Poučne pričice :: Biblioteka ~ Library

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Biblioteka ~ Library

Tema: Poučne pričice (Moderatori: Anea, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 17. Avg 2025, 18:43:12

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Stranice:

1 ... 23 24

26 27 ... 67

Tema: Poučne pričice (Pročitano 352087 puta)

Silvanus

Poruka #240

18. Avg 2009, 16:05:49

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Један монах је често после слушања текста Светог писма или Синаксара говорио:

- Еееех, како бих волео да пострадам за Христа!

Игуман му је на то одговорио:

- Хајде да пробамо. Одвешћу те до пећи, гурнућу ти руку у ватру...

- Неее, па то ће болети - одговори у ужасу монах

- А мислиш да мучеништво за Христа не боли? - одговори му игуман.

IP sačuvana

Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Zatvori

Silvanus

Poruka #241

15. Sep 2009, 14:59:49

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Бака и торта

Дечак прича баки како му у животу све иде наопако. Школа, проблеми у породици, здравствени проблеми,...
За то време, бака је правила торту. Па упита свог унучића, да ли би хтео нешто да поједе док прича. Он је прихватио.
''Ево ти мало уља.''
''Фуууј!''
''А хоћеш ли мало живих јаја?''
''Али бако, па то је грооозно!''
''А да ти да бака мало укусног брашна? Или прака за пециво, мој вољени унучићу?''
''Бако бре, па то су све грозне ствари за јело! Што ми то нудиш?''

Бака му одговори: ''Тачно је, да ови састојци, појединачно, изгледају неукусно и грозно. Али, када их саставимо, од њих добијамо предивну торту!!''

Видите, Бог ради на исти начин.

Много пута се питамо зашто допушта да нам се дешавају ружне и тешке ствари. Али, Он све ради са разлогом.

Ми треба да Му верујемо, јер након свих тешкоћа које нас притисну, Он од тога увек направи нешто дивно, што нисмо ни могли да претпоставимо.
Исто као и унук из приче.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #242

15. Sep 2009, 15:03:24

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Чудо професора Пупина

...И, заиста није се изгубио, нити га је то занело, па чак ни онда када су га касније изабрали за разредног председника у трећој години академије, па ни када је, као познат и славан научник, једној госпођи у Норфолку, која је тврдила како је радио пријемник чудо рекао да је то сасвим просто и да се глас преноси најпре електриком па ваздухом па опет електриком. "Сасвим просто, као да ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!"

- То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.

- Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

- Да, тако ви научници увек: никакво чудо! - срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст руке и упитао је: "Шта је ово?" Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме.

- Ово је, јел,те, прст професора Михајла Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све то представља једну просту и детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: "Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!"

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #243

15. Sep 2009, 15:41:41

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Чај у 5

Улица Кнеза Михаилова се из све снаге труди да изгледа светски, али не успева. Огледа се у излозима преиспитујући се. Колица са ђеврецима и сладоледом, свирачи са раштимованим инструментима. Узалуд тражи цвећару. Цвећа нема. Много лица, а осмеха нема. Онда нешто ново. Луткари. Зачас се створио широки прстен радозналаца.
Прилази и млади брачни пар са девојчицом и псом. Да им се свима саберу године збир не би премашио педесет. Опијени су игром. Девојчици и псу је после неколико тренутака постало досадно. Пас проналази нешто занимљиво, а златне локнице се врте око маминих и татиних фармерки. Онда се одлучује да истражи свет. Излази изван круга гледалаца. Сама на плочнику. Смеје се. Прва победа је извојевана. Кораком пачета креће према чесми. Саплиће се о једну плочу која је мало виша од плочника и пада. Врисак и сузе. Мама и тата, забављени луткама и луткарима не чују и не виде ништа. Пролазници пролазе равнодушно, то није њихова брига, дете које горко плаче има родитеље или деду и бабу или неког ко га чува. Само пас, који је ко зна где пронашао неку коску, у три скока стиже до своје другарице. Осврће се. У псећим очима чуђење. Зашто људи не узму дете у наручје, где сигурно и заштићено неће плакати.
Псећа љубав је на највишем могућем степену искушења. Онда се у делићу секунде одлучује. Пружа девојчици кост. Ставља је поред ње, њушком гура, као да моли, узми, види како је то лепа и сочна коска.
Кроз сузе се помаља осмех. Ручица стеже псеће клемпаво уво. Није ништа страшно, пријатељ је ту.
Устаје.
Игра се завршила и родитељски пар налази своје чедо. Због игре лутака, пропустили су призор љубави космичких размера. Полазе. Пас се враћа по коску, али бива оштро укорен:"Баци, прљаво!". Псеће очи су тужне зато што о љубави знају све оно што људи не знају или су заборавили.

