Владислав Ђорђевић: СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИ ПРОБЛЕМИ


Хрвати су у „Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика” из 1967. године неформално одбацили назив „хрватскосрпски”. Формално су тај назив одбацили Уставом из 1974. године. Они су били једини штокавски народ који је свој језик назвао једночланим именом. Срби, Муслимани и Црногорци су и даље користили двочлани назив. Хрватски филолози и данас једнодушно одбацују могућност да језик штокавских Хрвата зову двочланим именом „хрватскосрпски”, а још мање „српскохрватски”. Изузетак од тога је Сњежана Кордић, која је управо због тога у хрватској јавности остракизована.

1. Хрватскосрпски и/или српскохрватски

Разлог зашто су Хрвати фактички од 1967, а легално од 1974. свој штокавски језик називали једночланим (хрватским) именом искључиво је политичке природе. Њихов језички сепаратизам био је гориво политичког сепаратизма. Хрватски лингвистички сепаратизам генерисао је и антиципирао хрватски политички сепаратизам.
Насупрот хрватским филолозима, српски филолози су дуго – све до 2006. – инсистирали на називу „српскохрватски”. Разлог није тај што су они веровали да постоји некакав језик који је мешавина кајкавског (хрватског) и штокавског (српског), него зато што су веровали – с правом – да је штокавски језик један, без обзира да ли га говорили Срби или Хрвати. Српско истрајавање на двочланом називу подстрекавано је носталгичном идејом да се сачува Југославија као државна заједница Срба и Хрвата. Југословенска политичка идеологија је стајала у корену ставова српских филолога.
Али 90-их година XX века у српској средини се појавио Покрет за обнову србистике. Његов основни захвев је био тај да се у називу језика избаци двочлани нaзив и поново назове једночланим именом (српски). Мотиви овог захтева потпуно су другачији од мотива хрватских филолога. Представници Покрета за обнову србистике су сматрали да се под називом „српскохрватски” треба подразумевати вештачка мешавина штокавског и кајкавског, тј. српског и хрватског. Као и за хрватске филологе из 60-их и 70-их година XX века, и њима је двочлани назив био неприхватљив, али из сасвим других разлога. Док су хрватски филолози у двочланом називу видели српски језички империјализам, тј. југословенски унитаризам, чланови Покрета за обнову србистике у њему су видели апсурдну и непостојећу мешавину два језика (кајкавског и штокавског). Одбацивање двочланог назива језика у хрватској и српској средини имало је сасвим различит смисао и сврху.
2. Српски и хрватски

Али аргументи филолога нису помагали. Назив „српскохрватски” остао је све докле год је постојала Југославија, па макар то и не била заједница Србије и Хрватске, него Србије и Црне Горе. Тек када се распала та државна заједница, а то је било 21. маја 2006, стекли су се политички услови за промену назива језика.
Митровданским уставом, донесеним 30. септембра 2006, штокавски језик у Републици Србији ипак је назван српским. То је задовољило чланове Покрета за обнову србистике и велики део јавности. Али тиме проблеми нису решени. Јер док се у српској средини под српским језиком подразумева сва штокавица, у хрватској се схвата само као екавица. Дакле, социолингвистички спорови још нису решени. Заправо, тек су на помолу.
3. Ћирилица и/или латиница

Хрватски филолози су јединствени у мишљењу да је латиница хрватско писмо, а ћирилица српско. Ово мишљење деле и чланови Удружења „Ћирилица”. То преклапање ставова даје повод неким члановима Покрета за обнову србистике да оптуже чланове „Ћирилице” да су „продужена рука хрватске филологије”. Ова теза је бесмислена и са научног и са практично-политичког аспекта.
Наиме, теза да је латиница хрватско писмо, а ћирилица српско у хрватској средини има смисао одвраћања Хрвата да пишу ћирилицом. Она је, практично, и претња Србима да се у Хрватској њоме служе. Иста та теза у српској средини практично подстиче Србе да пишу ћирилицом.
Теза и хрватских филолога и српских ћириличара је иста, али су њене практичне последице савим различите. Док се Хрвати ње строго држе, па пишу искључиво латиницом, Срби је пренебрегавају, па пишу већином латиницом. Латинизацији Србије иде наруку и званична теза српских филолога да је српски језик двоазбучан. Укупни резултат те асиметрије је тај да латиница доминира на целокупном штокавском, тј. српском говорном подручју. Латиничко једноазбучје Хрвати стриктно спроводе у пракси, а Срби клатаре с писма на писмо, па је укупни резултат убедљива доминација латинице. Када би Срби заиста били „продужена рука хрватске филологије”, тј. када би имали нормалан став о свом писму, онда би ћирилице у Србији и Српској било много више него данас. Парадоксално је то да нас управо непридржавање „хрватске филологије” води ка изумирању ћирилице.
Другачије речено, ка изумирању ћирилице води непридржавање универзалног правила да сваки народ свој језик пише једним писмом. Изузетак од тог универзалног правила у целом свету само смо ми и, тек делимично, Јапанци.
Да иронија буде већа, управо су чланови Покрета за обнову србистике најгласнији поборници дваозбучја. Тај став је у суштој супротности са њиховим начелним ставом да се поштују универзална правила. Али баш по питању писма, они крше једно од универзалних правила: један народ – једно писмо. Тако ми остајемо писменски шизофрени.
Збрка проистиче из чињеница да је штокавски (српски) језик двоазбучан. Али чињеница да је српски језик двоазбучан (и то дуже од пет векова) не значи да и српски народ треба бити двоазбучан. Идентитет српског народа не чини само језик, већ и православље. Када би само језик чинио мерило српског идентитета, онда би и било разумљиво да будемо двоазбучњаци, али наш идентитет чини и источно хришћанство, а тиме и ћириличко писмо.
4. Закључак

Мило Ломпар је у делу „Дух самопорицања” (2011, 2012) инсистирао на томе да Срби стекну српско становиште, али није пружио прецизне смернице за ту платформу. Та мањкавост је логична последица његовог флагрантног пренебрагавања религије као чиниоца националног идентитета. Исти пропуст чине и чланови Покрета за обнову србистике. Занемарујући верски чинилац, а наглашавајући смо језички, клан филолога неминовно упада у бесмисао двоазбучја. Идеолошка збрка наше филолошке интелигенције у сржи је последица отуђености од Српске православне цркве. Када би више гледали у њу као на стожера и путовођу српства, многи наши социолингвистички проблеми били би решени сами од себе. Тада би сигурно знали како нам се језик зове и које нам је писмо. Повратак српском становишту, дакле, подразумева повратак Богу и Цркви. То још не схватају секуларизовани филолози.

