Premijera opere "Pajaci"


Posle tri decenije, opera "Pajaci", Ruđera Leonkavala, ovoga puta u režiji Plamena Kartalova, u koprodukciji sa Operskim društvom Kipra, će 14. marta (19.30) ponovo biti na sceni Narodnog pozorišta. Repriza je zakazana dva dana kasnije, a naš ansambl će nastupiti u Limasolu 20. i 22. marta sa kiparskim solistima, rekao je Dragan Stevović, direktor Opere, na juče održanoj konferenciji za novinare u Narodnom pozorištu.


Ulogu Nede pevaće Suzana Šuvaković Savić, rolu Kanija pevaće Dušan Plazinić, a nastupaju i Miodrag D. Jovanović, Ljubomir Popović i Predrag Milanović. Na reprizi će se predstaviti Sofija Pižurica, Hong Li i Darko Đorđević. Dirigent je Zorica Mitev Vojnović, a scenogarfiju i kostim potpisuje Valentinos Jozef.

Iako je Ruđero Leonkavalo napisao "Pajace" kao operu u dva čina, u našem izvođenju biće jednočinka, a posle premijere gde će biti izvedena samostalno, ubuduće će moći da se pogleda uz još jednu jednočinku Pjetra Maskanjija "Kavaleriju Rustikanu". Kompozitor Leonkavalo je pored muzike napisao i libreto za "Pajace". Reč je o putujućoj pozorišnoj trupi, koju muče iste strasti (ljubomora, prevara i ubistvo) i na sceni i u životu, pri čemu se ističe tanka linija između komedije i tragedije.

B. L

Izvor: Blic

Pepeljuga u Kodak teatru
Biljana NIKOVIĆ, 10. mart 2007

"AKo nemate hleba, jedite kolače" izgovorila je davno Marija Antoaneta. Upravo kao slasni francuski kolačići maroni izgledaju dame u filmu Sofije Kopole o francuskoj vladari. Za to su pre svih zaslužne, sada trostruka "oskarovka" Milena Kanoreno, kao i njena "desna ruka" naša poznata kostimografkinja Bojana Nikitović. Mada ih je mimoišla Baafta, nedavno su slavile u Kodak teatru na 79. dodeli "Oskara".
Svedok najvećeg filmskog slavlja u Los Anđelesu Bojana Nikitović, je u iščekivanju nominacija za kostim, doterivala modele da izađu na binu.
- Dosta sam pomagala Amerikancima koji su već bili tamo i radili svoj deo posla oko pripreme kostima - priča naša sagovornica. - Potpuno doterani za svečanost, pripremali smo devojke da izađu i predstave kostime iz filma. Šalila sam se, "evo Pepeljuga opet radi". Strahovali smo kako će to izgledati na sceni. Milena je bila protiv te prezentacije, ali je na kraju sve dobro ispalo jer je izgledale kao da su žive slike iz filma. U toj sobi gde smo se spremali imali smo tri ekrana i usput smo posmatrali šta se dešava u sali. Gledala sam dok su defilovali Klint Isvud, Gvinet Paltrou, Nikol Kidman...
Posle zvanične ceremonije, laureti su nastavili da slave na holivudskim žurkama. Tamo je Bojana sa Milenom bila i u društvu Džona Travolte, Spajka Lija, Leonarda Di Kaprija, Martina Skorsezea, Enia Morikonea. Mada sve ove filmske velikane uvažava, više je interesovala sama sala Kodak teatra, scenografiuja, kako to sve funkcioniše. Priča da Amerikanci ništa ne prepuštaju slučaju. Probe su trajale danima, a veče pre dodele, svi učesnici su i lično odigrali svoje svečarske role. Slučaj, sreća, ali pre svega talenat i dosadašnja biografija, doveli su našu kostimografkinju na najveće filmsko slavlje.
- Milenu sam slučajno upoznala, u Beogradu radeći na jednom malom italijanskom filmu "Ljubav je slepa", koji se nikada nije pojavio. Za mene je to bila neopisiva sreća. Milena je u tom poslu za mene bila ikona, od kada znam za sebe. Nije imala nikog ni da je gura i promoviše, samo ogromnu sreću da upozna Stenlija Kjubrika sa 23 godine kada je sa njim radila "Paklenu pomorandžu". Sa 25 godina dobila je prvog Oskara. Žena za divljenje. Posle te sardnje nismo se videle dve godine,ali se ona meni stalno javljala i govorila: "Ja ću tebe da dovedem da mi radiš skice". To sam prilično olako shvatala. Nisam insistirala na tome niti mi je padalo na pamet da ćemo dalje sarađivati. Onda me je pre tri godine ponovo pozvala i rekla: "Sad ako ne dođeš onda te više nećemo zvati".To je rečeno jei u šali, ali i u zbilji. Tada sam otišla u Rim i tako je krenulo.
Radile su zajedno jedan italijanski filma, a posle toga i Mariju Antoanetu. Pripreme za film počele su šest meseci pre snimanja. Bojana se koji mesec kasnije pridružila ekipi.Nisam došla da budem prvi asistent, kako je na kraju ispalo, nego ilustrator. Milena i do tada uvek njena prva asistetkinja frančeska, moja dobra prijateljica insistirale su na tome. Milena je užasno zahtevna, ali je i veliki profesionalac
-Imali smo sve što postoji iz života Marije Antoanete iz tog doba - kaže Bojana Nikitović. Nije postojao značajniji slikar, a da mi nismo imali sve reprodukcije njegovih portreta, grupnih slika, u enterijeru, eksterijeru, slike lova, scene teatra... Prateći život Marije Antoanete prošli smo tri različite kostimske epohe. Ispoštovana je vreme, siluete, ali su materijali i boje novi i sveži. Imate utisak da bi u njima mogli da izađete na ulicu. Bio je to je ogroman posao. U filmu se ne vidi ni 40 odsto toga. Naše dvorske dame imale su, recimo, i po 90 presvlačenja. Glumice koje su igrale prijateljice Marije Antoabete presvlačile su se 80 puta. Kostim supruge jednog od braće Luja 16. koja je isečena iz filma, imala je 40 promena. Ja sam radila 18 sati dnevno, a Milena i po 20. Spavala je u kolima na setu...
Napor se isplatio. Milena i Bojana će se ubrzo sresti. Na vidiku je još jedan holivudski film epohe.