Жури на заказани састанак. Чај се служи у пет сати. Цвеће није успела да нађе. Уместо букета носи чудесну љубавну причу. Успут се пита: Да ли смо заиста стигли до дна људскости; великодушности и љубави треба да се учимо од паса?

Радмила Мишев
Прича из живота

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #244

15. Sep 2009, 15:53:17

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Породична икона

Којим правом сте моје дете уписали на ту вашу веронауку? Требало би да се стидите. Учите једанаестогодишњака којечему, а ја као родитељ нисам обавештен да он долази овамо. Хоћу да Филипа одмах изведете из цркве!

- Смирите се, човече! Шта вам је, побогу?! - свештеник покуша да ублажи срџбу Филиповог оца. - Деца овде долазе по својој слободној вољи. А то што нисте упознати да је ваше дете похађало ових неколико часова веронауке... Филип је првог дана дошао с мајком, вашом супругом...

- Мојом бившом супругом. И досад је госпођа за њега чинила све најбоље, још јој је само фалило да ми сина уписује на некакву веронауку. Ја још увек чекам да ми дете изведете из цркве.

- Жао ми је због ваших породичних проблема, али малопре сте заиста пренаглили. Децу нико не приморава да долазе овамо, ако ваш син убудуће не жели да долази, немам ништа против. А да га из цркве одмах изведем, не би било поштено према осталој деци. Чујете ваљда и сами, још увек увежбавају духовну песму, нећу да их узнемиравам. Кад заврше, изаћи ће и сами.

Без речи, човек се окрете и брзим ходом пође према излазу. Свештеник је кратко време гледао за њим, а затим је сео на клупу пред црквом и покушао да сву пажњу усмери на дечје певање.

Кад су деца изашла напоље, свештеник позва Филипа на страну.

- Отац ти је био овде. Љути се што долазиш на веронауку. Осмех нестаде с дечаковог лица. Сагнуо је главу неколико тренутака, а затим обема рукама стеже свештеникову руку. Гледао га је право у очи.

- Само немојте да ми кажете да више не долазим, оче. Мени је овде тако лепо. Учините нешто, молим вас!

- Једино што могу то је да вас посетим и разговарам с њим - свештеник уздахну. - Обећавам ти само то. Видећемо да ли ће да буде довољно?

+ + +

- Очекивао сам вас. Рекао ми је Филип да ћете нас посетити. Требало би да поштујем вашу бригу за њега, али... Тај дететов одлазак у цркву пао ми је тако неочекивано... Ви и ја смо из различитих светова. Ипак, покушајмо да бар увод у наш разговор буде обичан... Не знам ни да ли вам је мали рекао како се зовем? Ја сам Стојан. По струци сам инжењер, али тренутно покушавам неки приватан посао. Не иде, као и све у овој земљи... Пре два месеца вратио сам се са ратишта у Босни... Још не могу да се приберем, свашта, свашта сам видео... Реците ми, како човек може да зна да ли су у њему границе човечности непромењене?

Тихим, али сигурним гласом свештеник одговори:

- Докле год се узда у Бога, докле год у осмеху детета види Божји благослов да трајемо, у човеку ће добро моћи да се бори са злом, границе његове човечности биће чвршће од сваког бедема.

