Истраживачи уверени да сви људи на свету потичу од једне жене која је живела у Африци пре 150.000 година. – Захваљујући Интернету више од 150.000 корисника израдило око 30.000 породичних родослова

„Свака кап људске крви садржи један том историје исписан језиком наших гена”, објаснио је својевремено у часопису „Национална географија” генетичар Спенсер Велс. Овај часопис започео је пре неколико година, заједно са информатичким џином ИБМ-ом, велики пројекат истраживања генетског порекла човека, потрагу за „научним Адамом и Евом”, првим људским прапрецима.

У оквиру „Генографског пројекта”, којим се реконструише родословно стабло човечанства, потврђења је теорија о „афричкој Еви”, како је још средином осамдесетих година дефинисала група научника са универзитета Беркли у Калифорнији.

Захваљујући великом напретку науке и истраживачких техника, генеалогија се из сфере предања и усменог преношења знања о прецима, преселила у модерно опремљене, софистициране лабораторије.

„ДНК тестирањем можемо да отворимо историјске записе похрањене у нашим ћелијама”, речи су Бенета Гриспена, председника и извршног директора компаније „Породично стабло ДНК” из Хјустона, данас водеће у свету на пољу ДНК тестирања. Управо ова компанија сарађује са „Националном географијом” на поменутом „Генографском пројекту”.

Своја почетна истраживања засновали су на анализи генетског кода хиљаду урођеничких народа и више од 100.000 људи из целог света, што је омогућило реконструкцију људског предачког низа и стварање до данас најпрецизније мапе људских миграција кроз историју.

Професор Мајкл Хамер, шеф одељења за геномске анализе и технологију на Универзитету државе Аризоне, сарадник на овом пројекту, појашњава да „у нашим генима носимо мутације од пре милион година, заједно са мутацијама специфичним за одређена подручја. Те мутације вероватно потичу из периода неколико хиљада година после одвајања наших прапредака од првобитног становништва.”

Чланови овог истраживачког тима су уверени да сви људи на свету потичу од једне жене која је живела у Африци пре 150.000 година („митохондријална Ева”), преко непрекидног ланца мајки, као и од „Адама хромозома Y”, такође Африканца, „оца свих нас”.

Пре неких 50.000 до 70.000 година, мали миграциони талас је из Африке стигао у западну Азију, тако да данас, тврде истраживачи „Генографског пројекта”, сви људи неафричких раса поседују генетске маркере те групе која је кренула из људске прапостојбине.

Иако је ова мала група била састављена од једва хиљаду људи, „генетско наслеђе остатка света је подгрупа афричког”, констатује генетичар Кенет Кид, а Ејдријан Вилијамс наводи сликовиту илустрацију: „Становништво се ширило и почело да се исељава. Из Африке су попут раширених прстију кренуле миграције по свету. Заједно са тим ДНК је трпео разне мутације.”

Захваљујући Интернету, генеалогија је стекла велику популарност, а број компанија које обављају ДНК тестове и утврђују предачке низове и рођачке везе непрекидно расте.

На интернет страници www.geni.com која је стартовала у јануару ове године, до сада је више од 150.000 корисника израдило око 30.000 породичних родослова.

Узнапредовале технологије толико су поједноставиле генетско тестирање да су трошкови спали на испод хиљаду долара, а заинтересовани могу у удобности сопственог дома да узму свој узорак и да га пошаљу некој од лабораторија из које ће добити многе одговоре на питања о пореклу.

Захваљујући томе, врло брзо се повећава и глобална база података, што значи и стални раст поузданости резултата добијених ДНК тестирањем. Паралелно с тим, права лавина захтева да се појединцима помогне у изради њиховог родослова, омогућила је генетичарима да непрестано развијају нове тестове за све прецизније откривање људских међусобних веза.

Шта то значи, може се наслути из чињенице да је чак 99,9 одсто генетског кода, или генома, идентично за сва људска бића, док је преосталих 0,1 одсто генетског кода одговорно за наше индивидуалне разлике.

Анализу биолошког материјала и у Србији обавља неколико специјализованих лабораторија. Једна од њих је и ДНК лабораторија Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду. Опрема ове лабораторије и стручни кадрови омогућују да се ДНК анализа обави за само пет сати.

Недавно је објављено да се запослени у овој лабораторији суочавају, на пример, са све већим бројем захтева за утврђивање очинства и мајчинства.