PLANOVI
SLAVNA kolegenica Milena Kanoreno zvala je našu kostimografkinju da sada rade i film Vesa Andersona sa Anđelikom Hjuston i Bilom Marejom u Indiji. Bojana je, ipak, odbila kako bi se nakratko odmorila, radila u pozorištu.

Izvor: Novosti

Kovačević lebdi u vazduhu
S.BABOVIĆ, 10. mart 2007

NEDELJNA premijera "Sabirnog centra" Narodnog pozorišta u Nišu u režiji Jovice Pavića neće biti "samo još jedno u nizu izvođenja" verovatno najznačajnijeg dela dramskog pisca Dušana Kovačevića. Tačno je ono što se šuškalo proteklih nedelja-ansabl niških i gostujućih glumaca, veći deo predstave izvešće u vazduhu! Tačnije, na posebnim uređajima, rigolama- na osam metara iznad scene.
- Rad je bio težak i komplikovan. Trudili smo se da prenesemo i malo baroknog teatra, kome je bilo svojstveno i letenje kočija iznag publike - objašnjava Jovica Pavić. - Izazov je glumiti složenu filozofsku igru u vazduhu, a akteri sve vreme nestaju, lete i gube se, kako ih šine povuku. Ovakvo kretanje iznad scene za ovdašnje prilike nije uobičajeno.
Predstava će se donekle "očešati", prema rečima Saše Haci - Tančića, direktora Narodnog pozorišta o tradiciju, ali istovremeno i o aktuelnu stvarnost. "Sabirni centar" je i šansa za povratak glumca Desimira Stanojevića, koji 16 godina nije igrao u svom matičnom teatru, a pojavljuje se u ulozi Mihajla Pavlovića. Pored njega, na sceni, i iznad nje, glume Divna Antić, Aleksandar Kanjevac, Jasminka Hodžić, Radoman Kontić, Ivana Nedović, sveži diplomac Milena Jakšić, Dejan Cicmilović, Aleksandar Marinković, Miroslav Đorđević, Miroljub Nedović, Petar Antić, Aleksandar Krstić i statisti (studenti glume u klasi Irfana Mensura u Nišu). Scenografiju je uradio Todor Lalicki, kostime Milica Grbić - Komazec, a muziku je komponovao, praktično stalni saradnik niškog pozorišta Nenad Milosavljević - Galija.
GODIŠNJICA
Obeležavanje 12 decenija teatra nastaviće se u drugoj polovini godine, posle velike rekonstrukcije enterijera u jednom novom i modernijem prostoru, kako je obećano na konferenciji za štampu.

Izvor: Novosti

Premijere opere "Pajaci"
Ljubavni trougao

Opera "Pajaci" Ruđera Leonkavala publika nije imala prilike da gleda tri decenije u Beogradu. U sadašnjoj postavci, u režiji Plamena Kartalova iz Bugarske, ulogu Nede tumači sopran Suzana Šuvaković-Savić, koja će sa Dušanom Plazinićem, Miodragom D. Jovanovićem, Ljubomirom Popovićem i Predragom Milanovićem, pevati na premijeri ove opere 14. marta (19.30) na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.