- Бог, дете, човечност, трајање, осмех... Човече, ја сам својим очима гледао смрт, гној, црве у ранама, муве у човечјим очним дупљама. Нисам ни слутио колико врста мува постоји док нисам видео те унакажене и надувене лешеве. Ништа није тако јадно и ништа толико не смрди као мртвац. Нису у праву они који кажу да су тамо почињена зверства. Ваља рећи истину, спала је маска с лица хомо сапиенса. Љуштура је разбијена и покуљало је зло. Смучио ми се сав људски род, неподношљив ми је, схватите!

- То и јесте циљ човекомрсца - свештеников глас био је непромењен - Човекољубац са крста учи другачије. Зло одувек постоји, али оно никад не сме да буде тежња човекова... А у свету још увек има оних у којима постоји одсјај Бога у души.

- Ја у то не верујем! Мислим да више немам снаге да тражим људску доброту... Ни сам ђаво се не би сетио онога што су ти нељуди чинили... У једном селу, међу многим унакаженим лешевима наишли смо на леш младе, прелепе жене. Лице јој је било нетакнуто, чак јој је и коса била уредна. Таман сам помислио да је нису унаказили јер су им руке задрхтале пред лепотом, кад у трави поред жене угледах срце. Ножем су јој проболи, а затим ишчупали срце. С горчином и иронијом истовремено, сетио сам се "татице" Достојевског. "Лепота ће спасти свет!" Не, нема ничег лепог у времену ватре, у мирису барута и сумпора, у ужасима монструма који су завладали земљом.

Стојан је склопио очи. Брзо је дисао. Мисао да га не сме оставити у таквом стању, претходила је питању свештениковом:

- Шта је са лепим стварима пре одласка на ратиште, вероватно има много догађаја који, упркос свему доцнијем, трају у вама? Могу ли нека друга сећања да испливају на површину? Сећања на љубави, например.

- Да, да, има тих љубави које су дефинисали још стари Латини... Има љубави, али су оне изгледа намењене другима. Мајку одавно немам, немам више ни отаџбину, а и жена ме је напустила. Прошле године, док сам био на војној вежби, отишла је неком гаду. "Права" Српкиња, зар не?! Верујте ми, не љутим се што је отишла, ја сам у то време много пио, али никад нећу да јој опростим што је отишла док сам био одсутан. Толику подлост не могу да опростим. Ни њој, ни њему...

Обема рукама стеже ивицу стола толико да су му нокти побледели.

- Ја једино имам Филипа. Он је само мој. Само мој, разумете?! Једино због њега живим, да њега није, кунем се, одавно бих се придружио армији самоубица. То дете мора да буде само моје. Љубоморан сам на сваког за кога мој син има ма и једну лепу реч. Љубоморан сам и на вас. Како год знате, удаљите га од цркве. Схватите то као молбу, као претњу, како вам драго, али учините тако. А ако већ хоћете о неком да бринете, ено вам мог оца. Мени није потребан. То је човек коме је главна брига била како да ме заштити од животних искушења и гурао ме у све већи амбис вазда мислећи да ми добро чини. Многе одговоре остао ми је дужан. Њему слободно приђите. Могао сам да будем добар спортиста, он ме је одвраћао да не бих запоставио школске обавезе, нисам желео да будем комуниста, он ме је приморао мислећи да ћу тако брже да напредујем на послу. Предуго је моју личност трпао у калуп његове воље... Сад и он увиђа неке ствари, али доцкан. Долазе му неке бабе, неке нововерке, доносе му књиге, видим чита их кад му је досадно. Досадно... Кад добро размислим, сав његов живот је једна велика досада, бледило...

Стојан примаче столицу ближе свештенику. Очи су му цаклиле.

- А Филипа оставите мени. Створићу од њега малог Спартанца, способног, бескомпромисног борца који ће да се узда једино у себе. Кад тад сви ћете признати да је то најисправније васпитање. Не треба му Бог. Он ће бити бог сам за себе, разумете ли?! Контролисаћу му жеље, ако треба и снове. А кад будем убеђен да сам завршио с његовим васпитањем, убићу се да му не сметам. Метак којим ћу то да учиним, чека ме у оној соби тамо. Свако вече, пре него што заспим осетим у руци његову хладноћу. А Филип ће да живи у некој срећнијој земљи...