Crnogorski jezik

Dana 10. jula 2009. godine predstavljen je prvi pravopis crnogorskog jezika čiji su autori Milenko Perović, profesor iz Novog Sada, Ljudmila Vasiljeva, profesor univerziteta u Lavovu, Ukrajina, i Josip Silić, penzionisani profesor iz Zagreba.


  Zeznuo sam se, milogorac nije sa Terazija

ko je izmislio to pravilo? jel zapisano negde?

au jbt. pa srpstvo religija ispade.

nadam se da nije kazna za apostate smrt kao u islamu

ti si ocigledni poznavalac islama...

pa dobro, nije u svakoj verziji kazna smrt, to priznajem

 

Шта Руси мисле о Декларацији о заједничком језику

05. мај 2017. Рина Бикова

Балкански клуб за актуелне дискусије у Москви организовао је сусрет руских, српских и хрватских лингвиста и филолога на тему Декларације о заједничком језику, коју је убрзо након појављивања потписало више од 8.000 људи. Чланак је објављен 27. априла у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.

У медијима балканског региона током протеклих седмица говорило се о иницијативи пројекта „Језици и национализми“. На сајту овог пројекта 1. априла појавила се „Декларација о заједничком језику“ коју је засада потписало нешто више од 8.000 људи. Московски балканолози дискутовали су на ту тему у сусрету који је организовао Балкански клуб за актуелне дискусије и Центар за стране језике у Москви.

У дискусији су са руске стране учествовали лингвисти и филолози: др Полина Корољкова, кандидат филолошких наука, старији предавач Руског државног универзитета друштвено-хуманистичких наука (РГГУ) и научни сарадник Руске академије наука; др Вјачеслав Чарски, заменик главног уредника мултијезичког пројекта „Russia Beyond The Headlines“ и аутор популарних уџбеника и приручника српског језика; Ана Немова, наставница српског језика и директорка језичког центра „Разговор“, а такође др Никита Бондарев, историчар-балканолог и независни политиколог. Наводимо мишљења руских експерата о овој болној теми онако како су их они изнели.
Полина Корољкова:

Недавно сам спровела мало истраживање: анкетирала сам 75 људи, лингвиста и других представника хуманистичких наука који имају неке везе са овим питањем. Сви испитаници су из четири земље бивше Југославије. Питала сам их колико језика постоји на бившем српскохрватском језичком простору. Сви одговори могу да се поделе у две групе. У првој групи су одговори овакви: „Потпуно је очигледно да постоји само један језик – српскохрватски или хрватскосрпски, јер сви ми одлично једни друге разумемо.“ У другој групи је број одговора отприлике исти као у првој, а одговори су овакви: „Потпуно је очигледно да постоје четири језика.“ Ниједан испитаник није горео од жеље да се упушта у детаље.

А једном сам учествовала на филолошкој конференцији где је било филолога и лингвиста из бивше Југославије. Било је истакнуто да су званични језици конференције „сви језици на штокавској основи“. Другим речима, они их чак нису ни набројали.

Са професионалног аспекта ту је све кристално јасно. Ако је језик нормиран, ако на том језику постоје речници, граматике, ако је он међународно признат, ако постоје предавачи тог језика на универзитетима других земаља, онда језик постоји. Према томе, у нашој ситуацији са гледишта лингвистике постоје четири језика.

Што се тиче Декларације, ја њу не бих потписала. Она тобоже позива да се забораве националне свађе. То се у њој свуда може прочитати између редова. Погледајте, међутим, шта се заправо дешава: јавност се усталасала, разбуктале су се дискусије, и сада на површину може испливати оно што се од 1995. године некако већ слегло и смирило. Према томе, та декларација је прилично опасна ствар.
Вјачеслав Чарски:

Са једне стране, мишљење Полине Корољкове о четири самостална језика делује врло убедљиво јер је засновано на једноставним и разумљивим социолингвистичким критеријумима. Постоји званично признање на државном нивоу, постоји кодификација, тј. граматике, речници, норма и интеграција у систем образовања и медија. Са друге стране, чињеница је да сва та четири званична језика Срба, Хрвата, Црногораца и муслимана, односно Бошњака, стицајем околности нису чак заснована на једном дијалекту него на једној истој групи новоштокавских источнохерцеговачких дијалеката, тако да је ситуација јединствена у читавом словенском свету. Отворено говорећи, третирање тих језика као засебних и самосталних можда је и логично са гледишта политике, али је проблематично са формално лингвистичког гледишта, јер стандардни језици у све четири земље имају практично потпуно идентичну граматику, идентичан основни лексички фонд и фонетику. По тој логици би на језичку независност требало да претендују, на пример, књижевни стандарди немачког језика у Аустрији или енглеског у САД.