Анализа ДНК у Србији се ради и на београдском Биолошком факултету и у Институту судске медицине у Новом Саду. Једна од најсавременијих ДНК лабораторија у Европи од краја прошле године ради и у саставу МУП-а Србије. Европска агенција за реконструкцију донирала је 2,4 милиона евра за њено опремање, Краљевина Шпанија је дала 120.000, а Влада Србије уложила око 700.000 евра у изградњу ове лабораторије.

Како ствари стоје, вероватно ће и код нас ускоро бити покренут талас ДНК тестирања на основу кога би заинтересовани појединци могли пуно да сазнању о својим прецима и о сложеним везама рођачког укрштања.
Таква авантура ће, несумњиво, понекад донети и изненађења. Можда буде и у Србији откривен неки потомак Џингис-кана, за кога је у скорашњем ДНК истраживању утврђено да је за собом оставио више од 16 милиона директних потомака.
Слободан Кљакић


Izvor: Politika

@Livingston 

O potrazi za genetskim Adamom je bila emisija na Discoveri kanalu. Bila je dobra emisija. Da nadjem samo neke stvari pa cu postovati.

Nije Discovery već  National Geographic, ali svejedno...

National Geographic, onda sam nesto pomesao. Ma ta dva kanala su mi tako interesantna, da ih ponekad podvedem kao da su jedan. Ne zamerite. 

A evo neceg interesantnog.



Avanture nesrećnog Ajsmena

U ranu jesen 1991. godine u Alpima je došlo do izuzetno važnog i neobičajenog otkrića, moglo bi se reći čak i – bizarnog. Naime, jedna planinarka je u dugačkoj šetnji kroz dolinu Eci , planinski masiv na samoj granici između Italije i Austrije, uočila ljudski leš. Iako vidljive samo gornje polovine (donji deo je još uvek bio zarobljen u ledu glečera), gracilno telo je bilo sasvim dobro očuvano te je planinarka zaključila da se najverovatnije radi o nekoj skijašici koja je prethodne sezone tu nažalost stradala . Naravno, odmah je obavestila policiju, koja je ubrzo došla da obavi uviđaj i odnese telo na ispitivanje. Kada su sudski veštaci počeli da izvlače telo, odjednom im je zastao dah: uopšte se nije radilo o turistkinji iz modernog vremena, već o muškarcu – lovcu iz praistorije! Uz njega je otkriveno i sasvim očuvano oružje (tobolac sa strelama i luk, sekira itd. – sl. 3) a bio je obučen u kožnu odeću, kapu i mokasine, pa čak i neku vrstu gubera istkanog od trava

Još od kraja XIX veka arheolozi su otkrivali, doduše u izuzetnim slučajevima, dobro očuvane ostatke tela pokojnika iz daleke prošlosti. Poznati su nalazi poput Čoveka iz Tolunda iz močvara Danske, Ledene princeze iz tundre Sibira itd. Međutim, nalaz lovca u Alpima predstavljao je nešto sasvim posebno, jer pruža autentičnu sliku realnog izgleda praistorijskog čoveka u "akciji": opremljenog i naoružanog, u lovu. Veoma brzo, ova vest je kao prvoklasna senzacija obišla svet, a nesrećno stradali lovac je dobio i popularno ime – Ajsmen (Iceman), tj. Ledeni Čovek... Radiokarbonsko datovanje opredelilo ga je u vreme oko 3300 godina pre nove ere, što sasvim odgovara dobu kraja neolita. Utvrđeno je i to da je bio star između 25 i 40 godina. Međutim, mnogo više polemike izazvala je temeljna antropološka (praktično – forenzična) analiza tela lovca iz Alpa.

Još prilikom prve autopsije (sl. 5), istraživač dr Špindler (Konrad Spindler) je utvrdio da, iako je scrotum (mošnice) očuvan, očigledno fali – penis! Upravo ova informacija podigla je pravu buru u javnosti i to ponajmanje naučnoj. Do dana današnjeg ne prestaju snažne polemike oko pitanja: ko je zapravo bio Ajsmen? Ređale su se svakakve teorije, kao na primer ta da je penis sa leša odgrizla i pojela nekakva divljač; naučnici su, pak, verovali da je on otrgnut dok je Ajsmena (prilično nepažljivo) iz leda izvlačila policija; drugi su, opet, tvrdili da je penis naknadno odsečen i prodat za skupe pare (spominjala se cifra sa 6 "zelenih" nula!) nekakvom ludom kolekcionaru seksualnih organa... Čak je i sam Špindler bio optuživan da ga je ukrao! Nekoliko još luđih teorija nude čitav scenario – da je Ajsmena kastrirao besni muž, koji ga je zatekao u "šteti" sa svojom ženom, a zatim ga jurio po planini u kojoj se ovaj nekako sakrio, ali i – smrzao... Jedna "ozbiljna" teorija je prepoznala Ajsmena kao drevnog sveštenika sa Bliskog istoka, koji je kastriran ritualno u slavu Velike Majke...