Прође неко време у потпуној тишини. Стојан је седо ослоњен лактовима на сто, лица прекривеног шакама.

- Не, тако нешто не сме да се догоди - свештеник прекиде тишину. Можда вам је стабло слабо и кривудаво, али корен... Није прави тренутак да о томе говорим. Биће прилика. Само вас молим, поштедите Филипа ваших истина. Превише су суморне за једног дечака па макар то био и ваш син...

У дворишту Филип потрча према свештенику. Кад је угледао његов израз лица, застао је. Свештеник приђе детету, саже се и пољуби га у косу.

- Не морам ништа да ти кажем, ти си паметан дечак, схваташ како је текао разговор - свештеник уздахну. - Збогом, синко! Збогом и нека те Господ чува.

+ + +

Дуг, летњи дан сменило је пријатно предвечерје. Из правца реке почео је да дува слабашан ветар.

Свештеников радни сто био је претрпан старим, пожутелим списима и фотографијама. Око стола неколико лоптица згужваног папира, а хартија у машини била је празна.

Свештеник протрља слепоочнице, прстима прође кроз косу и устаде. Изашао је пред кућу и сео на степеник... Још као дете, волео је да у тихим, мирним вечерима седи на басамку. Да гледа звезде и размишља. Слуша шуморење лишћа, понеку птицу и зрикавце...

Контуре цркве пред њим постепено су нестајале у мраку, али је зато крст на звонари обасјан пуним месецом бивао све уочљивији. Што је ноћ освајала, крст се боље видео уплетен у месечеву светлост.

"Како би лепо било - помисли свештеник - кад би сваки хришћанин својим богоугодним животом обасјао крст Господњи, осветлио га својом душом, целим собом по угледу на светог апостола који каже: "Не живим ја него у мени живи Христос!" Без Бога, људи су неподношљиви егоисти. Ја, ја, ја... То "ја" звечи празнином јер у њему нема Божјег присуства. Зато и љубав, која је насушна потреба, не осећа се као пуноћа, без Божјег дела у њој, веома је окрњена. Од искона човек хоће потпуну љубав, окреће се око себе, тражи тај део свуда, немиран је. Само мали број људи дође до сазнања да је тек са Богом љубав потпуна. Али зато без Бога мржњу, себичност, страх, грамзивост човек доживљава до највећих дубина. Понор греховни...

Свештениково размишљање прекинули су нечији кораци. Био је то Стојан. Поздравише се.

- Дуго сам вас гледао из мрака - рече Стојан и седе поред свештеника - Баш ме занима о чему сте тако предано размишљали?

- О нашој генерацији сам размишљао. О времену у коме живимо.

- А у том времену много је мрака, зар не?

- Ипак бих ја то другачије дефинисао... Мало је Бога. Да, то су праве речи. Мало је Бога у нама.

Заћуташе. Стојан запали цигарету. Кад би повукао дим, врх цигарете би се зажарио и осветлио му лик.

- Филип све време плаче - тихо рече Стојан, а затим се окрете свештенику. - Кажите ми, шта је то што га толико вуче овамо?

Свештеник не одговори. Устаде и ухвати Стојана за мишицу.

- Хајдемо у кућу. Тамо ћемо да нађемо неке одговоре... Данима радим на историјату наше цркве - рече свештеник кад уђоше у канцеларију. - Тешко иде, још увек немам све податке... Нисам вас за то звао. - неко време свештеник је претурао по столу, а кад пронађе фотографију прстом показа на човека који је седео у средини мање групе људи.

- Тај господин био је председник одбора за изградњу наше цркве. На сваком документу из тог периода стоји његов потпис. Има га и на слици - свештеник показа на један од неколико потписа на полеђини фотографије.

- Стојан Рајковић! - Филипов отац погледа свештеника. -Да ли је то мој прадеда?

Свештеник потврдно климну главом.

- Ја сам по том прадеди добио име... Али, ово за цркву нисам знао. Мој прадеда председник одбора за изградњу цркве!

- То није све - рече свештеник. - и у цркви постоје неки одговори. Хајдемо по њих!