Такође увек треба имати на уму да су српска и хрватска стандардна норма тог, условно речено, „новоштокавског источнохерцеговачког језика“ постојале независно једна од друге током читавог периода после реформи Вука Караџића и Људевита Гаја у 19. веку, без обзира на различит интензитет конвергентних и дивергентних процеса у различитим историјским периодима. Са друге стране, „босанска“, или тачније „бошњачка“ норма се кристализује од 1990-их, а засебна „црногорска“ тек од прве деценије овог века. По мом мишљењу, ти процеси још нису завршени, а ситуација се додатно компликује снажним утицајем српске или хрватске норме, и тај утицај ће увек бити присутан. Ја сам веома добро и детаљно упућен у оно што се у овом тренутку третира као српска и хрватска норма, па у разговору са Србима у Србији, Републици Српској и Црној Гори користим српску норму, а са Хрватима и Бошњацима хрватску. Када пишем податке о себи, најчешће напишем овако: „слободно се користим српским/хрватским језиком“.

Па ипак, политика ће и даље утицати на језичку свест грађана: Срби ће свој језик називати српским, Хрвати хрватским, босански муслимани босанским или бошњачким, а „идеолошки потковани“ Црногорци ће свој језик називати црногорским. Томе ће доприносити и образовни систем и медији у тим земљама.

Према томе, перспективе поменуте „Декларације о заједничком језику“ су прилично мутне, мада је јасно зашто цела та прича може бити занимљива европским структурама. Стратези у Бриселу и Берлину већ виде цео тај регион у Европској унији, и са једне стране размишљају о томе како могу да уштеде (далеко је рентабилније имати један исти језик него четири различита, утолико пре што је хрватски језик већ један од језика ЕУ), а са друге стране на тај начин они могу да подстакну посусталу евроинтеграцију овог региона мислећи да тако у будућности могу отклонити многобројне проблеме међу народима који говоре један исти језик, по принципу који би се овако могао формулисати: „Какве везе, забога, има, на ком језику ћете ви, драги житељи региона, говорити у оквиру Европске уније?“ Уосталом, у Декларацији се не инсистира чак ни на заједничком називу језика. Међутим, добре намере усмерене на отклањање исполитизираних приступа и дискриминације мањина могу изазвати нове озбиљне проблеме, нарочито српском становништву у Хрватској, БиХ и Црној Гори. Поред тога, насилно интегрисање под надзором Европске уније у некакав хомогенији простор који се састоји од четири народа у региону већ као идеја изазива забринутост и „мирише“ на нове конфликте. По мом мишљењу, Запад не би требало да се меша у природан ток догађаја, али би требало да инсистира на поштовању језичких права народа у земљама овог региона. Другим речима, ја ту декларацију никада не бих потписао.
Никита Бондарев:

Аутори Декларације кажу да постоји један језик, али да је тај језик полицентричан. Концепција „Полицентричан језик са различитим називима за различите народе“, како ми се чини, скрива у себи много опасности. Ако је то један језик са различитим називима, шта ће онда да раде, на пример, Срби који живе у Хрватској? По ком основу тада они могу да захтевају од хрватских власти да им омогуће наставу на српском језику у школама? Управо тај аспект изазива највећу узнемиреност у круговима српске интелигенције. Под параваном мултикултурализма у Декларацији се промовишу норме у складу са којима, на пример, људи који у Хрватској говоре српски могу бити дискриминисани, и може им се забранити да уче свој матерњи језик.

Занимљиво је да цео тај пројекат под називом „Језици и национализми“ постоји углавном захваљујући грантовима од немачких фондација, а како ми је познато у одређеној мери је инспирисан и чувеном Фондацијом „Фридрих Еберт“, мада то не пише на сајту пројекта. Многи западни интелектуалци који се баве Балканом већ одавно теже да створе некакав механизам за културну и економску интеграцију овог постјугословенског простора. У ту сврху се измишљају разни пројекти и разне концепције. На пример, енглески новинар Тим Џуда из часописа The Economist пре отприлике пет година је изнео концепцију „југосфере“. Она се састоји у ставу да је Југославија умрла, да неће бити никакве нове Југославије, а на месту Југославије треба да се појави нека нова заједница, али не путем директиве „одозго“, него на иницијативу грађана. Та нова заједница не треба да буде политичка, него културно-економска, и она би се звала „југосфера“. У једном периоду је та реч често фигурирала на интернету и у медијима. Тада је управо Фондација „Фридрих Еберт“ организовала у Београду велику конференцију на тему „југосфере“. Међу потписницима „Декларације о заједничком језику“ има и учесника те конференције.

Треба имати у виду да је Европа заинтересована за стварање некаквог културно-економског савеза на простору бивше Југославије, и заинтересована је више него саме постјугословенске земље. О томе је у једном интервјуу говорио и бивши немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, један од архитеката распада Југославије. Сви ти сигнали везани за „југосферу“, за јединствени полицентрични језик – све је то једна иста прича. Уосталом, постоји много примера када бивше југословенске републике у појединим областима сарађују, односно раде нешто заједно и то им полази за руком. Та чињеница улива оптимизам људима који сањају о стварању некакве „југосфере“ на развалинама Југославије. Лично, не верујем много у такву могућност. Тачно је да постоји нека заједничка прошлост и неко заједничко културно наслеђе. Постоје и одређене економске везе које су остале још из доба СФРЈ, и оне у извесној мери и даље функционишу. Мислим да ће све и наставити да функционише на том нивоу природним путем, без „југосфера“, декларација и Фридриха Еберта.

Ја ту декларацију не бих потписао. Чини ми се да она само сужава простор за културни дијалог.
Ана Немова:

Ја сам учила српски као страни језик. Учила сам српски зато што су сви наши универзитетски предавачи били Београђани, или су говорили онако како се говори у Београду. Први пут сам била у Хрватској пре 15 година заједно са пријатељицом, и ми тада нисмо имале никаквих потешкоћа са језиком, иако пре тога никада нисмо биле у контакту са Хрватима. Током свих ових 15 година ја подједнако лако комуницирам са Србима, Хрватима, Црногорцима и Бошњацима, читам књиге аутора из све четири републике, гледам њихове филмове и серије. Има потешкоћа, али у контакту са људима који говоре неки дијалекат, а не књижевни језик.

