је за Христа, Коме је служио свом снагом.

Често ми је говорио да се боји да неће имати довољно времена да уради све. Журио је. Понекад, као људско биће, знао је да погријеши, али никада није гријешио у оном главном, цијели живот посветио је ЊЕМУ.

Нисам разумијела зашто жури. Последње три године радио је константно, без одмора. Жалила сам се, жељела сам, макар понекад, једноставну срећу, да мој муж и отац моје дјеце буде са нама. Али за њега је био припремљен други пут.



Говорио је да ће бити убијен. Питала сам га ко би тада бринуо о нама. О мени и троје дјеце. Рекао је да ће нас оставио у сигурним рукама. „Оставићу вас Мајци Божијој. Она ће бринути о вама“.

Временом, заборавила сам ове ријечи. Рекао је у којим одеждама жели да буде сахрањен. Ја сам се нашалила да не би требало да причамо о томе, јер не знамо ко ће сахранити кога. Рекао је да ћу ја сахранити њега. Једном када смо разговарали о сахранама, рекла сам да никада нисам била на сахрани свештеника. Он је одговорио: „Не брини, бићеш на мојој“.

Сада се сјећам многих ријечи и оне добијају смисао. Моје су недоумице разријешене, неразумијевање распршено.

Нисмо се опростили у овом животу, нисмо тражили опроштај једно од другог, нисмо се загрлили. Био је то обичан дан: ујутро је отишао на Литургију и више га нисмо видјели. Зашто тог дана нисам отишла у цркву код њега? Хтјела сам, али сам ипак одлучила да спремим вечеру и успавам дјецу. Због дјеце нисам отишла – Рука није дозволила да одем. Осјећала сам као да се тамни облаци скупљају над нама. Последњих дана трудила сам се да што више времена проведем са њим. Последње седмице размишљала сам само о смрти и животу после смрти. Нисам могла ни једно ни друго да смјестим у главу. Тог дана у глави су ми се појавиле ријечи „Смрт дише за вратом“. Тако ми је било тешко последњу седмицу, као да се огроман терет навалио на мене.

Нисам сломљена. Он ме подржава, осјећам као да стоји поред мене. У то вријеме казали смо једно другом толико њежних ријечи, колико нисмо изговорили цијелог живота. Тек сада схватам колико смо се вољели.

Четрдесетодневни помен оцу Данилу пада у навечерје његовог имендана и славе будућег храма – светог пророка Данила. По пророштву једног Старца, храм ће бити изграђен, али отац Данило неће служити у њему. Други дио се испунио.

Пренето са...

Последња бесједа оца Александра Шмемана

Прије 26 година, 13. децембра 1983. године, упокојио се један од најистакнутијих богослова и Отаца нашег времена, протојереј Александар Шмеман. Своју последњу Литургију служио је у цркви Богословског Факултета светог Владимира, гдје је био дугогодишњи професор  и декан. Било је то на дан америчког националног празника Дан захвалности. Ово је било нарочито одговарајуће, с обзиром да је о. Александар цијели свој живот посветио предавању, писању и проповиједању о Евхаристији, а грчка ријеч евхаристија управо значи благодарење или захвалност. На крају Литургије, отац Александар је из џепа извукао кратку бесједу, написану у форми молитве, коју је затим прочитао. То је било необично, јер никада није записивао своје литургијске бесједе. Ово су, како се показало, биле његове последње ријечи изговорене са амвона.


Благодаримо Ти, Господе!

Свако ко је способан за благодарење, способан је и за спасење и вјечну радост.
Благодаримо Ти, Господе, што си благоизволио да примиш ову Евхаристију,
коју приносимо Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, и која испуњава
наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме.
Благодаримо Ти, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Свога Царства.
Благодаримо Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви.
Благодаримо Ти, Господе, што си нам помогао да надвладамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, и што си нам повратио мир, узајамну љубав и радост у заједници Светога Духа.
Благодаримо Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсјећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство.
Благодаримо Ти, Господе, што си нам дао ову земљу, у којој можемо слободно да Ти служимо.
Благодаримо Ти, Господе, за ову школу у којој се објављује име Божије.
Благодаримо Ти, Господе, за наше породице: за мужеве, жене и нарочито за дјецу, која нас уче како да прослављамо Твоје свето име у радости, покрету и светој буци.
Благодаримо Ти, Господе, због свега и за све.
Велики си, Господе, и чудесна су дјела Твоја, и никаква ријеч није у стању да опјева чудеса Твоја!
Господе, добро нам је овдје бити.

