stanovishte moderne fizike je da se prostor u nashem univerzumu zatvara sam u sebe . otprilike kao shto povrshina lopte nema granicu ,tako ni zapremina svemira nema granicu ,tj teoretski - ako bi mogao da putujesh brze od svetlosti ,pa krenuo jednim pravcem i drzao ga se , vratio bi se na isto mesto 

Malo sam prost za ove stvari, da li tu vazi ona stara : kako god se okrenes d... ti pozadi ?

Misliš na onu:
"Ne gledajte ka prošlosti jer okrećete dupe budućnosti"   ?
 Nemogu da odgovorim sa Da jer nemam pojma a još više sa Ne jer takodje nemam ne pojma nego ikakvu predstavu.
 Odgovor bi bio Neznam-a to fali kao treće u anketi...

nesto sam procitao da crne rupe uticu na sirenje svemira, pa kako se uopste zna da se siri 

Mnogo je veca zagonetka postanak svemira .
Kazu da je prije velikog praska bilo jedno veliko nista . E sad , kad i kako se stvorilo to nista ? Zbog cega ? Sta je bilo prije toga ? A kako se TO stvorilo ?
I , po meni , najvaznije pitanje - ko je naveo prvu cesticu na kretanje ? Mislim da je to upravo uradio Bog . Iznesite svoje misljenje ...

Na osnovu duplerovog efekta svetlosti usled udljavanja galaksija, tyv. crveni pomak.


Sta je bilo pre to niko nezna. Danas još ne raspolažemo posebnom kvantnom teorijom gravitacije koja bi sa sigurnošću govorila o uslovima kod jako velikih gustina, tako da još ne znamo da li je Veliki prasak započeo beskrajno velikom gustoćom i beskrajno visokom temperaturom, ali ipak možemo baciti pogled na ono što se dogodilo u samo jednu 1042-tinu sekunde nakon Velikog praska. Temperatura i gustoća su bile nezamislivo velike, ali ipak teoretičari ih mogu izračunati, pa je tako temperatura iznosila 10na31 °C, a gustina je bila 10na89 puta veća od gustine vode (10na89 g/cm3). Današnje teorije ne mogu objasniti kakve su čestice i sile među njima mogle postojati pri tako ekstremnim uslovima, tako da prelazimo na vreme nakon prve stotinke sekunde, gde naše teorije vrede. Do tog trenutka, pri tako velikoj gustini i temperaturi, stalno su se pojavljivali parovi čestica materije i antimaterije koje bi se odmah međusobno anihilirale (poništile se) tj. celokupna njihova masa pretvorila bi se ponovno u energiju iz koje su i nastale. To pokazuje i poznata Einsteinova formula E = mc2, po kojoj se materija može pretvoriti u energiju i obrnuto. To je bilo vreme kada je svemirom vladalo zračenje. Nakon prve stotinke sekunde, svemir se "ohladio" na samo 100 milijardi stepeni i nove se čestice više nisu mogle pojavljivati. Budući da su protoni i antiprotoni nastajali u parovima, morao ih je biti isti broj, pa se celokupna materija morala anihilirati. U tom bi slučaju preostalo samo zračenje. Međutim, svi mi dobro znamo da svuda postoje protoni (i neutroni); od njih su građene zvezde, planete, a i mi sami, pa je razlog zašto priroda, kako izgleda, više voli materiju nego antimateriju još uvek nerešena zagonetka. Rešenje je možda u tome da se polovina svemira ipak sastoji od antimaterije, koja se nije anihilirala sa materijom zbog samog širenja svemira, ali astronomi još nisu pronašli nimalo dokaza za tu tvrdnju. Ta naklonost prirode nije bila posebno izražena, tako da je u početku po svoj prilici postojao samo jedan dodatni proton na svaku milijardu parova sastavljenih od protona i antiprotona. Ali kada su se članovi tih parova anihilirali, oni preostali protoni izgradili su naš svemir. Parovi elektron - pozitron još su se nekoliko sekundi pojavljivali (manje su mase od protona ili neutrona, pa im je za to potrebna manja energija) i anihilirali dok su preostali elektroni uravnotežili pozitivno naelektrisane protone. U sledećih nekoliko minuta, protoni i neutroni su se povezali u atome helijuma. Neutroni sami za sebe nisu stabilne čestice, već im je poluraspad oko 15 minuta, pa je oko 75 % protona ostalo samo sa svojim elektronom i time je nastao vodonik. Tako su sastav svemira u početku sačinjavala samo ta dva elemanta : oko 75 % vodonika i oko 25 % helijuma. Svi ostali elementi, od kojih je sačinjeno i naše telo, nastali su kasnije u termonuklearnim reakcijama u središtima zvezda.