Због тога ми је тешко да тврдим како се ту ради о четири различита језика, јер се разлике међу њима испољавају више у дијалектима. Разлике су заиста далеко веће у дијалектима, а не у књижевним нормама. Што се тиче Декларације, ја бих њу потписала. Не могу да судим о политичкој позадини те иницијативе, али се већином слажем са њеним садржајем. Нисам сигурна да је добра идеја потпуно одустати од превода када је реч, на пример, о судским документима. Међутим, у целини гледано, покушај да се народи бивше Југославије уједине, а не разједине, код мене изазива само симпатију.

    Како у Русији уче српски/хрватски

    У Русији у високошколским установама данас се уче српски и хрватски као два засебна језика. На пример, на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“, као и на филолошким факултетима државних универзитета широм Русије, српски и хрватски су представљени као одвојене дисциплине.

    На Московском државном универзитету међународних односа (МГИМО ) и Дипломатској академији МСП РФ, главним ковачницама руских дипломатских кадрова, језици региона се предају већ неколико деценија, исто као на „Ломоносову“. Раније је дисциплина носила назив: српскохрватски језик, и то је обично дефакто било предавање српског језика уз факултативно упознавање са хрватском варијантом. Сада се већ званично предаје српски језик, а хрватски се предаје као додатни језик онима који уче српски. У дипломи се наводи статус: „стручњак са знањем српског/хрватског језика“.

    Српски језик се такође предаје и на Пушкиновом институту за руски језик и књижевност, док Руски државни универзитет друштвено-хуманистичких наука (РГГУ) школује само кроатисте. Хрватски се предаје и на Институту војних преводилаца у Москви.

    На Санктпетербуршком државном универзитету (СПБГУ), најважнијој високошколској установи северне престонице, припремају се стручњаци са знањем српског и хрватског језика (сваки језик је издвојен као засебна специјалност), с тим што се у совјетско време тадашњи Лењинградски универзитет специјализовао управо за хрватску варијанту српскохрватског језика.

    У православним школама, гимназијама и на богословским факултетима, наравно, предаје се само српски језик.

    У приватним школама и на курсевима се српски и хрватски такође уче одвојено, јер није сврсисходно, на пример, да руски држављани који имају некретнине у Хрватској науче српску варијанту језика.

    Босански и црногорски језик нису заступљени у руским образовним установама.

  Na kraju, da se zahvalim lrokodilu arsenijeviću i prosvešenoj eliti na radu i trudu. Po ko zna koji put dokazaše čija su elita.

I da cujemo sta o tome misle Kazahstanci, Uiguri i Kmeri 

"Декларација о заједничком језику" - превара под маском здравог разума


Политизација ноторне чињенице
Пажњу домаће и регионалне јавности недавно је привукао документ под тенденциозним називом „Декларација о заједничком језику“ (текст можете прочитати овде), који је саставила и објавила група невладиних организација из бивше Југославије („ПЕН центар БиХ“, удружење „Крокодил“ из Београда, Центар за грађанско образовање Подгорица, и Удруга Курс из Сплита) уз финансијску подршку две немачке и једне шпанске организације (Allianz Kulturstiftung, Forum ZFDи Accion Cultural Espanola). Иако је очигледно да је у питању један сасвим обичан регионални пројекат у коме не учествују институције које имају било какву реалну тежину у пост-југословенским државама, Декларација је одјекнула у медијима као да је реч о прворазредном културном догађају. Томе су делимично допринела звучна имена која су овај документ потписала (чешће позната због своје острашћености и бескомпромисног једноумља у заступању једне специфичне политичке идеологије, него због својих професионалних каријера), алии сам текст ове кратке декларације, који је сплетен око неконтроверзне и здраворазумске тврдње „да се у Хрватској, БиХ, Црној Гори и Србији говори један исти језик“.

Ова ноторна чињеница, коју су уз невероватне интелектуалне вратоломије деценијама покушавали да оспоре несумњиво национално фрустрирани и политички ангажовани интелектуалци и лингвисти, пре свега у Хрватској и БиХ, а у знатно мањој мери у Црној Гори и Србији, послужила је, међутим, да се иза гласног апела за истином да је „цар го“ сакрије низ других малициозних, исполитизираних, а на моменте и самопротивречних тврдњи. Будући да аутори декларације, као и њени најистакнутији потписници, у својим друштвима припадају културном миљеу са израженим месијанским комплексом, о тексту декларације расправљало се на четири маргинална скупа истомишљеника, а затим је без икакве јавне расправе тамо где је томе место – у академским заједницама четири државе – текст понуђен јавности на потписивање по принципу „узми или остави“.

Без икаквог спора, питање језика „на овим просторима“ носи собом изузетно много политичког и идеолошког багажа, који веома често спутава и онемогућава нормалну, академску расправу чак и о баналним лингвистичким и етнографским чињеницама. И без икакве сумње, апсурдност ове „хипертрофије идентитета“ из деведесетих година прошлог века (у случају Хрвата – и знатно раније) најјасније се манифестује управо у својеглавом и апсурдном инсистирању да припадници „наших народа и народности“ (раније од милоште звани „јединственим троименим народом“)говоре различитим језицима. Али указивање на ове ноторне чињенице никоме не даје за право да се прогласи за Александра Великог који ће једим потезом мача да разреши чвор, и језичку реалност Балкана преуреди у складу са својим тиранским идејама, фантазијама и сомнамбулијама. Аутори Декларације тако скачу и једне политизације језика у другу, радећи исто што раде и проказани „националисти“ – користећи језик као инструмент за промовисање властите политичке идеологије и агенде.