Изговорено 24. новембра 1983.
Пренето са...

Улога жене у Цркви
Говорећи о улози жене у Цркви у оквиру телевизијске емисије „Црква и свијет“, архиепископ Волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, је одгаварао на питања гледалаца.

Између осталог, рекао је да жена може имати руководеће мјесто у Цркви, наводећи примјер настојатељица великих манастира, које руководе сестринствима од више стотина монахиња. Владика је примјетио и то да већину хорова, међу њима и великих професионалних, воде управо жене.


„Друга је ствар што у Православној Цркви, као и у Римокатоличкој, жене не могу бити свештеници. То је у вези с тим што ми чувамо црквено устројство које је установљено у првим вјековима Хришћанства и које је установио сам Христос и Његови апостоли“, казао је Архиепископ.

„У хришћанској традицији свештенство је увијек било повезано са службом мушкараца, и ту нема никакве дискриминације. То су једноставно различите функције, као што очинство припада мушкарцима, тако материнство припада женама. Не можемо рећи да је жена обесправљена зато што може бити само мајка, а не и отац“, објаснио је предсједник Одјељења за спољне црквене везе.

Владика Иларион је такође примјетио да у Цркви „постоје разне организације мирјана, кроз које жене могу активно учествовати у црквеном животу“.

На питање о правилима одијевања за жене у Православној Цркви, владика је одговорио да то зависи од националних обичаја и традиције. „Наше парохије и епархије у Западној Европи не знају ни за какве забране у погледу одијевања жена“, рекао је он, додавши да се у Русији и на Западу женске панталоне производе већ више од 80 година, те се не могу сматрати само мушком одјећом. „Господ гледа на људско срце, не на одјећу“, нагласио је архијереј.

Владика је с жаљењем указао на случајеве када младићи у неформалној одјећи или дјевојке у панталонама дођу у цркву „да би нашли подршку и разумијевање, а умјесто тога сусрећу се са увредама и ругањем“.

Овакав однос он је назвао „болешћу, против које се треба борити“.

Пренето са...

Фјодор Емилијаненко „најјачи човјек на свијету“


   

Епитети „најјачи човјек на свијету“ или „најопаснији човјек на планети“ тешко да ће нас асоцирати на побожног, породичног човјека. А управо такав је Фјодор Владимирович Емилијаненко, свјетски првак тешке категорије у дисциплини која се зове ММА, што је скраћено од енглеског Мixed Мartial Аrts, тј. Мјешовите борилачке вјештине.

Као и у већини совјетских породица, тако и у дому Емилијаненкових, о Богу и вјери се није говорило. „Тек касније сам прочитао Јеванђеље“, каже 33-годишњи Фјодор, „ишао сам у храм, запалио бих свијећу, али нисам се молио ни учествовао у Светим тајнама и обредима Цркве“.

 
Прије двије године, приликом посјете манастиру Дивјејево, у њему се нешто преломило и постао је свјестан да је Православље, како сам каже, „истински живот човјека са Богом“. Недуго након тога, у граду Стари Оскол, у коме је и одрастао, Фјодор се упознао са старјешином храма светог Николе, протојерејем Андрејем. „Када сам упознао оца Андреја, све моје сумње су нестале“, каже Фјодор, „Боравећи у његовој близини увјерио сам се да је ово једини исправни пут. Кроз оца Андреја Бог ме довео до људи који су ми помогли да схватим како сам живио и како би требало да живим“.

Прије сваке важније борбе Фјодор данас одлази код свог епископа Јована и од њега тражи благослов и молитве. „Милиони православних Руса су се молили за мене. Ово је њихова побједа, не моја“, казао је Емилијаненко, када је у новембру добио меч против до тада непораженог Американца Брета Роџерса.
 
 
Пјесма уз коју Фјодор увијек излази на ринг је стара козачка пјесма „Сан Степана Разина“, коју је за њега снимио његов духовник, отац Андреј.

Текст преузет са...!
Фјодорову тему можете чути овде

Свети Стефан симбол очувања вјере и традиције Паштровића
PETAK, 18 DECEMBAR 2009 11:48    В.ЛАЈОВИЋ   

Паштровићи су одлучили да обнове храм Александра Невског у Градхотелу "Свети Стефан", чије се рушевине налазе испод зидина терасе  познатог љетовалишта на Будванској ривијери.