Ništa nije pomoglo to što je još 1993. Špindler objavio detaljni izveštaj analiza, u kome je opovrgnuo informaciju da penis nedostaje, već da se bio zbog smrzavanja i dehidracije sasvim "skvrčio", do neprepoznavanja... Upravo taj bizarni intimni detalj u vezi sa Ajsmenom ga je i proslavio. Zatim, još jedna činjenica je podigla novu buru: u njegovim mošnicama očuvano je seme, koje je zbog izuzetne brzine zamrzavanja, baš kao u modernim "bankama" sperme, bilo sasvim upotrebljivo. Zvuči skoro neverovatno, ali kada je ovo objavljeno, javio se veliki broj Austrijanki sa zahtevom da budu veštački oplođene upravo njegovim semenom! One su ovog nesrećnog praistorijskog lovca iz milošte prozvale Eci, prema nazivu doline u kojoj je pronađen. (Verujem da čitaoci, iako možda zapanjeni ludilom ovakve ideje, ipak mogu da poveruju u njenu autentičnost, jer u modernoj civilizaciji ima npr. i onih koji još uvek prate domaći fudbal.) No, nije jedino čežnja za "slavom", pa čak i svojevrsna nekrofilija potakla mlade Austrijanke na ideju da rode decu sa preko 5000 godina starijim ocem. Njihov čest argument bio je da žele potomke od pravog predstavnika "čiste alpske rase" . Zvuči li vam ovo poznato?

Najzad, oglasili su se i homoseksualci! Bečki gej magazin Lambda Nachrichten objavio je podatak da "živa" sperma nije otkrivena samo u Ajsmenovim mošnicama, već i u anusu! To su, naravno, iskoristili kao dokaz da je on zapravo bio pasivni homoseksualac i vrlo brzo od njega načinili gej ikonu – autentični dokaz o drevnoj tradiciji kulturne prihvaćenosti homoseksualnog koncepta života. No, taj podatak zapravo nije tačan, jer nije sačuvan ni njegov rektum. (Poznati arheolog Pol Ban je ovu dilemu engleski cinično komentarisao da "s obzirom na to kako je grubijanski Ajsmen iščupan iz leda, dobro je da mu spermu nisu našli i u mozgu!")

Čitava gungula oko seksualnog identiteta Ajsmena toliko se zapetljala da je na kraju intervenisala i katolička crkva zvanično zahtevajući od dr Špindlera da "čuva ljudsko dostojanstvo čak i toliko nakon smrti ovog božjeg stvora" i ne objavljuje više "njegove intimne detalje".

Sklonost ka pomodarstvu mislilaca britanske arheološke postmoderne iznedrila je i "konačno objašnjenje": Ajsmen je, zapravo, bio šaman! To što je bio kastriran, tetoviran  i uz sebe imao posebne amulete i (kao vrhunski argument) to što je upražnjavao ritualne homoseksualne odnose - sve to "ubedljivo svedoči" o tome da je on bio neolitski sveti čovek...

Priča o Ajsmenu, iako sama po sebi privlačna, nije interesantna samo zbog svojevrsnog voajerizma moderne civilizacije prema ovakvom arheološkom nalazu. Naime, poznato je da se uloga arheologije u savremenom društvu prelama kroz sasvim specifični interes za sopstvenu prošlost i poreklo. Međutim, upada u oči činjenica da je naročitu slavu praistorijski lovac iz južnog Tirola stekao upravo objavljivanjem njegove seksualne "intime": ima/nema penis, ima/nema spermu u rektumu, homoseksualac/šaman... Sve ovo zaista odaje utisak klasičnog voajerstva, ali emituje i snažni signal o nečemu znatno važnijem. Novi vek postavlja arheologiji sasvim specifični zadatak, da proučava istoriju i prošlost sveukupne ljudske seksualnosti. Upravo se tako i dogodilo: nakon brojnih polemika oko Ajsmena, arheolozi su se sve češće koncentrisali na ova pitanja i, za manje od jedne decenije, utemeljena je sasvim nova poddisciplina – arheologija seksa.