Za ulogu Nede u početku je bilo prijavljeno sedam soprana, ali je uskoro postalo jasno da je ova rola samo na prvi pogled lepršava i laka, tako da je bilo i odustajanja.

- Ovo je kratka ali slatka uloga. Zahvaljujući reditelju uneto je mnogo detalja, a na scenu ulazim praveći piruete. Osim što je pevački zahtevna, Neda je i u dramskom smislu zahtevna, a zahtevan je reditelj Kartalov.

"Pajaci" prikazuju život jedne pozorišne trupe koju vodi Kanio. Ubrzo se otkriva da ga njegova mlada supruga vara sa Silviom. Ljubavni trougao i ubistvo iz strasti događa im se i na sceni i u životu. Kanio na kraju setno primećuje da su umetnici osuđeni da pevaju i smeju se i onda kada im je privatno veoma teško.

- To što Kanio govori dobro je poznato u svetu pozorišta. Koliko puta se svakom od nas dogodilo da moramo da pevamo i kad nam nije ni do čega. Drago mi je što moja Neda nije prikazana kao laka devojka, već kao osoba koja pati, ali je puna života i traga za nekim koga će stvarno voleti. Sve je predstavljeno verno, a na sceni se čak nalazi pravi kuhinjski nož. Predstava je takva da će od početka do kraja ostaviti publiku bez daha.

Suzanu Šuvaković-Savić je tokom ove sezone u Beogradu pevala u "Boemima" i "Don Đovaniju", a na jesen je u planu gostovanje u Italiji. U planu je i veliki humanitarni koncert 30. marta, koji će Suzana održati sa svojim kolegama operskim prvacima u Narodnom pozorištu, a sav prihod biće namenjen održavanju instrumenata u nacionalnom teatru.

O tome kako uspeva da uvek bude u formi, Suzana Šuvaković-Savić kaže:

- Bavim se sportom, skijam, plivam. Naš posao je naporan. I doktori imaju običaj da kažu da pevači nisu svesni kakav teret trpi njihovo srce. Nekada su operski umetnici imali sređeniji život, a danas svi vodimo veliku borbu za svaki dan. Ne živimo u krugu dvojke, svakodnevica je teška, a umetnost ne sme da trpi. Zato se i dešava da pevači u najvećoj snazi i najboljim godinama odlaze sa scene, što je druga strana medalje. Glasovno čovek mora da bude veoma siguran u sebe da bi uopšte izašao na podijum. Osećam veliko zadovoljstvo kad nastupam pred publikom, a orkestar mi daje još veće samopouzdanje.

U životu svakog umetnika postoji čežnja za izazovima i novim ulogama, Suzana želi da peva Dezdemonu u "Otelu" i Ćo Ćo San u "Madam Baterflaj". Bilo bi lepo da se to dogodi prvo u Beogradu, a potom na nekom drugom mestu.

B. Lijeskić

Izvor: Blic

Pozorišna kritika
Nakaradni ljubavni trougao
„Prevara”, Harold Pinter/Žanko Tomić, Bitef teatar

Scena iz predstave „Prevara”



„Prevara” Harolda Pintera je drama specifična po svojoj strukturi, odnosno po obrnutoj hronologiji događaja koji se predstavljaju. Fragmenti radnje koja se odnosi na relacije u ljubavnom trouglu prikazuju se unatrag, pri čemu tu nije reč o pukom formalnom eksperimentu, već je struktura u funkciji efektnijeg građenja dramske tenzije, kao i širenja značenjskog korpusa komada. Prema tekstu je snimljen i film 1983, a dvadesetak godina kasnije je ova funkcionalna forma obrnute naracije eksploatisana i u filmovima „Otpozadi” Gaspara Noea i „Pet puta dva” Fransoa Ozona.

Reditelj Žanko Tomić tekst predstavlja izuzetno stilizovano, vrlo adekvatno za razumevanje esencije Pinterovih „komedija pretnji”, u pogledu toga što se jedna na površini obična i svakodnevna situacija prikazuje kao preteća, uznemirujuća i apsurdna. Ovaj pinterovski osećaj metaforičke prenapregnutosti, koji idejno znatno prevazilazi granice transparentnog realizma, u predstavi se oblikuje putem stilizovanog izgleda scene (Aleksandar Veljanović) i kostima (Jelena Stokuća), zatim načina glume, činjenicom da se govor glumaca prenosi i preko zvučnika i uz pomoć muzike. Instrumentalni muzički lajtmotiv koji se emituje u bitnim dramskim momentima radnje, i između scena, stvara utiske idiličnosti, naivnosti i bezazlenosti – osećaje sasvim suprotne smislu događaja koji se predstavljaju; dakle, ironično ih komentariše, oneobičava i na taj način prema njima gradi oštar kritički odnos.