Кад су ушли у цркву, свештеник упали светло и пође према великој икони у масивном раму. Прекрсти се и скиде икону са зида. Окрену полеђину иконе према Стојану.

- Лако ћете прочитати текст. Рукопис вам је познат. На полеђини иконе писало је:

"Породична икона Стојана Рајковића, бившег трговца. Цркви Свете Петке предаје је његов унук Боривоје Рајковић, 1946. године."

Стојан пажљиво узе икону од свештеника. Дуго је гледао лик Светог Архангела Михаила на њој. Вилични мишићи му задрхташе пре него што су се појавиле сузе које су му несметано клизиле низ образе. Пољуби икону неколико пута па је опет мало измаче да би је што боље упио очима и душом.

- Мој Свети Аранђеле! Ти си ме неколико пута спасавао од сигурне смрти, а ја нисам ни знао да си моја породична слава. Слава породице Рајковић. Моја и Филипова слава... Филипе, синко, имамо икону наше славе. Нашег Светог Аранђела... Опрости ми, дете! Крв наших предака призивала те је у цркву, а ја, уместо да се томе радујем, испречио сам се између њих и тебе. Мој отац и ја... О, Боже, помози ми да никог не осуђујем. Не смем никога да кривим, мој Свети Аранђеле, јер се бојим да би ме тад опет удаљио од себе, а ја свим срцем желим да до краја живота гледам твој лик у мојој кући. Научићу и да се молим, Филип ће ме поучити. Колико ће само он да се обрадује кад види икону у кући... -

Свештениче! -Стојан викну толико јако да му је глас одзвањао у цркви. То га прену и он приђе и тишим гласом упита свештеника:

- Дозволите ми да икону одмах однесем мојој кући. Молим вас! Даћу новаца колико год кажете.

- Не, брате! - благо рече свештеник. - Обзиром на годину која је уписана, претпостављам да је икона овде донета по мраку. Зато је ви узмите кад је дан, кад је празник. А што се новца тиче... Како да вам наплатимо оно што је ваше... И Филипово и, ако Бог да, многих његових потомака у будућем времену...

Протојереј Томислав Ђорђевић

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #245

15. Sep 2009, 16:01:57

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Разум и Срце

Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. - И мисли на своје тело.

Питам мисаоног човека: ко си ти? а он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног час у другог. - И мисли на инстиктивну и свесну душу своју.

Питам духовног човека: ко си ти? а он одговара: има Неко у дну душе моје; пружам руке да Га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај Њега, ко сам ја?...

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #246

15. Sep 2009, 16:13:30

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Материна суза

Прича се да је у давна времена био некакав човек који је морао да храни и негује своју стару мајку, удовицу. Њему то досади и он не хтеде да се више брине о мајци. Мајка, не желеци да га проклиње, плачући оде цару и пожали се на сина.
Цар позове сина и почне да га кори,јер не поштује мајку и не помаже јој, као што то траже Божји и људски закони. Син је покушавао да се оправда говорећи: "Ја се већ три године старам о својој мајци, а она се о мени старала само неколико година. За то сам јој се већ одужио,а сада имам друге бриге, треба да храним себе, своју жену и децу".
Чувши то, цар се наљути због овакве синовљеве незахвалности, па нареди да се донесе велика вага. Затим рече сину да седне на једну страну ваге, а мајци рече да спусти једну сузу на другу страну ваге. "Ако Бог буде хтео да покаже своје чудо и правду, превагнуће твоја суза," реце цар.
Уплакана мајка учини како јој је цар казао. Она спусти једну сузу која претегну другу страну ваге. Страна на којој је био син одскочи навише. Тада му цар рече: "Видиш ли сада, незахвални сине, да је само једна материна суза тежа од тебе".
Син схвати свој грех, покаја се и пољуби мајци руку молећи за опростај. Затим је одведе кући, где је пазио и хранио као што Бог заповеда све до њене смрти.