Brojni i kompleksni radovi su "ekspresno" otvorili čitav niz veoma zanimljivih pitanja. Ja ću spomenuti samo neka dela čiji naslovi oslikavaju spektar interesovanja "arheoseksologa". Tako, 1992. godine Ridl (J. Riddle) objavljuje knjigu Kontracepcija i abortus od drevnog sveta do Renesanse; Lik (G. Leick) 1994. godine delo Seks i erotika u spisima Mesopotamije. Te iste godine, renomirani naučni forum evropske teorijske arheologije, tzv. TAG, organizuje i simpozijum na temu Seksualnost, društvo i arheologija, sa brojnim i vrlo vrednim radovima. Konačno, možda i najzanimljivija knjiga autora Timotija Tejlora (T. Taylor) pojavila se 1996. godine, sasvim jednostavnog naziva – Praistorija seksa.

Ovim člankom, kroz nekoliko zanimljivih primera, želim da čitaocima ANARHEOLOGIE predstavim svu raznolikost arheologije seksa, istraživačke mogućnosti, pa i ozbiljni značaj za moderno društvo.

Zašto se toliko razlikuju Adam i Eva?

Jedno od najintrigantnijih pitanja koje dugo okupira biologe i paleoantropologe jeste evolucija hominida, tj. nastanak ljudi kao vrste. Ubrzani razvoj molekularne biologije i genetike, a naročito dramatična antropološka otkrića u poslednje dve decenije XX veka, prilično su izmenili "scenario" porekla i vremena nastanka savremenog čoveka. Već je dobro poznata teorija o "pra-Evi", tj. mogućoj mitohondrijalnoj pra-majci celokupnog čovečanstva! Prema proračunima verovatnoće, ova "pra-Eva" je mogla da živi pre (samo!) 200.000 godina. Naravno, ovakva informacija je dobro uzdrmala svet antropologa, koji su do tada već računali sa dosta većom starosti - skoro milion godina (naravno, misli se na vrstu Homo, a ne čitavu skupinu hominida čija drevnost se procenjuje na preko 3 miliona godina). Doduše, i dosadašnja priča o evoluciji hominida je predstavljala samo naučnu konstrukciju, jer je zasnovana na fragmentarnim, retkim i nesigurnim fosilnim nalazima. No, otkrića u Etiopiji - oblasti Hadar (tzv. Lusi – Donald Johanson) i pokraj jezera Turkana u Keniji (Ričard Liki) sklopili su jedan smislen mozaik koji prepoznaje na samom početku skupinu australopiteka, bića afričkih savana u rasponu od 3.5 do oko 1 milion godina.

Biheviorizam

Od engleske reči behaviour - ponašanje, delovanje. Označava stanovište u biologiji, antropologiji, psihologiji, pa i arheologiji, prema kome se ponašanje jedinki ili čitavih zajednica prilagođava okruženju, fizičkom ili sociokulturnom, tako da nudi optimalni odgovor kao model opstanka. Rezultati specifičnog ponašanja mogu da dovedu čak i do trajnih fizioloških promena vrste.

Najčešće objašnjenje ključnog prelaza i izdvajanja od sveta životinja nalazi se u bipedalizmu, tj. potpunom i trajnom uspravljanju australopiteka i hodu na dve (zadnje) noge. Ovo izrazito biheviorističko* tumačenje ističe značaj oslobađanja prednjih udova (ruku), koje se nadalje usavršavaju kao univerzalne alatke. Samim tim – tvrdi većina paleoantropologa biheviorista – podstaknut je i ubrzani razvoj moždanih funkcija, kao svojevrsni odgovor ovih sićušnih bića na teški zadatak prirode – opstanak.

Međutim, iako većinom ova objašnjenja deluju uverljivo, arheolozi seksa postavljaju brojna pitanja koja se na daju tako lako objasniti biološkim, pa ni kulturnim biheviorizmom. Najpre, tu je važan problem u antropologiji – seksualni dimorfizam. Zbog čega i kada je došlo do ispoljavanja bitnih razlika između muških i ženskih predstavnika hominida? Zbog čega žena ima upadljivo veće grudi od muškarca? Rekao bi neko da tu nema ničega čudnog i da je ova osobina, kao i dosta drugih (prosečno naglašeni bokovi i gluteji, gracilnije telo itd.) usmerena na osnovnu biološku funkciju – materinstvo i fizičko odgajanje dece. Međutim, u poređenju sa ostalim primatima koji takođe proizvode mleko, ženske grudi su upadljivo veće. Ovo takođe važi i za penis kod muškaraca. Kod ranih hominida je sasvim izvesno postepeno dolazilo do povećanja njegove dužine. U poređenju sa gorilama, orangutanima ili šimpanzama, on je značajno veći (kod ovih primata je ekstremno mali, skoro nevidljiv kada nije u erekciji). Ova pojava bi se mogla objasniti tzv. nadmetanjem sperme (sperm competition) kod zajednica kod kojih je izrazita česta promena heteroseksualnih partnera. Navodno, duži penis obezbeđuje i sigurnije oplođavanje partnerke, tj. potiskivanje sperme nekog drugog muškog takmaca. To naravno nije tačno, jer reproduktivna funkcija muškog polnog organa nije uslovljena njegovom dužinom, već mehanizmom ejakulacije, količinom i kvalitetom sperme. Biće da je u pitanju nešto drugo, no o tome – kasnije...