Црква Рождества пресвете Богородице, односно Александра Невског на Светом Стефану која је готово пет деценија била зазидана у коцкарници некадашњег елитног хотела, а током реконструкције град хотела изненада откривена, биће обновљена у потпуности. Тиме ће јој бити враћен изглед који је имала прије пола вијека, а потом предата вјерницима и народу Паштровића на коришћење", саопштио је јуче Одбор за обнову храмова на Светом Стефану који је одлучан у тој намјери.

Закупац град хотела Свети Стефан "Адриатик пропертис", инвеститор грчка "Рестис група", те бивши власник ХГ "Будванска ривијера", саопштено је јуче, сагласили су се са идејним пројектом обнове, који је урадио архитекта Слободан Драговић.

На конференцији за новинаре Одбора, који су формирали мјештани и представници Митрополије Црногорско приморске речено је да ће цркви бити изграђен кров, враћен звоник и иконостас, који су сачувани у манастира Прасквица, када је црква 1959. порушена. Срушена је да би на њеном мјесту била изграђена тераса ресторана и коцкарница, а Одбору су спремни да сами финансирају цијели пројекат који, вјерују, неће успорити обнову град хотела.

Подсјетивши да је Свети Стефан вјековима био симбол очувања вјере и традиције Паштровића, предсједник Одбора Петар Кентера поновио је да они желе да обнове цркву, која ће бити "живи храм", и изразио увјерење да се томе неће руко супротставити.

"Археолошка истраживања показала су да на тој локацији осим темеља цркве из средњег вијека налази и шест гробова, у којима су сахрањена дјеца. Захваљујем се "Адриатиц пропертису" и "Рестис групи" што су омогућили да овај храм угледа свјетлост дана, послије 50 година", рекао је Кентера и додао да не вјерује да ће њихов пројекат бити одбијен, јер се до сада нико није противио.

Парох Синиша Смиљић казао је да Паштровићи доказују да имају потребу за "живом црквом", уз поштовање свих законских оквира које налажу држава и Завод за заштиту споменика.

"Не желимо да излазимо из тих прописа, него само да у оквира њих вратимо храм у првобитно стање, да би био спреман за богослужење и свете литургије, те враћен народу на кориштење. Завод је дао стручни став "да се скреће пажња да презентацију откривених остатака цркве треба осмислити на начин да буду визуелно сагледиви и физички доступни вјерницима и посјетиоцима Светога Стефана". Дакле, Завод је тиме дао могућност да се храм обнови", навео је Смиљић.

Архитекта Драговић је казао да је добио задатак од Одбора и митрополита Амфилохија да се уради идејни пројекат обнове храма.

"Наша стручна екипа археолога је потврдила све налазе до којих је дошла екипа Завода, да је у питању најстарија црква на Светом Стефану. Она садржи пет археолошких слојева, који дефинишу једно вријеме. Први слој је из ранога средњег вијека, када је бфла гробљанска капела малих димензија. Негдје у каснијем средњем вијеку је дограђена и тада је црква добила прави облик који ми данас покушавамо да вратимо. Краљица Марија Карађорђевић је 1936. тражила од Синода да цркву која се звала Рождества пресвете Богородице преименује у име свеца коме се највише дивила Светога Александра Невског, када је црква добила и трапезоидни облик. Обновљена црква неће узурпирати просторе будуће терасе ресторана, јер је малих димензија. Па, иако се изгуби нека од тих хотелских столица , цијели град хотел њоме ће добити бољу културну и туристичку понуду", казао је Драговић.

Осим цркве Александра Невског, грађене у 15. вијеку, најстарија "жива" богомоља на острву је посвећена архиђакону Стефану, грађена је 1464. године и по њој је полуострво добило и име. Највећа црква, удаљена свега метар од те, грађена је 1885. и посвећена је преносу моштију Светог Стефана. Трећа је скромних димензија и налази се југоисточно од хотелске рецепције, а посвећена је Преображењу господњем.

Откривена и пета црква

Парох Синиша Смиљић казао је да су најновија истраживања показала да је на острву постојала још једна, пета црква Светога Спиридона Чудотворца, те да ће 25. децембра на дан тог свеца бити одржана литургија на остацима цркве Александра Невског.

" Још је јавности непознато, али је Одбор пронашао податке да је постојао и пети храм посвећен Светом Спиридону, једном од највећих грчких светитеља. Пронашли смо прво писане трагове и свједочанства о постојању тог храма, стара аустроугарску мапу, на којој се виде димензије храма, а потом и слику која свједочи о тачном мјесту и изгледу. То је био највећи и најстарији храм на Светоме Стефану. Вјероватно је то био манастир", казао је Смиљић.

Пренето са...