Манипулације и противречности

Текст Декларације је веома кратак, и састоји се из три дела, непажљиво и несистематично одвојена један од другог. У првом делу, који би требало да преставља увод, констатује се „затечено стање“ у четири државе, и износе подаци који се мање-више могу наћи у било ком чланку на Википедији – да се у овим земљама користи исти језик, да је у питању полицентрични језик који користе различити народи и државе („какви су немачки, енглески, арапски, француски, шпански, португалски и многи други“), и да се минорним локалним разликама активно манипулише. Други део износи низ идеолошких тврдњи које заступају аутори и потписници, међу којима се истиче да (1) језичка варијанта не дефинише етничку или националну припадност; (2) „свака држава, нација, етно-национална или регионална заједница“ може „слободно и самостално кодификовати своју варијанту“, при чему су (3) све варијанте равноправне и (4) свако их може именовати како хоће, а (5) ове „стандардне, дијалекатске и индивидуалне“ разлике доприносе језичком богатству. Као што видимо, није реч само о констатацијама чињеница, већ истовремено и о низу нормативних и вредносних ставова који се намећу читаоцу. Најзад, у трећем и најпроблематичнијем делу аутори и потписници износе низ захтева према државним и образовним институцијама четири државе, који укључују (а) „укидање језичке сегрегације и дискриминације“ у институцијама; (б) заустављање „репресивних“ пракси раздвајања језика, (в) престанак „ригидног дефинисања“варијанти, (г) „избегавање превођења“ са једне варијанте на другу у судској и административној пракси; затим (д) заштиту индивидуалних, дијалекатских, уметничких, културних итд. слобода, уз посебан захтев да се уважи слобода „мешања варијанти“ као нешто што обогаћује све кориснике језика.

Већ на први поглед је очигледно да је овај документ, упркос својој краткоћи, препун спорних места и чак самопротивречности. На пример, како се мири право да се „слободно и самостално кодификује своја варијанта“ језика са захтевом да се „прекине ригидно дефинисање варијанти“? Да ли су аутори и потписници Декларације уопште свесни шта значи реч „кодификација“? Можда на „заједничком језику“ она има неко друго значење него на српском, где она подразумева управо „ригидно дефинисање“ одређених правила и канона који се користе у јавној и службеној употреби, а пре свега у систему образовања. Али аутори и потписници очигледно не признају ауторитет националних, нити државних институција по овом питању, инсистирајући да право формирања језичких канона, поред „нација“ (рецимо српске и хрватске) имају и „државе“ (Црна Гора, Хрватска), па чак и „етно-националне или регионалне заједнице“ (попут Федерације БиХ, или, зашто не – Војводине, Далмације или Санџака, односно Бошњака, Горанаца, Египћана и сл.). Ако се на то дода право на „индивидуалне језичке особености“, с правом се поставља питање шта би у таквом језику уопште био стандард, ако свако може да пише по „регионалним и индивидуалним правилима“, односно како му се ћефне? И ако једна етно-национална група одлучи да уведе два слова, друга одлучи да пређе на глагољицу, а трећа да се врати правопису пре Вукове реформе, какве то импликације има по „језичку сегрегацију и дискриминацију“, а поготово по „административне и судске праксе“ којима се забрањује кориговање докумената у складу са важећим стандардом?

На то се надовезује вероватно најскандалознија тврдња у Декларацији – да „сваки корисник језика“ има право да језик именује како жели, да су „све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне“, и да „ниједна не сме да се сматра језиком, док су друге варијанте тог језика“. Ова тврдња нема други смисао, него да се „аминује“ право постојања тзв. „црногорског“ и „босансог/бошњачког“ језика, којима се дозвољава правода се до бесвести играју са својим правописним и књижевним нормама, докле год то не раде „ригидно и репресивно“, и не изискују „трошкове превођења“. Аутори и потписници Декларације очигледно немају представу шта значи појам „полицентрични језик“, о чему сведоче примери које су навели у уводу: чињеница да су енглески, шпански или арапски „полицентрични језици“ апсолутно не даје никоме за право да тражи „равноправност“ за „аустралијски“, „аргентински“ или „египатски“ језик, а чињеница да међу регионалним дијалектима ових светских језика постоје огромне разлике никоме не даје да право да те разлике кодификује, и да своју кодификацију назива „равноправном“ са књижевним стандардом, који је у случају сваког од поменутих језика јасан и недвосмислен. Позивање на „равноправност и демократију“ у кодификовању језика није ништа друго него позив на разарање јединственог језичког простора који се наводно брани, јер управо различити национални стандарди воде језичком раздвајању, и формирању нових језичких група и ентитета. Полазећи од недвосмислене тезе да је „језик заједнички и јединствен“, потписници Декларације се у ствари залажу за његову што скорију дезинтеграцију, као и за уништење и обесмишљавање досадашње језичке и књижевне баштине.

Право да се ваш језик не зове „српски“

Као у случају свих досадашњих уравниловки и трулих компромиса на простору бивше Југославије, највећа штета се и у случају ове Декларације наноси српском народу. Србима, који су створили највећи део језичке баштине на овом језику, који су језик кодификовали и први му дали писмо, правопис, стандард и статус књижевног језика, сада се забрањује да кодификације настале у протеклих 15 година сматрају варијантама српског језика, а њихова вишевековна језичка баштина се проглашава за „једнаку и равноправну“ са укупним тиражем „Дневног аваза“ и две-три године записника црногорске скупштине, што су укупни домети „бошњачког“, односно „црногорског језика“. Декларација о заједничком језику и није ништа друго, него „Декларација о праву да се ваш језик не зове српски“. И док Србија и Српска немају начина, нити инструменте да спрече новопечене нације босанских муслимана и Монтенегрина да граде свој национални идентитет и измишљају нове језике, ни у лудилу не сме да им се дозволи да се присваја и фалсификује српска језичка и културна баштина, а тај фалсификат затим нормативно проглашава за „равноправан и једнак“. То са лингвистиком нема никакве везе, то је чисто политичко питање, а у случају српске културе – питање опстанка и очувања оног највреднијег што нам је остало од наше модерне историје.