Postoji još jedna interesantna fizička osobina, koja je karakteristična koliko za žene, toliko i za muškarce. U poređenju sa ranijim hominidima čije telo je bilo prekriveno nečim nalik na krzno (kao i kod majmuna), savremeni ljudi imaju golo telo skoro bez ikakavih malja. Jedno od objašnjenja za ovu osobinu ide još od pisanja samog Darvina, koji je isticao "konačnu superiornost muškaraca..." nastalu prirodnom podelom rada, gde je muškarac imao dominantnu ulogu kao lovac i sakupljač. Tako, "...prava je sreća što je kod sisara zakon o prenošenju osobina preovladao kod oba pola, jer bi danas muškarac bio toliko mentalno superioran u odnosu na ženu, taman koliko je i paun bojama svog repa superioran u odnosu na paunicu" (!?). Dakle, ideja je da je maljavo telo ranim muškim hominidima predstavljalo ozbiljnu smetnju u kretanju kroz savanu prilikom lova, te je ono postepeno postajalo sve više golo.

Naravno, to gledište je danas sasvim odbačeno kao očigledno seksističko i naivno. Međutim, jedna druga činjenica stoji: pleiotropija – proces kojim se promene koje izaziva evolutivni pritisak kod jednog pola prenose se vremenom u izvesnoj meri i na drugi pol. Ovo naročito važi za sisare (npr. rogovi prisutni i kod ženki jelena, srndaća, kozoroga).

Veoma zanimljivu ideju vezanu za temeljno objašnjenje biokulturne evolucije ljudske vrste nudi Tejlor u svojoj knjizi. On insistira na tezi da je osnovu razvoja činila seksualna selekcija. Dakle, sve bitne fizičke osobenosti žene i muškarca nastale su insistiranjem na povećanju seksualne privlačnosti: veličina ženskih grudi, bokova i zadnjice, veličina penisa kod muškarca i redukcija telesnih malja skoro isključivo na zonu oko genitalija (kod oba pola). Ovde Tejlor izrazitu prednost daje upravo – ženama. Primera radi, uspravljanje na dve noge imalo je i jednu ozbiljnu posledicu za žene: mnogo komplikovaniji porođaj. Uz to, evolutivno povećanje moždane mase (a samim tim i glave) predstavlja dodatnu smetnju. Dramatično izmenjeni položaj i građa karlice pa i uterusa, zahtevali su nova rešenja da bi bebina glava uopšte mogla da prođe. Zbog toga, najozbiljnija evolutivna biološka promena dogodila se najpre kod žene (sl. . No, Tejlor ide i dalje, razmatrajući pitanje kako je uopšte došlo do razvoja mozga, formiranja govora i konačno, utemeljenja čoveka kao kulturnog bića. On veruje da je jedan od najranijih ljudskih izuma (tj. artefakata, govoreći arheološki) bila – nosiljka za bebe. Zašto baš to? Iako je njegovo objašnjenje nešto složenije, a odnosi se na srazmernu fiziološku nerazvijenost mozga kod novorođenčeta, može se pojednostaviti direktnim uticajem nošenja bebe na individualni razvoj značajnih centara u mozgu (ravnoteža, pa tzv. Brokina zona - direktno odgovorna za sposobnost govora). Na primer, kod Dečaka iz Nariokotomea (starog 1.6 miliona godina), koga je Kimeu (Kamoya Kimeu) nedavno otkrio u Keniji, sasvim je očigledna lateralizacija, tj. specijalizacija leve i desne hemisfere mozga, sa uočljivom Brokinom zonom ! Ovu upadljivu evolucijsku novinu Tejlor objašnjava upravo preko otkrivenih artefakata, koji vrlo posredno mogu da posvedoče o upotrebi – nosiljki za bebe...