ИНДИЈАНЦИ УСКОРО МОГУ ПОСТАТИ ДОМИНАНТАН ЕТНОС У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У АМЕРИЦИ

Објављено од стране Славко и Марија Живковић на 15/12/2009

МОСКВА, 15. децембра – Православна америчка црква, која обједињује више од 700 парохија у Мексику, САД и Канади, недавно је примила под своје окриље 5 000 крштених Индијанаца. А ускоро ће се тој Цркви присајединити још неколико хиљада Гватемалаца, који желе да приме православље, саопштава NEWS.ru.com, позивајући се на интервју, који је Митрополит све Америке и Канаде Јона дао за сајт Православие.RU, поводом недавног боравка у Москви.

Велики дио Гватемалаца, који желе да постану православци, припада народу Маја.

„Кад ти Гватемалци пређу у православље, и ако узмемо у обзир представнике старосједиоце из других земаља Латинске Америке, онда Индијанци могу бити главни етнос у Америчкој православној цркви. Ја бих лично веома био срећан због тога“, изјавио је Митрополит Јона.

Он је нагласио да Католичка црква нагло губи утицај у Латинској Америци, а кривица томе је њен тијесан однос са вишим друштвеним класама. „Значајан дио сиромашних слојева, који чини већину становништва региона, разочаран у католичке свештенике, приступа протестантима, мормонима и другим сектама“, објаснио је поглавар Америчке православне цркве.

Говорећи о православним Индијанцима у Америци, Митрополит Јона је саопштио да ће се вјероватно ускоро на Аљасци одржати конгрес православних америчких Индијанаца, чијом организацијом ће се позабавити протојереј Мајкл Олекса, антрополог по струци.

http://www.sedmitza.ru/news/893636.html
Пренето са...

Славски колач, просфора, славско жито и слани колачи
   
Friday, 18 December 2009
СЛАВСКИ КОЛАЧ, ПРОСФОРА, СЛАВСКО ЖИТО И СЛАНИ КОЛАЧИ

       СЛАВСКИ КОЛАЧ

Састојци:

2 кг пшеничног брашна

1,250 л. освећене воде

40 гр. квасца свежег

1 кашика соли.

 

Замешати квасац са мало воде и брашна ретко и сачекати да мало пође. Затим 1,5 кг. брашна и сву воду замесити, додати со и добро све сјединити. Оставити да нарасте, па премесити најмање два пута, а ресто до 2 кг. брашна утрошити да се "натре" тесто. Узети шерпу од око 4л. и загрејати је у пећници. Затим врућу шерпу истрљати добро чистим воском. У њу ставити добро премешено тесто за колач (извршити пробу тако да се мало расече тесто оштрим ножем, ако има ситне уједначене сунђерасте рупице унутра, добро је умешено; ако су неке крупније неке ситније још треба месити без брашна  на дасци).

 Када тесто у шерпи нарасте дупло онда га украсити одозго (према цртежу). Украсе правити од пресног теста (без квасца). Нарочито је обавезан печат на колачу који се утискује на танко исечених пет корица и намаже се горња површина колача водом, па се пажљиво ови печати поставе одозго. Даље украшавање зависи од укуса и спретности оних који месе, али је уобичајено да то буду: риба, голуб, грожђе и клас пшенице, плетеница око ивице колача а може и неки цветић. На средину у средишни печат забоде се мало босиљка и избуше се чачкалицом ивице печата и украса а затим се колач ставља уврелу (250 С) пећницу и тако пече око 20 минута. Затим смањити температуру на 150 С и пећи још 40 минута.

Колач окретати, ако се пече на дрвима, да не испуца и попрскати одозго покривајући га мокрим папиром да не прегори. 

 Кад је колач печен, он је под рукама "лак", а кад се лупи руком одоздо он "одјекне". Тада га ставимо на неку решетку да се прохлади а около га попрскамо водом

Напомена: Ако хоћемо да нам украси остану бели на колачу а колач одозго порумени то ћемо га пре печења и пре него ставимо на њега украсе премазати са шољицом воде у коју је додато 1/2 кашичице меда.А ако је потребно да се колач умеси мало раније додати у брашно пре мешења мало уља а у квасац 1 кашичицу меда.