Neda Arnerić igra Emu koja je dugo godina imala aferu sa Džerijem (Janoš Tot), najboljim prijateljem njenog supruga. Glumica je oblikuje kao veoma ciničnu i jezivo hladnu, čime se njeno ponašanje u braku ukazuje kao apsolutno neopravdano i besmisleno, a njen život kao suštinski promašen zato što kroz njega prolazi bez opipljivijeg smisla i ozbiljnije motivacije. Aleksandar Alač na sličan način igra njenog supruga Roberta, takođe vrlo plastično, kao bezličnu i beživotnu osobu. On bez emocija, nezainteresovano i bezizražajno prihvata informaciju da ga žena vara sa najboljim prijateljem. Insistirajući na ovoj specifičnoj vrsti otuđenosti i mehaničnosti njihovih relacija, reditelj jasno akcentuje fakat nakaradnosti porodičnih odnosa i društva u celini.

Iako „Prevara” nije među najboljim Pinterovim tekstovima, odnosno njegovi raniji komadi „Povratak”, „Rođendan” ili „Ničija zemlja” su drastičnije i beznadežnije rušili uverenja na kojima su izgrađena moderna društva, predstava Žanka Tomića uzbudljivo podstiče preispitivanja društvenih premisa. Polazeći, dakle, od analize odnosa između muža, žene i ljubavnika, predstava „Prevara” se bavi i značajnim pitanjima sećanja i zaborava, odnosa prema budućnosti, svrhe umetnosti, stvarajući pri svemu tome jedan permanentan i intenzivan osećaj antropološke nesigurnosti, kojim je Harold Pinter markantno obeležio istoriju savremenog dramskog pozorišta.

Ana Tasić

Izvor: Politika

"Blic" na probi predstave "Hitler Hitler" u "Ateljeu 212"
Hitlerovo nasleđe




Rediteljka Tanja Mandić korača scenom, razgleda... Obraća se Aleksandru Deniću (scenograf): "Nama je ovde Berlin, ali bez kupole. Kupola se pojavljuje tak sa Splićom (Aleksandra Janković, igra lekara)..." Tu su i Ljilja Mrkić Popović (scenski govor) i Damjan Kecojević (scenski pokret) koji prate moguće rešenje jedne od scena u komadu "Hitler Hitler", Konstantina Kostjenkova, čija je premijera planirana za 28. mart na velikoj sceni "Ateljea 212".

Dok glumci Goran Daničić (Pekar), Vlasta Velisavljević (Krojač), Erol Kadić (Fotograf) i drugi ponaosob provežbavaju svoje role, rediteljka Tanja Mandić za "Blic" kaže: "Komad nije istorijski ni biografski. Kostjenko vraća Hitlera na svetsku pozornicu sa svim nasleđem, sa onim što on jeste i što znači. Zašto? On je bio veliki govornik, uspevao zapali masu, bio je, današnjom rečnikom, marketinški mag. Mnoge stvari koje se danas pojavljuju u marketingu, pre svega političkom, vuku poreklo od njega. Mi u ovoj drami vidimo kako Hitler deluje na svoj narod, na berberina, kuvara, krojača... Gledamo na koji način se zapravo formira taj ludački zagrljaj između njega i mase. Hitler, u smislu fenomena, ne pripada istorijskoj prošlosti, njegovo nasleđe je živo, samo što nije locirano na jednom mestu i ne zove se fašizam, već je disperzivno rasuto po raznim tačkama zemaljske kugle. Imate skinhedse, ove, one... O tome se radi. Hitler je ludilo udvoje. Njega nema bez tzv. malog čoveka, bez onih koji po podne dođu kući na ručak i budu divni muževi i očevi, a pre podne su, recimo, stotine ljudi poslali u gasnu komoru. Predstava se bavi mehanizmom, načinom na koji on probuši u čoveku taj prozor kroz koji u njegovu dušu ulazi. Pisac je u tekstu polazio od originalnih Hitlerovih rečenica ili pak iskaza drugih o njemu. Komad je mračan i groteskno duhovit, naša predstava se zapravo bavi psihogramom (velikog) vođe i njegovog naroda, što, kao što znamo, nije samo stvar prošlosti."

Na rediteljkin znak kreće proba scene u kojoj Hitler (Goran Jevtić) dolazi kod Berberina (Bojan Žirović) i autoritativno seda na stolicu... Krupne ruke, brkovi koji moraju biti poštucovani tako da sugerišu da je reč o čoveku koji mora odgovoriti zahtevima nacije... Bojažljivi, usplahireni Berberin mu povlađuje, trudi se da prikrije svoju zebnju...