Tejlorova ideja je posebno značajna zbog povratne sprege kulturne i biološke evolucije, sa naglaskom na važnoj ulozi žene, te bi se čitava ljudska evolucija mogla i ovako formulisati: žena je stvorila čoveka!

Međutim, da li je kroz istoriju bilo uvek tako?

O junacima, grobovima i svetom kamenju

Pre nego što nastavim priču, smatram da je prilično važno da objasnim čitaocima (naravno, onima kojima to nije blisko) razliku između pola i roda. Najčešći problem je što ova dva termina na našem jeziku zapravo i ne opisuju precizno ono što se u antropologiji pod time podrazumeva. U naučnoj literaturi na engleskom, pa i drugim svetskim jezicima, termin seks (sex) se precizno odnosi na biološki, genetski, tj. fizički pol. S druge strane, izraz džender (gender) opisuje socijalnu i kulturnu kategoriju muškog, ženskog, ali i brojnih varijanti prelaznih rodova. Dakle, biološki pol i socijalni rod uopšte ne moraju da se poklapaju (moderni transseksualci, ali i tradicionalne tobelije ili brazilske Amazonke)... Zbog toga, čitava priča o seksualnom dimorfizmu predstavlja složenije pitanje nego što su to fiziološke, tj. genetske razlike između muškarca i žene. To pitanje podrazumeva i čitav niz psiholoških (intelektualnih, emocionalnih itd.) osobenosti, koje se u različitim modelima društvenih zajednica različito prepoznaju. Otuda i arheološko proučavanje neke ljudske zajednice iz prošlosti danas svesno u žižu interesovanja postavlja pitanje polnih uloga, jer baš to neretko oslikava i čitavu ideologiju tog društva.

Najstarija jasna arheološka svedočanstva o poimanju muškog i ženskog principa pronalazimo u vremenu gornjeg paleolita (cca. 35000-9500 godina pre n.e.). Čitav niz otkrića umetničkih predstava i predmeta upućuje na to. Čuvene su statuete u kamenu ili kosti iz Vilendorfa u Austriji, Kostjenkija u Ukrajini ili Avdejeva u Rusiji, koje prema skoro jednoobraznom modelu prikazuju sve bitne seksualne karakteristike žene, i to – prenaglašene. Bilo koja crta individualnosti (npr. crte lica ili detalji ruku) svesno nedostaje, nalik na današnji efekat pornografije (sl. 11). S druge strane, relativno česti i rašireni su i predmeti koji su eksplicitni prikazi falusa (Brinikel, Belgija), ponekad i dvostrukog (Gorž Danfer, Francuska) – sl. 12. Predstave slikane na zidovima pećina kombinuju figuru muškarca sa glavom i polnim udom divljih životinja, koje imaju direktnu simboliku velike seksualne moći (bizon, jelen). Takva je npr. predstava iz pećine Trua Frer u Francuskoj. Ovakva umetnička dela iz paleolita su među arheolozima najčešće tumačena kao ubedljive predstave plodnosti. Međutim, da li se to može reći za sve? Primera radi, kompozicija 3 vulve iz pećine Angles (sl. 13) odaje više erotski naboj, a manje upućuje na plodnost. Ili, možda je i ubedljivija poznata statueta iz pećine Grimaldi u Italiji , najčešće tumačena kao predstava hermafrodita. No, ne radi li se tu možda o predstavi žene koja masturbira?

Doba neolita, vreme prvih sela, farmera i složenijih društvenih zajednica, izgleda da donosi i utemeljenje jasne ideje o društvenom razlikovanju polova. Jan Hoder (I. Hodder), poznati britanski arheolog, prikazao je u knjizi Domestikacija Evrope mehanizam ove promene. Još u nekim svojim ranijim radovima on je uočio arheološku vezu strukture i organizacije neolitske kuće sa izgledom i sadržajem grobova. Baš tu negde, u procesu stvaranja sasvim nove ideologije, on prepoznaje i sada oformljenu socijalnu ulogu žene. Osnovna ideja, koju pažljiv čitalac može da nasluti još iz samog naslova Hoderove knjige, jeste da svim tehnološkim otkrićima i unapređenju ukupnog kvaliteta života u neolitu prethodi promena osnovnih načela čoveka i društva u odnosu na prirodu. Dakle, praistorijski "genetski inženjering" – trajno pripitomljavanje nekih životinjskih vrsta (pas, koza i ovca, goveče, a nešto kasnije i svinja), kultivisanje divljih trava (ječam, pšenica, ovas, pirinač, raž...), formiranje planski organizovanih stalnih naselja, začeci zanata, trgovine, pismenosti, hijerarhizacije društva, religije i, konačno, političkog raslojavanja – svemu tome prethodi prihvatanje koncepta koga Hoder naziva domus (domaće) i agrios (divlje). I, kao što su svetovi domusa i agriosa suprostavljeni, a jedan drugom neophodni, tako, na simboličkom planu, žena i muškarac postaju to isto.