Многи наши добронамерни суграђани су заведени оном основном тезом Декларације – да је у питању „један и јединствен језик“, и Декларацију су потписали верујући да се управо на тај начин боре за очување језичке традиције свог народа. Али ову здраворазумску тврдњу не оспорава ниједан језички ауторитет са трунком кредибилитета у Србији, и ако је некоме потребно доказивати да је реч о „истом језику“, онда се то односи на Хрвате, босанске муслимане и Монтенегрине, јер се језичко јединство само код њих систематски и институционално оспорава. Што се Срба тиче, од Вука наовамо нико није оспоравао да наши сународници, као и „бивша браћа“ преко Саве и Дрине говоре исти језик као и ми. Тај језик се од Вуковог вакта увек звао „српски“, а из политичких разлога (и „због виших циљева“) се Хрватима гледало кроз прсте када су га, такође дуже од сто година, звали „хрватским“. Због „мира у југословенској кући“ се Хрватима чак толерисало инсистирање на „хрватском језику“ и после договора да остатак Југославије користи тзв. „српскохрватски језик“, али након пропасти Југославије сви разлози за то су нестали. А будући да наши сународници из Крајине, Далмације или из Загреба говоре потпуно идентично као локално хрватско становништво, што важи за наше сународнике у Босни, Херцеговини и Црној Гори, и њихове дијалекатске особености нико никада није оспоравао, нити се ико противио да се оне користе за обогаћивање језичке баштине српског народа. Штавише, дела Ћопића, Матавуља, Кочића, Сремца и Андрића представљају нека од највреднијих доприноса српском језику и књижевности, и ниједан озбиљан српски лингвиста никада није настојао да се ово богатство „ригидно“ или „репресивно“ елиминише и корпуса српског језика, а камо ли да се „преводи на књижевни српски“. Нема ниједне речи стандардног хрватског језика, односно измишљених „црногорског“ или „бошњачког“ језика, које нису речи српског језика, и којима није место у српском речнику.

Да су многи народи и етничке групе региона гадљиви на придев „српски“ било је јасно још и Вуку, али то није проблем који српски народ треба нарочито да оптерећује, а поготово то није проблем који треба решавати тако што ће се српско име избрисати где год оно смета, и заменити „именом које не смета“.Поготово када је ова пракса део систематске кампање културног затирања сваког трага присуства српског народа на својим вековним територијама. И нико не треба да се заварава – то није просто „глупи спор око имена“. Ако је свима у Србији јасно да се окупаторским албанским властима у Приштини не сме дозволити да српске средњевековне манастире и споменике „преименују“ у „културну баштину Косова“, онда то мора да нам буде јасно и када је у питању непроцењиво културно благо које представљају наше народне песме, „Горски вијенац“, Андрићеви, Селимовићеви или Ћопићеви романи. Још једном, Србија и Српска немају инструменте којим би могли спречити Подгорицу и Сарајево да у својим школама и државним институцијама праве спрдњу од српског језика и књижевности, али оне и те како имају инструменте и институције којима своју баштину могу заштити на међународном нивоу, а поготово на својој сопственој територији, и у сопственом образовном систему.

Шта на бошњачком значи „геноцид“

То нас доводи до најделикатнијег питања спорне Декларације, а то је инсистирање на томе да се „не врши језичка сегрегација“, односно да се прекине („скупа“) пракса превођења „у судској и административној пракси“. Без икакве сумње, овде се има у виду комплексна ситуација у Босни и Херцеговини, где номинално у употреби постоје „три језика“, које муслимани зову „босански, хрватски и српски“, Хрвати „бошњачки, хрватски и српски“, а Срби „језик бошњачког, језик хрватског и језик српског народа у БиХ“. Устаљена („скупа“) пракса подразумева да се сва службена документа хипертрофиране босанске администрације морају објављивати „на сва три језика“, мада се то углавном своди на објављивање „на оба писма“. При томе имамо апсурд да се српски језик у институцијама целе БиХ и Федерације БиХ искључиво пише ћирилицом, док власти Републике Српске о томе знатно мање воде рачуна. Наравно, у случају већине ових докумената конверзија није ни скупа, нити тешка, и ради се рачунарски – са једног на друго писмо, након чега стандардна лектура уноси минималне и козметичке интервенције како би се „језици“ међусобно разликовали.

Проблем, међутим, настаје када из сфере закона о трговини или о пореској политици пређемо у кудикамо важнију сферу писања школских уџбеника. Суштинска разлика између „различитих језика“ бивше Југославије најбоље се очитава у садржају уџбеника писаних на тим језицима, где разлике никако нису козметичке, већ семантичке, и то на веома озбиљном нивоу. Писати и говорити „бошњачким“ или „црногорским језиком“ није ствар „језичке слободе“, већ усвајања једне пропагандно-идеолошке матрице, новоговора и политичке коректности чији је главни циљ утемељење сопствене „хиљадугодишње нације“, што се углавном постиже управо „ригидном и репресивном културном сегрегацијом“ – али увек и без изузетка на рачун и штету српског народа и културе. Идеја да би „заједнички језик“ могао да послужи као повод да се уџбеници историје за школе у Републици Српској или Србији штампају у Сарајеву и на „босанском језику“ није спор око имена, већ подршка систематском брисању српске историјске баштине и културе, о историјском ревизионизму и србофобији да не говоримо.