"Moj Hitler je preteča svih Hitlera koji danas postoje", kaže za "Blic" Goran Jevtić. "U predstavi se vidi gradacija od poluzdravog čoveka do totalno ludog čoveka. Odnosno, on ima sve ono što ima svako ko pomisli da je veći od prirode i od stvari starijih od njega i od onog što će doći. Hitler je imao vrlo funkcionalne sisteme koji se i danas primenjuju. Istorijski podatak: svojevremeno nemački seljaci krajem tridesetih jedini nisu hteli da krenu za Hitlerom. Uzeo je 10.000 zlatica stavio u avione i bacio na nemačka polja, uništio poljoprivredu a onda je njegova služba pustila informaciju da su zlatice nastale u Americi a da su ih Rusi bacili na njive. I seljaci su do jednog svom snagom pošli za njim. Danas kad to primeniš na kompjuterske sisteme, ubacivanje virusa, dobiješ identičnu stvar. Dakle ono što '37, '38, '39. godine radili Hitler, Gebels i kompanija i danas imamo na svakom koraku."

Hitler je verovao u naciju a, principijelno, revolucija jede svoju decu, te ako u ime majke zemlje daš previše sebi za pravo, ta zemlja ćete i pojesti. Generalno, problem čoveka kad hoće da interveniše na makroplanu. Tražio sam i šta su nasleđa Hitlera u meni samom. Svaki ih čovek ima. Nikad ne bih uzeo vlast jer se bojim šta bih postao, a živim u sistemu gde sam mogao da gledam u šta se pretvaraju ljudi koji posegnu za njom."

Praćena muzikom na sceni se pojavljuje Žena (Radmila Tomović), odevena u svilenkastu spavaćicu i u nezakopčanom šlafroku jarkih boja (kostimografija Milena Jeftić Ničeva-Kostić) kreće, obraćajući se Hitleru, da priča svoj san. S gorčinom zapaža da je on ne sluša, da mu nije važna. Moli ga da joj otvoreno kaže kad mu više ne bude značila...

Shodno zahtevima komada i indikacijama reditelja ona je Žena, ne samo Eva Braun već i sve druge žene, majka Germanija takođe, ona je supstrat obolelog ženskog principa koji se vitoperi kao ono zdravo u njemu da potisne momenat podatnosti i potčinjavanja, ona je deo sado-mazohističke matrice, druga strana psihološkog portreta patološkog političara i njegovih sledbenika.

T. Nježić

Izvor: Blic

Ofenbah i Bah i Kijeva
Operete iz Kijeva kao uvod u Dane ukrajinske kulture u Beogradu i Novom Sadu


Narodnom pozorištu u goste je došao Kijevski akademski teatar operete. U svojoj dugoj istoriji prvi put je u našem gradu, što je istovremeno i uvod u Dane kulture Ukrajine u Beogradu i Novom Sadu, koji će početi iduće nedelje. Na maloj sceni „Raša Plaović” oni su sinoć izveli „Svečani večeru sa Italijanima” Žaka Ofenbaha, oca operete, a na istoj pozornici večeras je Bahova „Kantata o kafi”.

Deo gostujućeg tima juče se predstavio novinarima. Ulogu domaćina preuzeo je Božidar Đurović, direktor Drame u Narodnom pozorištu, koja je nedavno dva puta gostovala u Kijevu. U ukrajinskoj prestonici, inače, postoje 22 gradska i dva nacionalna teatra, čija se publika susretala i sa dramama Duška Kovačevića, Ljubomira Simovića, Ace Popovića, Biljane Srbljanović, Nebojše Romčevića i Milene Marković. Upravnik gostujućeg teatra i reditelj navedenih predstava Bogdan Strutinskij rekao je kako se nada da će ih jednoga dana Beograđani videti i u većim komadima i u punom sastavu, koji broji 140 izvođača. Dirigent Oksana Madaraš istakla je da u Beogradu debituju sa mladim snagama. Ona je i podsetila da je večerašnja predstava nastala u vremenu kada je kafa bila zabranjena.
Među svojim sunarodnicima juče je bio i Jurij Lisenko, ataše za kulturu u Ukrajinskoj ambasadi, zaslužan za sve intenzivniju saradnju umetnika dve zemlje. On je iskoristio i priliku da ukratko najavi pomenute Dane kulture, što će reći: izložbu ukrajinskih knjiga u Narodnoj biblioteci, zatim poštanskih maraka, koncerte, reviju njihovih filmova u Novom Sadu... Ova manifestacija potrajaće do 6. aprila.
M. Š.

Izvor: Politika

Pozorišna kritika
Hitler pred ogledalom
Konstantin Kostjenko: „Hitler i Hitler”; režija Tatjana Mandić-Rigonat; prevod Novica Antić; Atelje 212

Scena iz predstave „Hitler i Hitler”
(Fotodokumentacija „Ateljea 212”)


Ruski pisac srednje generacije Konstantin Kostjenko u svojoj autobiografiji priča o sebi kao o darovitom detetu i piscu sa dalekog Istoka, iz Habrovska. Nije imao laku i ugodnu mladost, kaže. Nema u Rusiji mnogo umetnika, ni ostalih, koji su srećom bogati! Po životu, sve sami Maksimi (Gorki), malo bolje, ponekad, teže i gore, češće. U Ateljeu 212 izvedena je drama Konstantina Kostjenka „Hitler i Hitler” u režiji Tatjane Mandić-Rigonat.