« Poslednja izmena: 15. Sep 2009, 16:14:54 od Silvanus »

IP sačuvana

Zatvori

vojvođanka

Poruka #247

21. Sep 2009, 08:34:39

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Grupa bišvih studenata, a sada vrlo uspješnih poslovnih ljudi, sastali su se da posjete svog omiljenog profesora sa univerziteta. Nedugo nakon što su se pozdravili, studenti su kroz razgovor počeli da se žale na stres na poslu i u životu uopšte.

Ponudivši gostima kafu, profesor je otišao do kuhinje i za par minuta se vratio sa velikim bokalom kafe i cijelim asortimanom šoljá – porculanske, plastične, metalne, staklene, skupe, jeftine. Bilo ih je više nego što je bilo studenata. Postavi ih sve na sto i reče im da uzmu po šolju i da se posluže kafom. Kad je svaki od studenata imao u rukama šolju sa kafom, profesor im reče: “Ako ste primjetili, izabrali ste sve šolje koje su bile skupocjene i finog izgleda. Ostavljajući pritom na stolu one jeftine i obične. Iako je normalno da želite ono najbolje, tu ustvari i leži izvor vašeg stresa. Budite sigurni da sama šolja ne daje kvalitet kafi. U većini slučajeva je samo skuplja i ništa više. Sve što ste vi uistinu htjeli je kafa, a ne šolja. Ali ipak ste svjesno birali najbolje šolje. I onda ste još počeli da gledate šolje koje su izabrali drugi.

A sada želim da razmislite o ovome: Život je kafa; Poslovi, novac i status u društvu su šolje. One su samo predmeti koji sadrže kafu, dok oblik, veličina ili cijena šolje koju imamo ne definišu niti mijenjaju kvalitet kafe tj. života koji živimo.

Uglavnom, koncentrišući se samo na šolju, mi propuštamo da uživamo kafu koju nam je bog omogućio. Bog kuva kafu, a ne šolje. Uživajte vašu kafu!!!”

Najsrećniji ljudi na svijetu nemaju sve najbolje, oni od svega prave najbolje.

IP sačuvana

Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Zatvori

vojvođanka

Poruka #248

21. Sep 2009, 08:42:43

Moderator

Legenda foruma

Sve ima svoje...

Zodijak
Pol
Poruke	44533
Zastava

	Windows XP
	Internet Explorer 8.0
	Nokia

Jednom davno jedan je čovek šetao plažom u noći punog meseca. Šetajuci tako, razmišljao je: Kada bih imao jedan lep i skupocen auto, kako bih bio sretan. Da imam lepu veliku kuću, bio bih jako, jako sretan. Najsretniji bih bio da nadjem perfektnu, zgodnu ženu.

Hodajući tako saplete se u jednu vreću, punu kamečića. Pocne se igrati sa kamenčićima i bacajući ih u more, pomisli za svaki: Da imam ovo, da imam ono. Tako sve dok nije ostao samo jedan jedini kamenčić. Odluci da ga zadrzi i odnese kući. Kada stigo kući, vide da je kamenčić jedan vrlo vredan dijamant.

Tako radimo mi ljudi. Sanjamo ono što nemamo, bez da cenimo ono što imamo. Da samo malo bolje pogledamo, primetili bi koliko smo sretni.

Sreća je mnogo bliža nego što mislimo. Svaki kamenčić našega života bismo trebali bolje pogledati. Svaki kamenčić bi mogao biti vredan dijamant. Svaki naš dan bi mogao biti jedan dijamant, vredan i nenadoknadiv.
Svatko od nas može odlučiti da li da zadrži ili baci kamenčić.

Smrt nije pravi gubitak života. Pravi gubitak života, umreti unutra dok živiš.
Živi punim životom, svaki tvoj dan.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #249

26. Sep 2009, 08:50:56

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.13

Млад монах упита старца:

- Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света?

- Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 23 24

26 27 ... 67

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura > Biblioteka ~ Library

Tema: Poučne pričice (Moderatori: Anea, vojvođanka)

Trenutno vreme je: 17. Avg 2025, 18:43:12

Prebaci se na:

Oznake: desava proverite spreman medznun tamo njegovih mog upoznati tuzne ohola
oslabila dosta plavu dar potpuno tolikim treceg pustinja sjediti umreti

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.