На страну банална чињеница да је последњи пут када су Срби ушли у такав експеримент српска ћирилица у Југославији доведена до руба уништења, од чега се и Србија и Српска мукотрпно и уз ограничен успех опорављају деценијама – ми овде говоримо разлици у баналним чињеницама. „Грађански рат у Хрватској“ се на хрватском зове „Domovinski rat”, што значи „рат за одбрану домовине од страног (српског) окупатора“. Израз „домовински“ или „отаџбински рат“ се у српском језику никако не може употребити да опише рату у Хрватској 1991-1995, јер то једноставно није исправна употреба језика. Особа која у Србији грађански рат у Хрватској зове „домовинским“ или иронише, или заступа искривљени идеолошки став на коме стоји хрватска јавност, при томе са становишта историографске терминологије чинећи грубу материјалну грешку.Слично томе, стравични злочин који су српске снаге починиле у Сребреници 1995. године на „бошњачком“ језику се каже „genocid u Srebrenici”, што је фраза која је при правилној употреби српског језика потпуно бесмислена, јер не постоји „сребренички народ“ над којим би био извршен „геноцид“, нити је масакр у Сребреници био усмерен на целокупно становништво, па чак ни целокупно муслиманско становништво тог града. Истовремено, ништа мање језиви покољи које су по околним селима систематски спроводиле муслиманске снаге на бошњачком се зове „odbrana od srpskogagresora”, што опет нема никаквог смисла на српском. Слично се ослобођење Црне Горе 1918. године и одлука Подгоричке скупштине да се Црна Гора уједини са Србијом на „црногорском“ језику зову „srpskaokupacija“, па се на ту тему сада пишу читаве књиге и снимају телевизијске серије.

Оваквих примера је бесконачно много, и сви они сведоче о једној и истој ствари – да су пројекти „црногорског“, „бошњачког“, као и „новохрватског“ језика политички пројекти налик на Орвеловновоговор – дизајнирани тако да „суптилно“ ограничавају и усмеравају идеолошке ставове корисника у смеру маргинализације и чишћења сваког помена, и сваке помисли да је реч о деловима српског језика и културе. Оцене аутора Декларације нису далеко од овога, али они полазе од неприхватљиве претпоставке да Срби својим језиком манипулишу на идентичан начин, и да је двеста година српске језичке и књижевне традиције „исто“ што и четири године црногорског орвелијанског експеримента. Ако се у Србији неко бави оваквим идеолошким насиљем над језиком, онда су то управо разне „активисткиње, драматрушкиње и политиколошкиње“ које се могу наћи на списку потписника Декларације.

Принципи на којима стоји српски језик подразумевају његову универзалност, и његово дељење са другим народима и етничким групама, и коришћење српског језика никога не чини мањим муслиманом, мањим Црногорцем, мањим Горанцем, Цинцаром или Херцеговцем, него што јесте. Управо су „бошњачки“ и „црногорски“ језик смишљени, не као живи лингвистички систем и књижевни језик, већ као етикета националне припадности, и инструмент за отуђење и насилно присвајање једног дела српске (и хрватске) културе и традиције. А захтевати од српске академске заједнице и јавности да ту отворено антисрпску културну отимачину легитимизује као „равноправну језичку традицију“ је више од политичког слепила и аутизма – то је тихо културно самоубиство.

Горко искуство „српскохрватске“ језичке норме

Колико је ова врста политичко-идеолошког експеримента потенцијално штетна по српски језик и културу најбоље сведочи неславна пракса „српскохрватске“ језичке норме, на коју се неосновано дан-данас позивају многи образовани српски грађани, и превелик број утицајних српских лингвиста. Да разјаснимо – од објављивања Вуковог „Српског рјечника“ 1818. године до Новосадског договора 1954. године Срби су говорили и писали српским језиком. Тај језик их је скупо коштао, будући да су, мање Вуковом кривицом, а више због свог сопственог јавашлука и неодговорности, заборавили двестагодишњу славјаносербску и практично хиљадугодишњу српскословенску језичку традицију, али је истовремено створио услове за описмењавање целог народа и стварање једне књижевности која је постала изузетно продуктивна и уважена у целом свету. Паралелно с тим (али нешто касније) Хрвати су прихватили исти језички стандард као основу језика који су они звали хрватским, а који се од српских западних дијалеката разликовао искључиво по употреби латиничког писма (тзв. „гајевице“). Историја хрватског језика и писма и његове инструментализације у циљу унијаћења, католичења и најзад хрваћења крајишких и далматинских Срба је одвојена тема. Тек са Новосадским договором, под политичким притиском комунистичких југословенских власти дошло је до „формалног обједињавања“ ове две језичке варијанте у јединствени (данас би рекли „заједнички“) „српскохрватски језик“, у коме су „оба писма и оба изговора равноправни“, који има „заједничку терминологију и правопис“, уз још један апел против „самовољног превођења“ између варијанти у име „ригидне стандардизације“.

Како се ова прича са „заједничким језиком“ завршила? Правопис и заједнички стандард никада нису састављени – Срби су усвојили нови стандард и нови назив, и користили су га до коначног распада Југославије 1992. године. Хрвати, са друге стране, нису ни покушали да измене свој стандард, и већ 1967. године објавили су Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика која је после само 13 година раскрстила са „српскохрватским“. Штавише, „хрватски језик“ је био службени језик СР Хрватске све до проглашења независности, што је чињеница која се у Београду упорно игнорисала. И док се ћирилица у Хрватској, додуше, информативно учила у школама, она се нигде и никако није употребљавала – нити су се штампале ћириличке књиге, нити документа, нити су коришћени ћирилички саобраћајни знакови и сл. За то време у Србији, Црној Гори и БиХ масовно се усвајала латиница, која је до осамдесетих година практично изгурала хиљадугодишњу српску ћириличку писменост на културну маргину, до које су држали само „сељаци и националисти“.

Наравно, у западним српским крајевима жвака о „заједничком језику“ веома вешто је искоришћена у циљу брисања сваке помисли о српском језику и српској писмености, која је проказана као „рудимент великосрпског империјализма“. Срби преко Дрине и Саве су се прво одрицали писма, затим језика, а најзад и личног етничког идентитета, а резултат свега тога је било проглашавање преко ноћи „босанског књижевног језика“, који су босански муслимани (и чак неки босански Срби, поготово у Сарајеву) одмах прихватили, не као „нови стандард“, већ као „језик којим су одувек говорили“. Национална и културна штета од ове „српскохрватске авантуре“ никада није санирана – и у Србији и Српској се дан-данас води огорчена борба за то да се ћириличко писмо не претвори у музејски експонат који нико неће користити, и на коме се ништа неће штампати, нити писати. О насилном цепању српске књижевне баштине на различите „регионалне књижевности“ да и не говоримо, а поготово не о употреби „бошњачког“ и „црногорског“ језика за додатно обесмишљавање српске културне политике под паролом „мањинских права“.