Koliko je i zašto i danas Hitler tema za razmišljanje, opasnost i opomena, izazov i zamka ljudima, vođama i silama, pretendentima na ulogu neprikosnovenog vladara sveta? Ne znam koliko je politička mudrost u porastu, ali ludilo moći nije u opadanju. Zlo i njegovi nosioci nisu ni danas mali ni retki, iako su teže čitljivi. U Njegoševo vreme đavo se ukazivao u sedam binjiša! Moderne nečiste sile su lukavije i perverznije kostimirane, iako, u iste svrhe koriste i bogati fundus istorijskih kostima zločinjenja.

Istoričari, politikolozi, ideolozi, sociolozi, psiholozi, kriminolozi, pisci i biografi različitih profila i usmerenja, pisali su, i ne prestaju da pišu o Hitleru. Nije samo Šekspir tajna i nepoznanica! Istorija, ta posrnula učiteljica života, puna je, gotovo opevanih, crnih i ludih careva, despota, kraljeva, firera, predsednika! I, šta se još, posle čitave biblioteke napisane o Hitleru, može reći, kako se danas može predstavljati, tumačiti „fenomen Hitler”. Tekst Konstantina Kostjenka, i predstava Ateljea 212, nemaju epohalne, otkrivalačke pretenzije. U njihovoj predstavi, u tumačenju naslovnog lika, Goran Jevtić gotovo da ne odstupa od predstave koju je većina nas o Hitleru izgradila na tekstovima dramske, filmske, memoarske literature.

Rečju, Hitler, kakvog znamo i zamišljamo. Goran Jevtić ne kaže da je Hitler puka životinja, zver. On je čovek, i u tome i jeste problem! I njemu tepaju, i njega neko voli, i on bi da se nekome požali, iza nekoga da stane, da se skrije, nekome da se jada! Čovek čije slabosti, opsesije i ludilo proizlaze iz manije veličine, hrabrost i odvažnost iz straha i kukavičluka. Nije lako biti samo čovek! Štitimo se titulama, zvanjima i imanjima, upinjemo se da umesto Hrista stanemo na čelo kolone, da budemo prvi i jedini, neopozivi, nenadmašni, u večnost, slikom i rečju upisani. Ljudi nisu, ali faraonstvo i mesijanstvo su večni!

Hitler, kako ga iz bliske, lične vizure prikazuju, otelotvoravaju, Konstantin Kostjenko, Tatjana Mandić-Rigonat, Goran Jevtić u naslovnoj ulozi, Bojan Žirović kao Berberin, Goran Daničić kao Kuvar, Erol Kadić kao Fotograf, Vlastimir Velisavljević kao Krojač i Aleksandra Janković kao Lekar, veliki je, ugroženi, neurotizovani, čovečuljak, raspaljen i osion, ali, ipak, bez pravog oslonca i samouverenosti koje nastoji da nadomesti „glumom”, komičnim, petlovskim propinjanjem, pozom i gestom, penom, bukom i besom, gotovo lišenih smisla, veštinom, manirom govora koji zavodi, opčinjava. Nesrećnik koji sreću prorokuje i obećava gladnima, žednima, neukima.

Manipulacija, zanat najstariji! Karakterističan pogled, stav, pokret, gest, brkovi, žustar korak i pokret ruke, mikrofon u ustima, među nogama, urlanje, silina, pretnja, a onda, u četiri zida, slabost, kukanje, prenemaganje, uvijanje i skrivanje u boje i kožu Države, Nacije, Majke, Žene, u plašt velikih, lukavih reči, strategija i taktika, koje i očitovane, banalizovane, kao da oduvek, pa i danas, pale! Pred ovim zverolikim bićem čovek, gledalac ostaje prilično hladan, ohlađen, svejedno što Žena Radmile Tomović nastoji da nas dirne, dodirne ljudskošću, toplinom, ženstvenošću. Berberin Bojana Žirovića, Krojač Vlastimira Velisavljevića i kada uspeju, i usude se da uđu u reč, u gvozdeni, monolitni Hitlerov monolog, tek ponekim detaljem „bogate”, upotpunjavaju diktatorov lik, a usput, i o sebi, ponešto kažu. Kuvar Gorana Daničića pokušava više, nastoji da u ovo koncertno suočavanje Hitlera sa sobom, i otvaranje sa unutrašnje strane, rekao bih, unese i nešto humora umešenog od preterivanja i grozote. Neuhvatljivo, igrivo, tragično i komično ludilo, provaljuje iz onoga koji bi druge da leči, i privodi zdravlju, iz Lekara, duhovite Aleksandre Janković.