Otuda dolazi do toga da se, po prvi put u ljudskoj istoriji, razlikuju muški i ženski prostori: u kući, dvorištu, domaćinstvu, pa i čitavom prirodnom okruženju. Prilikom sahranjivanja, ovo razlikovanje se može uočiti u drugačijoj vrsti grobnih priloga, garderobi i nakitu, položaju pokojnika/pokojnice, a ponekad i u njegovoj orijentaciji.

Marija Gimbutas, autorka mnogih radova koji su u žiži interesovanja imali religiju, kosmologiju i čitavu ideologiju praistorijskog perioda, poznata je kao kreatorka jedne primamljive, ali i stereotipne slike neolitskog sveta kao "matrifokalnog, a, verovatno, i matrilinearnog, poljoprivrednog i sedalačkog, egalitarnog i miroljubivog". Rečju, ona je u modernoj arheologiji snažno reafirmisala staru ideju o matrijarhatu. Jedan od osnovnih argumenata za tako nešto pronalazi u primenjenoj umetnosti neolita – vrlo čestim figuralnim predstavama božanstva koga ona naziva Boginja Stvoriteljica (ponekad i: Velika Majka ili Majka Bogova...) Ove figurine u najvećem broju su bile izrađivane u glini  i imaju, prema Gimbutas, jasnu simboličku vrednost uređenog sveta "... koji se skrasio oko žene". Međutim, mnogi autori danas poriču ovakvu sliku, jer postoje brojna svedočanstva o tome da su žene, pa čak i deca, bile predmet surovog tretmana od strane zajednice. Tako, čuveni Stounhendž je pokraj samog ulaza u kompleks sačuvao ostatke žrtvovane žene s detetom; manje poznati Vudhendž, koji se nalazio u neposrednoj blizini – trogodišnju devojčicu razbijene glave sekirom, a Karaghendž u Irskoj – ostatke pokojnice koja je bila sahranjena živa! Pored ovakvih, najverovatnije žrtvenih rituala, mnogi drugi podaci upućuju na to da je idealizovana slika društvene pastorale tokom neolita – daleko od realnosti.

Za kraj ove priče, zanimljivo je razmatranje jednog fenomena koji je karakterističan za vreme ranog neolita zapadne Evrope. Radi se o megalitskim spomenicima kojih ima na hiljade, a rasuti su po Britaniji, Francuskoj, Belgiji itd. (Naravno, spomenuti Stounhendž je najpoznatiji među njima.) Neki od njih teški su i više desetina tona (!), pa se može pretpostaviti kolika je neverovatna socijalna energija i za nas skoro neshvatljiva tehnologija bila neophodna da bi se oni izgradili. Postavlja se pitanje - čemu su oni mogli služiti? Mnoga tumačenja postoje za sam Stounhendž: religiozni/kultni centar, praistorijska astronomska opservatorija, pa čak i neka vrsta "univerziteta" (vidi članak B. Savića u ANARHEOLOGIJI 2). Ali, najbrojniji spomenici ove vrste su jednostavni: uzdignute duguljaste stene, s jasnim falusoidnim asocijacijama . Jedno alternativno objašnjenje čitavog kompleksa praistorijskih megalita nudi Piter Elis (P. Ellis), koji ih vidi kao "dokaz o kolektivnoj opsesiji koja je stvorila čitave predele prekrivene seksualnim objektima" (!?) Otkuda ovakva interpretacija Elisu? Najpre, inspirisao se idejama razvojne psihologije i iskustvima babica u tretmanu beba: prilikom odbijanja bebe od sise, zavisno od vremena i načina, kod nje se javlja čitav niz stresnih situacija, koje se duboko urezuju u svest i utiču na formiranje ličnosti. Otprilike slično pojavu depresije objašnjava i čuvena Seligmanova teorija o naučenoj bespomoćnosti. Depresija, rascepljenost ličnosti od realnosti i osećaj bespomoćnosti, može da se prevaziđe tako što će se urediti život i svet rigidno, tako da nema nepredvidivih situacija. Ako ovo razmišljanje prenesemo na situaciju iz ranog neolita (naglo izmenjen prirodni svet, nestanak tradicionalnih vrsta lovne divljači a pojava obilja novih – egzistencijalni pritisak), možemo da pretpostavimo da je ogromni napor za podizanje megalitskih spomenika imao "terapeutsko" dejstvo na zajednice, kojima je stalni pogled na simbol moćnog božanskog falusa ili zemaljsku vulvu ulivao samopouzdanje. Ili, kako to vidi Alison Šeridan, arheolog Narodnog muzeja Škotske:

...Njihova poruka mogla je da glasi "Mi kontrolišemo vreme i godišnje doba. Možemo da ubedimo Sunce da se pojavi na istom mestu".