Уосталом, колико је српскохрватска парадигма штетна по српску културу најбоље показује пример српскохрватске Википедије, која је пре пар година дословно преко ноћи постала „наша“ Википедијаса највећим бројем чланака (преко 438 хиљада, наспрам 348 хиљада чланака на српској Википедији). Док су корисници српскохрватске Википедијеноминално „слободни да користе писмо и варијанту коју хоће“, ћирилица међу њиховим чланцима практично не постоји (осим „као украс“, у наслову сајта), а већина чланака је писана је правописним стандардом који са српским језиком нема никакве везе (попут коришћења и мењања по падежима страних имена писаних енглеским алфабетом и сл.). У српскохрватској Википедији, као и у „српскохрватском језику“, „српско“ име постоји само као „цвет у коси“ процеса који се не не може другачије описати него као систематска кроатизација српског језика. Што се, у великој мери, и догодило у периоду од 1954. до 1992. године.

Како очувати двеста година српске писмене традиције

Књижевни језик је најважнији и фундаментални темељ једне културе, а као носилац образовног система истовремено представља кичму опстанка и развоја једног друштва. Од библијске приче о Кули вавилонској, преко римокатоличке забране народних језика у богослужењу, преко енглеског потискивања гелских језика у Шкотској и Ирској и франкофоније у Африци, сви колонијални и поробљивачки режими бавили су се сејањем језичких разлика и затирањем језичких традиција потлачених народа као доказаним инструментом покоравања и умиривања потенцијалних бунџија. Срби су то небројено пута осетили на својој кожи – под Турцима, у Аустроугарској, у НДХ, под комунистима. И то је разлог што не треба да наседају на нову језичку подметачину у облику наизгледбезазлене, наивне и здраворазумске Декларације о заједничком језику. Срби проблем са „другим језицима“ немају, докле год их разумеју, и докле год се не разликују од књижевног стандарда који Срби користе већ двеста година. Да ли ће Хрвати, босански муслимани и Монтенегрини измислити нову језичку традицију, и направити коначни дисконтинуитет са заједничкимканоном, то је њихов проблем, и њихова штета. Срби у томе не би смели да саучествују, нити да им у томе излазе у сусрет.

Ако српски народ жели да очува своју културу и свој образовни систем, његов приоритет мора да буде очување двестагодишње српске писмености и (још старије) књижевности, уз обавезно системско академско изучавање српских језичких традиција које су се користиле хиљаду година пре Вука. Могућност да српски народ одлучује о својој политичкој судбини директно зависи од способности Србије, Српске, Црне Горе, и других српских заједница у свету да чувају континуитет свог језика и културе, да штампају и пишу на свом језику и писму, и да образују (и описмењавају) нове нараштаје, не само да чувају наслеђе, већ и да мисле, пишу и истражују користећи се књижевним српским језиком. Само то је сигурна брана од колонијализма, неофеудализма и неког новог културног и физичког зулума.

У бољу будућност сигурно нас неће повести интелектуалци који сматрају да „црногорски“ и „бошњачки“ језик једнаки са српским, и да сваки народ (и сваки појединац) има право да језик зове како хоће и стандардизује како хоће. Таквој „елити“ је потпуно свеједно што ћирилица у Београду, Новом Саду, Цетињу или Бањалуци нестаје на наше очи. Ако их питате, они ће вам рећи да „не виде да је ћирилица угрожена“. Да „не виде“ да је „црногорски језик“ антисрпски пројекат. Да „не виде“ да је коначна последица тога да „свако стандардизује језик како хоће“ то да ћемо сви да говоримо искључиво енглески (као по афричким колонијама), или, у бољем или горем случају – хрватски; јер Хрвати на бесмислице из Декларације сигурно неће пристати, као што нису пристали ни на Новосадски договор (приметићете да иза Декларације стоји организација из Сплита, а не из Загреба).

Наспрам овакве колонијалне псеудоелите, која правилно не зна да говори ни српски ни енглески, имамо народе који знају да брину о својој култури и свом језику, а на које бисмо могли да се угледамо. Имамо Русе и Грке који су употребу националног писма заштитили законом. Имамо Иранце који и даље користе књижевни стандард стар скоро хиљаду година (замислите континуитет те културе!). Имамо Јевреје и Ирце који су своје књижевне језике „вратили из мртвих“, и од музејских експоната их претворили у језике којим се штампају новине и пише „Википедија“. Најзад, имамо своју Матицу српску чије се традиције не би постидела ниједна богата и културна земља света.

Питање образовања и писмености је једно од најважнијих питања, не само културног, већ и физичког опстанка било ког народа и државе. Ситуација са српским књижевним језиком никако није добра, и наше друштво се суочава са низом хроничних проблема које је потребно решавати што пре. Али у том решавању сигурно нам неће помоћи признавање националистичких хирова бивше браће из Сарајева или из Подгорице за норму и канон. Још мање можемо очекивати ишта добро, ако нам језичку политику за немачке паре буду водили из Сарајева, Сплита и Подгорице, а преко подружница у београдском Кругу двојке.

Нова српска политичка мисао

kako je moguce politizovati nesto sto je vec politizovano?


pa dragi, autori iz nspm, vi lepo objavite rat bosnjacima i crnogorcima i kad osvojite te zemlje uvedite verbalni delikt i sprecite te ljude da zovu svoj jezik kako hoce nekim novim golim otokom ili sta vam vec padne na pamet

  Zašto bi bilo ko ratovao i uvodio verbalni delikt ?

  Zna se ko je lopov a njihov obraz je njihova stvar. Imamo mi u Srbiji bratiju koja koristi srpskohrvatski.