Al' se cita Stiven Hoking ovde..
Samo kako se mere udaljenosti izmedju zvezda, planeta, galaksija ako je svemir beskonacan?!Jer u matematici u odnosu na beskonacno sve velicine/rastojanja su zanemarljiva..Paradoks
Najtacnije je da nauka zapravo vrlo malo zna

Beskonacnost nema veze sa tim. Udaljenost se meri parasecima i svetlosnim godinama.

Naravno da ima veze...
Razlomak neki broj kroz beskonacno je nula.
Dakle u odnosu na "sta" meris kad ti je to "sta" nesto beskonacno..sta si zapravo izmerio , koju velicinu kad je sve relativno u odnosu na beskonacno..bez smisla totalno
Jos kad dodas teoriju da vreme ne tece svuda isto, onda tek nema smisla to "merenje" udaljenosti. Danasnja nauka zna isto onoliko koliko i nauka ranijih vekova sa pricom da je Zemlja ravna ploca-dakle nista..
I mislim da se ne kaze "parasecima" vec "parsecima"

Naceli ste tesku temu. Meni se cini da su stare Vede najbolje opisuju univerzum. To je stalno pulsiranje niza univerzuma koje se sastoji od maksimalnih prosirenja i tacaka zvanih "bindu" koje su u stvari maksimalna skuoljanja - citaj stanje 0 prostor 0 vreme Max energija i masa. Iz tacaka bindu univerzun se siri (podsecali vas to na nesto 0 Big Bang) do krajnjih svojih granica a onda se ponovo sazima u bindu. I tako stalno pulsira. Znaci bilo je i bice beskonacan broj univerzuma.
Pitam se da li su oni svi sa predominirajucom materijom ili su mozda naizmenicno suprotni - tj. prasak materijalnog univerzuma nastaje iz urusavanja antimaterijalnog univerzuma i posle obrnuto. Ehhh...!

Ono sto je covek na pocetku pitao odnosi se na trenutak kada svemir staje u svom sirenju i krece nazad. Pretpostavimo da je ovo sve ovako, opet nismo u stanju da znamo de je kraj jer seizgleda ceo kontinuum prostor vreme materija-energija siri. Sta je "iza", je pitanje koje proizilazi iz nesavrsenosti naseg uma. U nasem trodimenzionalnom kontinuumu nema "iza". Ako nesto ima to je u sledecoj dimenziji a termin za "iza" u sledecoj dimenziji mi tek neznamo. Mi takodje nezamo mnogo toga sto nam je pred nosom i u cemu bitisemo.Neznamo ni sta je prostor ni sta je vreme ni sta je energija ni sta je materija. Ali smo deo toga i sto je najludje mi to percipiramo i nazivamo ga konkretnim nazivima.
Ti nazivi su nazivi za ono sto mi percipiramo. Sustinu stvari ne poznajemo.

Mozda je u takvom ludilu i sasvim ljudsko pitanje: "dokle se sve to proteze, tj. gde je kraj svemira?"

Ne mogu da odgovorim na ovo pitanje posto neznam sta je svemir. Ne znam o cemu se radi.

Pozdrav