Napisao: Džems Šriv
Fotografija: Kris Džons

Svako voli dobru priču, a ova će sigurno biti najveća od svih. Započinje u Africi sa grupom lovaca sakupljača, kojih je verovatno bilo tek nekoliko stotina. Završava se nekih 200.000 godina kasnije sa šest i po milijardi njihovih potomaka rasprostranjenih po celoj planeti, koji žive u miru ili ratu, veruju u hiljade različitih bogova ili ni u jednog, a lica im obasjavaju i logorske vatre i monitori računara.

Međuvreme je ispunila neizmerna saga o opstanku, seobama, izolacij i i osvajanjima, čiji se najveći deo odvija u praistorijskoj tišini. Ko su bili ti prvi moderni ljudi u Africi? Šta je to pre 50.000 godina primoralo grupu njihovih potomaka da napuste vlastiti kontinent i prošire se po Evroaziji? Kojim su se putevima kretali? Jesu li se usput ukrštali sa ljudskom vrstom na nižem evolucionom stupnju? Kada je i kako čovek prvi put stigao do američkih kontinenata?

Ukratko: odakle dolazimo? I kako smo stigli ovde gde smo danas?

Decenijama su jedini tragovi bili retko porazbacane kosti i artefakti što su ih naši preci ostavljali za sobom na svojim putovanjima. Međutim, u proteklih dvadeset godina naučnici su zapise o pradavnim seobama ljudi pronašli u DNK današnjeg čoveka. „Svaka kap ljudske krvi sadrži istoriju napisanu jezikom naših gena“, kaže populacijski genetičar Spenser Vels, stalni istraživač National Geographica.

Ljudski genetski kod, ili genom, čini da ljudi širom sveta nose 99,9 posto zajedničkog. Preostali deo DNK je ili odgovoran za naše pojedinačne razlike, na primer boju očiju ili sklonost prema izvesnim bolestima, ili nema jasnu funkciju. Vrlo retko se u nekom od tih odsečaka bez posebne funkcije mogu pojaviti slučajne, neškodljive mutacije, koje se zatim prenose na sve potomke te osobe. Generacijama nakon toga, pronalaženje iste mutacije, ili markera, u DNK dveju različitih osoba pokazuje da one imaju zajedničkog pretka..

izvor:NGM

Nije logično da se toliko potencira da se je ljudski rod raširio iz Afrike .

Ja vjerujem da se je ljudski rod ustvari raširio iz područja današnjeg Iraka . Na istok je otišlo jedno pleme , na sjeverozapad drugo i na jugozapad treće .

Tragovi prvih ljudi se nalaze na način kao da se ljudski rod proširio odjednom poput kakvog požara po čitavoj planeti . Prije manje od 10.000 godina odjednom - puf - ljudi svugdi . Po čitavoj planeti . I odma svi znaju svašta . Te motika , te krov , te poljoprivreda , pa zamisli još i pismeno !!! I to odjednom svuda .

Da je nama trebalo stvarno milion ipo godina da otkrijemo motku , zamisli samo koliko bi nam trebalo da otkrijemo televiziju . Paaa... jedno sto milijardi . Milijarda gore-dole.

Novi dokaz o poreklu čoveka
 
   
Potvrda zajedničkog porekla
Fosili zuba pronadjeni u Etiopiji

Naučnici kažu da fosil pronadjen u Etiopiji ukazuje na mogućnost da su se ljudska vrsta i gorile razdvojili ranije nego što se verovalo - pre deset miliona godina umesto osam.

Antropolozi veruju da bi otkriće fosila koji pripada rodjaku savremene gorile moglo da baci novo svetlo na poreklo ljudi.

Zbog odsustva fosilnih ostataka, dosad se verovalo da je do razdvajanja došlo kada je njihov zajednički predak prešao u Aziju i Evropu.

Stručnjaci kažu da novo otkriće potvrdjuje da su obe vrste.

BBC News

8 Miliona ili  10 miliona - kakva je razlika ?

u 2 miliona...