 

ПРОСФОРА

Састојци:

350 гр. брашна

2 дл. воде

5гр. квасца свежег

1/3 кашичице соли

Подмесити квасац са мало воде и брашна ретко да мало пође. Ресто воду загрејати (60 -70 С), па прелити преко брашна; додати со и све замесити тесто не тако тврдо. Када једном нарасте премесити га и натрети брашном да тесто буде тврдо. Месити га као у упутству за славски колач. Када је тесто добро умешено узети  мали калуп за просфору, подмазан воском или посути мало брашна у пећницу директно па просфору спремити на следећи начин: добијено тесто поделити на два дела. Обе "јуфке" премесити и оставити да мало "пођу". Растањити обе до величине калупа па кад мало нарасту доњу спустити у калуп, премазати је водом, а горњу на коју смо снажно утиснули "поскурником" "печат" лагано да не покваримо печат спустити ножем широким или шпаклицом одозго у калуп. Узети чачкалицу и где су троуглићи на печату у четири ћошке избости просфору. Пећи пажљиво као славски колач.

СЛАВСКО ЖИТО

Испрати пшеницу у неколико вода и када сва нечистоћа исплива одлити и најзад тако очишћено жито налити хладном водом и оставити да преноћи. Ујутру кувати док се не раскока. Охлађено жито пошећерити и додати по могућности млевене орахе и одозго кашичицом обликовати испупчен крст и посути млевеним орасима.

Напомена: Славско жито се спрема обавезно за сваку славу. Може се умешати у жито и мало ренданог морског орашчета.

 

СЛАНИ КОЛАЧИ

ГАЛЕТЕ СА СУСАМОМ И КИМОМ

Састојци:

6 чаша пшеничног брашна (чаша од 2дл)

1.5 чаше белог вина

2 чаше уља

1 кашичица соли

1 прашак за пециво

100 гр. сусама

50 гр. кима

Све састојке замесити, добро сјединити иставити на хладно да одстоје у фрижидеру 1 сат. Пећи у преси за галете или обликовати и по жељи пећи у плеху.

 

ПИТА ОД КРОМПИРА

Састојци:

500гр. кора за питу

1кг. кромпира

1 прашак за пециво

250гр. црног лука

2.5дл воде

мало уља, со, бибер, першунов лист

Лук се очисти, ситно исецка и пропржи на уљу. Дода му се очишћени и изрендан кромпир, посоли, побибери и поспе першуновим листом. Три коре се ставе једна преко друге, али се свака попрска уљем помешаним са водом. Распореди се надев од кромпира, савије у ролну и ређа у подмазан плех. Попрска се уљем и пече око 30 мин. на 220 С. 2 дл. воде, мало уља и соли помешати и прелити печену питу и вратити је на кратко у рерну.

 

СЛАНИ КЕКС СА КИКИРИКИЈЕМ

Састојци:

6 чаша пшеничног брашна (чаша од 2 дл.)

2 чаше уља

 1.5 чаше белог вина

1 прашак за пециво

1 кашичица соли

100 гр. млевеног  кикирикија

50 гр. сусама

Све састојке замесити, добро сјединити и оставити на хладно 1 сат. Пећи као галете или у плеху као штапиће или као погачице. Пре печења у плеху одозго их премазати са водом (на 1 шољицу воде 1/2 кашићице меда имало соли) па посолити преко сусамом. Тако се сусам залепи и кекс буде одозго румен.

Напомена: овај се кекс може правити и са орасима уместо кикирикија и сусама, само предходно треба мало просушити орахе у рерни.

 

ПОГАЧИЦЕ СА СОЈОМ  И БЕЛИМ ВИНОМ

Састојци:

250 гр. маргарина

400 гр. брашна

30 гр. квасца

3,5 дл. белог вина

150 гр. црног лука упрженог

1/2 кесице бибера

50 гр. соја љуспица попарених врућом водом

соли по укусу

1/2 омекшаног маргарина, брашно, квасац, бело вино и 1 кашичицу соли замесити и лепо све сјединити. Кад је тесто готово оставити га да се одмори 1/2 сата. Развити га онда оклагијом, помазати мало са ресто маргарина, па пресавити и пустити га да се одмара 1/2 сата. Ово поновити јошдва пута, увек са одмарањем. Затим у последњи премаз ставити упржен лук, посољен са сојом и бибером па развити кад се тесто одмори кору дебљине једног прста. Исећи калупом или чашом погачице (може се сећи и четвртасто као паштетице) и ставити у подмазан плех да се мало одморе и надођу. Пећи у добро загрејаној пећници. Одозго пре печења премазати са преливом (1 шољица воде, 1/2 кашичице меда, мало соли) и посути сасамом или кимом и пећи.

Погачице пре печења се могу мало одозго засећи ножем у виду мреже да би лепше изгледале.

Остатак Србског посног кувара можете наћи овде...