Predstava Tatjane Mandić-Rigonat ne izaziva duboko osećanje tragičnog. Rediteljka ne karikira, ne preteruje, ne polemiše, ne otvara velika vrata komici, grotesci. Analizira, izlaže, pokazuje, komentariše Hitlerov slučaj, narav, način, delimice pogled na svet. Dramu Konstantina Kostjenka i čini šest lica koja oblikuju lik diktatora-čoveka koga Goran Jevtić tumači precizno i uverljivo, mada ne u obilju i raskoši đavoljeg kolopleta moći, nastranosti, ludila i mržnje koja ubija. U detinjstvu i dečaštvu i Hitler je slušao cvrčke, ali njihov govor-pev nije razumeo.
Predstava koja vas neće iznenaditi, ali će vas podsetiti na negativnu snagu i dimenziju sveta u kojem živite i živuckate.
Muharem Pervić

Izvor: Politika

Podrška Bogartovog sina
B. NIKOVIć, 29. mart 2007

SA filmom "Ljubav" beogradski režiser Vladan Nikolić, obišao je američke i evropske festivale. Počeo je od De Nirove Trebeke, zatim je zaplovio venecijanskim kanalima, a stigao je i do Festa prošle godine. Priču o bivšem pripadniku JNA, koji pokušava i na Menhetnu da pronađe svoj identitet, u bioskopima gleda i naša publika. Osim domaće zvezde Sergeja Trifunovića, pažnju na odjavnoj špici privlači i ime producenta Džima Starka, jednog od najpoznatijeg "branitelja" američkog nezavisnog filma, koji je sarađivao i sa Džimom Džarmušom.
Nikolić, koji je od početka 90- tih na njujorškoj adresi u telefonskom razgovoru za "Novosti, objašnjava da su se posle deset godina poznanstva sa Starkom i dugogodišnjih dogovora , kockice konačno spojile za film "Ljubav".
- Njujork je specifičan i po ljudima, koji će iz ljubavi prema filmu, raditi za manje novca- priča srpski režiser. - Hteo sam da u američkoj ekipi pronađem i naše glumce koji dobro govore engleski. Setio sam se Sergeja, koji je pre toga ovde radio film u produkciji Spajka Lija. Bila je to dobitna kombinacija. Snimali smo na videu, onda smo prebacivali na tridesetpeticu i za mesec dana smo završili produkciju. "Ljubav" je dobro prošla kod kritike, a i u američkim bioskopima, koji prikazuju art filmove. Za koji dan treba da izađe i DVD izdanje. Raspolagali smo malim budžetom, ali se to nije odrazilo na kvalitet filma. Naprotiv, izgleda kao da je sniman u pristojnoj evropskoj produkciji.
Ni sinu slavnog Hemfrija Bogarta, Stivenu, koji se oduševio njegovim ostvarenjem, nije bilo jasno, kaže Nikolić, kako je snimio takav film za male pare. Usledila je ponuda za saradnju.
- Trebalo bi za dva tri meseca da krenemo sa radom - objašnjava Nikolić. - Biće to kompletno američki film. Imaćemo budžet oko 2- 3 miliona, ali bi film trebalo da izgleda kao da ima budžet od 25 miliona dolara. Još ne znamo tačno glumačku podelu, ali nije nemoguće da angažujemo zvučnija svetska imena. Kada se radi sa manjim budžetom, veći su finansijski problemi, ali autor ima veliku slobodu. Da je moguće raditi dobre filmove sa malo novca dokazao je i Robert Rodrigez. Zna se kakva pravila i ograničenja postavljaju veliki studiji. U ovom trenutku svakako nisam u poziciji da uradim film kakav bih želeo, ali mislim da će i to doći u svoje vreme.
A možda je došlo i vreme da Nikolić, koji je počeo kao asistent snimatelja Radeta Vladića, a u Njujorku magistrirao filologiju na Nju Skul univerzitetu, gde i predaje, snimi film u Srbiji.
- Izvesno je da ću producirati film "Tamo i ovde" Darka Longulova zajedno sa Goranom Radakovićem. Najverovatnije će igrati Branislav Trifunović i Mirjana Karanović - kaže Nikolić .- Koliko pratim srpski film poslednjih godina, stekao sam utisak da naši režiseri uglavnom loše kopiraju filmove sa Zapada. Nadam se, ipak, da je to samo prolazna faza. Odavno imam želju da snimim film u Srbiji, koji govori o 80-im godinama i novom muzičkom talasu. Ne da bih se vraćao u prošlost, već da se podsetimo kako je muzika imala moć da pokrene društvo u jednom, pozitivnijem smeru. Neka vrsta kurturološke revolucije, potrebna nam je i danas. Da nam se desi akskplozija kreativnosti, a ne ratova.



