Pozdrav.

Imam 22 godine i poslednje tri godine mi se čini da ništa nije kao pre.

Možda sam tek počeo da osećam život, možda nisam sazreo, ali u poslednje tri godine sam se suočio sa dve smrti bliskih osoba (deda 72 i stric 52)i sudarom u kom je učestvovala moja sestra, a ja sam video auto u kanalu prilično smrskan i nisam par minuta znao kako je ona dok nisam došao do auta, srećom prošla je sa lakšom povredom, ali ja sam pretrpeo čini mi se veći stres nego ona, od tih događaja život više nije bo "hej zajebancija kako sam ga tada smatrao", završiš školu, nađeš posao, nađeš devojku, oženiš se, dobiješ decu, unuke, umreš i ćao".

Sada je sve nekako postalo ozbiljno, prilično sam vezan za tu sestru koja je starija od mene i ceo život ima uticaj na mene, "hej nemoj to, nemoj tako, ovako se radi ovo, radi ono itd" i sada je došlo vreme kada ona polako kreira svoj život i prelazi da živi kod dečka, verovatno će se kroz naredne godinu, dve venčati.

Sve bi to bilo super da ja to ne doživljavam toliko stresno da više ne znam šta ću sa sobom, stalno razmišljam o tome, proganjaju me misli "šta kad ona ode, ništa više neće biti isto", onda vam moram priznati da sam povlačenjem u sebe dobio i socijalnu fobiju, nije izražena paničnim napadima, ali jeste tom odvratnom tremom i tenzijom pred svaki "javni" događaj.  
Ne izlazim mesecima napolje, u poslednjih godinu dana sam izašao napolje za 2 ispita, par šišanja i par puta u banku da dignem lovu pošto radim od kuće kao programer.

To programiranje od kuće je takođe jedan od razloga što sam delimično finansijski zadovoljen i možda da nije bilo toga češće bih izlazio jer bi mi bilo dosadno.

Već sada me proganjaju događaji koji će uslediti, veridba verovatno uskoro, svadba, kako ću se ja postaviti, kako će se to organizovati, veliki broj ljudi će doći, imamo rodbinu u Bosni i ima ih baš mnogo, gde ćemo sa njima.
U mojoj glavi je haos, imam problem i sa samopouzdanjem.

Nijedan događaj nije više kao kad sam bio klinac i boli me uvo, možda je jedan od razloga i to što se nisam razvio još i što život više nije onakav kako sam ga zamišljao.

Takođe stalno razmišljam kako ću se ja uopšte oženiti kada sad imam toliko tremu oko sestrine ozbiljnije veze, od svih tih događaja "upoznavanja s roditeljima, kako ću je zaprositi, kako to opet reći njenim roditeljima, kako organizovati svadbu, kako sve", ja imam strah od ŽIVOTA, to je možda najbolja definicija.

Inteligentan sam, imam skoro završen fakultet, dobro poznajem programiranje u više jezika, imam vozačku dozvolu, ne izgledam loše, svega sam svestan, ali moje misli uporno rade protiv mene.

Možda trebam da se zaljubim, ali svašta me tu tempira nabrojao sam iznad dosta toga, ali takođe nemam nikakvog iskustva sa devojkama.

Da li je ovo ljudi prolazno ili se može lečiti, ili da se pomirim sa sudbinom.

Dosta psiholoških termina mogu nabrojati kod sebe:
Panika, socijalna fobija, stres, trema, strah od života, manjak motivacije, hrabrosti, samopouzdanja, pa čak i lenjost (diskutablino, to je motivacija pre bih rekao).

E sada da pomenem još neke stvari, koje možda mogu pomoći.
Primetio sam da mi kratkotrajno pomaže kada porazgovaram sam sa sobom,
ej pa šta ako ona ode, ide 40tak kilometara i dolaziće nedeljno koliko je i sada viđam
ej pa šta veridba, to je okup bliže rodbine, veseli se, cugni malo biće full
ej pa šta svadba, zakupi se restoran, muzika, obučeš neku šulju, ako ti se igra igra, ako ne nikom ništa to je bila moja dužnost
itd.
Ali opet osećaj tenzije, onog jezivog osećaja u stomaku nikako ne podnosim, on je sada skoro konstantan, lako je na ispitu, imaš osećaj par dana pre izađeš i ok, šta bude bude.
Ali ovako neki "udaljen" događaj stvara u meni konstantnu tremu, nelagodnost, želim da pobegnem od sebe.
Najradije bih vratio vreme deset godina unazad i stopirao ga.

Hvala vam na pažnji, bilo mi je potrebno da negde izbacim ovo, pošto nikome ne pričam ništa.
Nadam se da je ovo samo prolazna stavka i da ću iz ovoga izaći jači.

uf ti si bas vezan za sestru. znas ono ''ljubav ne poseduje - ljubav jeste.'' tako da raduj se sto ide ako je to ono sto ona zeli. a zeli i prirodno je.
sto se tebe tice - probaj neki trening ili hobi da zapocnes upraznjavati.
ne znam kako se resava taj problem samopouzdanja; verovatno autosugestijom ali jbm li ga...googlaj malo..

Prvo nadji posao pocni da radis, to je pod 1.

Kakvo pricanje sam sa sobom , covece imas 22 god ...

Kad nadjes posao, pa pocnes da zaradjujes sve negativne misli ima da nestanu,
a kad dobijes platu casti sebe sa nekom zenskom 

човек изнесе икс проблема и добије савет да нађе посао... иако рече да га има


не лечи се гуглањем по интернету, јер ћеш код себе ''наћи'' симптоме свега и свачега без да имаш и део тих проблема... није нелагодност при социјалним контактима паника ил социјална фобија, нит је несигурност гледе будућности страх од живота. Озбиљно... природна људска реакција је да код себе налазиш непостојеће симптоме и преувеличаваш постојеће. Батали то.

Друго... не размишљај о јбној женидби и не паничи због тога са 22 године и без озбиљне везе... биће времена за панику колико оћеш кад дође време...

Требају ти ситне победе и ситна достигнућа која ће те испунити и дати ти осећај задовољства самим собом... не мораш одмах наћи девојку за озбиљну везу, почни са флертовањем са неком... било каква ситна достигнућа која би теби лично значила нешто... за почетак. Трчи, вежбај тренирај тај теквондо... и скапирај да гомила људи има сличне проблеме као и ти, да ниси чудан по том питању нити је то претерано страшно...

Taj posao sto radi od kuce, to je kesa..

To mu je jos gore, stalno je sam ,ne krece se nigde, kao sto je napisao gore "Ne izlazim mesecima napolje, u poslednjih godinu dana sam izašao napolje za 2 ispita" .

prestani da gledas brother sister pornjavu

Trebalo bi da gledas na to sto ti sestra ide kao priliku da nesto promenis. Da malo izadjes iz svoje "sigurne zone" i osamostalis se malo vise. Sto bi podrazumevalo da izlazis makar na pijacu ili radnju da kupis da jedes ako neces da spremas i da se malo vise socijalizujes. Sve ostalo ce doci samo od sebe kada to uradis.

što se tiče ''lenjosti'', lenjost ne postoji. nijedan čovek nije lenj, uvek ima nešto što mu se RADI. zašto čoveka kojem se nešto ne radi okarakterisati kao LENJOG? zašto je ''lenjost'' ne raditi ONO ŠTO VAM SE NE RADI? to je zdravorazumna, logički opravdana odluka. zašto bi ijedan čovek radio ono što mu se ne radi? zato što se nalazimo u robovlasničkom sistemu gde moraš da radiš ono što ti se ne radi da bi imao šta da jedeš i krov nad glavom. kada bi svaki čovek radio ono što mu se radi nikada se ne bi ni izmislila ta "uvreda" kao što je lenjost.

Biće bolje nadam se. . .
Možda teško prihvatam to da više nisam dete i da se od mene traži da budem ozbiljan, odgovoran itd.

Incestoidne namere lvl 900000