PRIJATELjI
Posle skoro dve decenije života u Americi, Nikolić kaže da ne pati od nostalgije, ali da mu nedostaju prijatelji iz Beograda.
- Voleo bih da se češće čujem i vidim sa nekim starim prijateljima. Kad mogu dođem u Beograd. Žao mi je što se u Srbiji stvari nisu promenile puno na bolje. Još se suočavamo sa problemima, koji bi trebalo da budu odavno u prošlosti.

Izvor: Novosti

Baletska kritika
Lorencova sećanja
„Romeo i Julija”, koreografija Ištvan Hercog, Balet SNP, Novi Sad

Iz baleta „Romeo i Julija”
(Fotodokumentacija SNP)



Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu izveo je premijerno predstavu „Romeo i Julija”, u koreografiji gosta iz Mađarske Ištvana Hercoga. Ovo je treća postavka Hercoga u SNP – prethodnih godina postavio je „Altum Silencijum” i „Karminu buranu”, a ujedno i treća verzija „Romea i Julije” na sceni ovog pozorišta, posle pauze od četiri decenije. Poput mnogih autora koji su intervenisali na postavkama ovog čuvenog Šekspirovog dela, i Hercog je kreirao svoju verziju Romea i Julije.

Naime, on predstavu koncipira kao sećanje, ili kazivanje Oca Lorenca o tragediji koja je zadesila Veronu, i sama po sebi ta ideja nije loša. Međutim, dramaturški, od samog početka, predugačkim prologom, u slikama koje prikazuju šta se desilo u prošlosti, predstava gubi na intenzitetu. Onda počinje prava radnja, poznati prizori Šekspirove tragedije koji su dopunjeni Lorencovim solo deonicama – slikama kajanja, patnje i samoprekora što nije sprečio, ili što je čak na neki način učestvovao u tragediji.

Ovakve dramaturške intervencije nisu imale neki značajan efekat, tim pre što su upravo deonice Oca Lorenca bile koreografski mesta gde se Hercog prepuštao prevelikom patosu, preteranoj ekspresivnosti i u pokretu i u glumačkom izrazu, istovremeno koristeći prejaku simboliku – u prvom činu, naime, Otac Lorenco raspoređuje na sceni mačeve u oblik krsta, a na početku drugog čina i sam klizi sa džinovskog krsta postavljenog na sredini scene...

Međutim, ako se izuzme ta preterana dramatičnost, predstava je imala i uspelih scena. Ansambl deonice (ples kod Kapuletijevih, ili na karnevalu), delom i zahvaljujući kostimima i jednostavnoj, monumentalnoj scenografiji, delovale su upečatljivo, a igrači uigrano i ujednačeno. Scena je često u polumraku, održavajući atmosferu napetosti i težine u iščekivanju tragičnih događaja.

I dueti Romea i Julije su postavljeni korektno, ponekad sa manje ili više lirskog zanosa. Oksana Storožuk u ulozi Julije bila je ubedljiva i tehnički sigurna, a i mladi Andrej Josif Kolčeriju, po stavu i izgledu kao stvoren za Romea, korektno je gradio svoj lik. Ipak, stavljanje Oca Lorenca (Milan Lazić) u prvi plan, ljubavnu je priču pomalo skrenulo u drugi plan. Lazić je u ovoj ulozi ipak bio (kada se ima u vidu šta je od njega koreograf zahtevao) vrlo ubedljiv. I tehnički i u izrazu, pa je šteta što su upravo njegove deonice bile mesta gde je predstava stilski gubila na težini.

Korektne uloge ostvarili su i samouvereni Flavijus Sasu u ulozi Tibalta, kao i prvak baleta Dragan Vlalukin koji je ulogom Merkucija obeležio dvadeset pet godina rada.

Scenograf Dalibor Tobdžić odlučio se da radnju prati pokretnim kulisama, odnosno uskim zidovima koji scenu po potrebi smanjuju i preoblikuju, što je predstavi dalo određenu dinamiku. Osim toga, u odnosu na kostime (Mirjana Stojanović-Maurič) koji prate epohu, scena je stilski modernija, svedena, samo sa jednostavnim belim krevetom u Julijinoj sobi ili, takođe, jednostavnom grobnicom u završnoj sceni.

Balet „Romeo i Julija” u Hercogovoj verziji ima svojih mana, na prvom mestu zato što se njegov koreografski potencijal često gubio u stilski prevaziđenoj ekspresivnosti, ali, generalno gledano, on je ipak uspešno ostvarenje. Jer, zahvaljujući muzici Prokofjeva, brojnom ansamblu, solidnim solističkim ostvarenjima, zahvaljujući atmosferi i tematici, ova predstava će lako naći put do svoje publike.

Jelena Kajgo

Izvor: Politika